Feljton

Rođena kao Grkinja: Priča o umetnosti, slobodi, demokratiji, patriotizmu, ljubavi, moralnom integritetu... (4)

 

Uvek mi bednici vozimo tlačiteljeve tenkove

 

Autobiografija Meline Merkuri, slavne grčke glumice koja je svoj veličanstveni umetnički put počela kultnim filmom "Nikad nedeljom", a završila kao najvoljenija ministarke kulture u dugoj istoriji savremenih Grka, bolno je iskreno i dramatično svedočanstvo o večnoj žeđi za slobodom, pogotovo ako je uzurpirana na sraman i bestijalan način

 

Melina Merkuri

 

Nismo imali iluzija: grčku slobodu morao je da osvoji grčki narod. To je bila cela istina i trebalo je suočiti se s njom. A trebalo je suočiti se i sa svojom situacijom. Bilo je lepo govoriti o demokratiji na javnim manifestacijama, bilo je očaravajuće pevati pesme o slobodi, ali šta posle toga? Još manifestacija? Turneja mi je pokazala da postoji vrlo mnogo ljudi koji su spremni da pomognu ali kako? Vičući svojim gluvim vladama? Kličući na skupovima a zatim se vraćajući kući? Shvatala sam da će protokom vremena klicanja utihnuti i, malo pomalo, ljudi će prestati da dolaze na skupove, osim ako bismo im dali nešto opipljivo da podrže, a to je značilo ujedinjen, delatan pokret otpora. Zato je bila ta potrebna organizacija. Bio je potreban novac. Bila bi potrebna krv. To je bila ta gorka istina i trebalo je da se s njom suočim. U jednom romantičnom trenutku pomislila sam da napustim pozorište i film sve dok Grčka ne bude slobodna. Posvetila bih se političkim studijama i poslu. Sad sam shvatala da bih mogla da budem vrlo korisna ako bih zarađivala novac i dobro ga upotrebljavala. Prihvatila sam prvu ponudu, jedan film u Americi. Pre nego što sam se vratila u Sjedinjene Države, bila sam svedok istorijskog trenutka, majske revolucije u Francuskoj. Nije bilo vođa. Bilo je slavno. Bilo je donkihotski. Satrli su je. Ali to je bilo upozorenje za svet.

Džuli i ja boravili smo u Kaliforniji, radeći na različitim filmovima, ali su nam vikendi bili slobodni. Prvi put, spoznala sam radosti radne nedelje od pet dana. Kupali smo se, izležavali, razgovarali, slušali muziku. Poslednjih godina imali smo toliko rastanaka, toliko strke, toliko bola da nismo osećali nikakvu grižu savesti što smo srećni i što uživamo dok smo zajedno. Reditelj mog filma bio je Norman Džuison. Bio je strog, šarmantan i izuzetno darovit. Njegov poslednji film dobio je Oskara. Naš prvi susret nije bio srećan. Nije mi se dopao scenario i glupo sam se ponela rekavši da me u filmu privlači jedino to kako da zaradim novac da bih kupila bombe. Nije me shvatio ozbiljno, ali se uvredio i imao je pravo. Na kraju mi je oprostio i postali smo prijatelji.

Nade. Dva čoveka koji su bili predsednički kandidati u Sjedinjenim Državama zauzimaju oštar stav protiv grčke diktature, Judžin Makarti i Robert Kenedi. Dvaput sam srela Kenedija, prvi put na jednoj sjajnoj zabavi u njegovoj kući. Prvi utisak mladalaštvo i šarm. Zatim sam vrlo brzo shvatila da ima čelične živce. Veče je bilo zabavno. Ples i opuštanje. Ne previše razgovora o politici, ali sasvim dovoljno da me ubedi da ovaj mladić neodoljivog osmeha oseća snažnu potrebu da se identifikuje s progresivnijim elementima američkog života, potrebu da raskine okove proračunatosti u stranačkom aparatu i da teži onom najboljem što jedna mladalačka Amerika može da stvori. Drugi susret imali smo u Njujorku. To je bilo neposredno pre nego što je objavio svoju kandidaturu. Još je oklevao. "Treba da podnesete kandidaturu za predsednika", rekla sam. A on će: "Želite da i mene ubiju?"

