Feljton
Ispovest ekonomskog ubice: "Dužnost nam je
bila da uništavamo!" (8.)
Gusari u Zoni Kanala
Prikriveni ekonomski
ubica je vrhunski profesionalac, plaćenik u funkciji velikog kapitala, a cilj
njegovog delovanja je uveravati zemlje trećeg sveta da su one strateški važne
za ekonomiju SAD i da treba da prihvate zajmove u milijardama dolara...Oružja
ekonomskih ubica su falsifikovani finansijski pokazatelji, podmićivanje, seks,
a često i ubistva. Džon Perkins je i sam bio školovan da bude ekonomski ubica.
Njegova knjiga "Ispovest ekonomskog ubice" ( u originalu: Confessions
of na economic hitman), u kojoj iskreno govori na čemu današnji svet
počiva, postala je globalni bestseler. Tabloid će u narednim brojevima objaviti
najinteresantnije delove ovog izuzetnog svedočanstva
Džon Perkins
Stali smo u prekrasnom parku u kojem se bugenvilija
penjala po starim zidinama. Natpis je govorio da je to tvrđava sagrađena za
zaštitu od engleskih gusara-pljačkaša. Neka se porodica pripremala na večernji
piknik. Otac, mati, sin i kći te jedan stariji gospodin za koga sam
pretpostavljao da je deda. Odjednom sam osetio čežnju za mirom koji je, kako mi
se činilo, vladao među ovih pet ljudi. Kad smo prolazili, onaj par nam je
mahnuo, nasmešio se i pozdravio na engleskom. Pitao sam jesu li turisti, a oni
su se nasmejali.
Drvene šupe i kanali puni stajaće vode okruživali su
ulicu, krhki domovi dali su naslutiti bedne brodice torpedovane u otpadnom
kanalu. Smrad truleži i nečisti kanala ispunio nam je auto dok su uokolo
trčkarala deca spuštenih stomaka. Kad smo usporili, okupili su se na mojoj
strani zovući me stricem i proseći novac. To me podsetilo na Džakartu.
Na mnogim su
zidovima bili grafiti. Bilo je nekoliko uobičajenih srca sa naškrabanim imenima
parova, ali ih je većina sadržavala slogane koji su izražavali mržnju prema
Sjedinjenim Državama.
"Idi kući,
gringo", "Prestani srati po našem kanalu", "Ujak Sam,
vlasnik robova" i "Recite Niksonu da Panama nije Vijetnam".
Slogan koji mi
je posebno ohladio srce, glasio je: "Smrt za slobodu jeste put prema
Hristu." Razbacani među tim natpisima bili su plakati Omara Torihosa.
"Sada druga strana", reče Fidel. "Imam
službene papire, a Vi ste državljanin SAD pa možemo proći."
Ispod neba grimizno ljubičaste boje odveo nas je u
Zonu Kanala. Ma koliko mislio da sam spreman, to ipak nije bilo dovoljno. Jedva
da sam mogao očekivati bogatstvo tog mesta - velike bele zgrade, ošišana trava,
raskošni domovi, igrališta za golf, prodavnice i pozorišta.
"Fakti", reče. "Sve je ovo ovde
vlasništvo SAD. Svi poslovi - samoposluge, brijačnice, saloni lepote,
restorani, svi oni su izuzeti iz panamskog zakona i poreza. Ovde je sedam
igrališta za golf s 18 rupa, američke pošte nalaze se naokolo na pogodnim
mestima, američki sudovi i škole. To stvarno i jest zemlja u zemlji."
"Kakva uvreda!"
Fidel me pogledao kao da želi brzo proceniti.
"Da", složio se. "To je prilično odgovarajuća reč. Tamo
preko", pokazao je nazad prema gradu, "dohodak po glavi stanovnika je
manje od hiljadu dolara godišnje, a nezaposlenost doseže stopu od 30 odsto.
Naravno da se u jadnom malom gradu koji smo maločas videli niko ni ne približi
hiljadu dolara, a teško da iko ima posao."
"Šta se preduzima?"
Okrenuo se i uputio mi pogled koji se izmenio od
ljutnje u tugu.
