Natrag
Razaranje
Šta se sve kod nas proglašava konzervacijom i kakve su posledice takvog diletantizma?
Komesarka u kožnom prsluku
Šta su zapravo konzervacija i restauracija i koji su sve postupci obuhvaćeni ovim poslovima. Kakvi se sve standardi primenjuju pri ovim radovima. Koja je kod nas centralna muzejska kuća koja donosi sve pravilnike o čuvanju predmeta. Zašto su skinuti klima uređaji sa depoa pančevčakog muzeja. Ko je odlično očuvanu štamparsku radionicu mesecima držao u memljivom podrumu. Ko je potom falsifikovao reverse i ugovore. Ko je obukao manekene da đipaju u originalnim narodnim nošnjama. Ko je originalne narodne nošnje prao u vešeraju. Ko je skupocene ćilime ribao četkom pod šmrkom. Ko je muzejske kožuhe pretvorio u santu leda...
Stanislav Živkov
Konzervacija i restauracija, često određeni i samo kao konzervacija, veoma je delikatno zanimanje odnosno delatnost posvećena očuvanju kulturne baštine. Konzervatorske aktivnosti uključuju proveru stanja očuvanosti predmeta i njegovo dokumentovanje, zatim sam konzervatorski rad na predmetu kulturne baštine, te preventivnu zaštitu. Sve su ove delatnosti pak potpomognute naučnim istraživanjima i obrazovanjem. Tradicionalna definicija uloge konzervatora uključuje pregled, konzervaciju i očuvanje kulturne baštine korištenjem bilo koje metode koja se dokazala delotvornom u održavanju predmeta u stanju što bližem izvornom što je duže moguće.
Danas je ta definicija međutim proširena i više bi je mogli opisati kao etičko upravljanje kulturnim dobrom. Pri svome radu konzervator primenjuje jednostavne etičke odrednice, kao što su načelo minimalne intervencije, korištenje metoda i materijala usmerenih ka reverzibilnosti, kako bi smanjili mogućnost problema kod budućeg tretmana, istraživanja i korištenja te temeljito dokumentovanje svih preduzetih postupaka.
Konzervatorski rad rukovođen je određenim etičkim standardima. Ovi su standardi utelovljenje primenjene etike. Prihvaćeni su širom sveta i razrađene su nacionalne i međunarodne etičke preporuke, a u evropskim zemljama kao standard se može uzeti etički kodeks Evropske konfederacije restauratorskih udruženja.
Brojni kulturni proizvodi osetljivi su na okolinu u kojoj se čuvaju pre svega na temperaturu, vlažnost vazduha te jačinu osvetljenja i ultraljubičastog zračenja. Predmeti moraju biti zaštićeni i čuvani u primerenim uslovima. Kao primer možemo uzeti zaštitu slika slikanih vodenim bojama, koje bi bez primerene zaštite od sunčevog ili veštačkog svetla brzo izbledele.
Preventivna je konzervacija važan element muzejske zaštite i brige za zbirke. Jedna od bitnih odgovornosti članova muzejske struke je stvoriti i održavati sredinu povoljnu za očuvanje muzejskih zbirki bilo u depou, tokom izložbi ili u tranzitu. Osoblje muzeja je dužno pažljivo nadzirati stanje zbirki, kako bi se blagovremeno moglo odlučiti treba li neki predmet podvrgnuti konzervatorskom zahvatu kada se preduzima Interventna konzervacija
Ovaj pojam odgovara bilo kom delovanju preduzetom od strane konzervatora, a koje uključuje neposredan rad na kulturnim dobrima. Spomenuti postupci mogu uključivati čišćenje, stabilizaciju, popravak oštećenja ili čak nadoknadu nedostajućih delova originala. Od suštinske je važnosti da konzervator potpuno i precizno opravda bilo koje navedeno delovanje. Podrazumeva se primereno i temeljito dokumentovanje svih faza rada, znači pre, tokom i nakon zahvata kako bi se na minimum svele mogućnosti za naknadne dileme i primedbe.