 

Život se gasio

 

Četvrti jun 1968. Vratila sam se trkom iz studija da čujem preliminarne rezultate izbora demokrata u Kaliforniji. Kako je kampanja odmicala, nade su nam se uvećavale. Izgledalo je da će demokrate sigurno pobediti na izborima. Ljudi su se sve više gnušali rata u Vijetnamu. Džonson je saopštio da neće ponovo podneti kandidaturu. Svi su verovali da će, bilo s Makartijem, bilo s Kenedijem, ovaj čudovišni rat biti okončan, da će uslediti talas liberalizma. Mi Grci nadali smo se da će to značiti kraj za pukovnike.

Angeliki je pojačala zvuk na televizoru do kraja. Vrištala je umesto pozdrava: "Kenedi! Kenedi je pobedio!" Srce mi je snažno tuklo. Gajila sam beskrajno poštovanje prema Makartiju, ali nešto što sam naučila od dede govorilo mi je da nije imao dinamičnost ili odjek u narodu koji bi mu omogućio da ga izglasaju za predsednika. Pobeda na preliminarnim izborima u Kaliforniji bila je ubedljiva. Nisam videla ništa što bi moglo sprečiti Kenedija da postane predsednik. Angeliki i ja zagrlile smo se. "Grčka će biti oslobođena!" Onda su došli meci atentatora. Kenedijevo lice. Lepo lice puno bola i beskrajne blagosti. Jedan mladi život koji se gasio i nešto životno u Americi što je umiralo zajedno s njim.

U Grčkoj se tog avgusta dogodio drugi pokušaj ubistva. Jedan mlad vojni oficir, Alekos Panagulis, pokušao je da izvrši atentat na tiranina Papadopulosa. Bogovi koji su hteli da Kenedi umre, hteli su da se Papadopulos spase. Panagulis je uhvaćen i strpan u zatvor. Mučen je tako brutalno da je jedva sedeo na optuženičkoj klupi.

Verujem da je za borca za slobodu najbolji zavet smrt pred streljačkim vodom tiranina. Sila rađa silu. Nisam uspeo, ali će za mnom doći drugi.

Možda se ne slažem s tim da je smrt najbolji zavet za jednog borca za slobodu, ali su Grci razumeli Panagulisa. Želeo je da njegova smrt bude korisna. Osuđen je na smrt! Pritisci sa svih strana, iz Vatikana, od predsednika vlada, održali su ga u životu. Sada truli u nekoj ćeliji grčkog zatvora. Sirhan Sirhan, čovek koji je ubio jednog Kenedija, nalazi se u ćeliji u Los Anđelesu. Dva čoveka koji su hteli da ubiju dvojicu drugih ljudi. Da li treba da ih gledamo istim očima? Da li je Sirhan Sirhan heroj? Da li je Alekos Panagulis heroj? Da li su obojica zločinci? Treba li gledati istim očima Papadopulosa i Kenedija? Da li je Kenedi bio tiranin? Neka filozofi budu pravični. Ja, kao Grkinja, plakala sam zbog Kenedijeve smrti. Za Papadopulosom ne bih zaplakala.

I još jedna tragedija tog mračnog leta 1968. Ruska vojska i njeni vazali izvršili su invaziju na Čehoslovačku. Praško proleće, san o slobodi smrvljen je u ime socijalizma. Kakvo licemerje! Kakva surovost! Kakav bol! A kako je samo dobro poslužio nekim lepim demokratama u Vašingtonu! Ah, oni su smatrali da je invazija zločin, ali su je dobro iskoristili da opravdaju Vijetnam, da opravdaju pomoć grčkim pukovnicima.

