Postdemokratija

TREĆA SEOBA SRBA

Velike seobe su kroz istoriju presudno uticale na sudbinu srpskog naroda, naročito u ratovima, ali sad je to postala praksa i u miru. Istina, današnja seoba Srba je fingirana i samo privremena, ali takođe sa namerom da presudno utiče na sudbinu naroda. Reč je o fiktivnom preseljavanju ljudi zbog tzv demokratskih izbora, što je dokaz da je politika u Srbiji nastavak rata drugim sredstvima. Režim sastavljen od ljudi koji su Srbiju uvukli u ratove sa svim susedima i celim svetom, ne ume drugačije, sad ratuje sa sopstvenim građanima koji bi da ga menjaju glasanjem. Da bi ih sprečio organizuje velike seobe Srbalja iz drugih država, i iz opštine u opštinu, kako bi obezbedio većinu i opstanak na vlasti, smatra Mile Isakov, bivši potpredsednik u Vladi Srbije i ambasador u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Po receptu kralja Ibija, Vučić je odlučio da promeni narod koji neće da glasa za njega. To je na ovim izborima učinio i bukvalno, pa je umesto neposlušnog naroda na biračka mesta doveo drugi narod, čak i iz druge države, da glasa kako mu se kaže. Tako su Beograd i drugi gradovi u kojima su pored parlamentarnih održani i lokalni izbori, doživeli pravu transfuziju stanovništva sa kojom im je značajno promenjena krvna slika. Sa ubačenim povećanim brojem belih krvnih zrnaca zdravlje njihovog organizma je ozbiljno narušeno, čime je oslabljen njihov imuni sistem u borbi sa slobodnim radikalima, koji bi da nastave da izjedaju njihova zdrava tkiva još četiri godine. Stoga nije preterano reći da je ozbiljno obolelo društvo stavljeno na aparate za preživljavanje sa potpuno pogrešnom dijagnozom.

Uhvaćeni u toj velikoj krađi izbora uz pomoć velikih seoba glasača, panično pokušavajući da to objasne i opravadaju, Vučić i njegove sluge upadaju u sve veće laži koje se onda međusobno sudaraju u svojoj kontradiktornosti. Tako, jednoga dana premijerka Ana Brnabić, negirajući optužbe da su brojni birači glasali na osnovu nezakonite prijave prebivališta u mestima gde ne žive, tvrdi da to nije tačno jer niko ne može da ima dva prebivališta, a već sutradan predsednik države, Aleksandar Vučić, kaže sasvim suprotno, da može. „Imaju dva prebivališta, pa šta", uskliknuo je predsednik koji je, uzgred, završio baš pravni fakultet, ali dosta davno pa je zaboravio i kako se čita zakon. A, u zakonu se jasno i glasno kaže da prebivalište u nekom mestu može da dobije samo osoba koja je tu nastanjena sa namerom da u njemu stalno živi, odnosno u mestu u kojem se nalazi centar njenih životnih aktivnostii, profesionalnih, ekonomskih i socijalnih. To bi morala i da dokaže između ostalog i imovinom sopstvenog stambenog prostora u tom mestu ili ugovorom o zakupu. Tek onda može biti upisan u birački spisak sa pravom glasa i na lokalnim izborima. Dakle, ne može se živeti u dva mesta, ne može biti dva centra svih životnih aktivnostii, pa shodno tome ne može se imati ni dva prebivališta, niti glasanjem odlučivati o sudbini stanovnika mesta u kojem se ne živi.

