Su(lu)dovanje

Davno izgubljena čast srpskih sudija i državnih tužilaca, i njihova zlodela (83)

Prostitucija Justicije u Srbiji

Srpski sudovi još donose presude "U ime naroda". I, uglavnom, protiv naroda, odnosno običnih građana, koji ne pripadaju gornjoj strukturi društva, niti organizovanim kriminalnim grupama koje drže na vezi i apanaži veći broj sudija i državnih tužilaca. Za razliku od državnih tužilaca, koji svojim zamenicima mogu da izdaju obavezujuća uputstva, sudije su potpuno samostalne u svom radu i odlučivanju. Na žalost, najveći broj delilaca pravde tako se i ponaša - nasilno, priprosto, ne poštujući zakonitost ni javni moral. Za tužioce i delioce pravde u Srbiji birani su podobni i prepodobni, loši studenti i još lošiji ljudi. Zašto se nemo posmatra propadanje i sunovrat Srbije i pravosuđa? O tome piše urednik Magazina Tabloid Milan Glamočanin, bivši načelnik uprave u saveznoj policiji

Milan Glamočanin

Otvaranjem poglavlja 23. i 24., koja se odnose na vladavinu prava i slobodu medija, Srbija je u obavezi prema Evropskoj Uniji da bez odlaganja započne otklanjanje tragičnih posledica i stanja u srpskom pravosuđu i medijima. A to je nemoguća misija.

Tiranija Aleksandra Vučića, koja se dopadala evropskim komesarima i počiva na potpunoj devastaciji pravosudnog sistema i nezavisnosti sudova i tužilaštva i potpunoj okupaciji medija, međutim, privodi se kraju, jer se interesi briselskih komesara ne podudaraju sa interesima drugih centara moći. Parama poreskih obveznika i stranačkih tajkuna Vođa plaća i bogato nagrađuje dvadesetak glavnih urednika medija i još toliko pozitivnih analitičara, koji dobijaju debelu nadoknadu, kao ''nezavisni analitičari''.

Komesari će morati da pritiskaju srpske vlasti da sudove oslobode pritiska, a tužilaštva da ostave da sama odlučuju o krivičnom progonu onih koji su se ogrešili o zakon.

Na žalost, ne postoji ta sila koja može očistiti srpska tužilaštva i sudove od korupcije, zla, organizovanog kriminala i neodgovornosti za primenu zakona. Većina srpskih tužilaca i sudija su inficirani virusom zla, podaništva i samovlašća, dobar deo i sklonosti ka najtežim oblicima korupcije.

Prošle nedelje, povodom hapšenja turskih sudija, a njih 2.745 je utamničio Alahov sledbenik Redžep Tajip Erdogan, optužujući ih da su politički sledbenici njegovog bivšeg pobratima, imama Gulena, oglasila se i Dragana Boljević, predsednica Društva sudija Srbije. Ona je žestoko osudila turskog diktatora Erdogana, zbog terora nad sudijama.

Gospođa Boljević nije prošla reizbor. Njene kolege su je ostavile na mestu predsednika Društva sudija, solidarišući se sa njom. Nakon presude Ustavnog suda, gospođa Boljević je vraćena na rad u Viši sud u Beogradu, ali je brzo napredovala, izabrana je za sudiju Apelacionog veća, i postavljena za predsednika veća. Njenim povratkom prestala je, takoreći, aktivnost društva, a gospođi Boljević ne pada napamet da je na tom mestu zameni neko ko ima snage da se suprotstavi režimu. Tako je i one sudije, koji su je zastupali u postupcima pred Visokim savetom sudstva stavila na spisak omraženih ljudi.

Pre nekoliko dana, dobili presudu Apelacionog suda u Beogradu, koja pokazuje pravo lice gospođe Boljević. Veće, kojim je predsedavala, preinačilo je prvostepenu presudu i osudilo je izdavača i urednika da plate po 50.000 dinara dvojici taksista iz Zrenjanina. Veću smo dostavili izveštaj iz Agencije za privredne registre da privredno društvo, navedeno u ovoj presudi, ne postoji. Priložili smo i presudu drugog veća ovog suda, koje tu činjenicu utvrđuje. Ali, sudija Boljević je želela da pokaže da je vlast.