 

Efikasan otpor

 

Samit demokrata koji je propratila većina američkih televizijskih gledalaca. Čikaška policija divlja na ulicama, orgija sile protiv mladih demonstranata. Stravična brutalnost. Popucale glave, lica policajaca izobličena od mržnje i želje da ubiju. Devojke koje vuku za kosu i prebijaju pendrecima. I momci koji viču dok ih udaraju: "Ceo svet vas gleda!" U dvorani samita, gradonačelnik Čikaga sedi smešeći se i gleda snagu stranke na delu. Prazne reči, obećanja. Bučan karneval da bi ismejali ideale jednog Judžina Makartija, koji je izgubio, i jednog Roberta Kenedija, koji je umro.

Jadna Amerika.

Samit demokrata. Lažan. Falsifikovan. Podmazana politička mašinerija, samo klizi. Nigde se ne čuje glas naroda. I Spiros Agnju kao Niksonov sukandidat. Agnju je čovek Toma Papasa, američkog Grka koji je podržavao huntu i okorišćavao se od nje, čoveka CIA-e koji ima dovoljno težine da utiče na izbor potpredsednika. Jadna Amerika. Jadna Grčka.

Žudela sam da se vratim u Evropu, da odem bilo gde i da živim sa grčkim iseljenicima. Tako me je obradovalo kad su Džulijev i moj film bili gotovi. Oba su bila promašaji. Nisam polagala velike nade u svoj film od samog početka i mogla sam da se suočim s neuspehom. Džuli nije. Uložio je u film svoje srce. Želeo je mnogo toga od njega. Verovao je da je bio neophodan, da je doprinosio tome da Amerika shvati ogorčenu borbu crnaca. Nikad nikome nije pokazao koliko je ovaj neuspeh uticao na njega. Ali živim s njim i videla sam njegov bol kao čoveka i kao glumca.

Strazbur 1969. Izlaganja u Savetu Evrope. Svedoci jedan za drugim govore kako su bili mučeni u zatvorima hunte. Jezivi detalji. Bes i stid.

Rim. Govor pred nekoliko hiljada radnika. Osokoljena sam voljom italijanskog naroda da pomogne, da da novac. Šok i očajanje pred prizorom otvorenih sukoba između raznih grčkih organizacija otpora.

Stokholm. Preklinjem vođe grupa otpora da pomire svoje razlike i da se ujedine da bi stvorili efikasnu organizaciju otpora.

Pariz. Sastanak s čovekom koji je upravo doputovao iz Atine. Govori o ogorčenju grčkog naroda. Plaši se osećaja poraza i mirenja. Govori o zatvorenim prijateljima. Vratiće se u Atinu iste večeri. Govori o očajničkoj potrebi za novcem. Sutradan drugi Grk dolazi da se vidi sa mnom. Tvrdi da ga šalje sovjetska ambasada u Parizu, s pozivom da dođem u Sovjetski Savez i napravim sličnu turneju kakvu sam obavila u Evropi i Sjedinjenim Državama. Govorim o uvećanju ruskog trgovinskog prometa s Grčkom. Dopušta da to prođe kao surova stvarnost političkog života i uverava me da ću, ako dođem u Sovjetski Savez, uvideti čemu naginju njihove simpatije. Kažem mu da ću doći, ali pod uslovom da mogu da govorim jednako slobodno kao na Zapadu, konferencije za štampu, radio, televizija, javna okupljanja bez ikakve cenzure. Siguran je da će prihvatiti moje uslove. Preneće poruku ambasadi i odmah doći. Nikad više nisam čula za njega.

 

Priznanje ili stid

 

London. Sedim s grupom štrajkača glađu prekoputa grčke ambasade. Pogubljenje Alekosa Panagulisa zakazano je za sutradan. Panagulisov mlađi brat sedi pored mene. Ljudi pristižu trkom i govore nam o talasu protesta upućenih Grčkoj. Od Sjedinjenih Država do Australije; od Pikasa, Žan Pola Sartra, De Gola, pape. Engleski prolaznici bodre štrajkače glađu. Tehničari BBC-ja dolaze s televizijskim kamerama i glasinama da će pogubljenje možda biti opozvano. Kad je stigla vest da Panagulisa neće pogubiti, njegov brat me grli i plače.

