Crkva

Oče, oprosti mu, ne zna šta čini

Molitve za upokojenje izdajnika

Aleksandar Vučić je podjarmio i ponizio sve državne i nacionalne institucije. Na čelo izvršne vlasti postavio je Anu Brnabić, osobu bez realnog političkog značaja i stručnih kvalifikacija. Rukovođenje policijom prepustio je Nebojši Stefanović i agresivnim kerberima Biljani Popović-Ivković i Dijani Hrkalović. Bezbednosno informativnu agenciju vodi Bratislav Gašić, koji u normalnim okolnostima ne bi bio načelnik, nego predmet obrade te službe. Najviši vojni oficiri danas salutiraju pred Vučićevim alter egom Aleksandrom Vulinom, ratnohuškačkim dezerterom. Kompletno pravosuđe pretvorio je u servis za prikrivanje zlodela svojih rođaka i kumova, kao i za progon protivnika. Intelektualne gromade iz SANU kao da ne postoje, vrhunske umetnike je jeftino kupio, u sportske klubove instalirao je opake kriminalce... Sve je njegovo, osim Srpske pravoslavne crkve. Neke vladike se javno mole za njegovo upokojenje

Predrag Popović

I u vrhu SPC postoji struja korumpiranih i pohlepnih vladika i sveštenika, koji imaju dugu i bogatu istoriju saradnje sa svakim režimom, pa i naprednjačkim. Predvodnik tog klana je Irinej Bulović, episkop bački i masonski, koji već decenijama upravlja beogradskom Patrijaršijom. Mudar i strpljiv, Irinej izbegava političko profanisanje. Kad zatreba vlastodršcima, tu je, učiniće sve što traže, ali nikad se neće javno mešati u dnevnopolitičke teme. Ni o čemu nema stav, osim o onome što se tiče njegovih lukrativnih interesa. Ne samo zbog ekumenizma, već i zbog uticaja na Sinod, vladika Irinej je stekao nadimak Kardinal. Opravdao ga je.

Patrijarh Irinej Gavrilović, bez obzira na status, nije ni upola moćan kao episkop bački, ali podjednako vešto balansira u odnosima s režimom. Nijednom izjavom se nije zamerio Vučiću, čak ni kad mu je to bila pastirska obaveza. Spremnost na saradnju dokazivao je pristajanjem na statiranje u naprednjačkim političkim predstavama. Mnogim postupcima je, kako izgleda iz ugla običnih vernika, obrukao i sebe i tron na kome sedi. Svetosavski orden dodelio je dokazanom komunisti, ateisti Aleksandru Vulinu, gramatu SPC-a lično je uručio jurodivom Draganu J. Vučićeviću, a slična odlikovanja su okačena na grudi sektašice Zorane Mihajlović, udbaša Ivana Todorova, kafandžije Milorada Grčića i drugih pripadnika naprednjačkog paganskog plemena.

Patrijarh je laike sablažnjavao javnim susretima s Vojislavom Šešeljem, Marjanom Rističevićem, Marijanom Mateus, ali na tome mu mogu zameriti samo oni koji su zaboravili da je i Hrist pristajao da razgovara s ubicama, lopovima i prostitutkama. Iako izbegava da kritikuje Vučićeve političke poteze, patrijarh Irinej ga nije ni odbranio od napada svoje visokopreosvećene braće iz Sinoda. A, imao je od čega i koga.

Nijedan opozicioni političar nije tako žestoko kritikovao Vučića kao što su to činili mitropolit Amfilohije, episkop zahumsko-hercegovački Grigorije i penzionisani vladika Atanasije Jevtić. Oni mu godinama drmaju kavez. Posle svakog njihovog javnog istupa, ministar Zlatibor Lončar ima pune ruke posla, s kesama infuzije i najjačim sedativima mora da oporavlja Vučića od posledica nervnog sloma.

Na Amfilohijevom primeru može da se vidi kakav Vučić ima odnos prema Crkvi, njenim velikodostojnicima i, uopšte, prema veri. U njegovom sistemu vrednosti, svi ljudi, bez obzira da li su u mantiji, uniformi, civilu ili su goli, svi su puki repromaterijal u industriji prevara. Vučićev stav prema svakom čoveku zavisi isključivo od upotrebne vrednosti.