U svakoj pravnoj državi Visoki savet sudstva bi pokrenuo postupak za utvrđivanjem njene odgovornosti, jer je nedvosmisleno utvrđeno da je donela presudu prema nepostojećem privrednom društvu, i da je takva presuda neizvršiva. Ipak, gospođa Boljević zna da su srpske sudije nedodirljive i da vlast podstiče i nagrađuje njihovo nasilno delovanje. Ona je želela da nam se osveti, jer smo pominjali njenog supruga, advokata Branka Pavlovića, da je poslujući sa malim akcionarima, zaradio nekoliko miliona evra, varajući bivše radnike C Marketa i drugih kompanija.

Teško je u Srbiji naći sud ili tužilaštvo u kojima se dosledno primenjuje zakonitost, kao osnovno načelo svakog pravnog sistema. Građani Vojvodine stenju pod terorom sudija i tužilaca. U ''kući pravde'' u Novom Sadu, u Apelacionom sudu presuđuju sudije, koje bi, da ih izvedu pred sudska veća, zbog zlodela i kršenja zakona dobili po 40 godina zatvora.

Predsednik Apelacionog suda u Novom Sadu je sudija Novica Peković, koji je doveden iz Beograda, a na tu poziciju postavila ga je organizovana kriminalna grupa predsednika Vrhovnog kasacionog suda Dragomira Milojevića.

I advokati i njihovi klijenti su često u neverici kada dobiju presude. U novosadskoj ''kući pravde'' vlada najcrnja korupcija, nepotizam, nestručnost. Sudije imaju i svoje menadžere! U krivičnom odeljenju, po korupciji se ističu sudije Đurđina Bjelobaba, Miroslav Alimpić, Zoran Paripović, i Savo Đurđić, a građanskom odeljenju su sudije Jelica Bojanić - Kerkez, Mirjana Andrnjašević, Branka Maljković, Milena Kovačević, Olivera Pejak Prokeš, Julijana Budinčević, Vera Knežević Mandić, Duško Peričin, Đura Tamaš, Ljiljana Cicmil, Vera Krstin, Petar Jovanović, Spomenka Dragaš, Milana Miličković, Branka Bajić, koje rasprodaju pravdu.

Građani koji očekuju pravdu, uplašeno čekaju da ona po njih dođe, ako nisu bili mogućnosti da odreše kesu i podmite ovu opasnu kriminalnu grupu sudija.

Upravni sud, kao specijalni sud, predstavlja veliku društvenu opasnost, i narodni poslanici bi morali da izglasaju zakon, koji bi se, bez odlaganja, ukinuo ovaj sud, a predmeti raspoređeni višim sudovima na teritoriji Srbije.

Na rešavanje predmeta uz radnog odnosa, za koje je sud nadležan za državne službenike, koji dobijaju prestanak radnog odnosa, sud, u proseku, odlučuje nakon dve godine. Samo četvoro sudija presuđuje da se tužioci vrate na posao, a svi ostali, ako uvaže tužbu, samo poništavaju odluke državnog organa, i vraćaju na ponovno odlučivanje. Više od 80 odsto svoji presuda, sud u postupku prinudnog izvršenja odbija.

Predsednica Upravnog suda Jelena Ivanović smatra da je sud produžena ruka vlasti, i da primena zakona nije uvek poželjna, ako je u suprotnosti sa interesima vlasti.

Sudija Radojka Marinković je, u razgovoru za Magazin Tabloid, istakla da ona, a njene koleginice Gordana Džakula i Slađana Bojović mnogo više, odlučuju na štetu građana, jer predsednica želi da pokaže da je sud na strani izvršne vlasti. Ona je, kaže gospođa Marinković, dovedena da bude u toj funkciji.

- Sada mi je žao što sam izabrana za sudiju ovog suda. Predsednik Vrhovnog kasacionog suda poslao me je u ovaj sud da pomognem! Ali, većinu presuda predsednica veća Gordana Džakula preinači. Kao, nemoj da se zameramo, ko jebe građane - tvrdi sudija Radojka Marinković.

Statistika bi pokazala da je Upravni sud mač kojim izvršna vlast odseca glave građanima, lišavajući ih mnogih njihovih prava. Angažovali smo troje sudija iz ovog suda da nam sačine izveštaj o zločinačkoj aktivnosti predsednice suda Jelene Ivanović, njene zamenice Dušanke Marjanović i njihove organizovane grupe.

