Preko pune linije

Kako je Srbija potpisala Marakeški sporazum i njime se obavezala da prima 40.000 migranata godišnje

Sigurna im kuća, u zemlji bespuća

Globalni sporazum o migrantima koji je nedavno potpisao ministar Zoran Đorđević, samo je zaokružio plan star više od 90 godina po kome će se sadašnje evropsko stanovništvo zameniti melezima nastalim mešanjem sa doseljenicima iz Afrike i sa Bliskog Istoka. O ovome svedoči čitav niz dokumenata i studija koje naizgled nemaju veze jedno sa drugim. Po studiji Ujedinjenih nacija, koja je usvojena kao deklaracija, u Evropu bi se na svakih milion stanovnika godišnje doseljavalo oko 5.000 migranata, što za Srbiju znači 40.000 došljaka svake godine. Oni će, iako slabije kvalifikovani ili potpuno nekvalifikovani zameniti ovdašnje stanovnike koji će, takođe u okviru Marakeškog sporazuma, slobodno moći da odlaze u Evropsku Uniju i tamo se zapošljavaju. U Srbiji je taj proces odavno u toku.

Igor Milanović

Srbija je jedna od 164 zemalja sveta koje su 10. i 11. decembra 2018. pristupile takozvanom Marakeškom paktu o migracijama. Sam naziv ovog internacionalnog ugovora je sporan. Na engleskom on glasi: Global Compact for Safe, Orderly and Regular Migration. Pitanje je kako se najpreciznije prevodi reč "regular". U pojedinim slučajevima koristi se reč "regularna" (tako prevodi i zvanična služba Ujedinjenih nacija za prevode), ali se u nekim zemljama koristi i izraz "planska" (na primer u prevodima austrijskog ministarstva spoljnih poslova). Velika je razlika u tumačenju samog pakta da li on obrađuje "regularnu" ili "plansku" migraciju.

Zbog ovoga se u medijima najčešće koriste izrazi Marakeški pakt, GCM pakt ili Globalni pakt za migracije.

Ovaj više nego sporni sporazum nisu potpisale sve države sveta, pa ni sve članice Evropske Unije. Najvažnije zemlje koje nisu pristupile paktu su Sjedinjene Američke Države, Australija, Austrija, Bugarska, Češka, Slovačka, Mađarska, Poljska, Letonija, Švajcarska, Izrael...Italija će paktu pristupiti samo u slučaju da to izglasa njen parlament.

Hrvatska predsednica Kolinda Grabar Kitarović je prvo odbacivala svaku pomisao da bi mogla da potpiše ovaj sporazum, zatim je ublažila svoj stav rekavši kako nije ni za ni protiv, ali da neće potpisati, da bi na kraju potpisala i još učestvovala i na svečanoj večeri priređenoj u tu čast. Predsednik vlade Andrej Plenković je od početka bio zagovornik potpisivanja.

Vlada Republike Slovenije je u početku imala izvesne rezerve u pogledu pakta, ali mu je na kraju pristupila. Belgijska vlada je prihvatila pakt na osnovu odluke parlamenta od 7. decembra, pa je pre odlaska premijera u Marakeš morala da bude rekonstruisana, jer je konzervativni koalicioni partner N-VA napustio vladajuću većinu upravo u znak protesta zbog ovog potpisivanja.

U Srbiji nije postojao nikakav javni dijalog pre potpisivanja. Opozicione stranke uopšte nisu tražile raspravu u skupštini ovim povodom, praveći se da ništa ne znaju, iako je Magazin Tabloid na vreme upozorio da se sprema potpisivanje sporazuma od strane ovdašnje vlade (u početku se govorilo kako će u Marakeš otputovati predsednica vlade Ana Brnabić, ali je konačno otišao ministar Zoran Đorđević, između ostalih zadužen i za izbeglice). Jedino su Dveri i DSS poslednjeg dana zasedanja u Marakešu, 11. decembra, upozorile kako pakt ne treba potpisivati.

