Razaranje
Subotica: vandalsko ponašanje prema
spomeniku kulture od prvorazrednog značaja
Lepotica i
nakaza
Kako je zahvaljujući diletantizmu službe
zaštite srušeno najznačajnije i najlepše pozorište u Vojvodini? Kako je zgrada Subotičkog pozorišta namerno
zapuštena da bi bila srušena i da bi se gradila
nova? Ko je dao konzervatorske uslove za rušenje pozorišta? Za koje zasluge je projektovanje nove zgrade povereno
firmi Yustat? Gde je nestalo 400.000 komada stare cigle koja je čuvana za
vraćanje u srušenu zgradu?
Stanislav Živkov
Najtragičnije što se
može dogoditi jednoj vrednoj zgradi - spomeniku kulture - jeste da maltene
nestane zahvaljujući radu baš onih koji su bili zaduženi za njeno očuvanje. Reč
je o zgradi Narodnog pozorišta - Nepszinhaz - u Subotici
zahvaljujući neprofesionalizmu i neodlučnosti tamošnjeg Međuopštinskog zavoda
za zaštitu
spomenika kulture, a pre svega, koketiranju s lokalnim politikantima.
Zgrada Narodnog pozorišta
bila je jedna od najstarijih zgrada namenjena kulturi u Subotici. Ideja o
gradnji stalne pozorišne zgrade rodila se 1833, a 1844. gradska uprava
angažuje gradskog građevinskog nadzornika, arhitektu Janoša
Škultetija koji projekt za pozorište okončava 1845.
godine. Temelji pozorišta položeni su 1848, uoči izbijanja građanske revolucije u Ugarskoj.
Revolucionarni događaji su prekinuli izgradnju, a izgradnja je nastavljena
1853. godine. Izvođač radova je bio sam projektant pozorišta, gradski arhitekta
Subotice Janoš Škulteti.
Prvo je sagrađen središnji deo: balska dvorana i hotelsko krilo prema
današnjem korzou. Sledeće godine za šest meseci je završeno i pozorišno krilo
pa je svečano otvaranje održano1854.
u decembru. Izgradnja cele zgrade trajala je dve godine. Od Škultetijevog objekta doskora je postojao centralni deo sa
balskom dvoranom, hotelski deo prema korzou, istina adaptiran uglavnom iznutra,
kao i deo pozorišnog krila. U svojoj 150 godina dugoj
istoriji ovaj objekat je pretrpeo brojne pregradnje i adaptacije, a naročito
1927, kada je pozorišna sala obnovljena nakon
požara koji je u njoj izbio 1915. godine. Naime, nakon
uništenja
pozorišne
sale, da bi pozorišni život kako-tako mogao da
se odvija, balska dvorana preuređena je u pozorišnu salu. Od tog trenutka
započeo je kontinuirani proces njene devastacije. Poslednji čin zadesio ju je
kada su zazidani prozori prema trgu. Nakon kontinuiranih osam decenija
"preuređivanja" konačno je "sklopila oči" i zavila se u
crno: van pameti je da se usled nerešenog pitanja adekvatne
pozorišne
sale, ova monumentalna balska dvorana iz 1854. godine uporno, gotov čitav XX
vek, pretvara u pozorišnu salu, a to nikako ne uspeva. Kao da se i sama
tome opirala!
Bezvredni vrednuju
Godine 1983. utvrđeno je da zgrada pozorišta ima spomeničko svojstvo, pa je
o tome doneto i privremeno rešenje. Prvi konzervatorski uslovi za objekat
urađeni su 1985. godine.
Prema njima, planirana je restauracija objekta, ali je već tada
konstatovano da postojeća pozorišna dvorana nema posebne vrednosti i zauzet je
stav da se rekonstruiše sala iz 1904. godine. Takav stav naišao je na nerazumevanje mnogih arhitekata i predstavnika
opštine i već sledeće godine prvi
put se javlja ideja koja predviđa rušenje većeg dela zgrade u projektu Ištvana Hupka, arhitekte i
scenografa subotičkog pozorišta, koji je urađen u saradnji s arhitektima mr
Ivanom Hegedišem i Laslom Čikošem. Obnovu Subotičkog pozorišta su kroz tri smele varijante prikazali i stručnjaci dva
evropska tehnička univerziteta, Zapadnog Berlina i Pariza 1988, godinu dana
kasnije i arhitekta Goran Martinović. Formirala su se dva suprotstavljena
tabora. Nasuprot privrženika tradicionalnog pozorišta i spomeničke
prepoznatljivosti grada stajali su graditelji novog teatra. Rušenje zgrade
pozorišta uz očuvanje najvrednijih delova našlo se nasuprot stava i uslova Zavoda
o restauraciji i rekonstrukciji, iako je zgrada 1991. proglašena
spomenikom kulture od velikog značaja. Uprkos takvom tretmanu zgrade, u gradu
su postajala sve jača nastojanja da se dokaže da je zgrada bezvredna i da je
treba srušiti, a na njenom mestu izgraditi novi objekat.