Prvenstveni cilj konzervatorsko restauratorskih zahvata je minimiziranje propadanja tretiranog predmeta i do tog cilja može se doći primenom neinterventnih kao i interventnih metoda delovanja. Interventni pristup podrazumeva sva delovanja koja konzervator preduzima direktno na materijalnom tkivu objekta. Te akcije mogu uključiti čišćenje ili uklanjanje starog laka ili samo konsolidaciju odnosno podlepljivanje boje koja se ljušti. Ovi se radovi pak izvode iz više razloga, a uključuju i estetski izbor.
U našoj zemlji počeci konzervatorske delatnosti vezuju se i za početak rada naše najvažnije i najcenjenije muzejske kuće Narodnog Muzeja u Beogradu koji u pravnoj regulativi ima status centralne muzejske kuće na nivou države koja je pored ostalog nadležna i za donošenje pravilnika i stručnih uputstava vezanih za obradu i zaštitu pokretnih kulturnih dobara koja su zapravo zakonom definisana kao osnovna delatnost svih muzeja u zemlji.
U Samom Narodnom Muzeju brigu o arheološkim, umetničkim, numizmatičkim i istorijskim predmetima koji se nalaze u fondu Narodnog muzeja, kao i o dokumentarnoj građi, sprovodi se kroz veoma važnu delatnost Centra za konzervaciju Narodnog muzeja. Aktivnosti Centra za konzervaciju obuhvataju planirane, koordinirane i ujednačene aktivnosti preventivne i kurativne konzervacije, kao i istraživanje kulturnih dobara. Stalna briga o muzejskoj građi, sistem mera za obezbeđenje uslova za čuvanje, rukovanje, izlaganje, pakovanje i transport muzejskih predmeta kojima se svi rizici po muzejsku građu svode na minimum, osnova je pristupa Narodnog muzeja konzervaciji. Konzervatorski i restauratorski zahvati sprovode se na odabranoj muzejskoj građi jedino sa ciljem zaštite od propadanja, radi održavanja i boljeg sagledavanja predmeta. Po službenoj dužnosti Narodni Muzej je nadležan i za praćenje zaštite kulturnih dobara u drugim muzejima.
Ostvarenje birtijaškog sna
Pri Narodnom Muzeju se takođe nalazi i sedište komisije za polaganje stručnih ispita i komisije za dodelu viših zvanja u muzejskoj struci. Kao obavezan uslov za sticanje ovih zvanja je i polaganje više ispita uključujući tu i osnovi konzervacije i restauracije što bi po automatizmu trebalo da poznaje svaki kustos, restaurator ili konzervator zaposlen u muzejima.
Na žalost, po ko zna koji put ponavlja se staro pravilo da pojedini kustosi sa samom konzervacijom imaju veze kao bog i šeširdžija, odnosno jasnije rečeno: pojma nemaju o čemu najbolje govori sledećih nekoliko primera kojima je naneta nepopravljiva šteta zbirkama Narodnog Muzeja u Pančevu i načinjeno više ozbiljnih krivičnih dela.
Sam Muzej smešten je u neuslovnoj zgradi iz 1933. godine provizorno u više navrata adaptiranoj za Muzej, prepunoj vlage i prašine a u kojoj je isecanje zidova radi prestanka njihovog vlaženja izvršeno tek 2006. godine. Kako bi se nekako sprečilo ugrožavanje predmeta u depoima u vžanom prizemlju zgrade, tokom 2001. godine, zbog sve prisutnijeg prisustva vlage u depoima i radnim prostorima Odeljenja arheologije, etnologije i istorije umetnosti Muzeja u prizemlju, postavljeni su klima uređaji kako bi se poboljšalo isušivanje zgrade i omogućila bolja ventilacija prostorija.
Samovoljnom odlukom sadašnje vd direktorke Svetlane Mesicki, razvedene Milosavljević a s obzirom da su bračna i vanbračna zajednica kod nas izjednačene, ovde bi onda trebalo dodati još jedno 25-30 prezimena; kojoj je glavni prioritet bilo organizovanje letnjeg programa čime Narodni Muzej Pančevo izlazi u susret publici, njihovim željama i potrebama kako bi Muzej postao ne samo prostor za čuvanje predmeta već i mesto okupljanja građana gde mogu provoditi svoje slobodno vreme.