Lozana. Džuli mi javlja da su nas angažovali da snimimo film pod naslovom "Obećanje u zoru". Srećna sam. Uloga mi se dopada, a film će nam doneti novac.

Bulonj. Filmski studio. Džuli snima scenu koja parodira nemi film. Odlazim da poljubim Margo Kapelje, zaduženu za izbor glumaca. Našla je uloge statista za desetine grčkih izbeglica. Nemaju dozvole za rad, ali je Margo iskoristila svoj šarm i čaroliju da ubedi vlasti.

Dol. Mali grad u Francuskoj, preuređen tako da liči na Krakov. Ugovorili smo snimanje u Poljskoj, ugovori su potpisani, obavljena plaćanja. Ali dok smo snimali u Nici, Džuli je nezgodno pao. Slomio je kosti na obe noge. Film je trebalo da bude snimljen za pet nedelja. Poljaci su tada saopštili da zbog kašnjenja ne mogu da nas prime i da ugovor smatraju ništavnim. Verujem da su kašnjenje iskoristili kao izgovor i da su odbili da izdaju dozvolu jer je neki službenik u Poljskoj saznao da je Nina, uloga koju sam igrala, bila Jevrejka i žrtva progona u Poljskoj. Osim toga, medu našim glumcima bio je i Asaf Dajan, sin Izraelca Moše Dajana. Ne mogu ništa od toga da dokažem, ali znam ljude u Poljskoj koji bi to mogli.

Dok smo snimali u Dolu, članovi jedne grčke organizacije otpora izvedeni su pred vojni sud u Atini. Jedne noći vraćali smo se sa snimanja i zatekli novinara kako čeka Džulija u našem hotelu. Pitao ga je da li ima da da izjavu. "O čemu?" Pokazao nam je novine. Dopis je bio iz Atine. Optuživali su Džulija da je krijumčario u Grčku bombe i priručnike za izradu eksploziva. Biće mu suđeno u odsustvu na osnovu člana 509 Zakona, što je značilo da može biti osuđen na smrt. Novinar je pitao da li su optužbe istinite. Oduševio me je Džulijev odgovor: "Da sam ih slao, ne bih to priznao. Da nisam, stideo bih se da to kažem."

Luka u Đenovi. Sviće. Lučki radnici odlaze na posao u šest ujutro. Tu sam da ih pozovem na večernje okupljanje. Svi obećavaju da će doći. Džuli, Spiros, Rena i ja šetamo po dokovima. U luci je grčki trgovački brod. Pogled na njega izaziva mi ganuće. Dovikujem mornarima. Okupljaju se u grupu, ali ništa ne govore. Oficir u blizini besno me gleda. Rastura grupu. Nije izgovorena nijedna reč. Dok odlaze, jedan krišom podiže ruku i prstima pokazuje simbol pobede. Slična iskustva imala sam na raznim aerodromima sa službenicima grčkog Olimpik ervejsa. Čak i van Grčke plaše se da razgovaraju sa mnom, ali skrivenim znakom ili pogledom stavljaju mi do znanja da su uz mene.

