Do koske

Ko će platiti za Vučićeva montirana hapšenja

Lažna borba protiv tajkuna

Apelacioni sud je preinačio presudu kojom je Miroslav Mišković osuđen na pet godina zatvora i novčanu kaznu od osam miliona dinara. Jednoglasnom odlukom, sudije Apelacionog suda pravosnažno su oslobodile Miškovića optužbi za izvlačenje para iz putarskih preduzeća, a suđenje za utaju poreza mora da se ponovi. Ista odluka važi i za Miškovićevog sina Marka i „saučesnika" Mila Đuraškovića.

Predrag Popović

Čudo se dogodilo, zakon je bio jači od optužnice koju je Aleksandar Vučić montirao 2012. godine, kako bi se predstavio kao odlučni borac protiv kriminala i korupcije. Hapšenje, pritvaranje i suđenje Miroslavu i Marku Miškoviću, Vučić je upotrebio u kampanji za vanredne izbore 2014. Trik je uspeo, SNS je osvojila vlast, a milionsku odštetu za 7,5 meseci provedenih u pritvoru Miškoviću će platiti građani.

- Mišković nije ubijao političke protivnike, ni premlaćivao građane, niti sa čarapom na glavi pljačkao banke. Ali jeste podržavao režim koji je to radio i jeste učestvovao u pljačkanju Srbije. Mišković je opstao zahvaljujući talentu da korumpira pojedince, pre svega političare. Postao je apsolutni vlasnik Srbije. On je vlasnik političkih stranaka, skupštinskih mandata, on se pita ko će biti ministar, mediji objavljuju samo ono što se njemu dopada, nema privatizacije ako je on ne dozvoli. Protivnike uništava preko medija ili ih tera u zatvor. Svi to znaju i ćute. Ili se plaše ili ih plaća - tvrdio je Vladimir Beba Popović, nezvanični savetnik Aleksandra Vučića.

Još kao radikal, Vučić je iznosio takve stavove. Čak ih je i dopunjavao konkretnim optužbama da je Mišković uništio Slobodana Radulovića kako bi oteo „C market", a da će se ostrviti i na Milana Beka, jer je „toliko pohlepan da ne podnosi nikoga ko se bori za svoje parče kolača". Kad je uhapšen Dragan Džajić, bivši direktor Crvene zvezde, Vučić je, zgrožen, tvrdio da je taj slučaj pokazao Miškovića u pravom svetlu: „nije mu bilo dovoljno da montira suđenje, nego je naredio da policija medijima ustupi snimke hapšenja, kako bi ga osramotio i uništio mu život". Upravo na taj način, da osramoti i uništi živote svih koji mu zasmetaju, Vučić je objavljivao snimke hapšenja bivših ministara, opozicionara i novinara, pa čak i ličnih eks-prijatelja Dejana Anđusa i Saše Mirkovića.

Sa istančanim osećajem za manipulaciju masama, Vučić je iskoristio odijum javnosti, naročito bezbrojnih žrtava pljačkaških privatizacija, prema novopečenim bogatašima. Pametno je odlučio da napadne najjačeg. Hapšenjem Miškovića zaplašio je sve ostale. Posle toga nijednog tajkuna nije morao da moli za pare, sami su mu nudili i prinosili. Usput, uterao je strah u kosti i političarima. Sve iz opozicije, ali i iz svoje koalicije, ućutkao je optužbama da su uzimali pare od Miškovića, od 30.000 do 50.000 mesečno. Pored Dragana Đilasa, prvog na spisku osumnjičenih za primanje mita, na spisku su se našli Čedomir Jovanović, Milutin Mrkonjić, Dušan Bajatović, Mlađan Dinkić... Posle te prozivke svi su se distancirali od Miškovića, ne usuđujući se ni da politički komentarišu njegov slučaj kako i sami ne bi bili uvučeni u aferu.

Mišković je poslovnu imperiju napravio u vreme Slobodana Miloševića. Iako su bili izuzetno bliski (Mišković je stanovao u Miloševićevom stanu), putevi su im se povremeno razilazili. U vreme Zorana Đinđića surčinsko-zemunski mafijaši oteli su ga i uzeli sedam miliona maraka otkupnine. Svanulo mu je dolaskom Vojislava Koštunice na vlast, tada je cela Srbija postala „Delta". Kroz sve vreme finansirao je Srpsku radikalnu stranku, što je javno priznao Tomislav Nikolić. Finansirao je i razbijanje radikala. Prema tvrdnjama Vojislava Šešelja, Mišković je Nikoliću i Vučiću dao dva miliona evra za Srpsku naprednu stranku i po dva miliona svakome od njih, da im se nađe.

Iskusan u korupciji političara, Mišković je odmah po dolasku Vučića na vlast shvatio kakvo će ga zlo snaći. Da bi ga izbegao, na sva usta je hvalio Vučića, a podršku je prezentovao i na praktičan način, gašenjem svog i Đilasovog dnevnog lista „Pres". Uzalud, već se našao u vrhu liste za odstrel.