Međutim, sve to je moguće u pravnoj državi ovog pravnika koji se nikad nije bavio pravom, a koji, predstavljajući se kao pravni ekspert i autoritet, pokušava da nas ubedi da je to sasvim normalna stvar. A, kako to izgleda i funkcioniše i lično sam se uverio na primeru moga brata Lazara, na čiju adresu je stigao poziv za glasanje na ime čoveka kojeg ne poznaje i koji nikada nije ni gostovao u toj kući. Uredan i pedantan kakav je, Laza je išao u policiju da je obavesti da je na njegovu adresu stigao poziv za glasanje osobi koja tu ne živi, sa zahtevom da se ta greška ispravi. Tamo mu je objašnjeno da, ako želi da se ta očigledno nelegalna prijava prebivališta utvrdi i poništi, mora da podnese molbu za to, uz dokaze iz katastra o vlasništvu kuće na toj adresi i izjave dva svedoka da to lice tu ne stanuje. Dakle, onome ko je negde ilegalno prijavljen za to očigledno nisu bili potrebni nikakvi dokazi, ali za poništenje takvog protivzakonitog akta pravi vlasnik kuće ili stana treba da potroši mnogo vremena, živaca i novca. Kako je to moguće? Ko osim države može da omogući i izvede takvu operaciju?

Sve to se masovno radi samo zbog izbora, a pri tom ni malo ne vodi računa o građanima kojima se, ni krivim ni dužnim, na taj način stvaraju ni malo naivni problemi, sa mogućim posledicama koje se ne mogu ni predvideti. Može se samo pretpostaviti kakav je to osećaj uz saznanje da negde u nekim zvaničnim papirima piše da u vašoj kući ili stanu živi neko vama potpuno nepoznat, ko će ne samo glasati o vašoj sudbini, nego se sutra može nasilno i useliti. A, kad pozovete policiju da ga izbaci on izvadi papire koji dokazuju da on baš tu živi. Društveni problem koji režim stvara takvim izbornim nameštaljkama, misleći samo na očuvanje svoje vlasti, mnogo su ozbiljniji i trajniji od samih izbora. U državi u kojoj se tako bira vlast i održava nakaradni sistem, to stvara nesigurnost i u rođenoj kući, već pri samoj pomisli šta sve može iz toga da se izrodi. Može zvučati i kao teorija zavere, sa kojima smo uveliko zaraženi od ovog režima, ali više ne bi bilo nikakvo iznenađenje da nam taj fantomski glasač, registrovan na našoj adresi, natovari neki dug ili čak pokrene postupak za utvrđivanje njegovog udela u vlasništvu našeg krova nad glavom (našeg vekovnog ognjišta). A ne bih se mogao zakleti da se i takav scenario ne može izroditi iz glave spremne na sve da zadrži krunu koja je krasi.

Zbog sve većeg broja dokaza o krađi i kupovini glasova, panika u redovima vlasti uzela je maha toliko da više ne znaju gde udaraju. Tako se Ana Brnabić javno zahvaljivala agentima ruskih tajnih službi, koji su nju i vladu navodno obavestili o planovima da se izazovu nemiri na ulicama Beograda iza kojih stoje zapadne sile, a onda ju je demantovao niko drugi nego ambasador Rusije. Odmah sutradan, ruski ambasador Harčenko je, posle vanrednog sastanka sa predsednikom Srbije, javnosti saopštio da je upravo obrnuto njemu Vučić rekao da su proteste organizovale neke zapadne države. Čak je ispričao kako mu je Vučić izneo vrlo konkretne dokaze, ali da on ne sme o tome detaljno da govori jer je reč o poverljivom razgovoru i poverljivim informacijama koje je tom prilikom dobio. Dakle, Informacije su toliko pouzdane da niko ne zna ko je izvor, što je u neku ruku i logično jer ni ne postoji nikakav izvor, nego autor koji je sve izmislio. A, zna se i ko bi to mogao biti i ko bi jedini mogao poturiti Brnabićki da se tako izblamira.

Takav smo slučaj već imali kad je onomad i ministar policije, Bata Gašić, u sred Narodne Skupštine optužio Nemačku da krije i štiti ubicu Olivera Ivanovića, zbog čega smo posle morali da se debelo izvinjavamo. Zato se sada ne pominje ni jedna konkretna država, samo nedefinisani zapad, kao dežurna babaroga za plašenje neobaveštenog i sluđenog naroda.

