Razaranje
Novi prilozi za biografiju Lukić mr Miladina, starog,
novog pomoćnika ministra kulture Srbije
Pomoćnik za pranje prljavog veša
Za koje je to epohalne zasluge tokom prethodnog mandata
nagradu u vidu ponovnog imenovanja na mesto pomoćnika ministra kulture dobio
čovek čija bi se aktivnost pre mogla nazvati sramotom za struku i doprinosom
uništavanju
kulturne baštine Srbije. Ko zapravo stoji iza njegovog imenovanja.
Kome je u interesu da se spreči postavljanje nezgodnih pitanja na šta je sve
arčen novac poreskih obveznika u slučaju rekonstrukcije Narodnog muzeja, arheoloških iskopavanja u Vinči i osnivanja
bizarnog Centralnog instituta za konzervaciju
Stanislav
Živkov
Obična kukavica (Cuculus
canorus) je ptica koja ima neverovatnu sposobnost da zadrži jaje u sebi dodatnih 24 sata pre nego ga izlegne u tuđe gnezdo. Odavno je u svetskoj istoriji poznat pojam "kukavičje jaje" čije je pravo značenje u kolokvijalnom jeziku nasamariti nekoga, načiniti klasičnu podmetačinu, namestiti krivicu drugome, jednostavno ga nasaditi koji se pre svega odnosi na raznorazne ljude koji se ponašaju poput ptice kukavice, koja podmeće svoja jaja u tuđa gnezda zbog nagona za održanjem vrste, dok se u slučaju ljudi-kukavica sve to rade svesno, kako bi svoje težnje ostvarili tuđim naporima pri čemu bi svu odgovornost snosio onaj koji je činio te napore.
I dalje po starom
Poslednjih dana bili smo svedoci upravo jednog takvog
podmetanja svojevrsnog bradatog kukavičjeg jajeta premijeru Ivici Dačiću
i ministru kulture Branislavu Petkoviću i to u vidu imenovanja za
pomoćnika ministra kulture totalno kompromitovanog i nekompetentnog Lukić Miladina, koji je tokom čitave
svoje štetočinske karijere, što kao konzervator Republičkog zavoda za urnisanje
spomenika kulture, što kao pomoćnik ministra kulture Dragana Kojadinovića,
što kao privatni arhitekta, za sobom ostavio trajan i dubok štetočinski trag u
vidu brojnih sagrađenih preskupo plaćenih nakaznih manastirskih konaka,
postmodernih klozeta, još nakaznijih preskupo plaćenih crkvetina te kompletno
urušene službe zaštite spomenika kulture!
Međutim malo je poznato da je Lukićevo imenovanje u prvom
pokušaju bilo sprečeno zahvaljujući više pisama upućenih sa najviših mesta
kojima je skrenuta pažnja na njegove štetočinske zasluge, ali je na nečije
veliko insistiranje Lukić prošao u drugom pokušaju. Očito je nekome bilo jako
stalo da Lukić po svaku cenu ponovno postane pomoćnik ministra kulture. Začudo
bilo je veoma lako saznati ko se ovom imenovanju najviše radovao, trebalo je
samo sabrati dva i dva i ustanoviti ko zapravo stoji iza ovakvog skandaloznog
imenovanja i kome je jedini cilj da se spreči pokretanje odgovornosti za
višegodišnje arčenje novca na besmislene naučno istraživačke projekte i
skandaloznu rekonstrukciju Narodnog Muzeja.
Odgovor je na sam dan imenovanja došao iz palate Uprave fondova, odnosno sedišta ostataka
Narodnog muzeja gde je v.d direktorka Cvjetičanin dr Tatjana, očekujući
sopstvenu smenu sva presrećna proslavljala ovo imenovanje, računajući da će u
najmanju ruku biti abolirana od svih nepočinstava koja je tokom svog predugog
mandata učinila. Još par nedelja ranije iz dobro pouzdanih izvora saznalo se da
je u toku svojevrsna akcija sprovedena po rotarijanskoj liniji sa ciljem da se
ova abolicija po svaku cenu izvede a glavni organizatori bili su odavno poznati
učesnici udruženog zločinačkog poduhvata okupljeni oko potpisivanja skaredne
peticije podrške propalom projektu rekonstrukcije Narodnog muzeja koji su
shvatili da je dolaskom nove vlade došlo i vreme za polaganje računa za sva
štetočinstva koja su svi zajedno napravili.