 

Neverovatan štrajk

 

Preteća pisma i telefonski pozivi postali su deo našeg svakodnevnog života. Prosto je trebalo da naučimo da živimo s tim. Te večeri u Đenovi pretnje su se obistinile. Na sceni pozorišta postojao je pult za govornike. Ispod pulta se nalazilo pet kilograma eksploziva, tempiranog da eksplodira u osam i pet. Moj govor bio je zakazan za osam. Još sam živa i mogu da ispričam ovu priču zahvaljujući Paoli. O Paoli ne znam ništa osim njenog imena, blagosloveno bilo. Bila je član odbora za organizaciju skupa. Došla je u pozorište malo ranije da proveri da li je sve u redu. Palo joj je na pamet da proveri mikrofone. Slučajno je nogom zakačila i svukla malu zavesu koja je ukrašavala postolje. Videla je paket umotan u celofan i trake. Zaključila je da je to poklon za mene i odnela ga u prostor pored bine. Bog je hteo da portir bude bivši partizan i podozriv. Težina paketa ga je zabrinula. Omirisao ga je, frknuo i otrčao do telefona da pozove policiju. Došli su za nekoliko minuta u pratnji vatrogasnih cisterni i kamiona s peskom. Odneli su paket umotan trakama na praznu parcelu, istovarili kamione s peskom i aktivirali bombu. Zatresla se cela četvrt. Policija je rekla da bi ne samo poginuli oni koji su stajali na bini (među njima i Spiros, Džuli i Rena), nego da je imala dovoljno snage da raznese tavanicu pozorišta. Računali su da bi eksplozija i panika koja bi za njom usledila usmrtili bar dvesta ljudi.

Reakcija Italijana bila je fantastična. Za neverovatno kratko vreme cela Đenova je znala za bombu. Hiljade ljudi su preplavile trg na kome je bilo pozorište, u spontanom izlivu solidarnosti. Nastavili smo skup i moj govor su čuli i oni. Nije potrebno da kažem da sam se udaljila od teksta. Klicanje ljudi na trgu čulo se u pozorištu. Predsedavajući skupa saopštio je da predstavnik lučkih radnika želi da kaže nekoliko reči. Bilo je kratko, ali je imalo težinu. "U znak protesta protiv ovog divljačkog postupka, nećemo sutra raditi na dokovima. Ovlastili su me da vam kažem da sutra štrajkujemo." Na kraju skupa hiljade ljudi koračalo je pored našeg automobila sve dok nismo stigli u hotel. Neka ih Bog blagoslovi. Neka Bog blagoslovi Paolu. Neka Bog blagoslovi portira. Neka Bog blagoslovi policiju i vatrogasce. Prokleti bili fašisti!

 

Pitanje poverenja

 

Mikis Teodorakis bio je na slobodi! Posle tri i po godine zatvora i progonstva, nalazio se u Parizu. Neprekidan pritisak svetske javnosti i vešt manevar koji je u poslednjem trenutku izveo Žan Žak Servan Sreber doveli su do njegovog oslobađanja. Bili smo unapred obavešteni o tome i nalazili smo se na Orliju kad je njegov avion sleteo. Iz aviona izlazi divovska figura, umorna, slomljena, smušena, teško prepoznavanje prijatelja, njegovo uzbuđenje, naše uzbuđenje, slike koje će me zauvek pratiti.

Odmorio se nekoliko dana, a onda se bacio na posao. Došao je iz Grčke s jednom porukom, jednom voljom - svi Grci, nezavisno od političkih ubeđenja, treba da se ujedine u zajednički front protiv diktature, uključujući i kralja Konstantina. Taj predlog izazvao je trvenja u mnogim grupama otpora. Posebno se mladi protive ideji da se ujedine s ultrakonzervativcima, za koje se smatra da su protiv hunte samo i isključivo stoga što sami žele vlast. Pre svega, odbijaju da se pouzdaju u Konstantina. Ne mogu da mu oproste zlo koje je učinio. Ali Mikis i drugi insistiraju da je to jedinstvo politička potreba. Naglašavaju da mnogi ljudi iz vojske mrze huntu - ne mladi oficiri koje je Papadopulos kupio utrostručivši im plate, nego hiljade njih koji su izbačeni iz vojske u čistkama, koji su obučavani u NATO-u i koji se nalaze na višim lestvicama hijerarhije.