Diplomate iz Ujedinjenih nacija tvrdile su iza kuloara skupa u Marakešu da je ovaj pakt "majstorsko delo" nemačke tajne diplomatije. U samoj Nemačkoj je pre odlaska u Maroko državne delegacije na čelu sa kancelarkom Angelom Merkel održana opširna rasprava u Bundestagu, na kojoj je vlada branila i odbranila svoje stavove.

Upravo se na primeru Zapadnog Balkana vidi uspeh nemačke tajne diplomatije, odnosno njenih pritisaka na slabe i podmitljive političare. Sve zemlje Zapadnog Balkana su potpisale pristupanje paktu i to, uglavnom, ucenjene od strane Nemačke kako će u protivnom biti usporen njihov put u Evropsku Uniju. Grabar Kitarović je poklekla, jer je očekuju skorašnji predsednički izbori koje sigurno ne može da dobije protivno nemačkoj volji.

Marakeški pakt ne treba posmatrati kao izolovani slučaj, već kao još jednu ploču na putu koji je odavno zacrtan, a koji predviđa zamenu evropskog belog stanovništva došljacima iz Afrike i sa Bliskog Istoka i stvaranje evropske rase mešanaca.

U svom dokumentu "Replacement migrations" ("Zamena stanovništva kroz migracije"), Ujedinjene Nacije, odnosno njeno Odeljenje za ekonomska i socijalna pitanja iznosi pretpostavku kako će u periodu od 1995. do 2050. evropskim državama biti neophodan godišnji priliv od oko 5.000 migranata na svakih milion stanovnika. U ukupnim brojevima to bi značilo oko dva i po miliona migranata svake godine samo za zemlje EU, odnosno oko tri miliona za sve zemlje Evrope. Preneto na Srbiju ovo bi značilo da nam narednih godina treba da pristiže oko 40.000 migranata svake godine, ali bi taj broj mogao da bude i veći zbog masovnog odlaska domicilnog stanovništva u inostranstvo. Ujedinjene nacije su u pomenutoj studiji istakle kako su migracije ne samo neizbežne, već i poželjne.

Konačno je Evropska komisija 13. jula 2016. donela Okvirni plan novog naseljavanja čijim nazivom je pokazala da se ne radi ni o kakvom spontanom bežanju ratom ugroženog stanovništva, već o planskom naseljavanju. U ovom dokumentu se govori o obavezama članica EU po pitanju dolaska novih migranata, ali postoji i deo posvećen trećim državama, odnosno nečlanicama.

U izveštaju za medije o ovome se govori sledeće: "...U Okvirnom planu trebalo bi postaviti kriterijume koji će odlučivati o određivanju oblasti ili trećih zemalja, iz kojih bi dolazili novi doseljenici, između ostalih broj osoba u određenim trećim zemljama koje zaslužuju međunarodnu zaštitu, opšte odnose EU prema trećim zemljama kao i njihova uspešna saradnja u oblasti azila i migracije uključujući i dalji razvoj njihovih zakona o azilu..."

Na prvi pogled, ovaj dokument se odnosi na obaveze zemalja Evropske Unije u pogledu prihvata izbeglica, ali poslednja definicija o "razvoju zakona o azilu" u trećim zemljama pokazuje nameru Evropske komisije da te obaveze proširi i na treće zemlje u kojima se takođe nalaze izbeglice, pa samim tim i na Srbiju koja se u nemačkim dokumentima već sada pominje kao zemlja kroz koju migranti prolaze, a ne zemlja porekla migranata.

Već u tom dokumentu je evropski komesar za pitanja migracija, unutrašnjih poslova i državljanstva Dimitris Avramopulos izneo očekivanje da će "okvirni plan" Evropske Unije dobiti širu međunarodnu podršku, što se i desilo donošenjem Marakeškog pakta.

Međutim, pre ovog Sporazuma na snagu je 1. januara 2016. na snagu stupila i „Agenda 2030" Ujedinjenih nacija koju je prihvatila i Srbija, a koja u stavu 10.7 predviđa obavezu država da uspostave "organizovanu, sigurnu, ustaljenu i odgovornu politiku prema migrantima i protoku stanovništva". Pomenuta agenda se na prvom mestu bavi održivim razvojem u svetu, tako da je pitanje migracije vešto sakriveno u ovu temu, zbog čega je prošlo skoro neprimećeno.

