Tabloid istražuje
Da li svet danas živi u epohi novog
mračnog doba (1)
Naslednici fonda i imperije
Dve su velike globalističke
političke frakcije danas na sceni u Evropi sa ciljem da preuzmu dominantnu
ulogu u globalnoj trgovini. Malo ljudi u Srbiji i u svetu ih razlikuje, a što i
jeste njihov cilj. Ova dva "međunarodna" i "međudržavna" saveza, sa potpuno istim ciljem: da međusobno prikriveno i ratuju,
a da običan narod to uopšte ne primećuje.
Priredila: Ivona Živković
Jedan međunarodni savez
je Savet (ili Veće) Evrope, a drugi je Evropska Unija. Jedni imaju sedište u
Strazburu, drugi u Briselu.
Jedni imaju
Parlamentarnu skupštinu, drugi Evropski parlament. Srbija je formalno član
Saveta Evrope, ali nije formalno član EU. Formalno su na čelu jednog i drugog
saveza obični građani (tzv. političari), koji se u oba saveza na funkciju
postavljaju imenovanjem. To su trenutno Torbjorn Jagland i Herman
Van Rompej. Suštinski se ni jedan ni za šta ne pita već samo izvršavaju
postavljene zadatke.
Oba saveza imaju svoja
tela i komisije sličnih ili istih imena za "ljudska prava" i
za "usklađivanje međunarodne jurisdikcije", gomilu nevidljivih
agenata, vidljivih agitatora, i najviše korisnih idiota koje jako dobro plaćaju
(čitaj podmićuju) da se oni otimaju kako bi zaseli u neku od institucija ove
dve međunarodne stranke i glasaju i odobravaju u njihovim "parlamentima"
sve što se od njih traži. Nacionalne države kao i njihove teritorije, ali i
sami narodi koji vekovima žive u Evropi ali i mnogo šire (Savet Evrope ima 47
država članica) , predmet su borbe ove dve frakcije kako bi što veći deo
globusa i ljudi podveli pod svoju vladavinu. Najbolji je što oba saveza
koriste istu oznaku kao logo svoje organizacije.
Ko su ti moćnici koji se
i jedni i drugi predstavljaju kao "međunarodna zajednica" i
kakvom silom oni raspolažu kada su u stanju da korumpiraju čitave
"demokratski" izabrane vlade, parlamente, da uređuju pravne sisteme i
državno uređenje desetina država, da im transformišu nacionalne vojske u
međunarodne profesionalne vojske, te da kontrolišu ne samo medije, već i sistem
edukacije i uopšte količinu znanja kojima će stotine miliona obrazovanih
građana moći da dobiju ili će im to biti uskraćeno? Samo u Evropi oni objedinjavaju
500 miliona servilnih podanika. Kako se dolazi do tolike moći i ko su pojedinci
koji o našim životima žele potpuno da odlučuju?
Da bi ovo smo shvatili
treba da znamo da politička karta sveta nije onakva kakvu nam serviraju u
školama i na građanskim univerzitetima. Istina je da svetom već hiljadama
godina vlada oligarhijski sistem nasledne vlasti koji uz pomoć sveštenstva koje
nam vekovima ispira mozak i danas skriveno od očiju javnosti upravlja našim
životima.
Mi njihova imena
uglavnom ne znamo, baš kao što ne znamo poslove kojima se bave i koliko je ko
od njih u svakom trenutku moćan. Ali znamo da su u posedu enormnog bogatstva
koje je kontinuirano nagomilavano hiljadama godina i kojim kupuju i šire svoj
posed gde god nađu svoj interes. Granice njihovih poseda i biznisa poznate su
samo njima i oni oko njih stalno ratuju, ali se i udružuju.
Kako se ova oligarhijska
borba hiljadama godina odvijala u jednom sažetom istorijskom prikazu dao je
istoričar Vebster G. Tarpli u svom eseju iz 1995 nazvanom "Rat
Venecijanaca protiv zapadne civilizacije".
Tarpli se ovde posebno
fokusirao na jedan od majmoćnijih oligarhijskih klanova u istoriji, a to je
poznata Venecijanska oligarhija. Njihovo uzdizanje je počelo nakon propasti
Rimskog carstva i kontinuirano se uz nekoliko kriza nastavilo do danas.