Ne znam šta da mislim. Razumem potrebu za jedinstvom, ali bojim se izdaje. Znam da hunta treba da se obori, ali bih želela dublje jedinstvo, zasnovano na opštem idealu o budućnosti Grčke. Brine me jedinstvo ljudi koji nemaju poverenja jedni u druge. Verujem da je Grčkoj potrebno organsko jedinstvo, rođeno iz borbe. Verujem u Grke koji se aktivno bore danju i noću da zbace diktaturu. Ti Grci će se neizbežno sresti i sarađivati.

 

Eksploatatori i eksploatisani

 

Poslednje poglavlje završavam januara 1971. Za Uskrs će ponovo biti april. Biće četiri godine vojne diktature, koja živi životom što su joj ga dali i podržali CIA i Stejt department. Pre godinu dana, na Uskrs, pukovnik Patakos održao je govor pred američkim zvaničnicima i novinarima. Njegova zahvalnost bila je bezgranična:

Nova zvezda sija na nebu Zapada, zvezda Amerike. Evropa treba da prihvati njenu jasnu svetlost bez zavisti ili uzdržavanja. Američka mudrost može da se izjednači sa skromnom mudrošću Euripidovom. (Dajem časnu reč da se tačno tako izrazio.)

A sledećeg Uskrsa Patakos će možda slaviti uskrsnuće vojnih konvoja iz Vašingtona. Da bi opravdao ovu skandaloznu odluku, Stejt department saopštava da "ima naznaka o težnjama ka ustavnom poretku", a Stejt dipartment zna: da vojni zakon ostaje na snazi, da se neprekidno vrše hapšenja, osude i zatvaranja bez suđenja,  da je pravilo habeas corpus suspendovano za političke zatvorenike, da je odbijen zahtev Crvenog krsta da poseti grčke zatvore.

Sve grčke ustanove stoje pod direktnom vojnom kontrolom. To važi za sportske organizacije, univerzitete, za pisanje istorije, za pozorište u kome vojni inspektor odlučuje o izboru dela i glumaca koji će u njemu igrati, za crkvu u kojoj postoji "arhiepiskop oružanih snaga". U stvarnosti, to znači da jedan major čvrsto, vojničkim rukama, steže crkvu.

Stejt department sve to zna i ima obraza da kaže da pukovnici kreću ka ustavnom poretku. Prema rečima Dimitriosa Papaspirosa, poslednjeg predsednika grčke skupštine (koji nije komunista).

Stejt department sve to vrlo dobro zna. Zato njihova uveravanja o razvoju režima u Atini prema demokratiji predstavljaju dokaz njihovog saučešća u prevari.

...Postanem besna na sebe i na ceo grčki narod koji zna da Sjedinjene Države kontrolišu Grčku već dvadeset pet godina i ne dižu ni mali prst da se pobune. Oh, tu i tamo neko se oglasi. Održi gnevan govor o stranim silama, o postrojenjima vojne industrije, o NATO-u, a zatim, iscrpljen od svog pravednog napora, uzima slobodan vikend. Osudili smo nemački narod jer je dozvolio da nacisti preuzmu vlast. Zar ne treba osuditi i nas jer dozvoljavamo fašističku vladu u Grčkoj? Zar nije prirodno da imamo vladu kakvu zaslužujemo? Na kraju krajeva, ko je više kriv eksploatator ili eksploatisani? Oni koji vladaju terorom ili oni koji se plaše? Ko je više zgrešio pred Bogom - oni koji su puštali gas u gasnim komorama ili oni koji su koračali bez suprotstavljanja u te komore? Znam sve uobičajene odgovore. Tlačitelji imaju oružje i tenkove. Imaju kompjutere, štampu i medije. Ali hajde da kažemo istinu. Ko drži oružje na ramenu? Ko vozi njihove tenkove? Mi. Sarađujemo s neprijateljem, radimo za njega, bogatimo ga. Dajemo mu svoju decu za njegove ratove. Dopuštamo da nas podeli, da umrtvi naš duh, da kupi naše duše za frižidere i televizijske aparate. Jedna istina je nepobitna. Postoji nekolicina i postoji mnoštvo. Mnogo smo jači uprkos njihovim kompjuterima i oružju, a ipak im dopuštamo da od nas naprave kukavice. Skrivamo se iza slogana "moramo da živimo" iako to zapravo znači "moramo da živimo bedno".

