Misija

 

Džulijan Asanž: Sajferpank, sloboda i budućnost Interneta (3)

 

Militarizacija sajber prostora

 

Diskusije heroja antiglobalizma, Džulijana Asanža, koje je vodio sa svojim saborcima, Džejkobom Apelbaumom, Endijem Milerom-Magunom i Džeremijem Cimermanom, objavljene su 2012. godine u knjizi "Sajferpank". Knjiga je štampana istovremeno i u Njujorku i u Londonu. Zahvaljujući izdavačkoj kući Albion Books iz Beograda, koja je objavila 2013. godine srpsko izdanje "Sajferpanka", Tabloid donosi najznačajnije delove iz ovog značajnog svedočanstva o borbama za medijsku slobodu i savremenim oblicima informativnog porobljavanja.

 

Džulijan Asanž

 

 

Džulijan: Vidim da je došlo do militarizacije sajber prostora, do neke vrste vojne okupacije. U današnje vreme, kada komunicirate putem interneta, kada komunicirate putem mobilnih telefona, koji su sada povezani sa internetom, vaše komunikacije presreću vojne obaveštajne organizacije. To je kao da je u vašoj spavaćoj sobi postavljen tenk. Kao da, dok razmenjujete sms poruke, između vas i žene stoji vojnik.

Kada govorimo o našim komunikacijama svi živimo u nekoj vrsti vanrednog stanja, Iako ne možemo da vidimo tenkove, oni su tu. Eto do koje je mere Internet, koji bi trebalo da bude civilni, građanski prostor, militarizovan. Ali internet je naš prostor jer ga svi koristimo da komuniciramo jedni sa drugima, sa članovima svoje porodice, sa samom suštinom našeg privatnog života. Samim tim su naši privatni životi ušli u militarizovanu zonu. Kao da imamo vojnika ispod kreveta. To je militarizacija građanskog života.

Džejkob: Pre nego što sam došao ovde ponudili su mi da budem trener timu laboratorije za istraživanje bezbednosti i privatnosti Univerziteta u Vašingtonu, koji se priprema za „Pacific Rim Collegiate Cyber Defense" takmičenje.

U poslednjem trenutku su me pitali da im budem savetnik. Često smo učestvovali na pri organizaciji sajber ratova tokom kojih je SPAWAR, civilni ogranak američke mornarice, koji uključuje i petnaest službu za proveru bezbednosti mejlova, izvodio ofanzivno, kao i defanzivno hakovanje kompjutera u kojima smo uglavnom imali ulogu „Crvenog tima".

U tim prilikama oni napadaju sve koji učestvuju u igri, ali i svaki tim ima zadatak da odbrani svoj kompjuterski sistem koji im je poveren na početku tog događaja bez ikakvog predznanja o njemu. Ne znate kakav sistem morate da branite i nije vam baš ni jasno kako se dodeljuju poeni, tako da se trudite da sve to uradite što bolje i nadate se najboljem.

Džulijan: Da li si siguran da je stvarno u pitanju igra? Možda to uopšte nije igra!

Džejkob: Ne, dobiješ gomilu kompjutera koje moraš da štitiš, dok drugi pokušavaju da prodru u njih i da ti preotmu kontrolu nad sistemom. Poput dečije verzije „zarobi zastavu" na pravoj hakerskoj konferenciji ili već tako nešto. Interesantno je zato što ti momci imaju mnogo alatki, pisali su softver.

Džulijan: Šta je svrha svega toga - iz perspektive američke mornarice?

Džejkob: Što se njih tiče, oni sponzorišu sve to jer žele da naprave sajber ratnike budućnosti i tako sam vam, na primer, doneo notepad od CIA, jer su radili na regrutaciji. Tamo je bio i neki Čali - Čarli iz CIA - koji je objašnjavao da ako želite da se pridružite CIA to je sjajna prilika da radite u stvarnom svetu. Tamo su bili i ljudi iz SPAWAR-a, a regrutovali su i ljudi iz Majkrosofta. Ideja je da se svi ti ljudi, svi ti timovi, obuče, da odu na Nacionalno takmičenje, da pobede i da „brane naciju", a onda i da budu sposobni da, kao sajber ratnici, izvrše ofanzivno hakovanje, a ne samo sajber odbranu. Osvojili smo oko 4.000 poena u toj igri, što je bio isti broj bodova kao onaj koji su zajedno osvojili timovi na drugom, trećem i četvrtom mestu. Kada se saberu svi njihovi bodovi, mi smo imali više.

