Da se ne zaboravi

Milentije Pešaković: ka istini o Sremskom frontu i još o nečemu

U smrt, na pragu slobode

Najstariji živi novinar u Srbiji, Milentije Pešaković, učesnik Drugog svetskog rata i socijalističke revolucije, a posle rata šef kabineta sekretara CK Srbije Jovana Veselinova Žarka, savetnik u srpskoj vladi i Izvršnom komitetu CK SKJ, osvrnuo se u svom autorskom tekstu za Magazin Tabloid na slučaj proboja Sremskog fronta i često spominjanu činjenicu da su na tom stratištu uglavnom ginuli mladi Srbi

Milentije Pešaković

Sredinom aprila ove godine, kako bi to Oskar Davičo kazao, mnogi beogradski ,,tisak i pisak" notirali su godišnjicu proboja Sremskog fronta aprila 1945. godine. Tog 12 aprila 1945. godine, u nekim od tih natpisa bilo je konstatacija da je sremski front još uvek velika enigma (posebno jedan autor u ,,Politici" ) i predlaganje da istoričari i - ili delatnici istraživačkog novinarstva konačno rasvetle tu enigmu.

Očigledno, pod ,,enigmom" podrazumeva se enormno veliki broj poginulih, i to prvenstveno tek mobilisanih, golobradih mladića iz Srbije. Istoričar nisam, ali sam bio vrlo aktivni, decenijama, delatnik tzv. istraživačkog novinarstva.Tu osobinu često praktikovao sam i kao penzioner, tzv. novinar-veteran. U tom svojstvu, pokušaću u ovom tekstu da doprinesem osvetljavanju te ,,enigme" o sremskom frontu. Postupiću po onoj krilatici: Relata refero!

Pričam, odnosno pišem kako sam čuo i - ili pročitao. Moji svedoci, informatori, neka čitaoci presude sami: vrlo su kompetentni, a neke od informacija koje ispisujem u produžetku su, tako da kažem: ekskluzivne, prvi put se javno publikuju.

Sa Milovanom Đilasom, u vreme Sremskog fronta članom Vrhovnog štaba JNA i članom Politbiroa CK KPJ, razgovarao sam 19. puta. Svakog puta po sat-dva (uvek je Đilas unapred mi saopštavao koliko vreme može da odvoji za koji razgovor). Razgovarali smo uvek u njegovome stanu u ulici Palmotićevoj br. 8 na drugom spratu, stan br. 6. Uvek je njegova supruga ispod draperije, zavese, pružila na poslužavniku dve šolje kafe i vodu, i to nam je bilo svo posluženje. Dakle, bez rakije, vina, viskija...

Razgovarali smo o svemu i svačemu. Obično smo se za sledeći razgovor fiksirali temu, ali tokom razgovora „eskivirali smo" na obostrano zadovoljstvo. Obostrano su nam ti razgovori bili svojevrsne intelektualne poslastice. Kada sam se posredstvom zajedničkog poznanika i prijatelja Dobrice Ćosića, dogovorio sa Đilasom da ću imati seriju razgovora, a budući sam znao da Đilasa prisluškuje i KOS i UDBA ( šta sam i kako znao o tome drugom prilikom ako bude zainteresovanih za tu temu ), pisano sam obavestio Obrena Đorđevića, Užičanina, tada šefa UDB-e za Srbiju, da ću imati mnogo razgovora sa Đilasom, svi će biti o istorijskim događajima, nećemo se dogovarati o ,,dizanju bunta" i da zbog toga ne troše vreme da nas prisluškuju. Đorđević me je istog dana telefonom obavestio: "...Pešakoviću, neće biti nikakvoga problema, prisluškivanja, slobodno..."

Razume se. Nisam očekivao da će mi kazati: "Da, prisluškivaćemo te razgovore...". Meni bi bilo drago ako su obaveštajne: KOS i - ili UDB-a snimili te razgovore, stenogrami-trake mogli bi da svedoče i o pitanjima u vezi sa Sremskim frontom.