Poslednjih 500 godina oni neprikosnoveno vladaju svetom i u posedu su najvećeg
bogatstva na planeti. Današnja britanska kraljevska porodica i aristokratija
oko njih, koju oni formalno predstavljaju, ne samo da simboliše
način vladanja Venecijanske Partije, već je i naslednik njihovog "fonda"
tj. kontinuiteta imovine.
Najvažniji je kontinuitet imovine
Suština oligarhijskog povezivanja je
upravo održavanje tog imovinskog kontinuiteta koji su još u drevnom Rimu
nazivali Fondo. Njihova moć proizilazi isključivo iz bogatstva pa
je za ove vlastodršce fondo važniji od života. Zato su zavere, ubistva,
tiranija i stalna ratovanja od suštinske važnosti u ovoj oligarhijskoj
vladavini. U grozničavoj borbi za održavanjem imovinskog kontinuiteta
vlastodršci su zbog smrti kralja krunisali i decu od 9 godina pa su
mnoge dinastije ne retko potpuno propadale. Ali njihovo bogatsvo je
opstajalo jer ga je preuzimao najbliži naslednik. Brakovi su za njih zato
isključivo interesni, a deca iz tih brakova su samo poluge za održavanje
imovinskog kontinuiteta. Život sam po sebi za aristokratiju, nije vrednost pa
oni zato obične ljude vide kao nižu klasu. Aristokrata je samo onaj
ko ima moć što znači da može da plati i pokrene jaku vojnu silu. Do ove
sile se dolazi čistom korupcijom jer fizička sila je uvek unformisana niža
klasa kojoj je ispran mozak. Tehniku ispiranja mozga obavlja sveštenstvo.
Evo šta kaže Tarpli:
"...Stub oligarhijske
moći je porodično bogatsvo koje je u Italiji nazivano fondo. Važan je
kontinuitet fonda i da se novac kontinuirano obrće i bez obzira na biološki
opstanak porodice koja ga je stvorila.
U Veneciji najveći fondo
je imala zadužbina Bazilike svetog marka (Pax tibi Marče…) koja je bila blisko
povezana sa venecijanskim državnim trezorom, i koja je upila u sebe porodično bogatsvo
plemića koji su umrli, a nisu imali naslednike. Njihov fond je administriran
preko prokuriste (zastupnika) bazilike Svetog Marka čija je
pozicija bila u to vreme u Veneciji jedna od najmoćnijih."
Dakle, onaj ko je
zastupao interes onih koji su imali bogatsvo, postajao je i sam moćnik.
Danas vidimo da su
najmoćniji biznismeni u svetu oni koji zastupaju razne međunarodne
investicione fondove. Vlasnike novca u fondu obično ne znamo. Formiranjem
investicionog fonda kompanija, banke ili bankarskog kartela stvara se ogromna
novčana koncentracija i ona je najubojiteje oružje na prostoru koje je običnim
ljudima (nižoj klasi) predstavljeno kao "slobodno
tržište". Naravno obični ljudi nikada ne mogu da koncentrišu na
slobodnom tržištu takvu količinu kapitala, pa je jasno da je sve u ovoj tržišnoj
utakmici prevara te da oligarhija uvek vodi igru. Ovi fondovi praktično mogu
bilo gde u svetu da kupe bilo šta i bilo koga.
Oko pomenutog centralnog fonda u bazilici
Svetog Marka bila su tada prikupljena pojedinačna porodična
bogatstva velikih porodica kao što su tada bile: Mosenigo, Kornaro, Dandolo,
Kontarini, Zorzi, Morosini i Tron.
Osnovna delatnost ovih porodica je bila trgovina
(dominirali su Sredozemnim morem) i do kraja 18. veka desetak najbogatijih venecijanskih
porodica već su imali imovinu koja se mogla porediti ili je bila veća od svih
drugih najbogatijih porodica bilo gde u Evropi. Kako su se ove porodice
toliko obogatile i zašto su se sa svojom imovinom vremenom krišom premestile u
Amsterdam, pa u London, gde su i danas, upravo je bio predmet Tarplijevog
istraživanja. Vratimo se zato sa Tarplijem u nešto dalju istoriju da bi smo
videli koliki je zapravo kontinuitet fonda koga su se vremenom dočepali venecijanski
trgovci.
