Na nišanu

 

Velesile su se dogovorile oko budućnosti sveta- Srbija se još dogovara sa sobom

 

Miševi u mraku

 

Dok se Amerika okreće svojim problemima i povlači iz svetskih konflikata, a bivši neprijatelji poput Rusije i Nemačke prave najveće strateške sporazume u svojoj istoriji, mala grupa neprosvećenih, primitivnih i nesposobnih vlastodržaca u Srbiji pokušava da dođe do lakog novca, obećava neslućene milijarde, grli se sa pohotnim šeicima i baca narodu pustinjski pesak u oči. Da ne vidi ono što je svakome jasno: glad, besposlica i neobrazovanost polako ubijaju. Pred nosom sitnim manipulantima koji upravljaju državom, stoji jedna spasonosna strategija. Ali, oni ne vide dalje od nosa...

 

Nikola Vlahović

 

Krajem prošle godine, vrhovi odlučivanja i strateškog promišljanja u Sjedinjenim Američkim državama, zaključili su da je poslednji čas da ova velesila, koja se nalazi u teškoj ekonomskoj krizi, počne povlačenje sa svih konfliktnih žarišta u svetu na kojima se nalazi. Takođe, zaključeno je da SAD moraju sve svoje snage ubuduće da usmere na zaštitu svojih ekonomskih i kulturnih dobara kao i na očuvanje svoje demokratske tradicije, građanskih sloboda i ljudskih prava. Jer, nagomilani unutrašnji problemi u SAD su takvi, da svakog momenta mogu da uvedu SAD u trajnu anarhiju sa nesagledivim posledicama po ostatak sveta.

Zbog svega ovoga, Ruska federacija, kao svetska velesila, sa evropskim saveznicima štitiće leđa američkim naporima da svoje unutrašnje stanje što pre dovede u red.

Neprijatelj im je zajednički: to je  islamski terorizam koga su iznedrile američke obaveštajne službe i drugi otuđeni centri moći u SAD. Zahvaljujući  dugogodišnjem delovanju ovih službi, skoro potpuno odvojenih od interesa naroda i države, načinjene su ogromne štete  unutrašnjoj i spoljnoj stabilnosti, a poremećen je i tradicionalni američki način života pa je svakodnevnica postala zavisna od ratova koji se vode van SAD i ne tiču se običnih američkih građana.

Srozao se ugled ove imperije, mnogi saveznici su joj okrenuli leđa, umnožio se broj njenih neprijatelja, decenijama su nemilice trošeni nesagledivi resursi u insceniranim ratovima i lažnim misijama za očuvanje mira u porobljenim zemljama.

Ukratko, mit o američkoj demokratiji, ljudskim pravima i brzom američkom uspehu pojedinca, skoro da je potpuno zgažen, zahvaljujući samostalnom delovanju podivljalih frakcije starih, hladnoratovskih krugova koji žele svetski konflikt po svaku cenu, a posebno onaj sa Rusijom.

 

Projekat budućnosti

 

Nova američka politika ima nameru da napravi snažan otklon od decenijskog zla koje je protiv volje većine građana SAD, uvelo američku naciju u obračun sa celim svetom. U tome ima apsolutnu podršku Ruske federacije i njenih saveznica. Ne treba zaboraviti, i SAD je pomogla Rusiji nakon pada komunizma, čineći sve kako bi bila uspešno izvršena unutrašnja reorganizacija ruskog društva i države. Kao rezultat toga, danas je Rusija državno, politički, ekonomski i moralno oporavljena i vraćena na mesto koje pripada lučonošama ljudske civilizacije u novom milenijumu.

Svakako, bilo je i tada, u tom ranom periodu tranzicije, onih koji su u ime SAD pokušavali da ekonomski razdrobe Rusiju, ali, to nikada nije bila istinska politika Vašingtona, nego politika onih koji su žarko želeli da ove dve velesile očuvaju status arhineprijatelja, po cenu svetskog obračuna.