Pitao sam Milovana Đilasa: "...Druže Đilas, Crvena Armija zauzela je Budimpeštu, oslobođen je i Prag, Beč, bilo je pitanje nedelja ili dana kada će Crvena Armija zauzeti Berlin, nacistička Nemačka kapitulirati. Zašto smo mi u takvim okolnostima jurišali ka Zagrebu, izginuli su toliki mladi, nevešti golobradi tek mobilisani mladići, uglavnom iz Srbije (pominje se i cifra od oko 13.000)?"

Đilas mi je odgovorio: "...Ima nekoliko važnih momenata, pa i straha. Prvo, imali smo proverene informacije iz Zagreba da se ustaško vođstvo, na čelu sa Pavelićem, sprema, namerava da postigne sporazum sa zapadnim saveznicima, pre svega Englezima, koji su već nadirali ka teritoriji Jugoslavije u sledećem: Oružane snage NDH stavljaju se pod komandu štabova zapadnih saveznika, pre svega Engleske; oružane snage NDH okrenuće oružje protiv Nemačkih jedinica, o tome će biti postignut međudržavni sporazum, čime bi NDH bila međunarodno priznata kao samostalna država. Nismo imali poverenja, pre svega u Čerčila, da tako nešto nije moguće. To bi nama veoma, veoma, otežali položaj i na unutrašnjem i na međunarodnom terenu. Zato nam je bilo stalo da te ustaške namere osujetimo, i time što ćemo što pre zauzeti Zagreb. I onda je bila odluka: Juriš na Zagreb, juriš ka Zagrebu. Želeli smo da time onemogućimo i ustaške namere i da unište što više tragova koji bi svedočili o njihovim zločinima, pa i zločincima-ustaša..."

Digresija: veliki intelektualni volumen, profesor dr Milan Bartoš upravo se tih dana vratio iz nemačkoga zarobljeništva. Svojim znanjem prava ali i raznih,,štosova" pomogao je političkom vrhu YU savetom: "...Mobilišite dobro izvežbanu grupu od desetak boraca, neka oni zauzmu ustašku kancelariju, odlikovanja, ordena. U tim prostorijama nalazi se celokupna kartoteka, dokumentacija o odlikovanim ustašama-to su glavni zločinci, osobe kojima kasnije mogu biti organizovana suđenja..."

Taj savet je poslušan, uspeh je bio potpun. Još jednom je Bartoš pomogao jugoslovenskom rukovodstvu u nekim neprilikama. Godine 1948., Informacioni biro bio je usvoji posle Rezolucije IB tekst-odluku: "...Kuda vodi Titova izdajnička klika?" Tekst te odluke bugarski vojni ataše u Beogradu snimio je na srpskom jeziku na svome magnetofonu, magnetofon instalirao u svojim kolima, kojima je kružio oko parka na Studentskom trgu. Otvorio prozore na kolima, razlegao se glas čitača toga pamfleta.

Uvek je oko univerziteta, fakulteta, parka, bilo mnogo sveta, pre svega studenata. Slušali su čitanje tog teksta. OZNA i Ministarstvo spoljnih poslova danima su razbijali glavu: kako doskočiti atašeu, onemogućiti mu to što radi. Konstatovali su: sve je OK sa stanovišta međunarodnog prava, vojni ataše ne krši norme toga prava. Šta raditi? Spasonosno rešenje opet je kreirao profesor Milan Bartoš. Kazao je: "...Tačno, ništa se ne može sa pozivom na međunarodno, diplomatsko pravo, ali može se doskočiti saobraćajnim pravom: Preprečite na cesti oko parka na dva mesta po dve letve, iza tih letvi postavite kofe sa peskom, pored kofa lopate...Popravka ulice. Vojni ataše mora da poštuje saobraćajne znake, mora da odustane od kruženja oko parka...".