"A šta mi možemo preduzeti?" Klimnuo je:
"Ja ne znam, ali reći ću ovo: Torihos pokušava, možda će to biti njegov
kraj, ali siguran sam da daje sve što ima. On je čovjek koji će se boriti za
svoje ljude."
Kad smo se uputili prema Zoni Kanala, Fidel se
osmehnuo. "Volite li plesati?" Ne čekajući odgovor, rekao je:
"Hajde da nešto večeramo, a onda ću Vam pokazati drugu stranu
Paname."
Nakon sočnog odreska i hladnog piva otišli smo iz
restorana i odvezli se dolje u tamnu ulicu.
Fidel mi je savetovao da nikad ne hodam po ovom
kvartu. "Ako dođeš ovamo, uzmi taksi do kućnih vrata." Pokazao mi je:
"Upravo tamo iza ograde nalazi se Zona Kanala."
Vojnici i
prostitutke
Vozio je dalje dok nismo stigli do praznog mesta i
parkirali. Do nas je šepajući došao neki starac. Fidel je izašao i potapšao ga
po leđima. Tada je s ljubavlju prošao rukom po haubi automobila.
"Dobro pazi. To je moja dama." Zatim mu je
dao novčanicu.
Prošli smo kratkim trotoarom s parkinga i odmah se
našli na ulici obasjanoj neonskim svetlima. Pokraj nas su pretrčala dva dečka
usmerivši štapove jedan prema drugome i oponašajući zvukove vatrenog oružja.
Jedan je lupio Fidela po nozi, ruka mu je jedva dosezala Fidelovo bedro. Mali
se dečak zaustavio i povukao se nazad.
"Oprostite gospodine", zapuhano je promumlao
na španskom. Fidel je obe ruke stavio dečku na rame. "Ništa se nije
dogodilo, moj čoveče", rekao je. "Ali reci mi na koga ste ti i tvoj
prijatelj pucali?"
Prišao nam je drugi dečak. Stavio je ruku zaštitnički
oko maloga. "Moj brat", objasnio je. "Žao nam je."
"Sve je u redu", Fidel se nežno nasmeši.
"Nije me povredio. Ja sam ga samo pitao na koga ste vi momci pucali.
Mislim da sam i ja nekad igrao istu igru."
Dečaci su se pogledali. Stariji se nasmešio. "On
je gringo general u Zoni Kanala. Pokušao mi je silovati majku i ja ga sada
teram nazad kamo spada."
Fidel me pogleda krajičkom oka. "Kamo
pripada?"
"Kući u Sjedinjene Države."
"Da li ti majka ovde radi?"
"Tamo preko." Oba dečaka ponosno pokažu
prema neonskom svetlu dolje niz ulicu. "Šankerica je."
"Idite onda", Fidel dade svakom od njih po
novčić. "Ali budite oprezni. Ostanite na svetlu."
"Da, gospodine. Hvala." I otrčali su.
Dok smo hodali dalje, Fidel mi je objasnio da je
panamskim ženama zakonom zabranjena prostitucija. "Mogu raditi za šankom i
plesati, ali ne smeju prodavati svoje tijelo. To je ostavljeno
strankinjama."
Ušli smo u bar i odmah čuli poznatu američku pesmu.
Mojim očima i ušima trebalo je trenutak da se priviknu. Nekoliko kršnih
američkih vojnika stajalo je do vrata; vrpce na uniformama oko ruku pokazivale
su da se radi o vojnoj policiji.
Fidel me odveo do bara i tada sam vidio pozornicu.
Tamo su plesale tri mlade žene, potpuno gole, jedino su imale nešto na glavi.
Jedna je imala mornarsku kapu, druga zelenu beretku, a treća kaubojski šešir.
Imale su prekrasna tela i smejale su se.
Izgledalo je kao da se igraju, kao da se takmiče u
plesu. Muzika, način kako su plesale, pozornica - mogao je to biti neki disko u
Bostonu, jedino što su bile gole.