Kad je Amfilohije podržao studentske i građanske proteste u zimu 1996. zbog izborne krađe u Beogradu, Vučić ga je proglasio za izdajnika i stranog plaćenika, koji čak i fizički liči na Homeinija. Mišljenje je promenio kad je čuo kako Amfilohije, posle opela Zoranu Đinđiću, u propovedi u Hramu Svetog Save pominje biblijsku sintagmu „ko se mača lati, od mača i strada". Tada je čestitao mitropolitu na hrabrosti, a kasnije ga je često citirao. I posle transformacije iz radikala u naprednjaka, Vučić je ponavljao da ne želi da vlast osvoji na ulici, po petooktobarskom modelu, jer je Đinđićev primer pokazao kako prolaze oni koji se uhvate za mač. U proleće 2011, kad mu je Amfilohije bio potreban da Tomislava Nikolića spase od sramnog samoubilačkog štrajka glađu, Vučić mu se do neba zahvaljivao, obećavajući da će mu se odužiti za pomoć. Presrećan zbog te saradnje, objavio je saopštenje u kome je istakao da Amfilohije podržava Srpsku naprednu stranku. Naravno, mitropolit crnogorsko-primorski odmah ga je demantovao.

- Nije tačna izjava zamenika predsednika Srpske napredne stranke Aleksandra Vučića da sam „stao na stranu" Tomislava Nikolića. Izrazio sam brigu o Nikolićevom zdravlju i molitvenu želju da iznađe neki drugi, adekvatniji način za ostvarivanje svojih političkih ciljeva. Jer jevanđelski metod Crkve je oduvek bio i ostao post i molitva u borbi protiv ličnih i uopšte ljudskih iskušenja i zala, a nikada bilo kakav samoubilački štrajk glađu. Ta briga o zdravlju mog dugogodišnjeg prijatelja i poznanika bila je i ostala jedini razlog razgovora i „stajanja na stranu" Nikolića - naveo je Amfilohije u saopštenju.

Kao što nije shvatio da nije pristojno lažno predstavljati mitropolita kao svog političkog sledbenika, Vučić nije razumeo ni način na koji mu je odgovoreno posle potpisivanja Briselskog sporazuma.

Na protestu, koji je održan 10. maja 2013. u Beogradu, mitropolit Amfilohije i vladika Atanasije Jevtić služili su moleban za upokojenje vlade, Skupštine Srbije i poginule na Kosovu i Metohiji. Molitva za pokoj duša Ivice Dačića, tadašnjeg premijera, i njegovog prvog zamenika Aleksandra Vučića, šokirale su javnost. I Vučić se iznenadio. Nije shvatio kakve veze duša ima s političkom izdajom.

Zato što je pametan, Vučić je odlučio da se „popovima" osveti na njihovom terenu, u Patrijaršiji, na sednici Svetog arhijerejskog sabora. Nikad nijednom „prvom potpredsedniku vlade" nije palo na pamet da političkim nastupima remete rad Sabora SPC. To ne bi uradio ni Vučić da je znao šta ga čeka.

- Briselski sporazum je izdaja, koju istorija neće ni oprostiti, ni zaboraviti aktuelnoj vlasti. Kosovo je jeftino prodato i pokolenja će ubuduće pričati ko je, za koliko je i zašto prodao svetu srpsku zemlju. Beogradski režim, koji predvodi Aleksandar Vučić, priznao je nezavisnost Kosmeta - rekao je mitropolit Amfilohije.

- Šta Amfilohije misli o meni, čuli smo na mitingu na kome je govorio pred 3.000 prisutnih. Ali, neću prihvatiti kvalifikaciju da sam izdajnik, ja se borim za svoj narod na najbolji mogući način - galamio je Vučić, sablažnjavajući sve prisutne vladike.

Uveren da je istina na njegovoj strani, ako ništa drugo zato što podmićivanjem, pritiscima, lažima i nasiljem, osvaja glasove birača, Vučić je nastavio da se javno obračunava sa crnogorskim mitropolitom. „Ako hoće da se meša u politiku, Amfilohije prvo nek izađe na izbore", govorio je Vučić, ne shvatajući da bi, po tom aršinu, i on prvo trebalo da se postom i molitvom pripremi za pokajanje, pa da se ispovedi i prizna grehe. Naravno, od toga nema ništa. I kad bi on hteo, teško bi se našao duhovnik koji bi imao snage da sasluša tu horor storiju.

