Bezakonje

Bradićevo Načertanije, ili šta krije jedan novi zakonski predlog

Komesari kulture ponovo marširaju

Jedino čega nema u Predlogu zakona o kulturi, to je pitanje privatizacije. O tome nema rasprave. Kupovaće, kao i do sada, samo onaj ko ima političkih veza i interesa, ko ima para i koga, po pravilu,  ne zanima kultura, nego kako da otme od nje.

Saša Segedinski

Srpska kultura i državna birokratija ponovo su se našle na suprotnim stranama. Mada u obrazloženju za donošenje novog zakona o kulturi, predlagač kaže da je pošao od potrebe "...za jedinstvenom zakonskom regulativom koja bi obuhvatila sve oblasti kulturnih delatnosti, kao i osavremenila i učinila efikasnijom kulturnu politiku Republike Srbije", iz analize Tabloidovih stručnih saradnika sačinjene specijalno povodom potrebe da javnost dobije temeljitu kritiku ovog dokumenta, lako je zaključiti da ovim putem na scenu stupa jedan novi kulturni feudalizam u kome će stranačke falange i njihovi lokalni poverenici i dalje biti tutori nad kulturom. Gledajući kako je bilo u bližoj i daljoj prošlosti, ništa novo. Komesari kulture ponovo marširaju.
  Zakon će stupiti tri meseca po usvajanju, što je rok u kome treba da bude doneto 12 podzakonskih akata kojima se preciziraju pojedine oblasti koje zakon uređuje.
Upravnici i direktori institucija kulture u Srbiji masovno su protestovali protiv predloženih rešenja, i to sve na javnoj raspravi u Narodnoj skupštini Republike Srbije, na kojoj ministar kulture Nebojša Bradić nije ni učestvovao, jer mu je bio preči sajam knjiga u Solunu koji se dešavao u isto vreme.
Primedbe na predložena rešenja izneli su čelnici i predstavnici Jugoslovenske kinoteke, Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada, Narodnog muzeja, Narodnog pozorišta, Narodne biblioteke Srbije, Etnografskog muzeja, Beogradske filharmonije, Jugoslovenskog dramskog pozorišta, Centralnog instituta za konzervaciju, gradskog sekretarijata za kulturu, Jugoslovenskog dramskog pozorišta, Kulturnog centra Beograda, Zavoda za zaštitu spomenika kulture, Pozorišta na Terazijama...
 Koje su njihove glavne zamerke, šta tekstom predviđa Predlog zakona i šta se krije iza teksta, tačnije kakva sudbina čeka ustanove kulture nakon stupanja na snagu ovakvog zakona, ukoliko bude usvojen?