Pošto su u pitanju zaista neverovatne sume koje su ako ne
decenijama, ono sigurno godinama izvlačene iz budžeta Srbije, jasno je bilo da
će ovo eminentno društvance dobro užirenih sivih i ostalih eminencija biti
spremno na ama baš sve tako kako bi sačuvali stečene pozicije i dalje nastavili
po starom!
Prodavanje magle
Poput francuske sobarice, nevini pripadnici Visokog
odbora za zaštitu imena i dela Cvjetičanin Dr Tatjane, Rakočević dr Milana
i ostalih napravili su pravu dimnu zavesu kako bi premijeru Ivici Dačiću i ministru kulture Petkoviću podmetnuli Miladina Lukića, čoveka koji je itekako umešan u sve nezakonitosti vezane za pri projekat rekonstrukcije, da "rešava" bolje rečeno, prikrije činjenicu da je čitav posao rekonstrukcije Narodnog muzeja donedavno bio idealan primer kako se burazerskim dogovaranjima, verovatno u sedištu "velike lože" Tatjane Cvjetićanin u restoranu Little Bay radilo upravo u sivoj zoni improvizacija, nekompetencije i diletantizma, gde su sa dvorskim arhitektima, kućnim prijateljima i kumovima, pravljene direktne višemilionske nagodbe po sistemu ja tebi grofe - ti meni vojvodo, namerno birana najskuplja i najneracionalnija rešenja koja bi omogućila višedecenijsko izvlačenje novca poreskih obveznika, jer su besposlenu operativu i biroe po potkrovljima mnogo više zanimali kolač od 70 miliona evra i razvlačenje radova nego kvalitetno rešavanje postavljenih zadataka.
Naravno, tu je i bulumenta predvođena Tatjanom Cvjetićanin, koja je htela da se smesti po novim kancelarijama i sobi sa pogledom, tu je i priča o bezbednosti da se zamažu oči da bezbednost daje kum Tanjinog muža, i to za 40.000 evra mesečno i to još na 5 godina! Lukić je doveden kako bi se sprečilo dalje postavljanje
nezgodnih pitanja o tome čije je sve
nedomaćinsko ponašanje raznih direktora manekena, dovelo do propadanja zgrade u
celini, kao i o tome preko kojih su sve krevetskih, kumovskih,
roditeljskih i ostalih veza međusobno povezani svi organizatori ponovnog
dovođenja Lukić Miladina na položaj pomoćnika ministra kulture.
Živ klan ne doklan
U tom udruženom zločinačkom poduhvatu nalaze se ljudi
koji nemaju ni moralnog ni materijalnog prava da budu abolirani od
odgovornosti, jer, na primer, Dragoljub Acović ima briljantnu salonsku
karijeru u salonu građanina Aleksandra Karađorđevića, a prvi projektant
rekonstrukcije Narodnog Muzeja projekta Milan Rakočević slučajno je
kućni prijatelj predsednika Visokog saveta za obnovu Narodnog Muzeja Aleksandra
Acovića!
Naravno sve ovo je poteklo iz klana Tasić čijim
pripadnicima bi pozicije bile jako uzdrmane pokretanjem pitanja odgovornosti:
bivši direktor Narodnog muzeja akademik Nikola Tasić, doživotni direktor
Balvanološkog Instituta ANUS-a, inače
prethodni podjednako štetočinski direktor Narodnog muzeja,
za vreme čijeg direktorovanja je čitav skandal u vezi sa rekonstrukcijom i
zakuvan. Njegova bivša „sekretarica" a sadašnja
operativna direktorka Narodnog Muzeja Bibika Đorđević, zatim sin
akademika Tasića prof. dr
Nenad Tasić, inače dugogodišnji ljubavnik Cvjetičanin dr Tatjane i
rukovodilac naučno istraživačkog projekta prekopavanja lokaliteta Vinča, i rukovodilac opskurnog Centra za digitalnu arheologiju na
Filozofskom fakultetu preko čega se već decenijama sistematski ispumpavaju
neverovatne svote novca nizašta, zatim prof. dr Aleksandar Palavestra,
bivši član Upravnog odbora Narodnog muzeja i kućni prijatelj direktorke
Narodnog muzeja kao i njegov otac, inače
najbolji prijatelj akademika Tasića akademik Predrag Palavestra!
