Postdemokratija

Vanredno stanje

U vanrednim situacijama preduzimaju se vanredne mere. Vanredni izbori su jedna od njih. Kad se raspišu dva puta za samo godinu i po, faktički se uvodi Vanredno stanje, ma kako to objašnjavao onaj ko ga izaziva. Na to i opozicija mora odgovoriti vanrednim merama, pa ili bojkotovati izbore, ako misli da je uzbuna lažna, ili stati iza jedne neutralne tehničke vlade kao prelaznog rešenja. To je jedini način da se sruši režim koji je uveo vanredno stanje, država vrati u redovne demokratske tokove i stvore uslovi za normalne, fer i poštene izbore naredne godine. Ovoj debelo kompromitovanoj opoziciji se ne veruje i ona ne može pobediti, ma koliko se udruživala, konstatuje Tabloidov kolumnista Mile Isakov, dugogodišnji novinar, bivši potpredsednik u Đinđićevoj vladi, a potom ambasador u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Ako je najvažnije da se sruši režim Aleksandra Vučića, da bi se zemlja izvukla, onda svi treba unapred da se odreknu vlasti, bar na godinu dana. Kada bi tako pokazala da joj je Srbija ipak važnija od sopstvenih ambicija i doprinela da država i njene institucije počnu normalno da funkcionišu, u korist građana, možda bi na regularnim izborima dogodine imala šansu.

Pošto je naciju slavodobitno obavestio da prvi put u istoriji neće biti rebalansa budžeta, Aleksandar Vučić za uzvrat traži izborni rebalans, da mu se doda još dve godine vlasti. Mada se tako zove, to nisu izbori, to bi bilo samo glasanje o tome da li da se Vučiću ponovo produži mandat. Tako je gospodar Vučić zamislio nove vanredne izbore, kao rebalans mandata, kao rekonstrukciju vlasti, ali je uvodeći ih ponovo, za samo godinu i po dana od prethodnih, pokazao da namerava da zemlju drži u permanentnom vanrednom stanju. To postaje sasvim jasno kada se podsetimo da je vanrednim izborima prethodila uzbuna, koju je podigao preko svojih dobošara, da nam preti državni udar. O tome svedoči i njegovo panično upozorenje kako se Hrvati naoružavaju ofanzivnim oružjem, mada je svima jasno da siromasi jednostavno moraju da pazare kod NATO liferanata. To je prosto cena članstva u toj ratobornoj organizaciji, ali Vučiću je baš dobro došlo za održavanje vanrednog stanja u zemlji, jer eto, pored unutrašnjih, imamo i spoljne neprijatelje, koji se čak spremaju i da nas napadnu. Probao je ranije i sa rekonstrukcijama vlade, ali to nije delovalo dovoljno dramatično za njegove potrebe.

‚Vučić je, dakle, učinio sve da situacija bude vanredna, za vanredne izbore, pa bi i opozicija, tu pre svega mislim na nezadovoljne građane, ali i ona partijska, koja inače nije nizašta i nema nikakve šanse, trebala da reaguje na vanredan način. Nikako belim listićima, kao što su birači praktikovali kad nemaju pravog izbora, još manje praznim papirima, kao što je počelo okupljanje takozvanih proevropskih stranaka. Uzgred, ako im je glavna karakteristika da su proevropske, onda i nisu nikakva opozicija, jer je i Vučić sad proevroski orijentisan. Lažno, isto kao i oni. Da bi opoziciono raspoloženi građani imali za šta da glasaju, a što ima šansi na uspeh, političke partije koje se tako predstavljaju moraju da ponude nešto više od sebe. Zapravo nešto sasvim drugo ili treće.

Svi levi i desni, proevropski i protivnici ulaska u EU, treba da formiraju jednu listu, koja će pobediti i formirati Prelaznu tehničku vladu, u koju ne bi ušao niko od njih. Ta vlada bi imala oročen mandat na godinu dana i zadatak da ukine samovolju jednog čoveka, oslobodi institucije države i medije, prekine ubijanje građana štednjom, a teret za vraćanje državnih dugova prebaci na one koji su ih i napravili, partokratsku birokratiju i tajkune, koji su se obogatili na propadanju države i građana. Tek u tako normalizovanoj situaciji bili bi omogućeni pravi demokratski izbori sledeće godine, pa neka svako trči svoju trku sa svojim programom i obrazom. Taj privremeni posao bi mogli da povere, recimo, bivšem ministru Saši Raduloviću i njegovom Pokretu simboličnog naziva "Dosta je bilo", koji je već tako nešto predložio, ali i nekom drugom sa sličnim sposobnostima i spremnošću, a možda još većom distancom prema korumpiranom političkom establišmentu.

Ako se navodno opozicione stranke ipak upuste u ovu izbornu utakmicu na isti način kao i do sada, u jednoj, dve ili tri kolone, sasvim svejedno, biće jasno da njihovi stari-novi lideri nisu ništa naučili na sopstvenim greškama i da izlaze na izbore, mada znaju da ne mogu ništa da promene, samo zato da bi se prošvercovali u parlament i tako se kvalifikovali da trguju sa ovim režimom. Našim glasovima. U tom slučaju, nezadovoljnim građanima ne preostaje drugo nego da se koncentrišu na redovne lokalne i pokrajinske izbore, koji se raspisuju po zakonu i na kojima je moguće nešto uraditi i bez partija.