Hiljadu pitanja, nijedan odgovor

U članu 3, koji reguliše Načela kulturnog razvoja, pod tačkom broj 5 stoji: „Integrisanje kulturnog razvoja u socioekonomski i politički dugoročni razvoj demokratskog društva", a pod brojem 6  "Demokratičnost kulturne politike". U nadležnom ministarstvu lakonski odgovaraju da se demokratičnost kulturne politike nalazi u definicijama reči demokratija, kultura i politika. Ipak, na samom početku Predloga zakona, političari koji uređuju kulturu su iskreni da će oni o kulturi i dalje brinuti, jer se sve vreme kroz Predlog zakona provlači reč politika.
Članom 5 Predloga zakona predviđen je Nacionalni savet nacionalnih manjina koji bi se starao o sprovođenju kulturne politike nacionalne manjine i učestvovao u procesu odlučivanja ili bi predstavnici manjina sami odlučivali o pojedinim pitanjima za svoju kulturu, i osnivali svoje ustanove kulture.
 Nažalost, nigde u Predlogu zakona nije navedeno koja su to "pojedina pitanja i po kojim pitanjima u kulturi odlučuje savet nacionalnih manjina".
Predstavnik nacionalnog saveta mađarske nacionalne manjine Laslo Varga, već je stigao da saopšti javnosti kako "prema sadašnjim rešenjima, Nacionalni savet nacionalne manjine ima samo delimično pravo upravljanja institucijama kulture tamo gde je zastupljena isključivo ta nacionalna manjina, i da je to korak unazad u odnosu na praksu u Vojvodini".
Pa još i to da "...ukoliko ta odredba ne bude promenjena, njegov poslanički klub neće glasati za Zakon".
Ovo bi bio reprezentativan primer kako se Mađari zalažu za albansku nacionalnu manjinu u kulturi na jugu Srbije, u Medveđi, Bujanovcu i Preševu.
U obrazloženju Predloga zakona o kulturi, predlagač je posebno istakao članove 13 i 14, koji ustanovljavaju Nagrade za podsticanje kulturnog stvaralaštva i dodeljivanje priznanja za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi u vidu doživotnog mesečnog primanja umetniku, odnosno stručnjaku u kulturi.
Kriterijume za dobijanje ovih novčanih priznanja utvrđuje Vlada Srbije, ali se postavlja pitanje, šta je sa već dodeljenim nacionalnim penzijama? Da li će jedna ista osoba u Srbiji koja već dobija nacionalnu penziju moći da dobije neku od ovih nagrada i priznanja? Da li će srpski narod, inače nesklon ulaganju u kulturu, moći da izdrži ovolike izdatke umetnicima Srbije?
Postavlja se pitanje i ko će u ime Vlade Srbije odlučivati ko je taj ko bi trebalo da dobije neku od ovih nacionalnih priznanja?
Da li će to biti iz redova umetnika koji će sami sebi te povlastice u Srbiji dodeljivati? Opet, bilo bi sramota da tu eventualnu komisiju čine ljudi koji ni sami nisu zadužili ovu državu nacionalnim doprinosom u kulturi. O svemu ovome nema odgovora u Predlogu zakona.
Plaćanje doprinosa umetnicima trebalo bi da počne od 2011. godine.
Ipak, građani Srbije biće u obavezi da usvajanjem ovog predloga zakona o kulturi plaćaju Nacionalni savet o kulturi, utvrđen članom 16 Predloga zakona, koji bi se starao o ostvarivanju kulturne politike, a koji bi brojao 37 članova.