Naravno tu je i neizbežna Mila Popović Živančević
direktorka bizarnog Centralnog instituta za konzervaciju koji je Lukićevo
glavno „dostignuće" tokom prethodnog mandata u Ministarstvu kulture a dobro se zna da su meteorski sjaj pojave Mile Popović Živančević i njenog opskurnog centra za konzervaciju Diana iznenada dobili na značaju upravo u vreme kada je direktor Narodnog muzeja postao akademik Nikola Tasić, koji je istovremeno i kućni prijatelj, a osim toga i član istog Rotari kluba kao i muž Mile Popović Živančević što je za predsednika upravnog odbora Muzeja grada Beograda svojedobno postavljena ni manje ni više nego Mila Popović Živančević sa zadatkom da na mesto direktora tog muzeja dovede sina akademika Tasića, Nenada Tasića, koji je istovremeno bio i mentor pri izradi magistarskog rada Mile Popović Živančević. Očito je da se oko sticanja akademskih zvanja Mile Popović Živančević zapravo stvorila neformalna akademska loža, gde su se članovi jednog te istog klana vrteli u krugu samo kako bi Živančevićeva stekla i magisterij i doktorat i to u najkraćem mogućem roku!
Akrobacije
Interesantna je činjenica da su članovi komisije za izradu magistarskog rada bili upravo Cvjetičanin dr Tatjana, odnosno nadređena direktorka Mili Popović Živančević, koja joj je omogućavala ispunjenje najluđih želja na račun Muzeja, zatim prof. dr Aleksandar Jovanović, za života poznat po tome da je rado bio član komisija za odbranu makar kakvih teza, te prof. dr Aleksandar Palavestra, sin akademika Predraga Palavestre, inače kućnog prijatelja Nikole Tasića, oca Nenada Tasića, mentora za izradu magisterija Mile Popović Živančević. O tome da je u pitanju bio opskuran magistarski rad najbolje govori činjenica da se ovo eminentno društvance našlo u velikoj neprilici već jedva godinu dana kasnije, kada je Mila Živančević trebalo da u rekordno kratkom roku, dakle svega godinu nakon magisterija - i doktorira!
Problem je bio u tome što se na samom Filozofskog fakultetu, gde postoji posebna katedra za muzeologiju, nikako nije mogla sastaviti komisija za odbranu doktorata pošto je eminentni profesor muzeologije dr Dragan Bulatović nakon čitanja opskurnog magistarskog rada Mile Popović Živančević odbio da bude član komisije, jer naprosto nije želeo da svoj dugogodišnji ugled kompromituje učešćem u odbrani jednog ovakvog doktorskog nedela. Istovremeno je postalo jasno i da zbog toga na Filozofskom fakultetu uopšte neće biti moguće odbraniti doktorat M.Ž.P. te je i tu napravljena akrobacija pa je odbrana doktorata, preko članice komisije Milene Dragičević Šešić, organizovana u Centru za interidsciplinarne studije Beogradskog univerziteta, pri čemu su, da se Vlasi ne dosete, članovi bračno-vanbračnog para Tatjana Cvjetičanin i Nenad Tasić sada zamenili uloge, te je Tasić sada bio samo član komisije, dok je zvanični mentor bila Tatjana Cvjetičanin. Sve ovo
postaje kristalno jasno ako se zna da je projektant obnove Narodnog Muzeja Rakočević
dr Milan istovremeno i redovni
profesor specijalističkih akademskih multidisciplinarnih studija iz preventivne
konzervacije spomenika kulture Univerziteta u Beogradu čime je krug zatvoren!