Vučiću ne smeta samo priroda Amfilohijeve kritike, šum u sistem mu unosi činjenica da na njega ne može da utiče. Uzalud ga vređa, mitropolit mu uzvraća istom merom. Ne može ni da mu preti, ne plaši se; ni da ga podmićuje, ovaj ima sve što mu treba. Vučić nije navikao na komunikaciju s takvim, autonomnim, ljudima, nema ih u svojoj porodici, okruženju, stranci...

Isti problem, samo sto puta naglašeniji, ima s vladikom Atanasijem Jevtićem. Još kao episkop zahumsko-hercegovački, Atanasije je nemilosrdno kritikovao Slobodana Miloševića. Žestina s kojom se obrušavao na tadašnjeg predsednika Srbije bleda je senka načina na koji sada grmi protiv Vučića. I dok se, zajedno s Amfilohijem, javno molio za pokoj duša aktuelnih vladara, Atanasije je iznosio najteže optužbe, ne štedeći ni Dačića: „Premijer Dačić kaže da je za zemaljsku politiku, ne interesuje ga nebeska, tako je govorio i Đinđić, a kako je završio neka Bog sudi".

Posle potpisivanja drugog Briselskog sporazuma, Atanasije se ustremio samo na Vučića, optužujući ga da je privatizovao i nebesku i zemaljsku Srbiju i da se, kao svaki neokomunistički mutant, proglasio za gospodara neba i zemlje, presuditelja sudbine Srbije i srpskog naroda. U otvorenom pismu, penzionisani vladika je priznao da nije očekivao da „taj skorojević" bude toliko primitivno pretenciozan da pokuša srpskom narodu da promeni svest.

- Srbija nije imala na vrhu vlasti takvog diletanta i primitivca kakav je Vučić. Ko tom jadovu Srbinu, rugaču jedinstvene nebozemne Srbije, dade vlast i pravo da mi skraćuje prostore i granice jedine otadžbine? Ko ga je to ovlastio da iz svog snobovskog, evroslinavskog, bezvernog i lakejski podaničkog, nesmislenog i beskičmenog provincijalizma (da li samo bugojanskog) novokolonijalnoj Evropi predaje srpsko Kosovo? Za njega, samozvanog skorojevićkog okupatora i predatora, Srbija je nad Kosmetom „mrtva", tako da se, po forenzičaru Vučiću, u njoj samo umire. Kod Vučića, tog samoprenapetog čoveka, opsednutog sobom i svojom nezamenljivošću, odmah se vidi otuđenost od izvornog karaktera i etosa ovog naroda, od živog predanja i identiteta i integriteta srpskog - dijagnostifikovao je Atanasije primitivca na vlasti.

Na vidovdanskom parastosu na Gazimestanu, vladika Atanasije nije kritikovao Vučića samo zbog izdaje Kosova i Metohije, nego i zbog toga što je za premijera predložio Anu Brnabić.

- I ono malo dece što imamo, hoće pustahije da oduzmu. Izdajnici ne poštuju ljudski rod, već samo nameću one koje ne rađaju decu i ne samo nerotkinje, već i antirotkinje, koje su protiv srpske dece - rekao je Atanasije, dok su ga, stojeći u prvom redu, slušali patrijarh Irinej, princ Aleksandar Karađorđević, princ prestolonaslednik Danilo Vučić i kukavni Marko Đurić.

Vučić je zaštitu zatražio od patrijarha Irineja. Kao što se i ranije ograđivao od Amfilohijevih izjava, patrijarh je na isti način objašnjavao da ne može da utiče na vladike. Da bi zadovoljio sujetnu zemaljskog gospodara, pričao je kako veruje da Vučić čini sve što može kako bi zaštitio srpski narod na Kosovu i Metohiji. Bolje da nije. Time je samo razgoropadio Atanasija.