Članove Saveta bira Narodna skupština, a na predlog Vlade, i bira se na period na pet godina. Ovaj savet bi bio sastavljen od tri člana iz reda predstavnika Srpske akademije nauka i umetnosti, jedan član iz reda predstavnika Matice srpske, po dva člana iz reda predstavnika Univerziteta i Univerziteta umetnosti u Beogradu, po jedan član iz reda predstavnika univerziteta čiji su osnivači autonomne pokrajne, sedam članova iz reda predstavnika udruženja u kulturi, četiri člana iz reda nacionalnih saveta nacionalnih manjina, jedan član iz Srpske pravoslavne crkve, dva člana predstavnika tradicionalnih crkava i verskih zajednica, osim SPC-a, dva člana sindikata kulture reprezentativnih za teritoriju Srbije, po dva člana iz autonomnih pokrajina i sedam članova iz reda predstavnika Vlade, od kojih je jedan član iz reda direktora ustanova čiji je osnivač Republika Srbija.
Ovi članovi trebalo bi da budu iz reda uglednih i afirmisanih umetnika i stručnjaka u kulturi, a za člana ne može biti izabrano lice koje je imenovano, postavljeno ili izabrano na funkciju u državnom organu. Nije razjašnjeno da li Vlada može da dodeli prethodno navedenu nagradu članu ovog saveta, s obzirom na to da će ga činiti afirmisani i ugledni umetnici.
Ipak, članovima od 67 do 70 određeni su kriterijumi ko je taj budući istaknuti umetnik ili stručnjak u kulturi. Član 67 glasi: "Umetnik, odnosno stručnjak koji je svojim radom u oblasti kulturne delatnosti dao vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi u Republici Srbiji i koji ispunjava druge uslove propisane ovim zakonom i propisima donetim za sprovođenje ovog zakona, može steći status istaknutog umetnika, odnosno stručnjaka u kulturi. Status utvrđuje Savet, a na predlog udruženja u kulturi".
Članovi 68 i 69 regulišu da se stručnjaku ili istaknutom umetniku obezbeđuju sredstva za uplatu doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje i doprinosa za zdravstveno osiguranje iz budžeta Republike Srbije.
Ukoliko je ovaj status dobio neko od samostalnih umetnika, ove doprinose uplaćuje pokrajina ili jedinica lokalne samouprave. Uplate doprinosa se vrše preko reprezentativnog udruženja u kulturi kod koga je to lice uvedeno u evidenciji.
Narodna skupština razrešava članove Saveta i pre njegovog isteka mandata, pri čemu imenuje novog člana.
Inače, rad Saveta je javan, a propisana je i obaveza da najmanje jednom godišnje podnosi izveštaj o radu Narodnoj skupštini. Ovaj Savet postoji radi obezbeđivanja stalne stručne podrške u očuvanju, razvoju i širenju kulture, a njegovi poslovi i zadaci su određeni članom 17, gde između ostalog piše: "...Analizira i daje mišljenje o stanju u kulturi u Srbiji; daje sugestije u kreiranju kulturne politike; daje predloge za razvoj i unapređenje kulturnih delatnosti; predlaže kriterijume za sticanje statusa istaknutog umetnika, odnosno stručnjaka u kulturi i utvrđuje njihov status; daje sugestije i predloge za uređenje drugih pitanja u oblasti kulture kao međuresorne saradnje".
Pored celog ovog saveta koji će plaćati građani Srbije, članom 19 je određeno da strategiju razvoja kulture Srbije donosi Vlada, na predlog Ministarstva kulture za period od tri godine. "Strategija sadrži osnovne postavke kulturnog razvoja, strateške pravce i instrumente kulturnog razvoja, plan realizacije i kriterijume, indikatore i postupke evaluacije".