Konkretne podatke o broju doseljenika koji bi godišnje trebalo da dođu u Evropu pružila je studija Ujedinjenih nacija "Replacement migrations", po kojoj bi u celu Evropu godišnje dolazilo oko tri miliona migranata, od toga oko 40.000 u Srbiju i to sve do 2050. godine. Obavezu primene ovog dokumenta države članice Ujedinjenih nacija su preuzele potpisivanjem "Agende 2030" na koju se, kao dodatno objašnjenje nadovezuje Okvirni plan EU iz 2016. godine. Marakeš je tako samo zaokružio celu ovu priču koja traje već duže od 90 godina. Sporazum iz Marakeša zato ne sme da se posmatra izolovano, već u sklopu svih pomenutih dokumenata i studija, jer samo tako može da se razumeju njegove dalekosežne posledice.

Britanska poslanica Dženis Atkinson je u okviru rasprave o potpisivanju Marakeškog sporazuma rekla: "...Ako mislite da kontrolišete svoje granice, ponovno razmislite. Ovaj sporazum daje podršku cilju UN-a da poplave naše nacije sa 59 miliona imigranata do 2025. godine...to je za samo šest godina!!!". Ona je zatim dodala, kako je on logičan nastavak deklaracije Ujedinjenih Nacija "Replacement migrations" i da je upravo to i njegov cilj.

Većina pravnika, posebno onih takozvanig mine stream-a (glavnog toka) tvrde unisono kako Marakeški pakt ne predstavlja direktnu obavezu država da urade bilo šta. Tačnije rečeno, međutim, pakt ne pruža mogućnost direktne primene u okviru zakonodavstva država potpisnica, ali itekako obavezuje države na određeno delovanje. Koja bi, inače, bila svrha potpisivanja neobavezujućeg sporazuma?

Odgovor na pitanje u kolikoj meri Marakeš ograničava suverenitet država dala je američka predstavnica pri Ujedinjenim nacijama Niki Heli 3. decembra u dnevnom listu "The Guardian" rekavši: "...odluku o našoj migracionoj politici mogu samo Amerikanci da donesu... Mi ćemo odlučivati kako ćemo na najbolji način da štitimo naše granice i ko sme da uđe u našu zemlju. Globalna primena Pakta nije u skladu sa suverenitetom Sjedinjenih Država."

A ako Pakt nije u skladu sa suverenitetom jedne države, onda je u suprotnosti i sa težnjama ka suverenitetu svih država, pa tako i Srbije.

Postoji čitav niz problema koje stvara Marakeški sporazum, osim pitanja ograničavanja suvereniteta, budući da se on ne ograničava samo na političke izbeglice (azilante), već tretira sve migrante, pa tako i "gastarbajtere". Na jedan od tih problema je ukazao austrijski politikolog Arno Tauš u bečkom dnevnom listu Wienerzeitung od 2. novembra. On upozorava kako će u zemljama iz kojih potiču migranti doći do efekta "brain drain", odnosno nestanka stručnjaka, što će se po njemu prvo odraziti u medicinskoj zaštiti.

U cilju 3. tačka 6, Marakeškog sporazuma izričito se pominje stvaranje informativne mreže između država radi lakše i brže razmene podataka o radnoj snazi i otvorenim radnim mestima. Problem je, međutim, što je stopa zapošljavanja migranata iz Afrike i sa Bliskog Istoka u Velikoj Britaniji samo 13 odsto, kako tvrdi poslanica Atkinson (po izveštajima iz Švedske stopa zaposlenosti izbeglica u toj zemlji je oko 1 odsto, ili i manje). Oni, jednostavno, ne odgovaraju zahtevima tržišta rada najrazvijenijih zemalja, zbog čega ih treba vratiti u manje razvijene zemlje odakle će, zauzvrat, preuzimati njihove stručnjake.