Što se preventivne konzervacije tiče, malo je poznato da
je Mila Popović Živančević doktorat odbranila kako bi mogla punopravno da
učestvuje u sledećoj fazi "zajedničkog zločinačkog poduhvata" u
režiji tadašnjeg i sadašnjeg pomoćnika ministra kulture arhitekte Miladina
Lukića, čije je životno remek nedelo, zamišljeno upravo nekako u to vreme,
bilo osnivanje Centralnog instituta za konzervaciju, gde je sam Lukić zamislio
da bude direktor kada mu prestane funkcija pomoćnika ministra kulture Dragana
Kojadinovića. Međutim ispostavilo se da je u svemu Lukić bio samo
iskorišćena stranka, jer se nakon pada prve Koštunicine vlade vratio na
svoje radno mesto u Zavodu, gde je i pre bio, jedino što plata više nije bila
stotka, ali je zato imao dovoljno slobodnog vremena za privatno projektovanje.
CIK je zapravo trebalo da obezbedi veoma produženi radni vek Mili Popović
Živančević, kao i direktorsko mesto, pošto njoj nikada ničega nije dosta, puna
je snage, nije se ni na šta trošila u životu.
Navlačenje
Ispostavilo se da je Lukića samo iskoristila, a on se navukao, mislio da je mnogo pametan.
Kako bi se široj javnosti dokazala neophodnost osnivanja Centralnog instituta
za konzervaciju, uz pozamašnu finansijsku pomoć vlade Italije, Lukić je
organizovao izradu i objavljivanje pozamašne studije o izvodljivosti koju je
objavilo Ministarstvo kulture i iz koje se vidi da je u pitanju bila
najobičnija pljačka, jer je za period 2007-2013. za rad CIK-a bio predviđen
"sitan" trošak od svega 29.651.681 evra, odnosno, po sadašnjem
kursu, više od od tri i po milijarde dinara, pri čemu je u to uračunata
i donacija Vlade Italije od tri miliona evra, a ostatak je trebalo oteti od
poreskih obveznika Srbije!
Posebna je zanimljivost da je CIK-u neko obećao i posebnu
zgradu od svega 10.824 kvadrata, pri čemu se nikada javno nije saznalo
koja je to zgradica namenjena CIK-u! Ipak, iz pouzdanih izvora dobijena je
informacija da se za CIK trebala renovirati zgrada dorćolske centrale
"Snaga i svetlost", koja bi verovatno zadovoljila prostorne apetite
Mile Popović Živančević i CIK-a. O tome da je za izradu studije o izvodljivosti
za CIK učestvovao makar ko, najbolje svedoči činjenica da je među Lukićevim
saradnicima u Ministarstvu kulture po liniji SPO bila i izvesna Silvana
Hadži Đokić, književnica i ekspert za ne zna ni sama šta, osoba koja je
studirala sociologiju i teologiju, studirajući dok je radila najpre u Skupštini
grada Beograda, a onda, pre prelaska u Ministarstvo, u izdavačkoj delatnosti u
Muzeju Grada Beograda.
Inače odavno je poznato da je Lukić tada u Ministarstvo
kulture stigao preko linije SPOa, pošto je svojedobno za račun pokojnog
Veselina Boškovića sagradio nakaznu crkvetinu u Beogradu, a kasnije je bio i
kućni prijatelj sa Danicom i Vukom Draškovićem. Za vreme ministra Nebojše
Bradića učinjen je pokušaj da se ustanovi šta se sve zapravo izdešavalo
tokom trajanja udruženog zločinačkog poduhvata rekonstrukcije Narodnog muzeja
te se ispostavilo da je Milan Rakočević u
vreme raspisivanja javnog poziva za izradu idejnog projekta, bio konsultant u
inače opskurnom i nestručnom Visokom odboru za rekonstrukciju Narodnog muzeja
koji je zapravo formiran samo kao paravan čijim autoritetom je trebalo sakriti
razne mućke i nezakonitosti kojima je obilovao dotadašnji tok priprema radova
na rekonstrukciji Narodnog muzeja.
Skrivalica
Tako je ustanovljeno da je Milan Rakočević u
svojstvu konsultanta prisustvovao sastanku Visokog odbora održanom 31. marta
2003, upravo u vreme kada je doneta odluka o raspisivanju konkursa za izbor
arhitekte-projektanta. Sama činjenica da je ubrzo nakon toga upravo Rakočević
izabran, potvrđuje da je odluka o raspisivanju konkursa bila doneta zapravo
samo pro forme kako bi se ozvaničio raniji dogovor o dodeli izrade
projekta Rakočeviću, na čemu je, prema dobro obaveštenim izvorima, insistirala
tadašnja predsednica Upravnog odbora Irina Subotić. Na ovaj način
komisiji je bio otvoren put da izradu projekta dodeli Rakočeviću koji uopšte do
tada nije imao nikakvog iskustva na obnovi i revitalizaciji kulturnih
dobara,što se i te kako dobro vidi iz njegovog projekta devastacije palate
Uprave fondova, koja je isprojektovana veoma "suptilno", poput slona
koji uređuje staklarsku radnju.