Džulijan: Da, da, da.

Džejkob: To nikako nije moja zasluga - moj motivacioni slogan je „uvek je najmračnije pre nego što postane mrkli mrak", a i ne smatram da sam posebno dobar u vođenju - oni su jednostavno dobri. Ali bilo je zanimljivo jer je sve to zamišljeno kao pravi rat, tako da bi nam, na primer, rekli „hej, želimo da čujemo vaš ratni poklič". A mi bismo zbunjeno odgovorili:

„Šta?" To su, recimo, govorili tokom ručka, kada bismo pravili pauzu u odbrani našeg sistema. Sve je bilo postavljeno u terminima napada na sistem, ratovanja, sajber rata i veličanja takvog načina razmišljanja. I mogao sam da primetim da je, na stranu tim sa kojim sam ja radio, bilo dosta ljudi koji su imali problem sa tim, jer ih nisu učili veštini ratovanja - više je ličilo na takmičenje sistem administratora, ljudi koji brane sistem - i sve mi je to bilo odvratno. Sve mi je to bilo veoma čudno jer svi ti ljudi dolaze iz ratničkih profesija, razmišljaju na ratnički način, ali ne uče strategiju, već su samo fokusirani na retoriku odbrane ili napada na te sisteme. Toliko su opsednuti ratovanjem da u stvari samo navode ljude u neku vrstu patriotskog zanosa.

Nije ih interesovalo kreativno razmišljanje ili pronalaženje okvira za nezavisnu analizu; samo su želeli mentalitet malog šrafa, nekog ko samo sluša naređenja za dobro nacije. Nikada ranije nisam imao priliku da vidim tako nešto. Bila mi je muka, a i veliki deo mog tima je imao problem da sve to svari ili da sve to prihvati sa ozbiljnošću.

Džulijan: Da li misliš da je to uobičajeno za treninge američke mornarice i da to sada pokušavaju da primene i u drugim oblastima? Da li je to odluka koja dolazi iz vrha Komande za sajber ratovanje SAD - međunarodna strateška odluka - koju su donele Sjedinjene države?

Endi:  Mene više podseća na naciste koji su imali one omladinske kampove u kojima su obučavali decu.

Džejkob: Sie können das sagen weil du bist Deutsche. Ti smeš to da kažeš zato što si Nemac. Ne, nije baš tako. Mornarica je uključena samo zato što američka Vlada sponzoriše takve događaje. Pitali su me da budem trener jer im je potreban neko da to vodi, a ja sam se složio jer su mi dragi ti momci sa kojima sam radio, ti studenti. Ali u osnovi svega je da američka Vlada pokušava da gurne ljude u tom smeru i to iz perspektive nacionalizma.

Čovek se tamo oseća veoma čudno, jer sa jedne strane vrlo je dobro kada znate kako da odbranite svoj sistem i dobro je da razumete infrastrukturu na kojoj počivaju naši životi, ali sa druge strane, oni nisu pokušavali da obuče ljude kako da razumeju sve to, već su ih gurali u neku vrstu zanosa kako bi bili srećni što će raditi takav posao.

Endi: Na žalost, želja Sjedinjenih država da im sistemi budu bezbedni je vrlo ograničena jer oni sami žele da im sistemi budu ranjivi, jer žele da ih kontrolišu. Pokušaji da se kontroliše enkripcija u svetu su išli dotle da  su SAD 1998. Godine poslale Dejvida Arona, podsekretara za trgovinu na svetsku turneju kako bi tražio podršku za ideju da vlade imaju pristup svačijim šifrovanim lozinkama za šifriranje. A enkripcija se još uvek tretira kao tehnologija za dvostruku namenu tako da je njen izvoz, u obliku gotovog proizvoda, u mnogim zemljama ograničen zakonom, u skladu sa Vasenar sporazumom. To može izgledati razumno ako neke države i njihove akcije želimo da proglasimo zlim, ali pokazuje razmere duplih standarda, jer, na primer, tehnologija za nadzor telekomunikacija za sada ne podleže ograničenjima prilikom izvoza.