- Vaša Svetosti, kako ne vidite da podržavate veleizdajnika Vučića u njegovoj užurbanosti da što pre potpuno izruči Kosmet zločincu Tačiju i zlikovcu Haradinaju. Vi se pitate, opravdano, zašto se proterani Srbi ne vraćaju na Kosovo? A ne pitate se zašto famozni „spasilac Srba" i „usrećitelj Srbije" Vučić, za koju misli da je njegova privatna prćija, ništa ne preduzima za zaštitu preostalih Srba širom Kosmeta? A i kako bi kad je to najordinarniji lažov i manipulant, pretenciozno i narcisoidno do bolesti opsednut sobom i svojom najprimitivnijom „veličinom". Srbija pod njim tone sve dublje i dublje, i sve je otuđenija od svog naroda i same sebe. Taj nemačko-evro-američki glumac i cirkuzant srlja kao guska u maglu u tzv. evrointegracije, a prozirno je, svi znamo da ga neće tamo primiti dok ne prizna Kosovo. Hor pajaca i klovnova oko njega samo mu aplaudiraju i hvale ga, a on kao pelivan igra dvostruku ili trostruku igru na štetu Srbije. Vi kažete da „Vučić veruje o Kosovu kao što veruje i naš narod"! A on javno govori, i to s porugom i ironijom, da je Kosovo „mit" i da je naše kosovsko opredeljenje „mitologija". Pa, zar to veruje naš svetosavski i svetolazarevski narod? Znate li šta u Gračanici i na Gazimestanu kaže naš narod? Kaže - ovaj predsednik nije moj predsednik i ovaj patrijarh nije moj patrijarh. Molim Vas, nemojte, kao patrijarh pećki i svesrpski, da podcenjujete taj božji narod i da ga vređate površnim i neodgovornim izjavama - istakao je vladika Atanasije u otvorenom pismu patrijarhu Irineju pre mesec dana.

I Atanasijev naslednik na mestu zahumsko-hercegovačkog episkopa Grigorije Durić kritikuje Vučića, ali bez tako konkretnih i sočnih epiteta i kvalifikacija. To i ne čudi, pošto je Grigorije mnogo sličniji Vučiću nego Atanasiju ili Amfilohiju. Male razlike uslovile su i specifičnu vrstu turbulentnog odnosa među njima.

Vučić je vladiku uvek tretirao u zavisnosti od dnevnih političkih potreba. Dok je bio u opoziciji, i za vreme svog radikalskog i naprednjačkog staža, Vučić nije opraštao Grigoriju bliskost s Borisom Tadićem i Miloradom Dodikom. Tada je vladiku nazivao hedonistom, koji sramoti SPC. Za divno čudo, govorio je istinu o tome da Griška kupuje mobilne telefone od po 7.000 evra, vozi „maserati" koji je platio 130.000 evra i nešto jeftiniji motor „Harli Dejvidson", frizuru namešta za 150 evra i širi biznis od Dubrovnika do Zemuna. Vučić ga je, takvog, smatrao većom sramotom nego što su homoseksualac Vasilije Kačavenda ili pedofil Pahomije Gačić.

Čim je došao na vlast, Vučić je krenuo s odmazdom. Naredio je policiji i tužilaštvu da povedu istragu poslovanja izvesnog biznismena Mate Uljarevića, čija firma „Neimarstvo" je gradila nekoliko poslovno-stambenih zgrada u Beogradu. Pošto se u Trebinju veruje da Uljarević vodi biznis parama vladike Grigorija, Vučić je hteo da ga raskrinka i optuži za prisvajanje novca iz crkvene kase. Ljut zbog istrage, Grigorije nije hteo da, u proleće 2013, primi u goste predsednika Srbije Tomislava Nikolića. Pozvao je Trebinjce na bojkot tog događaja, a sam je zbrisao u Mostar. Da dosoli, u izjavama za bosansko-hercegovačke medije Nikolića je nazvao „benom" i „neškolovanim magaretom". Vučić mu to nije uzeo za zlo. A, i što bi? Em je rekao istinu, em nije njega etiketirao.

Nije prošlo mnogo, Vučić je prigrlio Dodika, a s njim i Grišku. Kao da ništa nije bilo, izljubili su se početkom aprila 2016, prilikom susreta u Mostaru. Grigorije je pohvalio Vučićevu „ogromnu ljubav i brigu za Srbe u Hercegovini".

Dodik, koji ih je spojio, bio je i uzrok razlaza. Kad je stavljen na američku, stavljen je i na Grigorijevu „crnu listu". S njim i Vučić. U kampanji za predsedničke izbore u Srbiji, vladika zahumsko-hercegovački podržao je Vuka Jeremića i javno naglasio razlike koje su ga uvek odvajale od Vučića.

- Vučić i ja nikad nismo bili na istoj strani. Od 1992. danas. Ja sam bio za Evropu i demokratiju, on nije bio. Ja sam uvek bio protiv Miloševića. On zna da ja nisam za njega. Baš me briga što zna - izjavio je Grigorije.