Progurali smo se kroz grupu mladih ljudi koji su
govorili engleski. Iako su imali na sebi majice i farmerke njihove su ih kratko
ošišane glave izdavale, bili su vojnici iz vojne baze u Zoni Kanala. Fidel je
potapšao konobaricu po ramenu. Ona se okrenula, vrisnula od oduševljenja i
bacila mu se u naručje. Grupa mladića to je pažljivo promatrala, pogledavajući
jedan drugoga s negodovanjem. Pitao sam se smatraju li oni da Manifest sudbine
uključuje i ovu ženu iz Paname. Konobarica nas je odvela u ugao. Odnekuda je
donela mali sto i dve stolice.
Kad smo se smestili, Fidel je razmenio pozdrav na
španskom sa dvojicom za stolom do nas. Za razliku od vojnika oni su na sebi
imali šarene košulje kratkih rukava i zgužvane sportske hlače. Konobarica se
vratila s nekoliko piva, a Fidel ju je potapšao po leđima kad se okrenula da
ode. Ona se nasmešila i bacila mu poljubac. Pogledao sam naokolo i s olakšanjem
otkrio da nas mladići za šankom više ne promatraju; koncentrisali su se na
plesačice.
Većina gostiju bili su vojnici koji govore engleski,
ali bilo je i drugih, kao ona dvojica do nas koji su očito bili Panamci. Oni su
se isticali jer im kosa u vojsci ne bi prošla kontrolu i jer nisu na sebi imali
majice i farmerke. Neki su sedeli za stolovima, drugi se oslanjali o zidove.
Činilo se da su stalno na oprezu, kao psi koji paze na stada ovaca.
Žene su švrljale oko stolova. Neprestano su se
kretale, sedajući u krila, vičući konobaricama, plešući i izmenjujući se na
bini. Nosile su tesne suknje, majice, farmerke, pripijene haljine, visoke
potpetice. Jedna je imala viktorijansku haljinu i veo. Druga je pak nosila samo
bikini. Očito su ovde mogle opstati samo najlepše. Ja sam bio začuđen tim
brojem žena koje su se uputile u Panamu i pitao se kakav ih je očaj naterao na
ovo.
"Sve iz drugih zemalja?" Viknuo sam Fidelu
da nadglasam muziku.
On je klimnuo. "Osim..." Pokazao je na
konobarice. "One su Panamke."
"Iz kojih zemalja?"
"Honduras, Salvador, Nikaragva i Gvatemala."
"Susedi."
"Ne isključivo. Kostarika i Kolumbija su nam
najbliži susedi."
Konobarica koja nas je dovela do stola došla je i sela
na koleno Fidelu. On joj je nežno trljao leđa.
"Klarisa", rekao je, "molim te, reci
mome prijatelju iz Severne Amerike zašto su sve one napustile svoju
zemlju." Dao je znak glavom u smeru pozornice. Tri nove devojke uzimale su
šešire od onih prvih, koje su sišle s pozornice i počele se oblačiti. Muzika se
promenila u salsu, i kad su one nove plesale, ove su prema ritmu zbacile
odela.
Klarisa je ispružila desnu ruku. "Drago mi je da
Vas upoznajem", rekla je. Tada je ustala i uzela naše prazne flaše.
"Kao odgovor na Fidelovo pitanje, te su devojke došle ovamo da izbegnu
brutalnost. Doneću još nekoliko piva."
Razgovori sa
generalom
Kad je otišla, okrenuo sam se k Fidelu. "Ma
hajde, one su ovde za dolare", rekao sam.
"Istina. Ali zašto ih je toliko iz zemalja gdje
vladaju fašistički diktatori?"
Bacio sam pogled nazad na pozornicu. Tri devojke su se
hihotale i bacale naokolo mornarsku kapu kao da je lopta. Pogledao sam Fidela.
"Ne šališ se, zar ne."
"Ne", reče on ozbiljno. "Voleo bih da
je šala. Većina ovih devojaka nema više porodicu - očeve, braću, muževe, momke.
Odrastale su uz mučenje i umiranje. Ples i prostitucija ne čine im se tako
strašnim. One ovde mogu zaraditi mnogo novca, a onda početi iznova negdje
drugde, kupiti malu prodavnicu, otvoriti kafić."