"Vavilonska kurva" nije
biblijski mit, već drevni trgovački klan
Trgovački centri moći pre hrišćanske ere bili su
koncentrisani oko Sredozemnog mora. I ti centri moći bili su u rukama oligarhijskih
snaga koje su vodile poslove iz svoje trgovačke imperije kakva je bila Mesopotamija.
Tako je i Vavilon postao politički centar najmoćnijih trgovačkih kartela
(možete ih uporediti sa današnjom mafijom). Zato Tarpli kaže da se u biblijskom
tekstu Jovana proroka (Jovanovo otkrovenje u sintagmi "vavilonska
kurva" zapravo aludira na ovaj moćni trgovački klan. Drugi oligarhijski
centri moći su bili porodica kralja Hirama (Huram, Horam ili Hram) iz Tira
(Tura) i druge bogate Feničanske porodice koje su nastanjivale današnji
Liban. Feničani su bili lađari i vešti moreplovci. Plovili su brzo kao da
su imali krila, pa je krilati lav koji će se kasnije pojaviti u Veneciji kao
simbol venecijanskih trgovaca možda zato bio njihov zaštitni znak. Dakle, Feničani
su bili veoma sposobni da prenesu u Evropu tovarnu robu brzo i bezbedno.
Persijska imperija je takođe stvorena na oligarhijskoj
osnovi. U antičkoj Grčkoj je centar oligarhijskog bankarstva i
inteligencije bio hram Apolona u Delfiju čiji su agenti
bili pisac zakona Lukorgos iz Sparte i kasnije filozof Aristotel.
Apolo hram iz Deflija pokušao je, ali nije uspeo
da uspostavi svoju dominaciju u Grčkoj uz pomoć Persijske imperije. Onda
su delfski zastupnici riznice iz Apolo hrama krenuli da
realizuju plan retoričara Izokrata koji je moćnu
Atinu video kao prepreku za ujedinjenje čitave Grčke, pa je pozvan Filipa
Makedonskog da on pokori Atinu i druge velike polise (gradove- države)
gradove kako bi se uspostavila široka oligarhijska vlast koja bi u Grčkoj
operisala kao zapadna verzija persijske imperije. Ovaj plan je propao kada je
Filip umro, a ideje mudraca iz Platonove akademija iz Atine su presudno uticale
na Aleksandra Makedonskog koji je onda krenuo na Persijsku imperiju i uspeo da
je razori pre nego što je ubijen. Delfski klan je intervenisao i u ratovima
između Rima i Etruskanskih gradova (oko Toskane i zapadne Umbrije) kako
bi učinili da Rim bude glavni politički centar u Italiji i na čitavom
Mediteranu. Rim je dominirao Sredozemljem negde do 200-te godine pre Hrista.
Onda je usledio niz građanskih i klanovskih ratova koji su imali za cilj da
odrede gde će biti prestonica nove imperije, tj. gde će biti riznica i koja će
biti nova najmoćnija vladarska porodica.
To su bili ciljevi i Prvog i Drugog trijumvirata
rimskih vojskovođa. Marko Antonije i Kleopatra
su hteli da glavni "fondo" novostvorene imperije bude u
Aleksandriji u Egiptu.
Zbog ovih međusobnih borbi za dominacijom
najmoćnijih porodica između 180 i 280-te Rimska imperija je i propala.
Nastupilo je doba teškog oporezivanja u vreme Aurelijana, Dioklecijana i
Konstantina. U vreme Dioklecijana je došlo i do velike depopulacije
stanovništva u gradovima, smanjenje kmetstva i civilizacija je propadala sve do
tzv. kasnog Mračnog doba u kome je rimokatilička crkva grozničavo nastojala da
održi svoj "fondo". Rimska imperija je konačno (i pored Konstantinovog
preoblačenja u hrišćanstvo) propala 476 n.e. Ali Rimska imperija na istoku - Vizantija,
trajala je još 1000 godina, sve do 1453. I za to je zaslužan kontinuitet "fonda"
koji je oligarhija održala.
"Ako se otomanska imperija smatra otomanskom
dinastijom od odlazeće vizantijske imperije, onda je Vizantija nastavila još da
bude pod upravom vizantijske dinastije nešto kratko nakon Prvog svetskog rata.
Sa izvesnim izuzecima, vladajuće dinastije Vizantije nastavile su oligarhijsku poltiku
Dioklecijana i Konstantina. Praktično oligarhijski sistem vladavine se toliko
održao na ovoj teritoriji sve dok Turska nije razbijena nakon Prvog svetskog
rata i ova istočna imperija je nestala. Primat je od tada preuzela velika
Britanija",
rezonuje Trapli. A tvorci današnje jedine svetske imperije, Velike Britanije su
venecijanski ili mletački trgovci.