Zašto advokati ćute?

Advokatura je u sređenim društvima avangarda sistema. U diktatorskim režimima, često su bili proganjani, hapšeni, pa i ubijani. U onom drugom delu sveta, sprečavali su loše vlade da donose loše zakone. Kako su naši branioci postali ponegde i sezonski radnici u voćarstvu, jer nisu mogli plaćati rekete

Milan S. Vasiljev

Nekada ugledna profesija visokomoralnih ljudi, koji su uvek tu da prvi podignu glas u zaštiti pravičnosti i demokratskih vrednosti, danas doživljava svoj sunovrat u ambis čije se dno još ne nazire, kao i ostali stubovi sistema u ovom društvu. Reč je o advokatima, okupljenim u Advokatsku komoru Srbije, kao krovnu organizaciju devet advokatskih komora, raspoređenih po teritorijalnom principu (AK Beograda, Ak Vojvodine, AK Zaječara...).

Biti član advokatske komore, uslov je bavljenja advokaturom, nakon dvogodišnjeg stažiranja (volontiranja), u advokatskoj kancelariji, diplomiranog pravnika, i po isteku stažiranja, polaganje pravosudnog ispita i advokatskog ispita, a potom i zakletve u komori na čijoj se teritoriji nalazi advokatska kancelarija, koju je kandidat morao da obezbedi da bi se na kraju učlanio u komoru. Nakon toga, dipl.pravnik može sebe nazvati advokatom, i zastupati klijente širom Srbije i regiona. Uslov je bio da postane član AK, ako je u istu primljen, iako je o sopstvenom trošku položio pravosudni i advokatski ispit.

Učlanjenje ima svoju cenu, izraženu u evrima (istina u dinarskoj protivvrednosti na dan uplate), a koja je okvirno 4. 000 evra, mada može biti i znatno niža- diskreciono pravo je ljudi koji upravljaju advokatskom komorom da je odrede, pri tome ne uzimajući u obzir socijalno stanje budućeg kolege, već su u pitanju sasvim drugi kriterijumi i motivi. Ko su ti ljudi, ko upravlja advokatskom komorom Srbije i ostalih pod njenim krovom, da li su one zaista legalne, i koliki novac cirkuliše od upisnina i članarina(koje su obavezne), da li advokati išta dobijaju za uzvrat, i da li je skandalozno kršenje zakona i netransparentnost odlika jednog uskog kruga „upravljača" sudbinama onih koji treba u zakonskom smislu da brinu o sudbinama građana, tema je koja stavlja i zadnji ekser u sanduk ruiniranog pravosuđa.

Zašto je bitna advokatska komora i kako ona utiče na rad advokata, pripadnika profesije koja nije tako slobodna kako to običnom građaninu izgleda. Dakle posao svakog advokata direktno je vezan i zavisi od advokatske komore koja propisuje cenovnik usluga i ima disciplinske organe koji svakog pripadnika profesije mogu pozvati na odgovornost i onemogućiti mu dalji rad ukoliko je na bilo koji način povredio dužnosti i narušio ugled advokature. To deluje sasvim u redu kada bi u praksi advokat mogao da očekuje bilo kakvu pomoć svoje komore. Kada su advokati štrajkovali zbog povećanja paušalnog poreza i uvođenja institucije notara, za sve mesece nerada, pod pretnjom isključenja iz komore, nikada nisu dobili od svoje komore ni dinara nadoknade. Gospoda iz vrha su morala znati da svaki sindikat u civilizovanim zemljama, za vreme štrajka svojim članovima isplaćuje dnevnice kao da rade, ili bar približno tome. Otuda postoji institucija članarine, gde se prikupljena sredstva čuvaju za takve i slične situacije.

Za pohvalu je što se neko konačno u tom periodu usprotivio samovolji režima, ali nije pohvalno što se protest završio kada je vlast digla ruke od povećanja poreza advokaturi, ali su na mala vrata ipak ušli notari, te sada građanin plaća i advokata i notara.

