Zadnja strana
Oficir bez
ruže
Piše: Milorad Veljović,
direktor
policije
Moj gazda, mali Miki Rakić (Borisov šef kabineta), bolan
leži i ja,
kao očajnik kleti, počinjem da zborim reči,
reči bez pameti: - Ne sme nam umreti.
Kada sam
krenuo iz Novog Pazara mislio
sam da ću ostariti u Kragujevcu. Bio sam uzoran čovek,
suprug, policajac. Završio sam
Pravni fakultet u Kragujevcu, davno, kada se u indeks upisivala ocena prema znanju.
Sam Bog zna šta mi bi, i što dođoh u Beograd. U Kragujevcu sam bio strog prema kolegama,
ali ni mrava
nisam zgazio...
U Beogradu
vri kao u košnici. Više od
deset godina tumaram ovim gradom,
i eto me, sada sam direktor
srpske policije, a u stvari, ja sam
baš-čauš kod Miodraga Rakića, Borisovog malog. Oficir sam za
vezu između predsednikovih ljudi i biznismena, podzemlja
i narko-dilera...
Dogurah do direktora
policije, progurala me je moja zemljakinja Mira Orašanin, a aminovao
tadašnji ministar Dragan Jočić.
Mnoge sam
glavešine u policiji služio dok nisam dogurao
do vrha. Ali na vrhu uvek bode. Kaže mi moja žena
Stanica:
- Veljo,
odan si svakoj
bici (policijskoj), odan krvoproliću, kad te kao
zver mali Miki primakne jelu i
piću.
Izgledam sebi
kao onaj oficir iz filma
''Oficir s ružom".
Ali, bez ruže. Miki zove i zapoveda:
- Veljo
uradi ovo, pusti ovog, napakuj
onom, pritegni tog i tog...
Beležim, ruka
me zaboli. Pa na posao. Zapovedam. Kome? Oko mene
sve meni nepoznati ljudi. Pita me nedavno sekretarica Ivana: - Šefe imate
li malo vremena
da upoznate vašeg sedmog
savetnika?
- Bože,
ote mi se, zar ih toliko imam?!
Kada je ovaj
došao, i ko ga je poslao,
pitam Ivanu. Ona širi ruke
i kaže:
- Šefe,
pa on je vaš savetnik već dva meseca.
Ćutim,
razmišljam, sabiram, pa mi se ote da bi bilo dobro
da se sastanem sa svom sedmoricom,
da ih upoznam.
Ivana raširi ruke:
- O, ne, šefe, ne, neki ne žele ni da
se pozdrave sa vama. Niste njihov
tip. Branko (Lazarević, šef kabineta ministra
Dačića) bi im to strašno zamerio kada bi se saznalo da su se vaši savetnici sa
vama pozdravili!
Otišao
sam kod Mikija
i predsednika Tadića da se požalim.
Kaže Miki da se strpim, potreban sam im. Boris drži
Ivicu na tom mestu, samo da
zamenik predsednika Vlade Srbije ne bude Dragan Šuntanovac,
sa kojim predsednik ne govori.
Kada izađem
od Mikija, oblije me znoj. Zovem svoje poverljive
ljude i prenosim
naređenja. Sastajemo se partizanski. Šapućemo. Da nas
ne uhvate. Unutrašnja kontrola mi dahće za vratom.
Kolege mi kažu:
- Šefe,
žuti pokradoše sve, Srbija je opelješena.
Slegnem ramenima,
stavim prst na usta i
glasno, da se čuje, ako me slušaju, podvikem da
je naš predsednik Tadić naredio odlučnu
borbu protiv organizovanog kriminala, i ta borba
je neprestana.
Jedan blesan
ne shvata naš položaj, on misli da sam ja
pravi direktor policije, pa nastavlja:
- Šefe,
pa mi hapsimo samo one koji predsedniku ne plaćaju reket,
ili ih se predsednik plaši, pa mu razbiju njušku. Koga mi to zajebavamo. Pa nije raja blesava da nam
poveruje.
E, sada
ti izvršavaj
predsednikova naređenja, kada oko tebe
sve tuđi ljudi, a i ovi
moji stalno kukaju na male plate, na teške
uslove rada, na rizik.
Mene čuva
više policajaca nego pokojnog Broza. Stanari zgrade u ulici Proleterske solidarnosti broj 22 (eto, i ja
sam proleter, zato sam i
dobio stan od 130 kvadrata) žale se što moji čuvari svakog
stanara po pet puta dnevno legitimišu
kada ulaze u zgradu. Opet sležem
ramenima, kažem, tako je Miki naredio.
Sinove, moje
sokolove, čuva desetina policajaca. Voze ih po
kafanama, splavovima, diskotekama. Biju one koji se zamere mom sinu Stanku. Dobar
je moj mali. Troši po
hiljadu evra za jedno veče.
Voli da počasti
društvo... don perinjonom, čivasom. Dok se sin moj veseli, unutrašnja kontrola snima.
Pišu posle
anonimna pisma novinama i pitaju
otkuda direktoru policije 30 hiljada evra mesečno za
kafanske račune starijeg sina? Pitaju koliko para
odvajam za džeparac mlađem sinu, a koliko troši žena
njegova Stanica? A moja Stanica crnči
u Komercijalnoj banci za pišljive tri hiljade evra mesečno!
Kako onda da živimo od
pet hiljada evra mesečno, nas četvoro,
u stanu od 130 kvadrata?
Nije lako
danas živeti lako u Srbiji. A, eto, tri godine ranije, mogao sam
lepo da živim od moje
i ženine plate. I da plaćam kriju
za stan, jer stan nisam
dobio iako sam, što niko ne spori, bio pošten policajac celog života.
Šta
je tu mogu kada odem na
referisanje na Andrićev venac,
a izađem sa spiskom zadataka i kovertom punim
evra. Da mi se nađe. Valjda mu to dođe kao procenat
od poslova koje donesem predsedniku.
Često
me viđate u društvu ministra Dačića.
Kao da sam mu brat od tetke, mada
ne govorimo. Da sam mu brat od tetke bio bih pun ko brod. Ivica
misli o svojima. A i ja počinjem
da mislim o sebi. Za neki
mesec ističe mi mandat, moraću u penziju. Miki mi je obećao ambasadorsko mesto u Zagrebu. Šta će biti ako
predsednik zaglavi, ako ga zbace,
a moji pričaju da samo što se nije strmeknuo?
Bože, budim
se noću, sanjam kako dobijam rešenje o penziji, zakazujem malu svečanost u lepom restoranu, ovi krimosi, pardon, kontroverzni biznismeni kojima sam pružao
zaštitu, po predsednikovom naređenju, hoće da časte…
Izlazim sam, obezbeđenje proređeno, a ispred zgrade čeka Milovan
Brkić. Meni mi srce siđe u petama.
Mića se osmehuje:
- ...Gde
si Veljo brate, je si li
spreman da dušu svoju spasiš? Doveo
sam ti i
advokata, imaš pravo da se braniš
ćutanjem. Ćelije su strašno prljave,
ali, znam te ja, izdržaćeš
tih deset godina, pa ćeš posle da živiš penzionerski,
valjda će se penzije i tada primati...
Hteo sam
još da vam
nešto kažem, ali čujem žamor, ulaze
neki ljudi, možda je to nova tura savetnika koji traže sebi kancelarije.
Gledaću da se neopaženo udaljim, da se ne sretnemo. Ko zna ko
ih šalje...