Srbija nije zemlja porekla azilanata, ali jeste zemlja iz koje u pečalbu na Zapad odlaze kvalifikovani i visokokvalifikovani radnici. U Zemunskoj bolnici, na primer, već sada nema anesteziologa, tako da se pacijentima predlažu operacije bez anestezije u slučajevima u kojima je to moguće. Dodatni problem će nastati kada nemačka vlada krajem 2018. godine izglasa odluku o izmenama Zakona o strancima kojima će u većini slučajeva, shodno Marakeškom sporazumu, strancima i iz zemalja izvan EU (takozvane treće zemlje) biti omogućeno da na licu mesta, dakle u Nemačkoj, zatraže i dobiju dozvole boravka i rada ako nađu poslodavca. Na taj način će se drastično skratiti vreme čekanja na odgovarajuća dokumenta u odnosu na slučajeve kada se zahtevi podnose diplomatsko-konzularnom predstavništvu. U nacrtu predviđenih izmena izričito se kao oslobođeni obaveze podnošenja zahteva za dozvolu boravka pred predstavništvom Nemačke u inostranstvu pominju medicinski radnici.

Marakeški pakt je tako upravo ono na šta ukazuje "Replacement migrations" Ujedinjenih nacija, odnosno zamena stanovništva, i to tako što će u prvoj fazi stanovnici iz siromašnih zemalja Evrope odlaziti u bogatije države, a na njihovo mesto će dolaziti nekvalifikovani ili loše obrazovani azilanti i to delimično i u okviru plana povratka ilegalnih migranata u zemlje iz kojih su ušli u Evropsku Uniju.

Evropska statistička agencija Eurostat smatra kako u Evropskoj Uniji boravi 618.780 ilegalnih doseljenika, odnosno onih koji nisu registrovani. Radi se najčešće o osobama kojima su odbijeni zahtevi za dodelu azila ili substarijalne zaštite i koji su bili obavezani da napuste EU. U slučaju da budu uhvaćeni oni u okviru Dablinskog sporazuma mogu da budu vraćeni u zemlju preko koje su ušli u Uniju, a to je najčešće Mađarska. Ova država sa Srbijom ima bilateralni sporazum o deportovanju osoba koje nemaju uslove za azil, tako da će veliki broj tih ilegalaca završiti na našem tlu.

Prema nemačkim autorima Mihaelu Klajnu i Hadmutu Danišu predstavnici Evropske Unije i izvesnog broja afričkih zemalja (na prvom mestu onih iz Severne Afrike) sreli su se 2. maja 2018. godine kako bi raspravili pitanje migranata. Ujedinjene nacije smatraju kako se u svetu, najviše u Africi, nalazi više od 270 miliona izbeglica. Predstavnici Evropske Unije su na pomenutom sastanku obećali pomoć za rešavanje pitanja do 300 miliona migranata, što je deo takozvanog sporazuma iz Rabata iz 2006. godine. Veliki broj njih će, međutim, u okviru primene Marakeškog sporazuma biti preuzeti u zemlje Evrope.

A 1. Sorošev plan porobljavanja Evrope

Dolazak migranata, od kojih je najmanji broj onih koji su zaista progonjeni u svojim matičnim zemljama, odlično je planiran i organizovan, o čemu svedoči i podatak da svaki od njih ima brošuru koju je štampala organizacija W2EU (skraćenica od "Welcome to Europian Union", odnosno "Dobrodošli u Evropsku Uniju"), za koju dr Vladimir Stojković tvrdi kako je deo Soroševog Fonda za otvoreno društvo. Osim preko pomenute brošure migranti mogu o najboljim rutama da se informišu i preko istoimenog sajta.

Da bi mogli da pristupe internetu i pomenutom sajtu migranti imaju takozvane "pametne telefone" (smart phone) odnosno androide. Ovim uređajem oni su povezani i sa informativnom službom koju je organizovao Fond za otvoreno društvo preko koje se informišu i o stanju na svom računu, budući da svako od njih dobija određenu sumu novca kako bi finansirao svoje putovanje.