Nastanak Republike Venecije
Venecija je nastala kao izbeglička oaza u koju
su se nastanili bogati Italijani iz kopnenog dela koji su bežali pred udarom
cara Atile, vladara tadašnje velike Hunske imperije 452. Još pre toga
godinama su Huni napadali ove lombardske trgovce koji su ordinirali na
severnoj obali Dunava i možete pretpostaviti da su Hunima prodavali novac tj.
maglu i podrivali imperiju. I to je vladarima smetalo. U početku je
Venecija bila lokacija benediktinskih sveštenika i sedište njihovog Benediktinskog
manastira na ostrvu Sveti Đorđe Veliki.
Sveti Đorđe, napominje Trapli, nije nikada bio
hrišćanski svetac već prikriveni idol drevnih lihvara: Apolo, Persej
i Marduk. Oni su bili idoli još drevne vavilonske pljačkaške
oligarhije.
Ime Venecija moguće da je nastalo od
latinske reči "veni, venire" što znači
"doći" (na latinskom je množina u futuru veniemus,
venietis, venient). Recimo da je ime izvedeno kao naše ime naselja Bežanija
gde je išao srpski zbeg pod Arsenijem Čarnojevićem.
Početkom osmog veka bogate izbeglice u Veneciji
su se javno organizovale i izabrali su svog dužda koji će ih zastupati. Ova
veoma visoka titula nije bila nasledna već se sticala imenovanjem na osnovu
većinskog glasanja u kome je učestvovalo samo plemstvo. Identična je današnjoj
funkciji Lorda Mejdžora u Londonu koji se javno imenuje na tajnog
tihoj ceremoniji. Bira se tajno od strane najmoćnije aristokratije. On je čuvar
ključeva od starog jezgra Londona u kome se nalazi aristokratska riznica i
današnja Bank of England.
Tako su brojna venecijanska ostrva i ostrvca i
kanali postali država i dobili naziv Republika Venecija. Res publica znači
javna stvar. Republika je tako javno držanje (država) imovine. Nema nikakve
veze sa narodom odnosno populisom. Tako da je reč republika kojom se
danas označava "vlast naroda" koji tobože bira svog
predsednika pogrešno rastumačena i predstavlja čistu iluziju.
Početkom devetog veka franački kralj Šarlo
Veliki, koristeći se idejama Svetog Avgustina,
pokušao je, kako kaže Tarpli "da oživi civilizaciju Mračnog doba".
Ovo je poznat istorijski period od 476. do 800. godine nakon propasti Rimske
imperije kada u zapadnoj Evropi nije bilo moćnog imperatora koji bi mogao da
čuva rimsku (vatikansku) zlatnu riznicu. I ona je samim tim bila u stalnoj
opasnosti baš kao i papski tron.
Tarpli kaže da su Venecijanci bili
neprijatelji Rima (jer se radilo o dva različita oligarhijska klana) , pa samim
tim i neprijatelji Šarla Velikog. Šarlov sin, Pipin je postao
zaštitnik papskog fonda u bazilici Svetog Petra i kralj Lombarda.
Na zahtev Vatikana pokušao je da silom osvoji i ova venecijanska ostrvca i razbuca
Mletačku republiku. Ali, kao moćni zaštitnik Venecijanca se pojavila
moćna Vizantija u koju su oni očito veoma mnogo investirali i održavali je kao
imperiju sve dok im je to odgovaralo. Šarlo Veliki je zato bio primoran
da prizna Mletačku republiku kao deo vizantijske istočne imperije i oni su tako
potpali pod zaštitu vizantijskog imperatora Nikofora (Niceforusa).
Venecija zato, zaključuje Trapli, nikada nije bila deo Zapada. Po Trapliju
tako ispada da je Zapad samo ono što je prihvatilo papsku krunu. Da li je
onda današnja Velika Britanija deo Zapada? Pogledajmo još malo istoriju da bi
smo to otkrili.