Inače, uplitanje Rusije, kojoj još samo to fali kao argument zapadu protiv nje, isključivo je u funkciji zamajavanja i zbunjivanja naroda u toku postizbornih pokušaja zatrpavanja krađe glasova. To je u isto vreme i pokušaj da se prikrije vest kako je Srbija konačno odustala od svojih registracija KM na Kosovu i zvanično priznala kosovske tablice na automobilima svih tamošnjih Srba, kojima je predsednik Vučić lično garantovao da do toga nikad neće doći čuvenom parolom „Nema predaje, KM ostaje"! Naglašavanje bliskih odnosa i saradnje u najpoverljivijim stvarima sa Rusijom, važno je za mnogobrojne birače naklonjene Maćuški, a posebno za Srbe na Kosova koji su svojevremeno najavljivali još jednu veliku seobu Srba, izražavajući spremnost da se kolektivno presele u Rusiju.

Sve u svemu, izborni inženjering zasnovan na organizovanoj migraciji birača, toliko je uočljiv da se sa popriličnom sigurnošću može reći da izbori u celini ne izražavaju slobodnu volju građana i da je država ta koja je režirala i izvela tu izbornu krađu ogromnih razmera. U tome je direktno učestvovalo Ministarstvo unutrašnjih poslova protivzakonito dodeljujući rešenja o prebivalištvu mnogobrojnim fantomskim biračima za mesta u kojima ne žive, kao i Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave, koje je svesno kršeći zakon vršilo i dozvoljavalo brojne intervencije u biračkim spiskovima, bez neophodnog pravnog osnova i relevantnih činjenica koje bi to omogućavale. Tome su se priključile i sve druge institucije sistema, koje bi na to morale reagovati, pre svih tužilaštvo koje nije našlo razloga čak ni da pokrene istragu povodom brojnih tužbi sa konkretnim i vrlo očiglednim dokazima.

Sasvim logično i očekivano usledili su protesti na ulicama sa zahtevom da se ponište izbori, ali opet sa velikom konfuzijom u redovima opozicije koja ih je pokrenula, najpre tražeći ponavljanje samo u Beogradu, a onda i na svim nivoima. Slično je i sa štrajkom glađu koji su najavili Marinika Tepić i Miroslav Aleksić, ali je Aleksić odustao, tako da su ga započele samo žene, najpre sama Marinika, a onda i još dve poslanice. Posle su im se navodno priključila još dvojica poslanika, valjda da odbrane obraz muškom opozicionom rodu. Svaka čast Mariniki na odlučnosti da ne bude folirant kao svojevremeno Toma Nikolić ili Boško Obradović, koja je u ozbiljnom štrajku već osam dana, ali bojim se da to neće uticati na ovaj beskrupolozni režim, osim u slučaju ne daj bože.

Više se uzdam u proteste koje su započeli studenti, pre svega imajući u vidu tradiciju iz devedesetih, kada je upravo studentarija čuvala vatru i onda kad je opozicija posustajala. I tada ih je u početku bilo malo, ali se vremenom njihova grudvica pretvorila u lavinu koja je srušila režim Miloševića, a njegovu familiju otkotrljala u Rusiju. Bila je to još jedna, mala ali poučna seoba Srba.

Antrfile

Sokrat: „Glasanje po intuiciji, ili po tome da li je političar simpatičan, ili šta obećava pred izbore, vodi u sigurnu katastrofu... Demokratija će biti uništena, siromašni će hteti imetak bogatih, mladi će hteti biti uvaženi kao stari, žene će hteti biti kao muškarci, stranci će hteti prava starosedelaca, lopovi i prevaranti će hteti važne državne funkcije, a to će im demokratija dozvoliti. A kad lopovi i prevaranti demokratski preuzmu vlast nastaće gora tiranija nego u bilo kojoj monarhiji ili oligarhiji."