Prekinula ga je neka strka oko bara. Video sam
konobaricu kako preti šakom jednom od vojnika koji joj je uhvatio ruku i počeo
joj savijati iza leđa.
Ona je vrisnula i pala na kolena. Smejao se i vikao
svom društvu. Svi su se smejali. Ona ga je pokušala udariti svojom slobodnom
rukom. On je zavrnuo još jače. Lice joj se iskrivilo od boli.
Vojni policajci ostali su kod vrata i mirno to
posmatrali. Fidel je skočio na noge i uputio se ka baru. Jedan od muškaraca za
stolom do nas pruži ruku da ga zaustavi. "Tranljuilo, hermano",
reče. "Smiri se, brate. Enrike ima kontrolu."
Visok, mršav Panamac izađe iz senke uz pozornicu.
Kretao se poput mačka i našao se povrh vojnika u tren oka. Jedna ruka
obuhvatila je čovjeku grlo, dok ga je druga polila čašom vode po licu.
Konobarica je pobegla. Nekoliko Panamaca koji su se naslanjali na zidove
formiralo je zaštitni polukrug oko visokog izbacivača. On je podigao vojnika uz
šank i rekao mu nešto što nisam čuo. Tada je povisio glas i govorio polako na
engleskom, dovoljno glasno da ga svako u sobi čuje uprkos muzici.
"Konobarice su izvan vašeg delokruga, a ostale ne
smete dotaći dok im ne platite."
Dva vojna policajca konačno su se dala u akciju.
Prišli su grupi Panamaca. "Sredićemo to, Enrike," rekli su.
Izbacivač je spustio vojnika na tlo i još mu jednom
dobro stisnuo vrat, prisilivši ga da savije glavu nazad i bolno zajauče.
"Razumeš li me?" Čulo se samo slabo
mumlanje. "Dobro." Gurnuo je vojnika prema dvojici policajaca.
"Odvedite ga odavde."
Poziv je bio potpuno neočekivan. Jednog jutra u
vrijeme te posete 1972. sedeo sam u kancelariji koju su mi dodelili u
Instituto de Recursos Hidraulicos Electrificacion, koji je bio firma
panamske vlade za elektrifikaciju. Razmišljao sam nad papirom sa statistikom
kad je neki čovjek nežno pokucao na okvir mojih otvorenih vrata. Ja sam ga
pozvao da uđe zadovoljan svakim izgovorom da skrenem svoju pažnju od brojki. On
se predstavio kao generalov vozač i rekao da je došao da me povede u jedan od
generalovih bungalova.
Razgovarali smo o tome kako su se 1951. promenile
stvari u vezi sa šahom i kako ga je njegov vlastiti premijer Mohamad Mosadeh
prisilio da pođe u egzil
Sat kasnije sedeo sam za stolom nasuprot generalu
Omaru Torihosu. Bio je sportski odeven, u tipičnom panamskom stilu: kaki
pantalone i košulja kratkih rukava s kopčanjem spreda, svetloplava s nežnim
zelenim uzorkom. Bio je visok i zgodan. Činio se začuđujuće opuštenim za
čovjeka njegovih odgovornosti. Uvojak tamne kose padao je preko istaknuta čela.
Raspitao se o mojim nedavnim putovanjima po
Indoneziji, Gvatemali i Iranu. Te su ga tri zemlje fascinirale, ali se činilo
da ga posebno intrigira iranski vladar šah Mohamed Reza Pahlavi.
Šah je došao na vlast 1941. pošto su mu Britanci i
Sovjeti zbacili oca, kojeg su optužili za kolaboraciju s Hitlerom.
"Možete li zamisliti", upita Torihos,
"da ste deo zavere koja će zbaciti vašeg vlastitog oca?"
Panamski šef države dosta je znao o istoriji ove
daleke zemlje. Razgovarali smo o tome kako su se 1951. promenile stvari u vezi
sa šahom i kako ga je njegov vlastiti premijer Mohamad Mosadeh prisilio da pođe
u egzil. Kao većina sveta, Torihos je znao da je CIA bila ona koja je premijera
proglasila komunistom i umešala se da bi obnovila šahovu vlast. On, međutim,
nije znao - ili barem nije spominjao - one delove priče koje je sa mnom
podelila Klodin; priču o briljantnom manevru Kermita Ruzvelta i činjenicu da
je to bio početak nove ere u imperijalizmu, šibica koja je upalila požar
globalnog carstva.