Otvaranjem muzejskog dvorišta povećava se kapacitet Muzeja u prostornom i programskom smislu što doprinosi i čitavoj letnjoj ponudi grada Pančeva i obogaćuje njegovu kulturno turističku ponudu što se sve na kraju svelo na otvaranje birtije u muzejskom dvorištu gde od otvaranja sama vd direktorka sa svojom kamarilom poslušnika provodi najveći deo vremena uz čašicu.
Kako bi se ovaj plemeniti birtijaški san ostvario, preduzete su i odgovarajuće mere pa su hitno, bez ikakve konsultacije sa konzervatorima iz Narodnog muzeja u Beogradu i Centralnog instituta za konzervaciju, svi klima uređaji sa depoa i radnih prostora Odeljenja arheologije, etnologije i istorije umetnosti Muzeja u prizemlju zgrade demontirani, a prozori blokirani postavljanjem štampanog platna duž čitavog prizemlja dvorišnog dela zgrade, tako da je sada sprečeno i provetravanje depoa i radnih prostora otvaranjem prozora , a ionako mračni prostori sada su još mračniji i u njima je praktično nemoguće raditi.
Uklanjanjem klima uređaja i onemogućavanjem prirodnog provetravanja teško su ugrožene muzejske zbirke u depoima jer su neprovetreni prostori idealni za pojavu buđi na drvenim predmetima i nameštaju, korozije na metalnim predmetima ili elementima, a takođe su vlagom ugroženi i predmeti arheološke zbirke: osteološki materijal, keramika i metalni predmeti. Zvuči paradoksalno ali postavljanje ovog platna čak je objašnjeno kao zaštita fasade od daljeg propadanja a onako usput radi hitnog otvaranja birtije u muzejskom dvorištu devastiran je i sam deo zgrade bespravnim bušenjem zidova spomenika kulture velikog značaja kako bi se iz klozeta voda dovela do šanka u dvorištu - Što se same buđi i plesni tiče, vd direktorki Muzeja oni ni najmanje nisu strani i to iz sledećeg razloga.
Još 2012. godine, Muzej je na poklon od čuvenog pančevačkog pečatoresca Nikole Ćoseva, dobio odlično očuvan kompletan inventar štamparske radionice koji je za prigodu noći muzeja 2012. godine bio izložen u muzejskom podrumu i to svega jedan dan, koliko je trajala manifestacija. Umesto da se predmeti nakon Noći muzeja iznesu iz vlažnog podruma, oni su iz nepoznatih razloga ostavljeni u podrumu da bi tek dva meseca kasnije komisijski ustanovljeno da je kompletan inventar prekriven buđi, da su metalni delovi korodirali, te da je na par mesta na predmete curila fekalna kanalizacija.
Predmeti su odmah izneti iz podruma i privremeno preneti u depo Odeljenja za etnologiju u prizemlju zgrade a rukovodiocu zbirke Svetlani Mesicki na pamet nije padalo ni da pokuša da sa priručnim sredstvima (10% rastvorom Asepsola) ukloni naslage buđi.
Umesto toga, po sistemu napad je najbolja odbrana. Mesicka je napala sve druge da su oni krivi što podrum nije vetren iako je to ona naredila a kako bi sve ispalo još melodramatičnije optužila je neimenovane zaposlene da su namerno bušili kanalizacione cevi kako bi njoj naudili. Nešto kasnije, Pokrajinski sekretarijat za kulturu u 2013. godini dodeljuje za konzervaciju 150.000 dinara od traženih 200.000 ali se konzervaciji nije pristupilo sve do 9. avgusta 2013. kada su predmeti bez ikakvog sklopljenog ugovora upućeni na konzervaciju u privatnoj režiji (revers br 241/ od 9.8.2013 godine bez muzejskog pečata potpisan od strane rukovodioca zbirke a bez potpisa tadašnjeg direktora).
Inače sam Ugovor o delu kojim je regulisano plaćanje radova na konzervaciji skopljen je tek 30.10.2013 (del br 345 od 30.10. 2013 godine) odnosno 82 dana pošto je materijal odnet na konzervaciju.