Svi putevi vode do ministra

Najčešće zamerke na javnoj raspravi direktora ustanova u Narodnoj skupštini odnosile su se na strukturu Nacionalnog saveta, koje bi po njihovom mišljenju trebalo da bude ostavljeno ljudima iz kulture, kojih po ovom predlogu ima najmanje, a u najvećoj meri su zastupljeni Vlada, civilni sektor, SANU, univerziteti...
Narodni poslanik Liberalno-demokratske partije Nenad Prokić, čak je istakao da SPC ne bi trebalo da ima u ovom savetu svog predstavnika jer je Crkva izdvojena od države.
Srpska pravoslavna crkva u ovom predlogu zakona inače je spomenuta samo u ovom kontekstu, u članu 16, i pored činjenice da većina kulturnih dobara u Srbiji i inostranstvu čine crkve i manastiri SPC-a.
Članovima Predloga zakona o kulturi od 21 do 72 regulisani su subjekti u kulturi. U članu 23 određeno je da postoje subjekti u kulturi koji se finansiraju iz Republičkog, pokrajinskog i budžeta lokalne jedinice.
Već je na javnoj raspravi istaknuto da u Predlogu zakona nisu precizirane koje su to ustanove od nacionalnog značaja, ali je zato članom 50 predviđeno da se status ustanove kulture od nacionalnog značaja stiče aktom Vlade, a na predlog Ministarstva, da se taj status može oduzeti na način i u postupku na koji je stečen, kao i da Vlada bliže uređuje uslove, kriterijume i način sticanja, odnosno oduzimanja statusa ustanove kulture od nacionalnog značaja.
Članom 30 određeno je da Ministarstvo vodi centralnu evidenciju ustanova osnovanih sredstvima u javnoj svojini na teritoriji Republike Srbije. Nadležni organ autonomne pokrajine, odnosno jedinica lokalne samouprave, dužna je da u roku od 30 dana obavesti Ministarstvo o osnivanju nove ustanove. Sadržinu i način vođenja evidencije reguliše Ministarstvo kulture.
Na javnoj raspravi takođe je ukazano na potrebu preciziranja odnosa između direktora institucije kulture i Upravnog odbora, ali i na to da bi trebalo utvrditi ko ima pravo da bude član Upravnog odbora, koji je po značaju iznad direktora.
Ovakvu zamerku uputio je direktor Jugoslovenskog dramskog pozorišta Branko Cvejić, koji je zbog članova od 32 do 42 koji regulišu ovo pitanje, oštro kritikovao ovakvo rešenje i predložio da pod ovakvim uslovima članovi Upravnog odbora mogu da budu samo ljudi iz te delatnosti kulture u kojoj su članovi.
Šta je zapravo sporno u uređivanju ovlašćenja i odgovornosti direktora i Upravnog odbora ustanove kulture?
Ovim odredbama predviđeno je da direktor ustanove bude imenovan  na osnovu prethodno sprovedenog javnog konkursa, koji sprovodi Upravni odbor ustane, na period od četiri godine.
  Bez prethodno sprovedenog javnog konkursa osnivač može postaviti vršioca dužnosti direktora i u slučaju da direktor prestane da vrši tu funkciju pre isteka mandata.
Na ovaj način, osnivaču je omogućeno da može i dalje da postavlja svog čoveka na mesto direktora!
Ukoliko na javnom konkursu ne bi prošao potencijalni kandidat osnivača za mesto direktora, osnivač može konkurs da proglasi neuspelim i da na mesto vršioca dužnosti postavi kandidata zbog kog je sam konkurs proglašen neuspelim. Kritičari s punim pravom pitaju, čemu onda Upravni odbor i javni konkurs?
Članom 42 određeno je da Upravni odbor ustanove kulture zaključuje ugovor o radu sa direktorom, na određeno vreme, do isteka roka na koji je izabran, odnosno do njegovog razrešenja, a ukoliko je na mesto direktora postavljen neko iz reda zaposlenih ustanove kulture, koje radi na neodređeno vreme, zaključuje se aneks ugovora o radu, u skladu sa Zakonom o radu.
U izgovoru decentralizacije Ministarstvo kulture je dalo preveliku slobodu i vlast osnivaču, a da je Ministarstvo želelo upravo suprotno. Članom 41 je određeno da osnivač do imenovanja i u slučaju prevremenog razrešenja predsednika i članova Upravnog odbora ima pravo da postavi vršioce dužnosti na ove funkcije u trajanju do godinu dana.
Treba obratiti pažnju na javni konkurs o izboru direktora: u slučaju neuspešnog izbora, osnivač može da na to mesto izabere vršioca dužnosti (naravno, svog čoveka) i da istovremeno smeni i postavi predsednika i članove Upravnog odbora ustanove, kao vršioce dužnosti!
Isto imenovanje vršioca dužnosti od strane osnivača može se sprovesti i u Nadzornom odboru.
Inače, članom 46 je određeno da Nadzorni odbor ustanove jednom godišnje o svom radu obaveštava samo osnivača, pri čemu Nadzorni odbor postaje telo koje je iznad Upravnog odbora ustanove kulture, koji upravlja ustanovom, dok Nadzorni odbor kontroliše samo finansijsko poslovanje ustanove.
Pored članova Upravnog i Nadzornog odbora, koje imenuje osnivač  i koji se biraju iz redova zaposlenih, u njima se mora od usvajanja ovakvog zakona naći i jedan predstavnik iz redova nacionalnog saveta nacionalne manjine.
