Da se ne zaboravi

Srbija je u Prvom svetskom ratu izgubila 1.247.435 stanovnika, ili 28 odsto celokupnog stanovništva

U smrt zbog rodoljublja

Magazin Tabloid odaje počast i podseća na 154 lekara koji su umrli u Prvom svetskom radu, uglavnom od posledica pegavca, predano radeći za otadžbinu. Na činjenicu da je Srbija u Prvom svetskom ratu pretrpela najveću žrtvu (22,4 odsto ukupnog stanovništva je izgubilo život u borbi za slobodu), podseća u ovom istorijskom osvrtu, naš ugledni ekonomista, Miodrag K. Skulić

Miodrag K. Skulić

Srbija je u Prvom svetskom ratu izgubila, prema podacima Konferencije mira u Parizu 1919. godine, što vojnika što građana, 1.247.435 lica, to jest 28 odsto od celokupnog stanovništva koje je imala po popisu iz 1914. godine. Takođe, Srbija je u Prvom svetskom ratu pretrpela više nego ijedna druga učesnica toga rata. Prema službenim podacima objavljenim 1919. godine na Konferenciji mira u Parizu od ukupnog broja poginulih muškaraca u tom ratu na prvom mestu je Srbija sa 22,4 odsto, zatim slede 10,5 % Francuska, 9,8 % Nemačka, 9,5 %, Austrija i Ugarska, 6,2 % Italija, 5,1 % Velika Britanija, 1,2 % Rusija, 1,0 % Belgija i,0,2 % SAD.

Američko ministarstvo vojske utvrdilo je da je u Beogradu u oktobru i novembru 1944. godine ubijeno oko 30.000 ljudi. Na Sremskom frontu poginulo je oko 30.000 neobučenih srpskih mladića i 1.100 crvenoarmejaca. U oslobođenom Beogradu poginulo je 2.953 partizana i 976 Rusa, koji su oslobodili Beograd.

Ne mogu da ovog puta ne spomenem knjigu „Srbija u imovinskom pogledu pre, za vreme i posle svetskog rata 1914 - 1918", objavljenu u Ženevi 1918. godine, koju je izdao Svesrpski centralni komitet, koji su činila tri znamenita Srbina: Miloš Savčić, Milić Radovanović i Aco Popović. U toj knjizi izračunata je vrednost imovinskih gubitaka Srbije u Prvom svetskom ratu, po nemačkoj metodologiji i nemačkim cenama, popisani mostovi, putevi, fabrike, kuće, infrastruktura, šume, stočarstvo i druga uništena imovina. Do danas niko, posebno ne državni zavod za statistiku, nije utvrdio gubitak stanovništva Srbije i srpskih krajina u Drugom svetskom ratu, niti na ekonomski prihvatljiv način procenu materijalne štete koju je pretrpela Srbija u tom ratu.

Poznate su izjave Milovana Đilasa, Josipa Broza i Vladimira Dedijera, neposredno po oslobođenju Beograda i Srbije: „Srbiji nije dovoljno pušteno krvi" (Milovan Đilas, 20.10.1944), „Srbija nema čemu da se nada, za nju neće biti milosti" (Titov govor na Banjici, 17.11.1944), „Mi se u Srbiji moramo ponašati kao u zemlji koju smo okupirali", (Tito na sednici Politbiroa KPJ u Beogradu, 01.11.1945)...

Vladimir Dedijer je tri dana po oslobođenju Beograda u dvorištu lista „Politika" okupljenim novinarima izjavio otprilike sledeće: Srbija (mi dodajemo Nedićeva) ima toliko hrane, da možemo prehraniti celu Jugoslaviju.

Sram nas bilo srpski sinovi što do danas nismo utvrdili naše gubitke u Drugom svetskom ratu, pa ni u tri rata 1991 - 1999. godine, popisujući imena stradalih Srba u logorima Jasenovac i Stara Gradiška, jamama Prebilovce, Jadovno..., ubistvima viđenih Srba posle oslobođenja oktobra 1944. godine, mučenju na Golom Otoku. Postavlja se i pitanje zašto premijer Aleksandar Vučić ne odgovara na inicijativu 20 uglednih građana da se odobri lokacija za izgradnju Mauzoleja genocida stradalih Srba u XX veku, iako je srpski patrijarh Irinej blagoslovio taj poduhvat i predsednik Republike Tomislav Nikolić prihvatio tu inicijativu.

Poginuli i pomrli lekari i medicinara (1912 - 1918)

Na Pleneralnoj sednici Upravnog odbora Srpskog lekarskog društva održanoj 12. jula 1915. g. u Nišu rešeno je „da se izda naročiti broj Arhiva sa slikama i biografijama zadužbinara pokojnog medicinara Luke, njegove majke i pokojne Melanije i svih poginulih i pomrlnih lekara i medicinara od početka ratova 1912 godine pa do svršetka rata". Ratne i poratne neprilike učinile su da se to do sada nije moglo uraditi. Proslava 50-godišnjice S.L.D. bila je najzgodnija da se tom prilikom oda zasluženo priznanje i počast svima pokojnicima i podigne večni spomen u čast i slavu njihovu donošenjem njihovih slika i životopisa u ovom Pomeniku. Pisac istorije i urednik Pomenika, koji je objavljen 28. jula 1922. godine je Dr Vojislav M. Subotić.

U pismu ministra vojnog koje je čitano na sednici Glavnog Odbora Srpskog Crv. Krsta 29. septembra 1912. g. vidi se brojno stanje lekara u Kraljevini Srbiji u početku rata sa Turskom Carevinom 1912. godine. U pismu je zapisano: „U celoj Srbiji ima svega 370 lekara, od ovih je ratnim rasporedom određeno 296 za vojište, tako, da za pozadinu ostaje 74 lekara. Kako od ovog broja mora da se oduzmu lekari koji su u centralnoj upravi (6), lekari koji su usled starosti i bolesti sasvim nesposobni (8) i lekari, koji su davno lekarski poziv napustili (3), to za lekarsku službu u celoj pozadini, u građanstvu i vojci, ostaje svega 57 - u taj broj uračunato je i 16 ženskih.

Sa ovako malim brojem lekara ne bi se mogla otpravljati lekarska služba ni u redovnim a kamoli u ratnim prilikama.

Posle šest godina, u novembru 1918. g., kada je D-r Đoka J. Nikolić postao Načelnik Saniteta Min. Un. Dela, pre osnivanja Min. Nar. Zdravlja, „u celoj Srbiji, sa Starom Srbijom i Makedonijom bilo je svega 35 lekar! U mnogim srezovima dužnost sredskog lekara vršili su medicinari, velikim delom i sa nekoliko semestara. Sve ostalo ili pomrlo ili se nalazilo na vojnoj dužnosti. Iz Pomenika će se videti da je umrlo 153 lekara, 1 zubni lekar, 6 starijih medicinara, i 21 mlađi medicinar, 25 stranih lekara i 11 zarobljenih lekara. Mnogi od ovih lekara aktivni su učesnici za sve vreme turskog i bugarskog rata 1912 - 1913, a čim je 1914. god. objavljena mobilizacija stupili su u redove vojske. Epidemija pegavog tifusa 2014/15. godine odela je 360.000 duša.