Džulijan: Endi, godinama si radio na kriptografskom telefonu. Kakva vrsta masovnog nadzora se primenjuje u oblasti telekomunikacija? Kaži nam više o tome šta je sada najnovija tehnologija kada je u pitanju vladin obaveštajni rad, tj industrija masovnog nadgledanja?

Endi: Masovno pohranjivanje podataka - što podrazumeva pohranjivanje svih telekomunikacija, svih glasovnih poziva, celokupnog saobraćaja, SMS poruka, ali i internet veza, u nekim slučajevima samo imejlova.

 Ako uporedimo vojni budžet sa troškovima nadgledanja i sajber ratovanja, normalni oružani sistemi su mnogo skuplji. Sajber ratnici ili masovni nadzor su super jeftini u poređenju sa jednom letelicom. Jedan vojni avion košta oko...

Džulijan: Oko stotinu miliona.

Endi: A pohranjivanje podataka je sve jeftinije svake godine. U Kompjuterskom klubu Haos smo izračunali da je za kvalitetno pohranjivanje celokupnih telefonskih poziva u jednoj godini u Nemačkoj potrebno oko 30 miliona evra, uključujući i administrativni nadzor. Tako da je za pohranjivanje potrebno oko 8 miliona.

Džulijan: Postoje i sistemi poput Vastech-a u južnoj Africi, koji se prodaju za 10 miliona američkih dolara po godini. „Presrešćemo sve vaše pozive i pohranićemo sve vaše presretnute pozive". Poslednjih godina je došlo do promene načina presretanja informacija, od presretanja svega što je išlo preko granice jedne zemlje i identifikovanja pojedinaca koje su želeli da špijuniraju da bi ih dodelili osobama koje će ih pratiti, do toga da sada presreću sve i sve to trajno pohranjuju.

Endi: Ako želimo da objasnimo to istorijski recimo da su nekada ljudi bili meta zbog svoje diplomatske pozicije, zbog kompanije u kojoj su radili, jer su bili osumnjičeni da su nešto uradili ili su bili u kontaktu sa ljudima koji su nešto uradili. Tada bi bili predmet mera nadzora. Ovih dana se čini jednostavnijim da kažete „uzećemo sve i možemo da sortiramo kasnije". Tako da imaju prostore za dugoročno skladištenje, a najbolji način da se opišu  dva glavna pravca industrije su „taktički" pristup i „strateški" pristup.

Taktički podrazumeva „sada, tokom ovog sastanka moramo da ozvučimo ovo mesto, moramo da pošaljemo nekog sa mikrofonom, sa antenom ili da uzmemo GSM sistemom za nadzor za kola, postavimo ih, tako da odmah možemo da slušamo šta ljudi govore bez potrebe da se upustimo u saradnju sa mrežnim operaterom, ili da tražimo policijski nalog ili već bilo šta slično, nije nam potrebna nikakva zakonska procedura, samo sprovedemo to".

Strateški pristup podrazumeva da ovo uradite po pravilu, jednostavno sve snimite i kasnije sortirate koristeći analitički sistem.

Džulijan: Znači strateški pristup je presresti sve što telekomunikacioni satelit prenosi ili sve što prođe kroz optički kabl.

Endi: jer ne znate kada neko može postati osumnjičen.

Džejkob: U Sjedinjenim državama postoji NSA AT&T slučaj - drugi slučaj: Hepting protiv AT&T kompanije. U Folsomu u Kaliforniji, Mark Klajn, bivši tehničar velike telekomunikacione kompanije AT&T obznanio je da Nacionalna bezbednosna agencija, NSA, zadržavala sve podatke koje su mogli da dobiju od AT&T. Jednostavno bi sve zadržali, i podatke i pozive, tako da kada god bih koristio telefon ili se povezao na internet u San Francisku, u periodu koji je Mark Klajn označio, znam da je NSA na američkom tlu beležio sve o američkim građanima. Sasvim sam siguran da su presretnute podatke koristili protiv ljudi u Sjedinjenim državama, što otvara mnoga zanimljiva pitanja ustavnosti, jer su uzeli te podatke da ih čuvaju zauvek.