O tome da je rad ove komisije zapravo bio čista
formalnost najbolje svedoči i činjenica da je analizom Ministarstva kulture
utvrđeno da je zapisnik o radu ove komisije nepotpun i ne sadrži nikakvo
obrazloženje na osnovu kojih kriterijuma merila i bodova je izabran baš
Rakočević, koji gotovo da nije imao iskustva u radu na kulturnim dobrima. Takođe
je ustanovljeno da je u čitav skandal bio umešan i tadašnji pomoćnik ministra
kulture Miladin Lukić, jer je među do tada pomno skrivanim spornim
dokumentima pronađen i dopis upućen Narodnom muzeju datiran 14. oktobra 2004.
koji je potpisao Miladin Lukić.
Iz ovog dopisa se vidi da je Lukić, očigledno upoznat sa
nezakonitim odlučivanjem na ovaj način, po svaku cenu hteo da da kakav-takav
legalitet nelegalnim odlukama Tatjane Cvjetićanin i njene "velike
lože". U ovom dopisu Lukić iznosi svoje duboko uverenje da je izborom
Rakočevića doneta ispravna odluka i da je ponuđena cena realna, imajući u vidu
kompleksnost i složenost objekta. Više je nego očigledno da je ovakav dopis,
zasnovan na subjektivnom stavu, mogao sastaviti ili neko ko je imao nekog
ličnog interesa u dodeli rekonstrukcije Rakočeviću, ili, u ovom slučaju, neko
ko je svojim uticajem i položajem mogao da pruži privid legalizma prethodno
učinjenim nezakonitim radnjama. Stoga ne čudi da je tadašnji pomoćnik ministra
kulture Miladin Lukić, kako bi uradio jednu od dve gore navedene
varijante, čak neovlašćeno i potpisao ovakav dokument, iako je sigurno znao da
jedino ministar kulture ima ovlašćenje to da potpiše. Posebna je priča kako je
moguće da tadašnji ministar kulture Dragan Kojadinović pojma nije imao šta radi
njegov pomoćnik. Kada je oboren prvi projekat rekonstrukcije Narodnog muzeja
naprasno se pojavila bizarna peticija koju su pored gomile totalnih anonimusa
potpisali gotovo svi gore navedeni članovi udruženog zločinačkog poduhvata
predvođeni upravo Nikolom i Nenadom Tasićem, Aleksandrom i Predragom
Palavestrom te neizbežnim Lukić Miladinom tada bivšim pomoćnikom bivšeg
ministra kulture, stručnjakom za gradnju nefunkcionalnih klozeta i nakaznih
konaka i crkvetina!
Peticija naravno nije uspela ni u krugovima arhitekata
konzervatora, pa kako se Lukić ne bi osećao usamljen i pojačalo se prisustvo
konzervatora, peticiju je potpisala i mr Olivera Kandić, konzervator u
penziji, zahvaljujući čijem štetočinstvu se iz crkava u Gradcu i Sopoćanima
decenijama cedi voda, a freske doslovce raspadaju a koja je pored ostalog
učestvovala u nameštanju izbora Lukića za projektanta nakazne crkvetine na
Vidikovcu i odabrala mesto u Studenici gde je Lukić sagradio nakazni konak za
monaštvo sa dvokrevetnim sobama! Jedino još nikada nije saopšteno ko je ispred
Ministarstva kulture svojedobno putovao u Beč radi potpisivanja čuvenog ugovora
sa firmom Kunsttrans, i ko je kakve garancije tada dao toj firmi. Očito
da je stoga mnogima bilo jako stalo da se Lukić Miladin ponovno dovede
na mesto pomoćnika ministra kulture kako se ovo nikada ne bi saznalo.