Druga strana

Ko je i zašto zakonom zabranio građanima upotrebu državne zastave Srbije sa grbom

Poniženje u tri boje

U sred nacionalne, državne i ustavne drame koju Srbija preživljava, ovih dana je slučajno otkriveno "slovo zakona" u kome se krije sva drskost vlastodržaca. Javnost ovdašnja, zgažena mentalnim nasiljem koji nad njim sprovodi aktuelni predsednik države, nije stigla da sazna ni to, da državnu zastavu sa grbom ne sme da upotrebljava "običan građanin" i da je za kršenje tog zakona zaprećena visoka kazna.

Nikola Vlahović

Pred kraj 2018. godine, 20. decembra, na jednom neuglednom mestu objavljena je kratka vest da će doći do kažnjavanja svakoga onoga ko bude upotrebio državnu zastavu Srbije sa grbom na njoj, osim državnih institucija koje na njeno isticanje imaju "monopol", navodno po Zakonu o državnim znamenjima. Zaprećena je i kazna u visini od 400 hiljada dinara! I sve to u državi na čijoj teritoriji se vijore razne strane zastave, poput albanske državne zastave koju u sred Srbije ističu na Dan zastave Republike Albanije, svakog 28. novembra, uz obavezno obezbeđenje srpskih državnih organa!

U Srbiji, svakog 28. novembra, Albanci obeležavaju praznik nezavisnosti Albanije, koji u opštinama Preševo i Bujanovac zovu Dan zastave. Stotine pripadnika albanske omladine protekle, 2018. godine, pojavilo se na trgu Ilirija, gde su noseći albansku državnu zastavu proslavili taj praznik. To je njima i "državna" i "narodna" zastava. Tamo je već godinama ističu, protiv svih zakona Republike Srbije, u već pomenutim opštinama, bez ikakvih sankcija! U opštinama Raškog okruga, ističu zastavu Bosne i Hercegovine i Turske, pa čak i zastavu nekakve nepostojeće sandžačke države, kreirane ko zna gde, ali je u svakodnevnoj upotrebi, kad god ima šta da se slavi.

Kome je, dakle, u takvim okolnostima, palo na pamet da zakonski spreči Srbe i ostale građane Srbije da istaknu srpsku državnu zastavu u svojoj zemlji, na dan kad se vesele, prave svadbe ili krštenja i druge proslave, ili kad izlaze na stadione i navijaju za svoju državnu reprezentaciju? I kako se desilo da u Zakonu o državnim znamenjima stane i ovakva rečenica: „Državnu zastavu sa grbom mogu da upotrebljavaju samo državne institucije, ne i građani"? Kako taj zakon misli da naplati kaznu od 400 hiljada dinara čitavoj internet zajednici, koja već godinama upotrebljava zastavu Srbije sa grbom na njoj, kao legitimni simbol kojim se ova zemlja prepoznaje u svetu?

Po svemu sudeći, i ovde se neko poigrao sa ustavnim ustrojstvom Srbije, koje podrazumeva da je ovde reč o parlamentarnoj demokratiji a ne o monarhiji. Jer, da je drukčije, zašto bi onda "razliku između državne i narodne zastave" objašnjavao navodni stručnjak za grbove (heraldičar) i ocvali rojalista Dragomir Acović, koji u vezi s tim kaže: "...Narodna zastava je trobojka bez grba, a državna je kad na trobojci postoji i mali grb, to je osnovna razlika. Zakon je predvideo da državnu zastavu koriste sve državne institucije, ali ne i građani. Kad se istakne državna zastava, treba da bude izvesno da se radi o nekome ko je po ustavu i zakonu ovlašćen da govori i predstavlja državu, što običan građanin nije. Državna zastava je znak ponosa i njenim specifičnim i ekskluzivnim simbolom žele da se posluže mnogi, ali to ne znači da od državne zastave treba napraviti navijačku ili svadbenu..."