I tako je i bilo. Ataše je prestao da dalje emituje iz svojih kola proglas IB: "Kuda vodi Titova izdajnička klika?!"

Pitao sam potom Đilasa: da li te namere ustaša: da se stave pod komandu zapadnih saveznika, da okrenu oružje protiv Nemaca, da postignu da zapadni saveznici tim odlukama priznaju subjektivitet Nezavisne države Hrvatske i naša odluka, juriš ka Zagrebu po svaku cenu, dakle, da li sve to nije bio povod da nepotrebno izginu mnogi tek mobilisani mladići iz Srbije i da Srbi u krajnjem plate ceh? Đido mi je kazao: Via fakti tako ispada, ima tu istine!

Drugi razlog, produžava Đilas svoj odgovor: na Sremskom frontu vođene su rovovske borbe. Ni naši borci, ni starešine, nisu uopšte imali iskustva, prakse i-ili školskog znanja o rovovskim borbama. Nemački mitraljezi na sremskoj ravnici kosili su naše borce, nemilice.

Pitao sam Đilasa: zašto u tim ukupnim okolnostima nije naše rukovodstvo tražilo da Crvena Armija likvidira Nemce na Sremskom frontu, njeni pripadnici budu angažovani za oslobođenje Zagreba kao što je bio slučaj sa Beogradom? U tim okolnostima naši gubici u mrtvima i ranjenima bili bi osetno manji.

Đilas mi je odgovorio: "...Mi, pre svega drug Stari (čitaj Tito), nismo želeli da Crvenu armiju angažujemo i za oslobođenje Zagreba. Stari je želeo da naši borci oslobađaju sve krajeve naše zemlje. Crvena armija imala je, posle oslobođenja Beograda, drugačije strategijske planove. Pre svega brzo zauzeće Budimpešte, zato su se okrenuli Budimpešti. Na tome putu imali su veliku borbu sa Nemcima na Batinskoj skeli. U toj borbi, forsiranja Dunava, učestvovale su i naše jedinice i imale su velike gubitke. Na Batinskoj skeli podignut je kasnije veliki spomenik u slavu Crvene Armije, rad vajara Augustinčića..."

Đilas nastavlja: "...Rešili smo, i od Crvene armije dobili, veliki broj artiljerijskog oružja za borbu na sremskom frontu. Problem je, međutim, bio što naši borci i oficiri nisu bili vešti bili su bez iskustava u rukovanju sa tim oružjem. U upotrebi toga naoružanja bili su ranjavani ili su poginuli neki naši borci, ne baš mali broj."

Digresija: Slušao sam od svojih Topličana (21.divizija ili Peta srpska brigada) da se u rukovanju sa topovima najbolje snašao borac Branko Mihajlović, sin Draže Mihajlovića. Branko je kasnije zbog Rezolucije IB zaglavio na Golom otoku.

U Petoj brigadi bila je bolničarka Gordana Mihajlović, ćerka Draže Mihajlovića. Gordana se priključila partizanima septembra 1944. godine u okolini Valjeva. Sreo sam je 16. novembra na Prvom kongresu USAOS-a ( Ujedinjenog saveza antifašističke omladine Srbije) u Beogradu. Govorila je plameno na Kongresu.

Kasnije sam saznao: Gordana Mihajlović, ćerka Dragoljuba-Draže Mihajlovića, bila je 1941.godine član SKOJ-a u beogradskoj SKOJ-evskoj organizaciji. Njen rukovodilac bila je Mira Lalić, supruga kasnije profesora slavistike na beogradskom univerzitetu Radovana Lalića. Gordana je bila teško ranjena, bila je vrlo hrabra bolničarka, na Sremskom frontu. Stanovala je kasnije u ulici Jovana Cvijića, blizu podvožnjaka ispod Ruzveltove. Godine 1946., američki predsednik Truman odlikovao je Dražu Mihajlovića visokim američkim odlikovanjem za zasluge četnika u spašavanju stotine američkih i engleskih pilota, čije su bombardere iznad Srbije mitraljirali nemački lovci, najčešće sa aerodroma u Nišu. Kada je odlikovanje Dražino dopremljeno u američku ambasadu u Beogradu, pred uručenje nekome članu Dražine porodice, po odlikovanje je otišla i primila ga Gordana. Nekoliko godina kasnije umrla je od zadobijenih rana na sremskom frontu.