Vremena su se, ipak, promenila. Poslednja velika kriminalna klika okupljena oko Klintonove i Bušove administracije, danas je razdrobljena i postoji još samo u tragovima, oko institucija u Vašingtonu. Da je "druga klima" na svetskoj sceni, govori i senzacionalna izgradnje tunela između Rusije i SAD! Taj projekat će dati ruskom istoku šansu da postane vodeći industrijski region zemlje i jedno od najvažnijih saobraćajnih čvorišta svetske ekonomije. Uz prugu i autoput, od Jakutska u Sibiru, preko Anadira na krajnjem ruskom severoistoku i ispod moreuza, do američke Aljaske, saobraćajni koridor će, prema tradicionalnom ruskom sistemu izgradnje, uključivati cevovode za naftu i gas, električne dalekovode i optičke kablove. Izgradnja tunela trajaće petnaest godina i biće najduži na svetu. Rusija već odavno ulaže u američke kompanije, paralelno sa ulaganjem u sopstvenu infrastrukturu.  Na jednoj nedavnoj međunarodnoj konferenciji pod nazivom „Megaprojekti ruskog Istoka", govorio je i Arkadij Dvorkovič, ekonomski savetnik predsednika Putina, kao i Vladimir Jakunin, šef ruskog železničkog monopola, i bivši guverner Aljaske Volet Hajkel. Svi su se složili da je ovaj projekat od istorijskog značaja i da on vodi u spasavanje preostale kreativne civilizacije, koja treba da sačuva svet od potonuća u novo mračnjaštvo, nove hladne ratove, novo divljaštvo, anarhiju i terorizam.

 

Rusko-nemački bedem

 

Na unutrašnjem planu,  Rusija danas pravi saveze sa bivšim državama Sovjetskog Saveza, sprema novu monetarnu uniju. Ali, to nije "novi Sovjetski Savez" kako ga maliciozno nazivaju oni retki koji su još zaslepljeni prošlošću. Da je to tako, potvrđuje i činjenica da je Ruska federacija potpisala više od pedeset različitih strateških, sporazuma sa evropskom velesilom Nemačkom. Već dve decenije se ti sporazumi sprovode na obostranu zadovoljstvo. Tako su ekonomski, kulturno i na svaki drugi način, spojena dva kontinenta, a Rusija i Nemačka danas predstavljaju evroazijski bedem koji štiti poslednji veliki bastion hrišćanske civilizacije.

Povratak Sjedinjenih Američkih država sebi, od ogromnog je značaj i za razvoj političkih prilika i na Balkanu. Naime, već duže vremena, na čelu Turske se nalazi islamistički režim koji na sve načine pokušava da odlučuje o sudbini Balkana, koji je neraskidivi ekonomski i kulturni deo Evrope. Sinonim te neoosmanske politike, turski premijer, Redžep Taip Erdogan, bio je u Sarajevu na pravoslavni Badnji dan, 6. januara ove godine. U trenutku dok je pola njegove vlade u Ankari hapšeno zbog korupcije (uz podršku SAD, koja više ne želi njegov režim), Erdogan je svojim političkim lekcijama u Sarajevu samo potvrdio da se nalazi na čelu jednog beskrupulozne, osvajačke i siledžijske falange, koja sve manje ima uporišta i u njegovoj zemlji. Naime, Turska je masovnim protestima prošle godine pokazala šta misli o njemu i njegovoj politici.

Rusija na Balkanu, a posebno u Srbiji, kao centralnoj zemlji regiona, postala je glavni podstrekač ekonomskog razvoja ovog dela Evrope, što je i prirodno, zbog njenih vekovnih veza sa pravoslavnim i drugim hrišćanskim slovenskim narodima ovog podneblja.

 Povlačeći se u svoje dvorište, okupirana svojim unutrašnjim problemima, američka administracija je u raznim formalnim  i neformalnim oblicima podržala širenje ruske ekonomske moći u ovom delu sveta. To je svojim stavom i izjavama (povodom pokretanja radova na trasi gasovoda "Južni tok" kroz Srbiju), potvrdio i američki ambasador u Beogradu, Majkl Kirbi, rekavši da je ovaj projekat odlična prilika za Srbiju i njen ekonomski razvoj, kao i razvoj celog regiona.

 

 

Šta Srbija može da nauči od Finske

 

 

Na širem planu, povlačenje ekonomskih i drugih interesa SAD u okvire američkog kontinenta, najviše je uznemirilo arapske zemlje bogate naftom i dolarima.

Prema studiji pod radnim naslovom "Gas iz škriljaca i američka nacionalna bezbednost",  koja je rađena za potrebe Instituta "Baker", sa Rajs Univerziteta u SAD, jasno je da se Amerika okreće i svojim energetskim resursima.