Pa ipak, ja sam optimista jer svuda u svetu mladi zauzimaju mesta. Hrabriji su od nas. Mudriji su. Ne prodaju se i borbeni su. Možda još nemaju plan ili usavršen socijalni program, ali odbacuju laži Zapada i izdajništvo Istoka. Revolucija koju pripremaju više je od naučne ili tehnološke. Traže da život ima smisla. Traže da se život obasja nekom širokom vizijom lepote, dobrote i istine. Oni su Amerikanci, Francuzi, Italijani, Grci. Ima ih svuda. Odvešće nas u bolji i lepši svet. Verujem u to od sveg srca...

 

 

 

 

Nepostavljena pitanja

 

Senator Fulbrajt, u izlaganju pred senatskom Komisijom za veze s inostranstvom, izrazio je gnušanje zbog američke podrške ovoj "ponižavajućoj vladi", kako ju je nazvao. Glavni svedoci na skupu bili su Rodžer Dejvis, zamenik ministra spoljnih poslova za pitanja Bliskog istoka i južne Azije, i Robert Dž. Pranger, zamenik ministra odbrane. Senator Fulbrajt postavio je osnovno pitanje.

Gospodin Fulbrajt: Možete li da kažete izričito da li smo imali ikakve veze s rušenjem prethodne vlade?

G. Dejvis: Gospodine predsedniče, na osnovu načina na koji je organizovana naša vlada i prema mojim saznanjima o našim aktivnostima u susednim oblastima, rekao bih da je vrlo malo verovatno da je postojalo bilo kakvo saučesništvo. Rekao bih kategorički da sam siguran da ga nije bilo. Verujem da mogu vaše pitanje da prosledim svojim pretpostavljenima i da vam donesem potvrdu ovog uverenja.

G. Fulbrajt: Kunete se?

G. Dejvis: Dao sam zakletvu.

Skromno predlažem spisak pitanja koje bi mogao da postavi g. Fulbrajt. Bilo bi zanimljivo da čujemo odgovore pod zakletvom.

Da li je 1967. godine Loflin Kembel, načelnik američke CIA-e u Atini ubeđivao Andreasa Papandreua da prihvati izmene grčkog izbornog zakona koji je išao na štetu Stranke unije centra?

Da li je gospodin Kembel tražio od Andreasa Papandreua da mu ugovori susret s Georgiosom Papandreuom u vezi s ovim pitanjem?

Kad je Andreas saopštio da je njegov otac protiv tih promena, da li je gospodin Kembel rekao: "Prenesite svom ocu da mi dobijamo ono što želimo"?

Da li je postojao sistem da se američki novac upućuje direktno grčkoj obaveštajnoj službi, bez ikakve kontrole grčke vlade?

Godine 1965. pojedini poslanici napustili su redove Stranke unije centra. Da li je bilo kome od njih CIA dala novac da to učine? Ako jeste, koliko?

Da li je CIA dala pedeset hiljada drahmi jednoj mladoj Grkinji da svedoči protiv Andreasa Papandreua u slučaju "Aspida"?

Da li je treći oficir primio poklon od milion drahmi kao svedok optužbe?

Da li je CIA finansirala desničarski list Elefteros kosmos?

Da li je Pavlos Totomis, ministar javnog reda hunte, bio član CIA?

Kako je pukovnik Papadopulos došao do plana NATO-a po imenu "Prometej"?

Da li je CIA raspolagala pozitivnim saznanjima o državnom udaru?

- Da li su znali ugovoreni datum?

Ovo su samo neka od pitanja. Mogla bih da predložim još mnogo.