Kakve sve porodične sudbine postoje u ratnim vihorima, zaokretima...!

Đilas nastavlja svoj odgovor na moje pitanje o problemima na Sremskome frontu pa mi kaže: Dva najveća, najpoznatija vojna komandanta naših partizanskih jedinica, svakako su bili Koča Popović i Peko Dapčević. Ali između Koče i Peka postojala je jedna velika, suštinski značajna razlika. Koča je uvek prvenstveno vodio računa da svaku borbu, bitku dobije sa što manje žrtava na našoj strani. Peko je uvek u prvom planu imao da mu svaka bitka , pobeda bude što više pompeznija, bez obzira na broj žrtava. Peko Dapčević je bio komandant naše Prve armije koja je dejstvovala na sremskom frontu.

Digresija: Pred pripremu partizanskih trupa za ofanzivu za oslobađanje Beograda Aleksandar Ranković (bio je tada u blizini Valjeva) depešom je molio Tita da odredi ko će komandovati našim borcima. I napisao je u depeši: Sreten Žujović (Žujović je od jula 1941 , bio pomoćnik Vrhovnog komandanta Tita) ili Koča Popović (Koča je tada bio komandant Glavnoga štaba za Srbiju) ili Peko Dapčević (Peko je tada bio komandant jedinice koje su leta 1944. prešle iz Bosne i Hercegovine preko Drine u Srbiju). Tito, je depešom, šifrovanom, odgovorio: „...Da, slažem se, Peko".

I našim jedinicama u borbi za oslobođenje Beograda komandovao je Peko Dapčević. U toj operaciji poginulo je oko 4.000 partizana i blizu hiljadu Crvenoarmejaca.

Digresija (produžetak): Nekoliko decenija kasnije u Beogradu, u Domu JNA, zgradi preko puta Narodnog pozorišta, održan je trodnevni simpozijum na temu: Završne operacije za oslobođenje Srbije, za oslobođenje Beograda. Na tome simpozijumu general Ljubodrag Đurić govorio je i o nekim promašajima u komandovanju Pekovom. Peko je ljutito skočio i punim glasom kazao: „Lažeš Đuriću!" Đurić je opet ponovio i novim argumentima potkrepio svoju tvrdnju. Uzbuđen, demonstrativno je napustio simpozijum. Došao u svoj stan i na listu papira napisao:

"...Partizan sam / Tim se dičim/ To ne može biti svak / Umrijeti za slobodu / Može samo div junak!"

Papir je ostavio na stolu u dnevnoj sobi, uzeo revolver, otišao u podrum zgrade i ispalio metak u svoju glavu, izvršio samoubistvo. Hajra, njegova supruga, bila je očajna kad se vratila iz grada u stan i saznala šta se desilo.

Setio sam se Đilasove priče o razlikama između Koče i Peka kada sam čitao knjige mojih Topličana, boraca Pete srpske brigade, 21-ve srpske divizije Aleksandra Sekulića iz Blaca i Veljka Popovića iz Španca. Prvi je napisao knjigu: „Pokošena mladost„ drugi knjigu „Kroz noć u zoru!"

Obe knjige detaljnije opisuju borbe njihovih jedinica na Sremskome frontu, i u obe se konstatuje da su mnoge naredbe na juriš naših komandanata bile krajnje pogrešne, dovele su do brojnih pogibija naših boraca; Nemački mitraljezi su ih prosto pokosili. Iz njihovih tekstova ne vidi se ko je donosio, izdavao takva naređenja: da li komandant brigade, ili komandant divizije (bio je tada komandant 21.divizije general Miloje Milojević ili komandant fronta Peko Dapčević. Ali ja sam, ponavljam, čitajući te knjige, i slušajući priče kompetentnih o tu i tamo lošem komandovanju na sremskome frontu, asocirao i na ocenu Đilasovu o razlikama između Koče i Peke.