Kazna je stigla brzo, na prvom zasedanju Sabora SPC, kad je Vučić preko patrijarha Irineja i vladike bačkog Irineja sredio da se Grigoriju oduzme administrativna uprava nad dabrobosanskom eparhijom. Iako to nije izgovoreno na Saboru, sve vladike su znale da je Grigorije na udaru zbog saradnje s američkim ambasadorima u Sarajevu i Beogradu, kao i zbog podrške Jeremiću.

Da ne bi prošli kao Grigorije i trpeli udare na svoje poslovne kombinacije, većina vladika ćuti i izvršava naloge vladara. Neki od njih su već dobili nagradu za poslušnost. Zahvaljujući Vučićevoj podršci, Porfirije Perić avanzovao je na mesto mitropolita zagrebačko-ljubljanskog. Pošto je Porfirije rođak diktatorove mame Angeline, odavno su stvorili specifične odnose. Kad god bi padao u depresiju, Vučić je tražio i dobijao Porfirijevu duhovnu pomoć. Uzvraćao mu je na praktičnije načine. Preko svog mentora Miodraga Rakića, Vučić je tadašnjeg igumana manastira Kovilj ubacio u Radio-difuznu agenciju i pomogao njegovom medijskom brendiranju. Kasnije, kad je razbio novosadski odbor Dveri, Porfirija je postavio za nezvaničnog političkog komesara parazitske grupe koja se nazvala Treća Srbija. Porfirije je lično odlučivao ko će da dobije neki posao u preduzećima, koja su na upravu prepuštena trećesrbijancima. I u poslednjoj predsedničkoj kampanji mitropolit zagrebački svrstao se na pobedničku stranu. Tajno je agitovao za Vučića, a javno je zahtevao da Vuk Jeremić izbaci njegovu fotografiju iz jednog predizbornog spota.

Vučićevu politiku podržavaju i glavešine SPC-a s Kosova i Metohije vladika raško-prizrenski Teodosije i iguman dečanski Sava Janjić. To i ne čudi, pošto se oni odavno ponašaju kao da su velikodostojnici buduće Kosovske pravoslavne crkve.

Iako Vučić uvek može da računa na susretljivost partijarha Irineja i grupe podmićenih i uplašenih vladika, sve mu je uzalud dok god Amfilohije i Atanasije napadaju njegovo božanstvo. I da nije njihovog opela za njegovo upokojenje, Vučić bi ih se plašio, kao što se plaši svih ljudi koje ne može da kupi. Njegov mentalni sklop naprosto ne prihvata činjenicu da postoji neko ko nije na prodaju, ko će zbog Kosova i sličnih sitnica odbaciti priliku da bude u njegovoj milosti.

Bez obzira na brutalno tačan Atanasijev opis veleizdajnika, okupatora i ordinarnog lažova, hrišćanske dogme Vučiću još omogućavaju da se pokaje i spasi dušu. Za spas Srbije potrebno je da mu nadležne državne institucije omoguće fer i pošteno suđenje, pa da u ustanovi zatvorenog tipa okaje grehe. Ne u Kovilju, nego u Zabeli.

A 1. ''Marioneta u mantiji''

Aleksandar Vučić tvrdi da je pravoslavac, ne ide na liturgiju, ali slavi Svetog Nikolu. Teologija ga ne zanima, kao ni njena primena u svakodnevnom životu. O vladikama i sveštenstvu misli sve najgore, to i ne krije, naročito kad se udvara strancima. Ipak, to ga ne sprečava da u svom političkom interesu koristi i crkvene velikodostojnike.

Kad je išao na prijem kod Slobodana Miloševića, patrijarh Pavle je, po Vučićevom mišljenju, bio „marioneta u mantiji". Tu etiketu je skinuo kad je Pavle pristao da primi Šešelja i Žirinovskog, a kasnije i da dođe na radikalski hepening u Sava Centru, na premijeri njihovog dokumentarnog filma o zločinima nad Srbima.

Isti tretman je imao i vladika Artemije. Vučić ga je žestoko vređao jer se, posle bombardovanja, rukovao sa Hašimom Tačijem. Danas je Artemije u izgnanstvu, a Vučić je svojom podrškom pomogao Tačiju i Haradinaju da budu izabrani na funkcije predsednika i premijera nezavisne albanske države Kosovo.