Problem masovne imigracije u SAD iz latinoameričkih zemalja, rasni problemi, ali, pre svega, činjenica da od Atlantika do Pacifika živi skoro pedeset miliona gladnih ljudi, dovoljan je razlog da se administracija u Vašingtonu u budućnosti bavi isključivo sobom. Sa Rusijom su već sve svetske interesne sfere podeljene. Čak i podmorski resursi ispod Anktartika.

Vlastodršci u Srbiji ne vide dalje od svoga nosa. Balkan i pre svega Srbija, mogu da računaju na rusku ekonomsku imperiju, ali to vođe ovdašnjih političkih plemena ne žele. Ipak, pet milijardi stvarnih ruskih investicija u narednih pet godina, već su u projektima, a lažni investitori, kao i lažna obećanja lažnih vođa, neće još dugo bacati prašinu iz arapskih pustinja u oči narodu. 

Za Srbiju i njenu izvršnu vlast, najbolje lekcije iz stranih ulaganja stižu sa svih strana. Samo kad bi imao ko da ih sprovede u delo. Jedan od najboljih primera je Finska, koja je u vreme sovjetizma bila jedan od glavnih terena Zapada u pogledu obaveštajne aktivnosti tokom takozvanog hladnog rata. U vreme ruske tranzicije, Finska je postala jedna od najsređenijih zemalja na svetu. Onda je došla globalna kriza i Finska nije imala nikoga bližeg od Rusije da joj pomogne. Najjače finske kompanije, poput maloprodajnog lanca "Kesko" i lanca robnih kuća "Stokman", danas sa pravom smatraju da je Rusija njihova najjača karta.

 "Kesko" je u nekoliko lanaca svojih prodavnica u Rusiji, a narednih godina će samo da širi posao. Sa druge strane, ova firma je smanjila zarade svojim radnicima u Finskoj, ali tu su ruska ulaganja u finske kompanije, pa niko nije bez para i posla. Finski političar  Juka Erlund je slaveći poslovanje sa Rusima izgovorio više pohvala nego što je ikada ijedan njegov kolega rekao na račun zapadnih kolega.

Na žalost, ovakve notorne istine srpskom državnom rukovodstvu danas ne znače mnogo. Oni su ogrezli u manipulacijama, lažnim projektima, lažnim investitorima, neizvesnim planovima, sumnjivim poslovnim kombinacijama...Njihovi "prijatelji" su ozloglašeni mešetari, koji vladaju po šerijatskim zakonima, sa kojima Srbije nema čak ni diplomatske odnose. Neutvrđen je i broj ekonomskih diplomata koje ova država skupo plaća. Za njihov nerad, neznanje i mizerne rezultate, još niko nije odgovarao, a po svemu sudeći i neće. Takav je običaj u zemlji koja računa na "podzemnu diplomatiju" i privatne kanale na kriminalnim frekvencijama.

 

Laganja i ulaganja

 

Srpskim vlastodršcima je poslednjih godina više stalo do toga da se država zadužuje, jer ta sredstva u većini slučajeva mogu nekontrolisano da se troše, umesto da se privlače strani investitori, posebno oni sa dokazano čistim kapitalom, koji vode računa na šta se njihov novac troši. Zbog toga je Srbija među zemljama koje imaju najveće strane dugove po glavi stanovnika, a istovremeno je na dnu lestvice zemalja u koje se investira.

Drastičan pad ulaganja nije se samo poklopio sa velikom svetskom krizom, već i sa promenom razmišljanja vlastodržaca u Srbiji koji su shvatili kako investitori dobro paze na šta se pare troše (posebno ovi iz Rusije!).

Da svetska kriza nije jedini, pa čak ni najveći krivac za izostanak investitora u Srbiji, pokazuje i podatak da je u isto vreme došlo do povećanja ulaganja u proizvodne delatnosti sa 44 odsto u 2008. na 48,4 odsto u 2011. godini. Stranci su, očigledno, spremni i dalje da ulažu u Srbiju, ali tamo gde imaju realni interes a ne tamo gde se Aleksandru Vučiću i njegovim "stručnjacima" učini zgodno.

Čak je i nakaradno delovanje Agencije za strana ulaganja i promociju izvoza (SIEPA) donosilo neke rezultate, mada se i preko nje veći deo para iz budžeta prelivao na privatne račune ljudi na vlasti. Umesto da reformiše rad ove Agencije i svede ga u zakonske okvire, ministar privrede Saša Radulović je odlučio da je potpuno ugasi, pa će zbog toga srpski budžet i devizne rezerve isključivo da zavise od uzimanja zajmova i donacija iz dijaspore.