Da li je osnovni motiv bio taj koji je javnosti prezentovan od strane vrhuške advokatske komore, ili je posredi bilo nešto drugo? Naime, zbog nezakonitosti izborne procedure 2012. godine za predsednika i članove upravnog odbora, gde je izabran advokat Dragoljub Đorđević, koji je tu funkciju vršio i u prethodnom mandatu, tužbom AK Beograda i AK Vojvodine, presudom apelacionog suda u Beogradu, četiri godine kasnije, 12.02.2016. godine, poništene su sve odluke skupštine AK Srbije, dakle ex nunc od početka, što g. Dragoljub Đorđević smatra besmislenim i neizvršivim, smatrajući da takva odluka treba da deluje za ubuduće (ex tunc), jer bi u suprotnom dovela do pravnog haosa, pozivajući se na statut AK Srbije, koji kaže da istekom mandata predsedniku do daljnjeg, on predsedava. Zanimljiva izjava.

Kako god, radi se o čoveku koji je odigrao svoju ulogu u smislu da se dovrši nakaradna reforma pravosuđa, bez glasa advokata, sve pozivanjem na EU, koja, da ima takvo pravosuđe, odavno bi bila vraćena u srednji vek. Dragoljub Đorđević, sam je predložio Dejana Ćirića za Vrhovni savet sudstva, kuma Boška Ristića (vrlo poznato ime u pravosuđu, na žalost po zlu). Ne, ne radi se samo o AK Srbije, slične stvari se paralelno odvijaju i u ostalim komorama.

Tako, koristeći situaciju u krovnoj organizaciji, u AK Beograda i AK Vojvodine, „večni" predsednici i rukovodioci, tobože boreći se protiv nelegalnosti, ne uplaćuju deo članarine AK-i Srbije, pa je po rečima njenog predsednika, pominjanog D. Đorđevića, dug AK Beograda oko 200.000 evra, i približno toliko i AK Vojvodine. Niko tu nikoga ne dira, niti tuži u smislu finansija, koje su impozantne. Da, plaćaju ih advokati, jednako početnici kao i stari i privilegovani, oni sa kancelarijom na Terazijama i oni iz Sremčice...odnosno građani, njihovi klijenti.

Veliki je gnev javnosti spram advokature, onih malih zastupnika koji daju sve od sebe da i optužena strana ima pravo na potpuno pošteno suđenje.

Ne znaju neka pravila, poput onog, da recimo ako advokat ima kancelariju, primer u Borči, pa je pomeri nekoliko kilometara dalje ka Pančevu, mora da napusti AK Beograda, a potom traži prijem u AK Vojvodine, i bude izložen dugačkoj proceduri, pri tom ponovo polažući zakletvu i plativši 1.000 evra za prijem u tu komoru, što je nemoguće izvesti ako već ima predmete u toku, a svakako ih ima, jer se čeka mesecima na poziv suda za bilo kakvo ročište, pa se onda opstrukcijom sistema to iz bizarnih razloga odlaže u nedogled.

Naravno, doživotne vrhuške AK koje se navodno međusobno prepucavaju u medijima, to ne dotiče. Svi govore o nekom ogromnom novcu koji jeste ili nije uplaćen, a nemoguće je saznati gde ide toliki novac, i zašto im je toliko stalo da baš oni budu na tim mestima, uprkos sudskim presudama. Tako je nastala situacija, da su sve odluke AK Srbije od 2012.g. nelegalne, pa tako i prijem advokata u istu, što vodi tome da oni učlanjeni od tada, nisu imali pravo da zastupaju klijente, i da bi svi postupci u kojima su učestvovali mogli biti poništeni.

Da se većina članstva ne bi organizovano pobunila, imamo za disciplinskog tužioca pri AK Beograda, Aleksandra Đorđevića iz BIA, pa postavite pitanje o tokovima novca.

Uzgred, pomenuti gospodin je u sukobu interesa, kako kažu naši sagovornici, ugledni advokati, jer kao takav, ne može biti i deo BIA i disciplinski tužilac pri komori, i advokat. Nije moguće dobiti podatak o službenim odbranama, gde jedna osoba, izvesna gospođa Srđana je u advokaturu došla nakon penzionisanja u policiji, ima 2.000 odbrana godišnje! Istina, po spisku koji AK dostavlja sudu, sud bira advokate, ali umesto da protestvuje zbog toga, gospodin Dragoljub Đorđević, predsednik advokatske Komore Srbije, uvek tvrdi da to prvi put čuje. Ne možete dobiti službenu odbranu ako niste u klanu.