Čudno da ovu logiku ne prati nijedna od modernih evropskih država, pa čak nijedna od preživelih evropskih kraljevina (Danska, Švedska, Norveška, Ujedinjeno Kraljevstvo, Holandija, Belgija, Španija...). Zastave tih država su jedinstvene i za narod i za krunu. Izgleda da Srbija ima spremnu zakonsku "opciju", za slučaj da nas neko od potomaka Karađorđevića i zvanično ponovo zajaše. Jer ovde nije reč o pitanju izgleda zastave nego o drskom monopolu koji je obezbeđen sadašnjoj i svakoj budućoj vlasti. Reč o pokušaju zakonskog udaljavanja Srba i svih građana Srbije, od onoga što mu pripada, od znamenja pod kojima se tokom istorije borio za opstanak svoje države. I za kršenje tog zakona zaprećena je kazna od 400 hiljada dinara!

Na žalost, eto još jednog dokaza da su crni dani pred Srbijom i da se njenim komadanjem, ponižavanjem i bacanjem u blato, bave i vlastodršci i "pretendenti na presto" i korumpirana akademska elita. Pored takvih "nacionalnih radnika", Srbiji ne trebaju neprijatelji.

Takozvani "Vođa", tu je samo kao figura na vrhu izopačene, pokvarene, u pljačku i vlastoljublje ogrezle "elite". Da je to zaista tako, govori i sumorna svakodnevnica.

Naime, u stotinama svojih "hitnih obraćanja javnosti" i "vanrednih konferencija za medije" koje je tokom protekle godine poludeli A. Vučić imao, isto toliko puta je ponovio i svoje otrcane fraze: "...Nikome nećemo dozvoliti da nas gazi i ponižava!" i "...Nikome nećemo dati da ponižava srpski narod!" Mnogo godina ranije, neposredno uoči ratnih užasa i raspada Jugoslavije, Vučićev politički idol, Slobodan Milošević, izgovorio je čuvenu rečenicu: "...Srbija se saginjati neće!" A, jadna, prevarena i opljačkana Srbija, tek potonula ratove i kriminal i najveću hiperinflaciju u istoriji, tada je već bila svačija žrtva. Kako ondašnjeg režima, tako i stranih sila i velesila.

Tri decenije kasnije, Aleksandar Vučić dovodi Srbiju u sličan ili isti položaj: ona je i sagnuta i ponižena na svakom koraku. On, kao najodgovorniji za ta poniženja, uredno ispisuje dnevnik uvreda, svih 365 dana u godini, govoreći o Srbima kao neradnicima i zaostalom plemenu koje ne razume zahteve savremenog čovečanstva i koje se protivi novim društvenim izazovima, novim tehnologijama, pa čak i čitavom međunarodnom poretku! Da nije drsko i strašno bilo bi tragikomično, ali, duboko u novom veku, dana 13. decembra 2018. godine, Vučić je i javno "amnestirao" svog političkog idola, Slobodana Miloševića, rekavši: "...Slobodan Milošević je uništavao ekonomiju nenamerno, nesmišljeno!" Odmah zatim je optužio svoje političke protivnike da su "...Uništili sve što je Milošević ostavio u nasleđe"! Dakle, Milošević je sve uništio a onda su to njegovo "nasleđe" uništili oni posle njega!

Srbija ne sme da izgubi iz vida činjenicu da je Aleksandar Vučić, klinički slučaj sociopate i neizlečeni radikal iz devedesetih i da sve njegove frustracije prenosi u dnevnu dozu ludila kojim uredno "servisira" sve najveće medije u državi. Njegov nasilnički (a, uzgred i kukavički) karakter, vodi u otvoreni sukob sa građanima. Presija koju vrši nad nepunih sedam miliona ljudi, vratiće mu se kao bumerang. To je društveno-politička zakonitost dokazana kroz istoriju.