Kako bi se to i
dokazalo, u više navrata obavljeno je konstruktivno vrednovanje objekta, kao i
analiza postojećeg stanja sa uglavnom oprečnim rezultatima. Godine 1985. projektne organizacije IGV i Standardprojekt
ukazale su na statički nestabilnu zgradu, te potrebu detaljne rekonstrukcije i
adaptacije, dok su pet godina kasnije građevinski inženjeri Branko Ćopić
i Sreten Pavlović sproveli analizu čime su ukazali da oštećenja nisu
konstruktivnog karaktera. Kasnije, 1998. godine, Građevinski fakultet u
Subotici uradio je i elaborat o oceni stanja zgrade Narodnog pozorišta - Nepszinhaz.
Očigledno je da je političkim strukturama po svaku cenu trebalo potvrditi
da je zgrada sklona padu i da je treba srušiti. S obzirom na to da je 1991. godine
konstatovano da se objekat nalazi u lošem stanju i da je neadekvatan potrebama savremenog pozorišta, pristupilo se
detaljnim istraživanjima arhitekture, konstrukcije i funkcije pozorišne zgrade
na osnovu čega je usledilo ponovno vrednovanje, preispitivanje prethodnih
stavova o restauraciji, te izmena konzervatorskih uslova iz 1985, čime je de
facto otvoren put za predstojeće rušenje pozorišta. Objekat je ponovno
istražen i vrednovan kao kulturni spomenik. Iako je u monografiji iz 1992.
prikazana dokumentacija o prvobitnoj pozorišnoj dvorani, naprasno je utvrđeno da za restauraciju pozorišne sale iz
1904. godine - kako je prethodnim uslovima bilo predviđeno - navodno, nema
dovoljno autentičnih elemenata, jer, navodno, nije sačuvana tehnička
dokumentacija na osnovu koje bi se izvršila restauracija.
Kad
grad definiše
Utvrđeno je da su ogromne konstruktivne i estetsko-stilske intervencije
znatno izmenile izvorni objekat već u periodu od 1904. do 1907. godine.
Zamenjena je međuspratna i krovna konstrukcija, organizacija prostora je u
potpunosti izmenjena, a s tim i svi pregradni zidovi, središnji podužni
konstruktvni zidovi prizemlja zamenjeni gvozdenim stubovima, izmenjena je
širina svih otvora i kompletna dekorativna zidna plastika. Fasadna klasicistička
dekoracija dobila je obeležja eklektike sa naznakom secesije. Od originalnog
objekta delimično su ostali obodni zidovi, tavanska i krovna konstrukcija.
Definisane su osnovne vrednosti objekta odnosno delova objekta koji
poseduju autentičnost, definisane su sve faze razvoja i vrednovane. Najvredniji
delovi Škultetijevog objekta su predviđeni za
restauraciju, a istovremeno je ostavljena mogućnost za izgradnju savremenog
objekta koji će svojim izgledom, funkcijom, konstrukcijom i stilom odgovarati
savremenom trenutku, baš kao što je objekat bio napredan i u vreme izgradnje.
Definisana su tri nivoa zaštite koji se odnose na zaštitu pojedinih delova
objekta. Prvi i najstroži odnosi se na restauraciju centralnog izvornog dela sa
pročeljem i šest stubova, pozorišnim holom, reprezentativnim stepeništem i nekadašnjom balskom dvoranom.