Imajući sve ove činjenice u vidu, o kojima se na osnovu izjava samih aktera, može napisati delo u tri toma, ne čudi, što advokati nikada nisu digli glas protivu samovolje aktuelne vlasti i njenog kršenja svih pravnih normi, što nisu podigli glas protivu izglasavanja nakaradnih zakona i dopuna zakona od strane polupismenog sveta, i to po hitnom postupku, što je društvo sudija diglo glas u vezi kršenja ljudskih prava dvojice nesretnika iz Gvantanama, koji će naredne dve godine najmanje provesti u našoj zemlji, bez svoje volje, a nikada nisu optuženi niti procesuirani. Ko je digao glas protivu izvršitelja, koji su u praksi iznad zakona?

Otuda i puzeća fašizacija društva, nadomak diktature (a kako nazvati pojavu gde je jedan čovek vođa i iznad zakona?). Ko je digao glas, valjda su trebali poznavaoci zakona, advokati, što se gospodin koji je mandatar neke buduće vlade predstavlja kao premijer...

Advokatura je avangarda jednog sistema, svuda u svetu. U diktatorskim režimima, često su bili proganjani, hapšeni, pa i ubijani. U onom drugom delu sveta, sprečavali su loše vlade da donose loše zakone. Kako su naši branioci postali..ponegde i sezonski radnici u voćarstvu, jer nisu mogli plaćati rekete, onima koje je neko postavio da nam poseku i poslednju noseću gredu, poslednjeg stuba društva- pravosuđa. Koliko god delovalo preterano apokaliptički, svako ko dođe u situaciju da se izbori za neku pravdu putem suda, brzo shvati koliko je to nemoguća misija. Mnogi ne dožive. Da li je vreme da podignemo glavu?

Odgovor daje Martin Niemoler (1892-1984). Verzija koja je zapisana na New England Holocaust Memorial glasi: Prvo su došli po komuniste, a ja se nisam pobunio jer nisam bio komunista. Zatim su došli po Jevreje, a ja se nisam pobunio jer nisam bio Jevrejin. Zatim su došli po sindikalce, a ja se nisam pobunio jer nisam bio sindikalac. Zatim su došli po katolike, a ja se nisam pobunio jer sam bio protestant. Zatim su došli po mene, ali tada više nikoga nije bilo da se pobuni.

A 1. Usmeno i "ispod žita"

Posao izvršnog sudije bi trebalo da bude da kontroliše da li su ispunjeni zakonski uslovi za izvršenje presude, posebno da li postoji neophodna dokumentacija. Sudija Tijana Petrović iz Drugog osnovnog suda u Beogradu misli, međutim, kako ona platu prima samo da bi obavezno pozitivno rešila svaki zahtev o izvršenju koji dobije. Bez obzira da li je to zasnovano na zakonu, ili nije.

Dana 9. marta 2016. Petrovićeva donosi Zaključak broj 2-I-22297/10 kojim menja sredstvo izvršenja određeno rešenjem o izvršenju koje je odavno zastarelo. Naime, pomenuto rešenje je doneto još 2006. godine, a od tada se izvršni poverilac nije ni potrudio da ga sprovede, pošto se radilo o zapleni pokretne imovine. U međuvremenu je zakon izmenjen, pa bi on sada mogao da pleni i platu izvršnog dužnika, zbog čega se i oglasio. Problem je, međutim, u tome što sudija izvršnom dužniku uz pomenuti zaključak nije dostavila i kopiju zahteva izvršnog poverioca, na osnovu koga je promenila rešenje iz 2006. godine. Tog zahteva u pisanoj formi, očigledno, ni nema.

Sve je odrađeno usmeno i ispod žita. Ista sudija dozvoljava i izvršenje presude Drugog osnovnog suda u Beogradu P-7762/05, iako je očigledno pogrešno upisan datum pravnosnažnosti. Presuda je, naime, doneta 24. decembra 2012. godine, a stranke su imale rok od osam dana da ulože žalbu, tako da ista nije mogla da postane pravnosnažna pre januara 2013. Uprkos tome, neko je upisao da je presuda postala pravnosnažna istog dana kada je i doneta, a sudija Petrovićeva bez daljih provera jednostavno uvažava predlog za dozvolu izvršenja privatnog izvršitelja Marka Vukićevića i od tada dve trećine plate izvršnog dužnika odlaze na njegov račun.