Evo šta dalje navodi Tarpli:
"...Sledeća četiri veka, Venecija se
razvila kao druga prestonica vizantijske imperije preko bračnih veza i
saveza sa raznim vizantijskim dinastijama kao i sukobima sa Svetom Rimskom
Imperijom koji su počeli u Nemačkoj. Venecijanska ekonomija je rasla
zahvaljujući usuriji i trgovini robljem. Do 1082. Venecijanci su imali
trgovinu oslobođenu taksi u čitavoj vizantijskoj imperiji. Oni su bili jedan od
pokretačkih glavnih faktora Krstaškog pokreta protiv Muslimana u istočnom Mediteranu".
"U Četvrtom krstaškom pohodu 1202. Nove ere
Venecijanci su plaćali vojsku francuskih feudalaca vitezova kako bi pokorili i
opljačkali Konstantinopolj, grad ortodoksnih hrišćana i prestonicu Vizantijske
imperije. Venecijanski dužd, Enriko Dandolo, proglasio se gospodarem
jedne četvrtine i polovine od jedne četvrtine Vizantijske imperije i Venecijanci
su tada nametnuli postojanje jedne kratkotrajne marionetske države nazvanu Latinska
Imperija. To je bio trenutak preokreta , kada je, Venecija je zamenila Vizantiju
kao nosioca oligarhijskog nasleđa drevne Rimske imperije".
Početkom 13-tog veka Venecijanci, tada na
na vrhuncu svoje vojne i pomorske moći, počeli su da stvaraju novu Rimsku
imperiju sa centrom u Veneciji. Proširili su svoj politički i trgovinski
uticaj na grčka ostrva, Crno More i na italijansko kopno. Pomogli su da se
porazi tzv. Švapska dinastija Štaufer koja je vladala nešto više
od jednog veka Nemačkom i Italijom (Sicilijom).
"Venecijanska inteligencija pomagala je Džingis
Kanu kada je napadao sve one koji nisu bili po volji Venecijancima."
Venecijanci su osudili na smrt i pesnika Dante
Alegrijerija jer se suprostavio njihovim agentima i poslovnim
partnerima. Poznato je da je Dante kao plemićko dete u Firenci vodio razna
poslanstva. On je tako iz grada proterao dve kavgadžijske, mafijaške porodice,
koje su imale svoje klanove nazvane Crni i Beli. Njih su predvodile
zavađene porodice Čerki i Donati. Očito je da su
bili isturena ruka venecijanskog biznisa , pa se Venecijancima Dante tako teško
zamerio. Dante je bio oženjen članicom porodice Donati (klan Belih), a
iza Crnih je stajao papa Bonifacije VIII.
Nakon mnoštva spletki i zavera Dante je osuđen
na smrt na lomači i morao ja da beži u izgnanstvo. Dante je čak javno bio
zagovornik moderne suverene države u kojoj ne bi vladala oligarhija već legalne
institucije. Venecijanski cilj je međutim bio savim suprotan, a to je globalističko
širenje mafijaške imperije kojom bi upravljala oligarhija. Niz okršaja sa Đenovom
doveo je na kraju do ujedinjavanja porodica iz Venecije i Đenove. Njihovi
bankarski poslovi su počeli da se šire po Evropi i ti takozvani lombardski
bankari su postali velika opasnost za evropske monarhije jer su im podrivali
ekonomije prodajom novca.
"Engleski kralj Henri III nakon 1255.
postao je nesolventan nakon što je uzeo od Lombarda ogroman zajam kako bi
finansirao ratove i to su bile kamate od 120 do 180 posto. Ove finansijske
transakcije su stvorile osnovu za nastanak Venecijanske stranke u
Engleskoj".
Pošto Engleska nije mogla da plati ovaj ogroman
dug lombardski bankari su bankrotirali i teška kriza je zahvatila čitavu
evropsku ekonomiju. (Isti uzrok je i današnja ekonomska kriza u svetu,
jer su najveće međunarodne banke imale loše i nenaplative plasmane novca. U
stvari emitovali su previše novca i morali su da ga povuku iz opticaja).
To je u 14. veku dovelo do kolapsa evropske
civilizacije kada je nastala i poznata epidemija kuge (za koju neki kažu da je
u stvari bila teška glad i masovno trovanje stanovništva). Broj stanovnika u
Evropi se drastično smanjio pa je cena rada i robova postala veća. To je
tražilo i emitovanje veće količine novca, što je venecijanskim bankarima
savršeno odgovaralo.
(U sledećem broju: Da li su jezuiti zaista papska
vojska?)