"Pošto je šah ponovo ustoličen", nastavi
Torihos, "on je lansirao niz revolucionarnih programa usmerenih na razvoj
industrijskog sektora i dovođenje Irana u modernu eru."
Upitao sam ga kako toliko zna o Iranu.
"To je moja tema", odgovori on, "nemam
previsoko mišljenje o šahovoj politici - o njegovoj želji da zbaci sa vlasti
svog rođenog oca i postane marioneta CIA - ali čini mi se da za svoju zemlju
radi dobre stvari. Možda bih mogao od njega štogod i naučiti. Ukoliko
preživi."
"Zar mislite da neće?"
"Ima snažne protivnike."
"I najbolje svetske telohranitelje."
Torihos mi uputi ciničan pogled.
"Njegova tajna policija, SAVAK, poznata je po
tome da su nemilosrdne ubice. To ne stvara puno prijatelja. On neće više dugo
potrajati", napravio je pauzu, pa je okrenuo očima. "Telohranitelji,
i ja ih imam nekoliko." Mahnuo je rukom prema vratima: "Zar mislite
da će mi spasiti život ako vaša zemlja odluči da me se reši?"
Najbolje za
narod
Podigao je obrve tako da sam se osećao glupo što sam
uopšte tako nešto i pitao. "Mi imamo Kanal. To je puno važnije nego Arbenz
ili 'United Fruit'."
Ja sam istraživao Gvatemalu i razumeo sam Torihosov
stav. Kompanija "United Fruit" bila je ekvivalent u toj zemlji
Panami s Panamskim kanalom ovde. Utemeljena krajem osamdesetih godina 19. veka
ova je kompanija ubrzo postala jedna od najmoćnijih u Srednjoj Americi.
U ranim pedesetim godinama kandidat reformi Džejkob
Arbenz izabran je za predsednika Gvatemale, u izborima koji su protutnjali
hemisferom kao model demokratskog procesa. U to vreme manje od tri odsto
Gvatemalaca posedovalo je 70 odsto zemlje. Arbenz je obećao da će pomoći
siromašnima da se iskopaju iz gladi i nakon svog izbora primenio je program sveobuhvatne
agrarne reforme.
"Siromašna i srednja klasa u celoj Latinskoj
Americi odobravala je Arbenzu", reče Torihos.
"On je lično bio jedan od mojih heroja. Ali i mi
smo zadržali dah. Znali smo da 'United Fruit' ne odobrava te mere jer su bili
jedan od najvećih i najokrutnijih vlasnika zemlje u Gvatemali. Oni su
posedovali i velike plantaže u Kolumbiji, Kostarici, Kubi, Jamajci, Nikaragvi,
Santa Domingu i ovde u Panami. Nisu sebi mogli priuštiti da Arbenz da dobre
zamisli i nama ostalima."
Znao sam šta sledi. "United Fruit" je
lansirao veliku javnu kampanju u Sjedinjenim Državama usmerenu na to da uveri
američki narod i Kongres kako je Arbenz dio ruske zavere i da je Gvatemala
ruski satelit. CIA je 1954. organizovala udar. Američki piloti su bombardovali
Gvatemalu, a demokratski izabrani Arbenz zbačen je s vlasti te zamenjen
pukovnikom Karlosom Kastiljom Armasom, nemilosrdnim desničarskim
diktatorom.
Nova vlada sve je dugovala kompaniji "United
Fruit". Kako bi se odužila, Vlada je promenila proces agrarne reforme,
ukinula porez na kamate i dividende uplaćene stranim investitorima, eliminisala
je tajno glasanje i stavila u zatvor hiljade svojih kritičara. Svako ko bi se
usudio govoriti protiv Kastilja bio je proganjan. Istoričari su našli vezu
između nasilja i terorizma koji su mučili Gvatemalu kroz ostatak veka s ne tako
tajnim savezom između kompanije "United Fruit", CIA i gvatemalske
vojske pod pukovnikom diktatorom.