Dakle, kao što sam predvideo u prošlom broju, Vučić je odlučio da raspiše i republičke izbore, ne bi li tako spasao što se spasti može u lokalu i Vojvodini. I da bi iskoristio podršku, koja mu se svakodnevno smanjuje, da još malo sebi produži rok trajanja. Pri tome nije toliko bitno što sam pogodio šta će on uraditi, jer to i nije bilo teško, koliko je važno da je time potvrdio moju procenu da bi bez toga mogao mnogo izgubti na lokalnim i pokrajinskim izborima. Time je faktički priznao da njegov sistem ne funkcioniše, da njegov brod curi na sve strane i da njegova stranka i njegovi ljudi nisu u stanju da zapuše rupe. Da bez njega ništa ne može, da mora on lično u sve da se meša, svuda da se angažuje i sve sam da rešava. Ni to, naravno, nije nekakva novost, to mnogi odavno uočavaju i zameraju mu, zato što znaju da to nije dobro a ni moguće. Novina je da je ovog puta bio prinuđen da to javno prizna, tako što je morao da se kao veliki brat umeša u tuču dečurlije po provincijskim dvorištima, kad je video da bi balavci iz njegove familije mogli dobiti batine.

To je pravi razlog da se ide na vanredne parlamentarne izbore u vreme lokalnih i pokrajinskih izbora, jer Vučić se dobro seća kako je počela da se kruni neprikosnovena Miločevićeva vlast, čiji je i on bio deo, posle gubitka vlasti u brojnim gradovima i opštinama po Vovodini i Srbiji, na lokalnim izborima 1996/97. Pobedile su ga tada, svaka u svojoj avliji, sasvim male i sasvim lokalne partije i koalicije, koje nisu bile u stanju da dobace dalje od svog sokaka i koje tada ne bi imale nikakve šanse u celoj Srbiji. Ali posle toga, republička vlast je ostala da visi kao čardak ni na nebu, ni na zemlji, što je ondašnja rascepkana opozicija iskoristila i na temeljima lokalne samouprave izgradila svoju pobedu 2000-te, udružujući se u DOS. Pošto nije bilo teško gradove i opštine voditi bolje od bezličnih i nesposobnih Slobinih, Mirinih i Šešeljevih poslušnika, tzv demokratska opozicija je ostavila mnogo bolji utisak nego što je objektivno vredela.

Druga njena prednost je bila u tome što je bila bez jednog vođe i gazde u Beogradu, koji o svemu odlučuje, pa su lokalne vlasti objektivno bile mnogo bliže građanima i zajedno sa njima imale veći manevarski prostor za samoinicijativu i suštinsku samoupravu. To je presudilo na opštim izborima tri godine kasnije. Međutim, kada se učvrstio na vlasti i osilio, DOS je potpuno izneverio očekivanja, razvijajući korupciju i pljačku na svim novoima do razmera epidemije. A na samom vrhu te piramide, Boris Tadić je ponovio iste Miloševićeve greške koncentrišući svu vlast u sopstvenom kabinetu. Vučić radi isto, ali poučen njihovim lošim iskustvima pokušava da izbegne njihovu sudbinu. Jedno od njegovih najuspešnijih lukavstava je neprestano odlaganje ciljeva za dve godine i raspisivanje vanrednih izbora svake druge, kako bi sebi produžio mandat do navodnog ostvarenja tih obećanja. Neprestano stvarajući privid novog početka sa novom i većom odlučnošću i enErgijom.

Ovo dosad su bile pripreme, koje su istina potrajale malo duže jer je situacija koju smo nasledili bila katastrofalna, ali sad krećemo punim gasom, dajte mi još samo malo vremena, pustite me da završim, pa ćete videti...A, ljudi pomisle, ajde baš da vidimo, kad smo izdržali do sad, izdržaćemo još malo. Ili, nemoj da posle mi ispadnemo krivi. Međutim, kako ni jedno obećanje dosad nije ispunjeno, ta prevara sa pokretnom metom ne može da potraje. Tome su ga, očigledno, naučili njegovi evropski mentori, koji istu taktiku primenju prema Srbiji, kad je reč o njenom priključenju EU, sa stalno novim i novim uslovima. To je dosad uspevalo, ali je poprilično dosadilo građanima, pa i Evropska unija sve više gubi pristalice, baš kao i Vučić. Sada mu je, iznenada, dogorelo do nokata jer parlamentarni izbori su bukvalno iznuđeni dolaskom na red lokalnih i pokrajinskih izbora.

Doduše, pravdaju se na isti način kao i prethodni, pre samo godinu i po dana, ali ta objašnjenja deluju mnogo manje ubedljivo jer su već potrošena. Kao one frazetine: Srbija je na dobrom putu; Dobro nam ide, ali može i mora još bolje. Ili ona besmislica: Radim najbolje moguće, dvadeset i četiri sata, a radiću još više i još bolje? Kad pokuša da ispadne naročito ozbiljan, Vučić kaže kako su vanredni izbori neophodni zbog loše političke situacije u zemlji i društvenih sukoba koji koče reforme. Kako to kad nema opoziciju, a ima ubedljivu većinu u Skupštini i ogromnu podršku građana? Ko onda može da izazove takvu krizu i da ugrozi političku stabilnost i reforme? Samo on. Zašto to radi? Da bi uveo vanredno stanje u kojem može da radi šta hoće i kako hoće.

Naravno, izborna kampanja je počela odmah posle Vučićeve najave izbora, a gde drugde nego u naprednjačkom Novom Sadu, tako što je na Bogojavljenje osveštana voda u JKP "Vodovod i kanalizacija". Sa kanalizacijom nisu ni pokušali jer znaju da nije moguće oprati ono što su zasrali, ni uz Božiju pomoć. Tom zagušenju su debelo doprineli i oni što su bili pre njih, a sad hoće da se vrate da nas spašavaju. Nemojte nas više braniti, leba vam. Treba samo povući vodu, makar i ne bila sveta.