"...Svetlana, korbač ste zaboravili!"
Materijal je vraćen u muzej 15 novembra 2013 godine , ne postoji nikakav zapisnik o vraćanju materijala, niti bilo kakav izveštaj konzervatora o vrsti konzervacije niti konzervatorski karton za svaki predmet ponaosob, a tek u petak 3.1. 2014 (del br 1/2014) je u delovodni protokol zaveden dopis sa svim prethodnim antidatiranjima! Mesickina crna konzervatorska serija se nastavila i prigodom noći Muzeja 2013 godine, samovoljno, bez ikakve saglasnosti tadašnjeg direktora Mesicka je najpre baletane obukla u originalne predmete iz zbirke tekstila da bi priredila performans u muzejskom dvorištu pod stupidnim imenom Buđenje u belom pošto navodno Vekovima bela boja simbolizuje čistoću, anđele, mir, poštenje, nevinost, boju oslobođenih robova, boju aristokratije da bi baletani na kraju u originalnim muzejskim predmetima jedno sat vremena igrali skakali, đipali i znojili se da bi potom, takođe bez ikakve saglasnosti tadašnjeg direktora Muzeja Mesicka poslala isti materijal na navodni uobičajeni tretman shodno vrsti materijala pri čemu se uopšte ne zna šta je zapravo rađeno sa muzejskim predmetima-nema podataka o vrsti tretmana, upotrebljenim hemikalijama, načinu zaštite što je sve obavezno po članu 111 Zakona o kulturnim dobrima da bi se ispostavilo da je tzv uobičajeni tretman zapravo najobičnije pranje i peglanje veša u tada već nepostojećem vešeraju pošto je prema reversu br 140/2013 od 19 juna 2013. godine predmete sa tzv uobičajenog tretmana vratila izvesna Ljiljana Tapalaga inače vlasnica nekadašnjeg komisiona Farlin u ulici Oslobođenja 8 sa delatnošću G47.
Trgovina na malo u specijalizovanim prodavnicama kozmetičkim i toaletnim proizvodima te supruga vlasnika ugašene radnje za pranje i peglanje rublja Dr Clean, SZR za uslužno pranje, sušenje i peglanje veša Dr Clean Jon Tapalaga koja ne postoji od 12.06.2012 a osnovna referenca za izbor ovih likova bila je činjenica da je Tapalagina kćer školska drugarica sa Mesickinom kćerkom!
Inače što se same zbirke tekstila tiče, već godinama se svake godine u planu i izveštaju o radu odeljenja Etnologije po ko zna koji put navodi redovno godišnje spremanje depoa ma šta to značilo pa je tokom jednog takvog velikog spremanja 2012. godine organizovano iznošenje svih vunenih ćilima iz depoa u muzejsko dvorište gde je uz pomoć volontera organizovano pranje i ribanje ćilima razapetih na tablu iverice četkom i šmrkom bez ikakve konsultacije sa konzervatorom i bez ikakvog konzervatorskog elaborata o stanju predmeta pre oštećenja i dokumentacije o stanju nakon „tretmana" tokom kojeg se boja slivala muzejskim dvorištem.
Očito je da Mesicka pojma nema o tretmanu predmeta izrađenih od rukom bojene vune kao ni o činjenici da se ovakvi predmeti nikada ne peru i ribaju pod šmrkom već se prašina uklanja usisivačima ili blagim trešenjem na snegu usred zime , baš kako bi se izbeglo otpuštanje boje sa vunenih niti. Inače sama zima i led takođe su dobro poznati Svetlani Mesicki što se pokazalo pre skoro deset godina. Naime, u muzejskoj zbirci do tada se čuvalo nekoliko dobro očuvanih kožnih kožuha koji su se vremenom smežurali od stajanja i nedostatka vlage a osim toga bili su i napadnuti od strane moljaca. Mesicka je najpre pozvala konzervatore iz Etnografskog muzeja čekajući njihovu saglasnost da kožuhe rashoduje i baci, da bi se potom predomislila i rešila da kožuhe doživotno zaštiti od moljaca i to smrzavanjem. Naime ovo je tipičan primer da neko nešto negde čuje, napabirči i krene sa štetočinstvom misleći da je najpametniji od svih.