"Arbenz je ubijen", nastavi Torihos.
"Bilo je to političko ubistvo." Namršti se. "Kako je vaš narod
mogao poverovati u to smeće što je CIA tvrdila? Ja neću otići tako lako. Vojska
se ovde sastoji od mojih ljudi. Političko ubistvo neće biti dovoljno."
Nasmešio se.
"Moraće me ubiti CIA sama!"
Ovaj me razgovor potaknuo da se osjećam vrlo neugodno.
Ja sam jedan od onih koji podupiru ovaj sistem koji on tako prezire i siguran
sam da je on to i znao. Moj zadatak, uveriti ga da prihvati međunarodne kredite
u zamenu za angažovanje projektanata i građevinara iz SAD, čini se da se
susreće s mamutskim zidom. Odlučio sam konfrontirati se s njim direktno.
"Generale", pitao sam, "zašto ste me
ovamo pozvali?"
Pogledao je na sat i nasmešio se. "Da, sad je
vrijeme da pređemo na naš posao. Panama treba vašu pomoć. Meni je potrebna vaša
pomoć."
Bio sam zabezeknut. "Moja pomoć? Kako vam ja mogu
pomoći?"
"Vratićemo Kanal. Ali to nije dosta."
Naslonio se opušteno na svoju stolicu. "Mi moramo poslužiti i kao primjer.
Moramo pokazati da se brinemo o svom narodu i moramo dokazati izvan svake
sumnje da naša odlučnost za postizanje slobode ne dobija diktat od Rusije, Kine
ili Kube. Moramo dokazati svijetu da je Panama razumna zemlja, da nismo protiv
SAD nego da smo za prava siromašnih."
Prekrstio je noge. "Želimo učiniti ono što nam
treba, to jest sagraditi ekonomsku osnovu kakve nema nigde na ovoj polulopti.
Električna energija, da - ali energija koja dopire do najsiromašnijih među
našim siromasima i koja bi bila subvencionisana. Isto vrijedi za promet i
komunikacije. A posebno se sve to odnosi na poljoprivredu. Kroz to razdoblje mi
ćemo uzimati novac - vaš novac, novac od Svetske banke i Banke za međuamerički
razvoj." Ponovo se nagnuo napred. Gledao me je u oči. "Razumem da
vaša korporacija želi više posla i obično ga dobija naduvavanjem veličine
projekata - šire ulice, veće elektrane, dublje luke. Međutim, ovaj put je
drukčije. Dajte mi što je najbolje za moj narod, a ja ću vam dati posla koliko
god želite."
O autoru
Američki ekonomista,
novinar, obaveštajac i bivši "ekonomski ubica", Džon Perkins, rođen
je 28. januara 1946. godine, u saveznoj državi Nju Hempšajer. Bio je jedan od
vodećih svetskih ekonomista, pisao je za "Vašington post" i "Njujork
Tajms", bio je u "mirovnim misijama" SAD u Ekvadoru
(1968-1970), ali i aktivan učesnik kreiranja globalne imperije zajedno sa
čelnicima Svetske banke, MMF-a i drugim svetskim finansijskim institucijama.
Njegov posao sastojao se u ubeđivanju šefova država i vlada zemalja trećeg
sveta, da pozajme dovoljno novca od globalnih finansijskih institucija kako bi
se njihove zemlje našle u dužničkom ropstvu, posle čega bi se korumpirana elita
u toj državi strahovito obogatila a resursi tih zemalja, njihova privreda i
ekonomija, izvori vode i mineralni izvori - prepustili korporacijama i
geopolitičkim interesima SAD. Posle rušenja Svetskog trgovačkog centra u
Njujorku, u najvećoj tajnosti, Džon Perkins napisao je knjigu o svojim
iskustvima: Ispovesti ekonomskog ubice (Confessions of an Economic
Hit Men, 2004), što je nizu kasnijih Perkinsovih dela na istu ili sličnu
temu, svakako najprodavanije i najpoznatije. Sa njim je razgovarao i u svojim
dokumentarnim filmovima to zabeležio, i mladi srpski istraživač globalnog
terora, Boris Malagurski.