Džeremi: Imamo i primer Igla (Eagle), sistema koji je francuska kompanija Amesys prodala Gadafiju u Libiji, a na ugovoru o kupovini je pisalo „mehanizam za presretanje na celoj teritoriji zemlje". To je jedna velika kutija koju negde postavite i slušate celokupnu komunikaciju ljudi u vašoj zemlji.

Džulijan: Pre 10 godina ovo bismo smatrali izmišljenom pričom, nečim u šta veruju samo paranoični ljudi, ali su troškovi masovnog nadzora sada toliko smanjeni da čak i zemlja poput Libije sa relativno ograničenim resursima može to da si priušti uz pomoć ove francuske tehnologije. U stvari, možemo slobodno da kažemo da je većina zemalja već dostigla nivo na kome može da vrši presretanje podataka. Sledeći veliki korak će biti razumevanje i odgovor na ono što je presretnuto i pohranjeno.

Već sada u mnogim državama imamo strateško presretanje celokupnog saobraćaja u i iz neke zemlje, ali učešće u akcijama koje su posledica toga, kao što je automatsko blokiranje bankovnih računa, angažovanje policije, marginalizacija određenih grupa, ili ohrabrivanje drugih je nešto sa čim još uvek uspevamo da se izborimo. Simens prodaje platforme koje obaveštajnim agencijama služe da pokrenu automatizovane akcije. Tako da na primer kada meta A priđe na određenu razdaljinu od mete B, u skladu sa podacima dobijenim od njihovih mobilnih telefona, i meta A dobije imejl u kome se spominje nešto - zadata reč- počinje akcija. To je nešto što nam dolazi.

 

Borba protiv potpunog nadzora zakonima čoveka

 

Džeremi: Znači sada je već činjenica da tehnologija omogućava potpuni nadzor svih komunikacija. Ali postoji i druga strana, tj. za šta mi to koristimo. Složićemo se da postoje neki opravdani slučajevi za upotrebu, kako ga zovete, taktičkog nadzora - kada policija vrši istragu protiv loših momaka ili mreže takvih ljudi, takve alatke im mogu pomoći, ali naravno uz nadzor sudskih organa - ali pitanje je gde je granica sudskog nadzora, gde treba povući liniju kada je u pitanju kontrola koju građani mogu imati nad upotrebom tehnologije.

To je pitanje politike, a kada dođemo do kreiranja politike dolazimo do političara od kojih se traži da nešto potpišu a da u suštini ne razumeju tehnologiju koje se to tiče.

Zato mislim da građani imaju ulogu da, ne samo da političarima objasne kako u principu tehnologija funkcioniše već i da se uključe u političku diskusiju koja se vodi u vezi sa upotrebom te tehnologije. Znam da je u nemačkoj postojao masovni pokret protiv uopštenog zadržavanja podataka koji je doveo do pada Zakona o zadržavanju podataka pred Ustavnim sudom. I u Evropskoj uniji se vodi rasprava o promeni Direktive o zadržavanju podataka.

Endi: Ti govoriš o demokratskoj državi koja, naravno, mora povremeno da izdvoji neke loše momke i povremeno sluša njihove telefone u skladu sa sudskom odlukom koja služi kao dokaz da je sve urađeno po zakonu. Problem sa tim je da vlasti moraju da se ponašaju u skladu sa zakonom. Jer ako ne rade tako čemu onda služe?

Posebno ako imamo na umu taj strateški pristup, čak i demokratske države u Evropi masovno kupuju mašine koje im omogućavaju da rade van zakona, kada je u pitanju presretanje podataka, jer im tako nije potrebna sudska odluka, već jednostavno mogu da uključe i isključe mašinu kada požele. A tu tehnologiju nije moguće kontrolisati.