- Mišković nas neće sprečiti u borbi protiv korupcije. On je sa Đilasom krenuo u rat protiv mene, a ovo nije prvi put da oni zajednički deluju. Ako pokušavaju da me upozore i da pokažu koliko su moćni i jaki, moj odgovor im je da se nisam uplašio - govorio je Vučić s namerom da zameni teze i predstavi se kao žrtva.

Da bi pojačao utisak, izmislio je laž da mu je Mišković, dok su mu policajci stavljali lisice na ruke, zapretio da „živ neće dočekati veče". Sudski postupak Vučić je sveo na lični nivo: ili on, ili ja.

- U borbi protiv korupcije ne sme biti nedodirljivih. Moguće je da se svi ujedine i kažu da u predmetima u kojima je Mišković nema ništa, a ja ću priznati svoj lični poraz pred svima u Srbiji - tvrdio je Vučić, vršeći nezakoniti pritisak na pravosuđe.

Specijalni sud za borbu protiv organizovanog kriminala u maju 2013. potvrdio je optužnicu protiv Miroslava i Marka Miškovića, Mila Đuraškovića i još osam osoba, okrivljenih za dva krivična dela: zloupotrebu položaja odgovornog lica i za utaju poreza. Pod pritiskom političkog vrha i režimskih medija, Tužilaštvo je žurilo s istragom. Da ne bi uticali na istragu, odbijeni su predlozi da se saslušaju veštaci i svedoci odbrane. Plod takvog rada je optužnica, napisana na 122 strane, koja je teretila tu grupu da je oštetila putarska preduzeća za 16,95 milijardi dinara, a budžet Srbije za 472 miliona dinara. Za ta krivična dela zaprećena je kazna do 10 godina zatvora. Pošto je zakonom određeno da ukupna kazna mora biti manja od zbira pojedinačnih, optuženima je pretilo maksimalno 19,5 godina robije.

Klimavu optužnicu poduprla je izvršna vlast, što se najjasnije videlo u slučaju sudije Posebnog odeljenja Višeg suda u Beogradu Vladimira Vučinića. Sudija Vučinić je napravio dva fatalna greha: odluke je donosio u skladu sa zakonom i nije se skrivao od javnosti.

Sa željom da kompromituje žrtvu, Aleksandar Vučić je medijskom kampanjom stvorio utisak da Miroslav i Marko Mišković pripremaju bekstvo iz Srbije. Jednostavan trik za kolektivnu hipnozu: ko beži, taj je kriv i pokušava da izbegne zasluženu kaznu. Da bi se sprečilo nepostojeće bekstvo, Miškovićima je oduzet pasoš. Postupajući po zakonu, sudija Vučinić je zanemario diktat vlasti i, pošto je potvrđena optužnica, sredinom oktobra 2013, vratio je pasoš Miškovićima. Kontranapad je predvodio ministar pravde Nikola Selaković, pod čijim pritiskom je Vučinić napustio ne samo taj predmet, nego i sudijsku funkciju.

Maja Ilić, sudija Specijalnog suda u Beogradu, 20. juna 2016, objavila je presudu kojom je Miroslav Mišković osuđen na pet godina robije i novčanu kaznu. Ukidanjem te presude, Apelacioni sud je pokazao da čak ni Vučić nije svemoćan i da u pravosuđu ipak postoje pojedinci koji više drže do zakona, nego do volje vladara.

- Evo vam tajkuni, neka sve pokradu - zakukao je rezignirani i poraženi Vučić. Ostavku nije podneo, niti će sudski odgovarati za nezapamćen pritisak na sudije i tužioce.

Koliko je licemeran pokazuju presude kojima su od odgovornosti oslobođeni Bogoljub Karić, Stanko Subotić Cane, Dragan Đurić i ostali tajkuni koji podržavaju Srpsku naprednu stranku.

Vučićev poraz je kompletirala odluka gradske vlasti u Beogradu da se pre desetak dana odobri Miškoviću izgradnja poslovne zgrade i hotela u Bloku 20, nedaleko od njegovog hotela „Kraun Plaza". Shvativši da i među najbližim saradnicima ima „izdajnika" koji ne žele da učestvuju u progonu Miškovića, Vučić je odmah naredio Siniši Malom da najavi ostavku na funkciju gradonačelnika.

Oslobađajuća presuda Miškoviću dokaz je urušavanja Vučićeve moći i to u vrlo osetljivom trenutku, pred beogradske, a verovatno i parlamentarne izbore. Međutim, on će i to pokušati da okrene u svoju korist, pa da kampanju vodi pod sloganom „Narod protiv tajkuna". Ako narod progleda, zaista će se okrenuti protiv bogataša koji pod Vučićevom zaštitom uništavaju Srbiju, a samo to može da dovede do oslobođenja od naprednjačkog kartela.