Naime radi se o tome da se kratkotrajnim izlaganjem niskim temperaturama (najviše sedam dana) uistinu mogu pobiti svi insekti koji su unutar kožnog predmeta, ali dugim zamrzavanjem predmeta, kristali leda prodiru u strukturu kože pretvarajući ceo predmet u komadešku leda, a nakon vađenja i odmrzavanja predmeta, voda izlazi iz predmeta, on gubi čvrstinu i čitava struktura se pretvara u nekakav spuvani i smežurani čvarak! Sve ovo na najbolji način je pokazalo da drugarica Mesicki alias "BMW Ceca", očito pojma nema ni o zakonima a kamoli o konzervaciji pošto je Zakonom o kulturnim dobrima precizirano da se mere tehničke zaštite na pokretnim kulturnim dobrima mogu preduzimati, samo ako se obave prethodna istraživanja pomoću fizičko-hemijskih i drugih metoda u cilju utvrđivanja hemijskog sastava materijala, tehnologije i tehnike izrade, stanja kulturnog dobra i uzroka njegovog propadanja i utvrdi metoda ili tehnika izvođenja mera tehničke zaštite na osnovu rezultata prethodnih istraživanja. O izvršenim radovima iz stava 1. ovog člana i njihovim rezultatima vodi se dokumentacija. Uzgred, merama tehničke zaštite pokretnih kulturnih dobara smatraju se poslovi na njihovom održavanju (konzervaciji i restauraciji), načinu smeštaja i izlaganja.
Doduše, Mesicka ipak ima određena iskustva u radu sa kožom. Naime pre desetak godina lično je priredila pravi muzeološki falsifikat, navodnu rekonstrukciju enterijera rodne kuće Mihaila Pupina u Idvoru i kada je na kraju bilo svečano otvaranje, koje se uzgred pretvorilo u circus predvođen Borisom Tadićem, po najvećoj letnjoj vrućinčini, Mesicka se pojavila u kaubojskim čizmama, kožnoj suknji i prsluku, što je jedna od prisutnih prokomentarisala rečima: "Svetlana korbač ste zaboravili!"
Po dolasku u Idvor, Mesicka i još dve osobe prosto su se takmičile koja će se doslovce "nasaditi" ispred Tadića (a možda i na njega), ali bez uspeha, pošto mu je makar vid u to vreme dobro radio!
Bilo kako bilo, crna serija se nastavila aprila meseca ove godine kada se Muzeju obratio Dom Vojske Srbije iz Pančeva sa zahtevom da Muzej opremi stilskim nameštajem i umetničkim slikama neke od prostorija Doma Vojske, za potrebe posete predsednika Nikolića Pančevu, pa su specijalno za tu prigodu ustupljeni na korišćenje najreprezentativniji kompleti stilskog nameštaja i nekoliko umetničkih dela i dela primenjene umetnosti za koje uopšte nije plaćeno osiguranje, niti je sačinjen zapisnik konzervatora o stanju predmeta!
Uglavnom na najgori mogući način se pokazalo da i danas postoje kojekakve beskrajno umišljene persone koje veruju da su mnogo pametne a zapravo pojma nemaju ni o čemu osim o štetočinstvu i diletantizmu, što, doduše, potvrđuje i činjenica da je Mesicka za 18 godina radnog staža u muzeju napisala i objavila jedva 35 strana teksta (i to u slovima i brojem, samo dva članka!).
Istina, ona već nekoliko godina, pošto su se navodno stekli uslovi, najavljuje pripremu habilitacionog rada za zvanje višeg kustosa naizmenično Mirjane Idvorean i Mine Darmanović ali od toga do danas nije bilo ništa pošto Mesicka najverovatnije priprema doktorat sa temom "Život i delo Zaze Gabor", sa osvrtom na njenu autobiografiju: "Kako uhvatiti muškarca, kako zadržati muškarca i kako se otarasiti muškarca uz praktičnu primenu slogana: 'kada god ostaviš muža, zadrži mu kuću'!"!