Drugi nivo zaštite odnosi se na bočne delove objekta, koje je moguće
srušiti i podići nove u skladu s unutrašnjom organizacijom prostora, uz uslov
da se one svojim izgledom i gabaritom uklope sa postojećim pročeljem odnosno da
visinski gabarit do polovine dubine trakta mora da se sačuva kako se ne bi
narušio klasicistički koncept objekta. Treći nivo zaštite odnosi se na
interpolaciju novog dela objekta u središtu pozorišnog bloka koji svojim
gabaritima mora da se uklopi sa fasadama prvog i drugog nivoa zaštite i
visinskim gabaritima okolnih objekata. Izgled budućeg pozorišta će zavisiti od
inventivnosti arhitekte i njegove sposobnosti da u okviru postavljenih uslova
otkrije mogućnost za svoje slobodno izražavanje. Konzervatorski uslovi za
rekonstrukciju, restauraciju i interpolaciju objekta pozorišta u Subotici trebalo je da ukažu na pravac mogućeg
razmišljanja u toku izrade novog pozorišta, a ne da posluže kao ograničavajući
faktor. Ostavljena je mogućnost da grad i pozorište definišu šta je to potrebno
ovome gradu, da li grad želi
da konzervira i našminka pozorište takvo kakvo ima ili želi koncept novog pozorišta po
savremenoj tehnologiji. Inicijative kako grada i pozorišta, tako i subotičkih
arhitekata bile su usmerene na izgradnju nove sale u postojećim okvirima bloka,
uz čuvanje pročelja.
Usledio je jugoslovenski konkurs za idejno rešenje novog pozorišta, koji je
raspisala Skupština opštine Subotica u saradnji sa Društvom
arhitekata Subotice, u čijem predsedništvu se tada nalazio Žombor Sabo (dugogodišnji predsednik DAS-a). Javnost je bila upoznata s
konkursom i konceptom novog pozorišta,
a pogotovo arhitekti koji se danas zalažu za restauraciju, a protiv novog.
Zavod za zaštitu spomenika kulture je ponovo 1996.
godine za potrebe Skupštine opštine Subotica razmatrao mogućnost restauracije postojeće
pozorišne dvorane. U
interesu pronalaženja najpovoljnijeg rešenja urađena su idejna rešenja četiri
moguće varijante objekta pozorišta.
Prema prvoj varijanti
najstariji, a ujedno i izvorni i konstruktivno najstabilniji deo objekta, koji
obuhvata pročelje sa stubovima, hol, stepenište i balsku dvoranu restaurira se
u izvorni oblik, dok se ostali deo objekta ruši i gradi novi. Nova pozorišna sala
predviđena je u centralnom delu pozorišnog bloka, tako da je na taj način
zadržan postojeći gabarit objekta prema trgu i korzou.
Druga varijanta se
zasnivala na mogućnosti formiranja nove sale u centralnom delu bloka uz
zadržavanje pročeonog dela objekta s prethodno navedenim prostorijama, kao i
bočnog krila orijentisanog prema korzou.
Treća varijanta ukazala
je na jedno moguće rešenje koje je predočeno 1988, autora dipl. inž. Bernda
Huckriedea. Prema tom rešenju, zadržano je pročelje, krilo prema korzou i
Ulici Ive Vojnovića, dok je u centralnom delu isplanirana nova slobodnostojeća
multidisciplinarna sala.
Prema četvrtoj
varijanta, postojeći objekat je predviđen za restauraciju, s tim da se
neadekvatne, uglavnom dvorišne dogradnje poruše, a umesto njih formira trakt
objekta prema Ulici Branislava Nušića. Novom intervencijom
bi se zatvorio pozorišni blok, a ujedno bi se formirali prateći sadržaji uz
pozorišnu dvoranu.
Sve sami promašaji
Za sve četiri varijante
idejnog rešenja pozorišta urađena je procena predračunskih vrednosti radova. Ishod svih ovih aktivnosti bio je Projektni zadatak kojie je definisao
investitor. On je opredelio čitav dalji proces projektovanja i odluka. Krajnja
odluka ipak nije bila Zavodska. Iako su angažovani arhitekti s iskustvom na
pozorišnim objektima, eminentni stručnjaci istorije arhitekture i urbanizma,
kao i oblasti pozorišne tehnologije ipak
za sobom nisu imali ama baš
nijednu restauraciju istorijskog spomenika a firma - autor idejnog rešenja pozorišta
iz 1999. godine: Yustat-PRO iz Beograda uopšte nije imala referencu za obnovu spomenika kulture.
Idejni arhitektonsko-građevinski projekat za adaptaciju, rekonstrukciju i
dogradnju zgrade pozorišta iz 2005, delo istih autora, određen projektnim
zadatkom, uopšte nije respektovao prethodno zadate zaštitarske uslove. Profesor dr Ranko Radović, dia, Zorica
Savičić, dia, Ištvan Hupko, dia, i dr Radivoj Dinulović,
dia, samo su neka imena projektantskog tima koji je već iza sebe imao veliki
arhitektonski promašaj,
"rekonstrukciju" beogradskog Ateljea 212, pri čemu od originalne
zgrade, vrednog projekta Bojana Stupice, nije ostala ni prostorna
kompozicija, a kamoli revitalizovana fasada.