Tu je još i kapital sumnjivog porekla i vlasništva koji pristiže sa računa preduzeća registrovanih na nekoj od egzotičnih adresa gde ne postoji kontrola poslovanja.

Skor svi znaju za Mercedes, Simens, Folksvagen ili Krup, ali malo ko, uključujući i trenutne članove Vlade, zna da više od 90 odsto nemačkog bruto domaćeg proizvoda daju mala i srednja preduzeća za koja ovde skoro niko da nije ni čuo. I pored tog iskustva jedne industrijski razvijene države Srbija ne posvećuje skoro nikakvu pažnju ovom sektoru. Pomoć iz budžeta, naime, mogu da očekuju samo velike kompanije spremne da ministrima ili visokim državnim činovnicima daju pozamašnu proviziju. Na to ukazivao i nekadašnji direktor Delegacije nemačke privrede u Srbiji Mihael Šmit.

U njegovo vreme, znači polovinom prošle godine, u Srbiji je bilo registrovano oko 400 firmi sa nemačkim kapitalom, koje su sve zajedno zapošljavale svega 25.000 radnika. U isto vreme, preduzeća sa nemačkim kapitalom u Rumuniji su zapošljavale preko 200.000 ljudi. Problem je bio upravo to što ovdašnja vlast očekuje zvučna imena koja ne samo da lepo zvuče u ušima birača, već mogu da dobiju i državne subvencije od više desetina miliona evra, od kojih će jedan deo da se vrati domaćim političarima.

U vezi dolaska velikih kompanija iz Nemačke u Srbiju, Šmit je svojevremeno rekao (upravo imajući u vidu navodno najavljenu investiciju BOŠ-a):

 "U tome treba biti pažljiv, jer je u proteklim godinama puno investicija najavljivano, a nisu se ostvarile, a, takođe, velika imena traže diskretnost."

Od svih zemalja koje imaju dovoljno sredstava da ulažu u Srbiju, Nemačka i Rusija su nam prirodno najveći partneri. Obe ove države su blizu, pa im se ulaganje u Srbiju itekako isplati. Problem je najviše u tome što lokalne vlasti čine sve da do tih investicija ne dođe. Prvo se prepreči birokratija, a po potrebi se angažuje i korumpirano pravosuđe koje po naređenju odozgo razvlači postupke koje bi strani investitor dobio, ali istovremeno ubrzava one koje isti gubi.

Takođe, strane kompanije su ovde nekonkurentne, jer zbog nepoštovanja ovdašnje obaveze podmićivanja redovno gube na javnim tenderima. Korupcija u koju je ogrezla i aktuelna vlast najveći je problem zbog koga nema priliva čistog novca u Srbiju. Po zvaničnoj informaciji nemačke Spoljnotrgovinske komore u Beogradu (AHK) nemačka država, kao i njihova preduzeća su spremni da više ulažu u Srbiju i to prvenstveno za obuku radne snage i izgradnju infrastrukture, ali da insistiraju na tome da se sredstva troše transparentno i efikasno.

Konačno, iz svega treba zaključiti da je poslednji čas da Srbija pronađe odgovor na zahtev novog vremena i novih okolnosti u kojima se svet nalazi. Ona mora da pronađe nove ljude i prihvati ono što joj Rusija i njene saveznice u Evropi nude. Drugih ponuda neće imati. Sa raznim arapskim ligama, egzotičnim šeicima i tragikomičnim priviđanjima silnih milijardi dolara investicija, Srbija može samo da potone u živi pesak a njeni građani u hipnotičku viziju zelene oaze.

Samo politički slepci (a izvršna vlast u Srbiji ih ima na pretek) ne vidi kako su čak i bivši neprijatelji, poput Nemačke i Rusije, odavno shvatili da je neprijateljstvo zauvek deo prošlosti, da SAD više nisu prva, jedina i najmoćnija velesila, te da svako na svom kontinentu mora da čini ovaj svet boljim mestom za život. Povratak Amerike sebi, najjača je poruka Srbiji, da se takođe vrati sebi i svojoj tradicionalnoj zaštitnici Rusiji, pred kojom je novi vek veličanstvenog uspona, kakav nije ni Petar Veliki mogao da dosanja.