Džulijan: Da li postoje dva pristupa kako se boriti protiv masovnog nadzora države: zakoni fizike i zakoni čoveka? Jedan je koristiti zakone fizike tako što ćemo stvarati naprave koje onemogućavaju presretanje podataka.

Drugi je omogućavanje demokratske kontrole donošenjem zakona koji će osigurati da za tako nešto mora postojati nalog i slično, kao i da se postigne određen nivo regulatorne odgovornosti. Ipak, strateški nadzor ne može potpasti pod to jer ne može na pravi način biti ograničen propisima. Strateško presretanje podrazumeva presretanje podataka svih nas bez obzira na to da li smo nevini ili krivi za nešto. Moramo uvek da imamo na umu da je suština establišmenta vršenje takvog nadzora. A uvek će postojati nedostatak političke volje da se govori o državnom špijuniranju.

A upotreba tehnologije je sama po sebi složena i njena upotreba je na toliko tajnom nivou da ne može postojati značajna demokratska kontrola.

Endi: Ili možete da špijunirate sopstveni parlament.

Džulijan: To su sve izgovori, mafija i strane obaveštajne službe su samo izgovor da bi ljudi prihvatili da se izgradi takav sistem.

Džejkob: Četiri jahača Info-kalipse: dečija pornografija, terorizam, pranje novca i rat protiv nekih droga.

Džulijan: Jednom kada izgradite sistem za ovakav nadzor,a imajući u vidu njegovu složenost i činjenicu da je stvoren da bi radio u tajnosti, zar nije tačno da ne može biti regulisan donošenjem bilo kakvog političkog okvira?

Ubeđen sam da, osim u slučajevima kada se radi o veoma malim nacijama poput Islanda, i ako ne postoje neki revolucionarni uslovi, jednostavno nije moguće kontrolisati masovno presretanje podataka zakonom i političkim okvirom. Suviše je jeftino i lako zaobići političku odgovornost i izvršiti presretanje. Švedska je 2008.

Godine usvojila FRA-lagen, kojim je švedskoj FRA, vojnoj signalnoj obaveštajnoj agenciji, omogućeno da opsežno presreće sve komunikacije koje prelaze preko njihove teritorije i da ih prebacuju Sjedinjenim Državama, uz određena upozorenja.

Ali, kako ćete primeniti ta upozorenja kada ste već uspostavili sistem za presretanje podataka, a organizacija koja se bavi time je tajna špijunska agencija? Nemoguće je.

Štaviše, već su objavljeni slučajevi koji pokazuju da je FRA u različitim prilikama već kršila zakon.

Mnoge države sve to obavljaju mimo zakona ili nemaju uopšte zakonsko pokriće. Tako da smo donekle srećni ako, kao u Švedskoj, zbog sopstvene zaštite od moguće optužnice, odluče da rade u okviru zakona tako što će promeniti zakon. I to je slučaj u mnogim zemljama - na delu je masovno presretanje podataka i kada razmišljaju o odnošenju zakonskog okvira to je da bi zaštitili one koji se time bave.

Tehnologija je veoma složena stvar. U Australiji i Velikoj Britaniji se, na primer, vodi debata o predloženim zakonskim rešenjima o presretanju svih metapodacima, a da, pritom, većina ljudi ne razume vrednost metapodataka, kao ni sam taj pojam. Presretanje svih metapodataka podrazumeva izgradnju sistema koji fizički presreće sve podatke, a zatim odbacuje sve osim metapodataka.

 I takvom se sistemu ne može verovati, jer bez visoko obučenih inženjera, koji imaju dozvolu da uđu u sistem i izvrše preciznu proveru, ne postoji način da se odredi da li taj sistem u stvari presreće i pohranjuje sve podatke, a ne postoji ni politička volja da se dozvoli takav pristup sistemu. I problem postaje sve veći jer složenost i tajnost čine opasno jedinstvo. Sakriveno iza složenosti i sakriveno iza tajnosti. Samim tim nepostojanje odgovornosti je ugrađeno u taj sistem. To je njegov sastavni deo. Zato je to opasno samim stvaranjem.

 

(Nastaviće se)