Objekat definisan projektnim zadatakom nije mogao da se uklopi u postojeće
parametre zaštite i definisane visinske gabarite. Kako bi se zaobišao subotički
Zavod za zaštitu spomenika, koji je je u okviru
Idejnog projekta izradio Idejni projekat restauracije dela objekta koji se
čuva, nove uslove kojima je dopušteno rušenje skoro čitavog kompleksa pozorišta
izdao je Republički zavod za zaštitu
spomenika kulture iz Beograda, u čije ime ih je potpisala izvesna Tanja
Damljanović. Umesto da se idejni projekat prilagodi konzervatorskim
uslovima, u ovom slučaju uslovi su prilagođeni idejnom projektu i željama subotičke
urbanističke mafije.
U međuvremenu, Zavod je imaocu spomenika kulture ukazivao na oštećenja
zgrade pozorišta i potrebu da se ona saniraju, ukazivao na potrebu za hitnim
intervencijama u cilju očuvanja zdanja od daljeg propadanja, učestvovao u sanaciji
krovne konstrukcije i pokrivača iznad centralnog dela i bočnog krila
orijentisanog prema korzou.
Glavni arhitektonski projekat adaptacije, rekonstrukcije, restauracije i
dogradnje zgrade Narodnog pozorišta rađen je u kontinuitetu i završen tokom
2006. godine. Pokušaji intervencija
subotičkog Zavoda okončani su delimičnim uspehom, proširen je deo koji se čuva,
delimično i na bočna krila objekta, ali gabariti nisu u dovoljnoj meri
korigovani, na šta je i ukazivano prilikom izrade projekta. Isti ovi gabariti i
danas izazivaju negodovanje javnosti. Očigledno je: konzervatorskim uslovima
veći deo zgrade proglašen bezvrednim i predviđen za rušenje, iako se jedan od
osnovnih principa zaštite zasniva na očuvanju svih slojeva na građevini, na
čemu se insistira i što je u ovom slučaju bilo veoma značajno, jer je zgrada
predstavljala svojevrsnu istorijsku čitanku.
Da je objekat star, poznato je, ali u svakom slučaju nije bio bezvredan,
niti sklon rušenju, kao što je nekome veoma odgovaralo da se čuje u javnosti.
Istina je da je zgrada decenijski zapuštana, ali je crep na krovu bez ikakve
dozvole mogao da se zameni da pozorišno
krilo ne kisne. To je bila obaveza vlasnika zgrade, formalno Republike Srbije,
posredno Narodnog pozorišta
- Nepszinhaza. Očito je nekome išlo u račun da se zgrada sama od sebe uruši.
Ako je već bilo dozvoljeno rušenje dela zgrade, pri radovima je načinjeno
više teških promašaja: najveći od svega je da je uklonjen krov sa sačuvanog
dela zgrade, čime je ona ostala otvorena za elemente umesto da se privremeno
sanira krov i da su započeti restauratorski radovi u enterijeru sačuvanog dela.
Rušenje zgrade je obavljeno i započeti su radovi na novim temeljima, protivno
zakonu jer projekat novog objekta pozorišta nije do danas završen. U vreme
kampanje protiv rušenja zgrade pozorišta intervenisale su i međunarodne
nevladine organizacije te je ICOMOS Mađarske uputio pismo gradonačelniku
Subotice da se odustane od rušenja pozorišta, a predsednik ICOMOS-a Michael
Petzet uputio je pismo Ministru kulture Srbije Vojislavu Brajoviću
da se ne dozvoli rušenje pozorišta. Komisiji ICOMOS-a Srbije uopšte nije bilo dozvoljeno
da uđe u objekat Pozorišta pa je rušenje započeto u junu 2007. godine.
Iako su građani imali čvrsta uveravanja gradonačelnika Subotice da će najstariji
deo objekta biti sačuvan, tokom rušenja objekta greškom je porušen i deo glavnog stepeništa, prednji deo objekta potpuno je oljušten, krov i tavanica su skinuti tako da od zgrade pozorišta nije ostalo više ništa osim nekoliko neuglednih delova spoljašnjih zidova i patrljci oljuštenih stubova. Rušenje je izvedeno
diletantski, bagerima i građevinskom kuglom, a ni sam konzervatorski nadzor
Međuopštinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture nije bio mnogo bolji, jer su
prve mere zaštite na ostacima zaštićenog dela
objekta izvršene tek nakon izveštaja komisije Republičkog zavoda za zaštitu
spomenika kulture početkom novembra 2007. godine. Tako je zauvek uništen
spomenik kulture od velikog značaja u Republici Srbiji i jedan od
najznačajnijih simbola građanske Subotice. Istovremeno je u velikoj meri
narušeno, takođe, zakonom zaštićeno gradsko jezgro Subotice, kao prostorna
kulturno-istorijska celina od velikog značaja. Očigledno je da je
rekonstrukcija pozorišta i dalje ostala sporna, jer se ni danas ne zna koje se
pozorište rekonstruiše, što je osnovna dilema stručnjaka i građana.