General Ljubodrag Đurić bio je u ratu komandant Druge proleterske brigade. U jesen 1944. otišao je u štab Maršala Tita u Krajovu, kasnije bio s Titom u Vršcu, a onda po oslobođenju Beograda s Titom danonoćno u Belom dvoru. Zajedno sa Davorjankom Paunović, Titovom ličnom sekretaricom i Mitrom Bakićem, tada Titovim šefom kabineta.

Sa Đurićem sam radio zajedno nekoliko godina u Saveznom zavodu za socijalno osiguranje, i porodično se družili do Đurićevog samoubistva. On mi je jednom, govoreći o Sremskome frontu, kazao sledeće: Tito je u zimu 1944. obišao sremski front, spuštao se i u rovove, razgovarao s borcima. Kad se uveče vratio u Beograd bio je veoma neraspoložen i Mitru Bakiću i meni kazao je: "...Situacija je delikatna. Peko se ne snalazi. Moraćemo da ga pošaljemo u akademiju Crvene Armije u SSSR na doškolovanje...".

Da li je bilo ono: Post hoc ergo propter hoc, ili, ne znam, ali znam...

Prva skupina viših oficira JNA na čelu sa načelnikom Vrhovnoga štaba JNA Arsom Jovanovićem ubrzo posle oslobođenja otišao je u akademiju Crvene armije u Moskvu. U toj skupini bio je i Peko Dapčević, komandant Prve armije, armije koja je dejstvovala na Sremskome frontu. Komandant Druge Armije: Koča Popović, Treće Armije Kosta Nađ, i Četvrte armije Petar Drapšin nisu slati na doškolovanje u akademiju Crvene armije. General pukovnik Gojko Nikoliš, član Srpske akademije nauka i umetnosti, u svojoj knjizi: "Korijen, stablo, pavetina", pomenuo je i Sremski front. Napisao je kako je s tugom gledao kroz prozor Generalštaba, u kneza Miloša 33. u Beogradu, svakoga dana oko železničke stanice, po ulicama, brojna seljačka, zaprežna kola, u svakim kolima po nekoliko mrtvačkih sanduka poginulih na Sremskome frontu Šumadinci, tek mobilisani borci iz drugih krajeva Srbije. Pomenuti moji Topličani: Aleksandar Sekulić i Veljko Popović u svojim knjigama navode imena i prezimena svih boraca iz njihovih jedinica koji su poginuli ili bili teško ranjeni u pojedinim bojevima na Sremskome frontu. Vrlo potresno sve to deluje.

Za kraj teksta da pomenem i ,,priču": navodno na Sremskome frontu izginuli su brojni mladiće iz Srbije, kako bi time njihove porodice bile čvršće vezane za partizane, vladavinu Maršala Tita. Jer, za vreme rata, posle 1942., u Srbiji su pretežno dejstvovale jedinice Draže Mihajlovića i Dimitrija Ljotića, ranije i jedinice Koste Pećanca.

Tu moguću varijantu objašnjenja za masovne pogibije na Sremskome frontu, čuo sam jednom, jasno, mada u zavijenoj formi, od Miloša Šumonje, general-pukovnika JNA, inače šefa vojnog kabineta Predsednika Republike Tita.

Šta bi se reklo: Verovatno je moguće, ali je apsolutno netačno! Nemam opipljivih argumenata za tu tvrdnju.

Centralni moj zaključak kad je reč o masovnim pogibijama na Sremskome frontu bio bi: I ovom prilikom Srbi su platili ceh marifetlucima Hrvata! O tempora, o mores! Dixi et salvavi animam meam!