Kada više nacionalnih saveta nacionalnih manjina daje predlog za člana Upravnog ili Nadzornog odbora, predlog zajednički podnose svi zainteresovani nacionalni saveti nacionalnih manjina.
Ovim odredbama predviđeno je i da lice koje obavlja umetničke, programske ili stručne poslove u ustanovi, zasniva radni odnos ugovorom o radu na period od tri godine, sa mogućnošću ponovnog zaključivanja, i to samo ako je takva mogućnost predviđena aktom o organizaciji i sistematizaciji poslova ustanove.
 Izuzetno, zaposleni muškarci na ovim poslovima koji su navršili više od 20 godina radnog staža i žene sa više od 17 i po godina staža, mogu zasnivati radni odnos na neodređeno vreme. Koji su to umetnički, programski ili stručni poslovi za koje će važiti ovaj član 48, utvrđuje ministar kulture.
Nije utvrđeno ko će biti to lice koje će odlučivati ko i pod kojim uslovima može da bude primljen na ugovor na tri godine.
U daljem tekstu Predloga zakona piše: "Samostalni umetnik, stručnjak ili saradnik jeste fizičko lice koje samostalno, u vidu zanimanja, obavlja umetničke delatnosti i kome je reprezentativno udruženje u kulturi utvrdilo status lica koje samostalno obavlja umetničku ili drugu delatnost u oblasti kulture".
Ukoliko u jednoj kulturnoj delatnosti postoji više registrovanih udruženja, članom 54 je određeno da se na predlog Komisije za utvrđivanje reprezentativnosti udruženja u kulturi, a rešenjem Ministarstva, utvrđuje koja su to najviše dva reprezentativna udruženja u određenoj delatnosti kulture.
Sastav i način rada komisije, kao i bliže uslove i način utvrđivanja i prestanka statusa reprezentativnog udruženja u kulturi, utvrđuje ministar.
Davanje mogućnosti oduzimanja statusa reprezentativnog udruženja i ovlašćenje ministru kulture za ovakvu odluku, daje se prostor da svaka nova vlast pravi svoje reprezentativno udruženje!
Članom 74 određen je način finansiranja programa ustanove kulture čiji su osnivač Ministarstvo, pokrajina ili jedinica lokalne samouprave. Opet pod parolom decentralizacije, napravljen je korak napred ka uništavanju ustanova kulture u unutrašnjosti Srbije.
 Ovaj član glasi: "...Ministarstvo, organ autonomne pokrajine, odnosno organ jedinice lokalne samouprave nadležan za poslove kulture utvrđuje koji će se kulturni programi, odnosno delovi programa ustanova finansirati sredstvima budžeta. Rukovodilac organa odlučuje o visini sredstava za finansiranje programa koje ustanove kulture dostavljaju kao i predračun troškova potrebnih za ostvarivanje tih programa...".
Članom 76, takođe je određeno da "...Republika Srbija, autonomne pokrajne i jedinice lokalne samouprave mogu sufinansirati tekuće rashode i izdatke ustanova i drugih subjekata u kulturi koji se ne finansiraju redovno iz njihovog budžeta, ako svojim programima trajnije zadovoljavaju kulturne potrebe građana na odgovarajućem području".
Uslov za ovako nešto je "izveštaj o trogodišnjem radu i strateški razvojni plan za naredne tri godine". Ukoliko se ovi uslovi ispune, ove ustanove i drugi subjekti u kulturi zaključuju poseban ugovor o sufinansiranju u trajanju od jedne godine, ali visina sredstava ne može premašiti iznos od 45 odsto od njihovog ukupnog tekućeg rashoda i izdataka.
Ovde je direktno napravljena diskriminacija prema svima onima koji nemaju tri godine rada za sobom. Postavlja se i pitanje: ko određuje njihovu pravu visinu ukupnih tekućih rashoda i izdataka, kako bi se odredilo 45 odsto?
Treba ovde primetiti da Predlogom zakona nije određeno ko kontroliše odobrena sredstva, ko prati kontrolu toka odobrenih sredstava na "konkursu" i kome se i kada dostavljaju završni računi o potrošenom budžetskom novcu?
Za privatizaciju u kulturi u ovom predlogu zakona o kulturi nema nijedne reči. Naravno, raspravu na tu temu vode finansijski i politički centri moći, a to u Srbiji, tradicionalno, nikada nije u nadležnosti  zakonskih akata nego pitanje običajnog prava.

Manjinska većina

Takođe je predviđeno da se u ova dva odbora nađu i po jedan član od najmanje 30% predstavnika manje zastupljenog pola.
Zbog novousvojenog Zakona protiv diskriminacije, postavlja se pitanje, da li treba obezbediti članstvo u upravnom i Nadzornom odboru transeksulanoj ili homoseksualnoj osobi, ukoliko u ustanovi kulture radi jedna osoba koja se tako deklariše u ustanovi kulture, a samim tim je manjina zastupljenog pola u ustanovi?

Crna Trava pare odobrava

U jedinicama lokalne samouprave organ nadležan za kulturu je uglavnom načelnik društvenih delatnosti. Postavlja se opravdano pitanje dali jedan čovek može da se razume u sve delatnosti kulture u jednoj opštini u Srbiji? Ukoliko se obrazuju i komisije, pitanje je ko bi te komisije činio? Poznato je da na primer u opštini Crna Trava, Lebane, Ada... pa čak i u nekim većim gradovima, nema toliko ustanova kulture. Da li će te ustanove jedna drugoj odobravati ili odbijati projekte?