Prema različitim izveštajima medija i humanitarnih organizacija, hrvatska policija prilikom vraćanja ilegalnih migranata na teritoriju Bosne i Hercegovine ovima oduzima mobilne telefone. Razlog za to je što oni bez njih ne mogu da podignu pare sa bankomata pomoću kartica koje imaju.

Naime, svaki android je opremljen GPS uređajem koji prijavljuje tačnu lokaciju na kojoj se nalazi. Migranti moraju samo na početku, pošto preuzmu uređaj, da se prijave na aplikaciju koja im je data na mobilnom telefonu i neko ko ih prati i ko je organizovao celo putovanje (najverovatnije W2EU) u svakom trenutku tačno zna gde se on nalazi.

Prilikom podizanja para sa kartice, koju migrant takođe dobija uz mobilni uređaj, a na kojoj nema njegovog imena, u bankomat mora da se ukuca i PIN kod koji dobija preko mobilnog telefona. PIN kod se menja od slučaja do slučaja (najčešće prilikom prelaska državne granice), tako da migrant mora da ima stalni kontakt sa organizatorom kako bi mogao da iskoristi svoju kreditnu karticu. Iz tog razloga hrvatska policija oduzima androide ilegalnim migrantima, jer ih na taj način onemogućava za duže vreme da nastave svoj put i ponovo uđu u Hrvatsku.

A 2. Ko zine protiv migranata, gotov je!

Marakeški sporazum predviđa i oštru cenzuru medija, koji ubuduće neće smeti da pišu ništa negativno ni o samom spoazumu, niti o migrantima. Tumačeći Pakt britanska poslanica Dženis Atkinson čak tvrdi kako će mediji morati da koriste "propisani jezik" prilikom izveštavanja o migrantima. Samo korišćenje izraza "ilegalni migrant" smatraće se govorom mržnje, tvrdi Atkinsonova, čije je mišljenje podržao holandski parlamentarac Marrsel de Graf rekavši kako "će pakt podmazati zakone koji bi kriminalizovali kritike masovne imigracije kao govor mržnje"

Atkinsonova je objasnila kako će dolazak tolikog broja migranata dovesti do potpunog "kulturnog i moralnog sloma" evropskih nacija koje se moraju "oprostiti sa svojom demokratijom i svojim načinom života".

Dr Vladimir Stojković nabraja niz slučajeva o kojima mediji, kao i Ministarstvo unutrašnjih poslova Srbije nisu smeli da izveštavaju. Radi se o napadu migranata na novinarku u Obrenovcu, zatim napad (isto u Obrenovcu) na devojčicu od 12 godina koja se od straha umokrila. Tu je i slučaj prebijanja mladića u Ljuboviji kada su počinioci (migranti) privedeni, ali su odmah i pušteni, upravo zato jer se radi o migrantima. Svakodnevno se i na ulicama Beograda dešavaju slične stvari, tvrdi dr Stojković, ali niko o tome ne sme da izveštava u skladu sa cenzurom koju predviđa Marakeški sporazum.

Zemlje koje će primenjivati Marakeški sporazum moraju da shvate kako po njemu migranti koji dolaze nisu privremeno tu, već imaju pravo na trajni boravak.

A 3. Koreni zla

Još je austrijski plemić Rihard fon Kudenhof-Kalergi 1925. u svom delu „Praktični idealizam" (koji je 1950. dobio prvu „Karlovu nagradu" u Ahenu kao najevropljanin) zagovarao tezu stvaranja panevropske nacije koju bi činili melezi (on je koristio izraz "mišlinzi kao u starom Egiptu"). Prema njegovom mišljenu, bela rasa je dekadentna, što je pokazao Prvi svetski rat, i na pragu je izumiranja, zbog čega u Evropu treba dovoditi veliki broj Afrikanaca i Arapa da bi pospešili reprodukciju stanovništva i stvorili novu evropsku rasu. Tvrdio je da bi jedino Jevreji bili dostojni da postanu nova evropska aristokratija.