Nikad
svirali
U pitanju je nešto sasvim drugo i nečiji interesi su očito prevladali, jer
je pitanje kako je moguće da se na mestu spratne zgrade dozvoli gradnja
osmospratnice sa dve etaže lokala u trgovačkom pasažu unutar pozorišta, što automatski uslovljava povećanje ionako neprikladnog
gabarita nove zgrade. Kakva je to koncepcija koja umesto faksimilne obnove
fasade prikazuje armirano betonski skelet sa staklenikom. Čitav blok pozorišta
u visini osmog sprata prekriva se staklenim krovom, potpuno neprimerenim
istorijskom jezgru grada, a Subotički zavod je to dozvolio.
Iako postoji mogućnost da se metodom analogije rekonstruiše enterijer
Škultetijevog pozorišta, ili bi egzaktnije mogla da bude rekonstruisana kasnija
dvorana, zavod dozvoljava da se sve sruši i umesto rekonstrukcije sloja
originala - koji je svakako najvredniji u istorijskom kompleksu - dozvoljava se
gradnja nakazne zgradurine sa tri sale, koje ukupno imaju manje mesta nego što ih je imala prvobitna. Ukazivanje na
predimenzionisanost, preveliki gabarit, i uopšte sve zamerke zbog rušenja spomenika kulture očito nekome smetaju. Kakve
reference za rekonstrukciju kulturno-istorijskih spomenika ima firma Yustat,
kao i projektant, izvesni Radivoje Dinulović, kada do sada nikada nisu
radili rekonstrukcije ovako značajnih objekata? Postavlja se pitanje šta je bilo važnije:
rehabilitacija i rekonstrukcija arhitekture J. Škultetija, prvog graditelja pozorišta, ili gradnja arhitekture Radivoja Dinulovića. Koliko je građevina
Dinulović restaurirao, revitalizovao ili sanirao? Koliko je napisao
istraživačkih radova i studija o valorizaciji graditeljskog nasleđa? Koji su
njegovi teoretski radovi iz oblasti zaštite i revitalizacije spomeničkog
nasleđa poznati javnosti?
Rušenje Subotičkog pozorišta
predstavlja jedinstven slučaj u širem okruženju budući da je reč o tome da se jedno ovakvo zdanje, staro više od 150
godina gotovo sasvim uništi. Podsećanja radi, kada je izgorelo Splitsko pozorište,
deo zgrade je srušen
i ponovno sagrađen za samo četiri meseca, pri čemu je sagrađena replika srušenog dela stare zgrade.
Velika dvorana subotičkog pozorišta bila je jedna od retkih dvorana u zemlji sa
izuzetno kvalitetnom akustikom, u kojem je čuveni Svjatoslav Rihter
šezdesetih godina XX veka održao solistički koncert, kao i brojni
filharmonijski orkestri iz zemlje i inostranstva. Vrlo je verovatno da se rušenjem
te dvorane i gradnjom nove tri može ponoviti slučaj nove zgrade SNP-a u Novom
Sadu, u kojem je velika sala potpuno bez akustike, pa orkestri zvuče kao da ih
slušate
na telefonskoj slušalici.
Rušenje Subotičkog
pozorišta predstavlja rezultat višedecenijske kampanje
kojom se po svaku cenu, s jedne strane, forsiralo kontinuirano zanemarivanje
vrednog objekta i priprema javnosti na neminovnost ideje da pozorište
treba srušiti.
Očito je da je nekome to bilo tako važno odnosno daleko važnije
je bilo nekome namestiti velike poslove, a samim tim i veliku zaradu, jer
nikome nije odgovaralo da se postojeća zgrada sanira i restaurira za
daleko manje novca i vremena. Umesto da je sačuvan biser arhitekture 19. veka,
usred Subotice stropoštana je armirno-betonska nakaza, a od pozorišta je
ostao samo arhitektonski nagoveštaj! Zahvaljujući
sistematskom nehatu službe zaštite i lopovluku
političara, Subotica je ostala bez spomenika kulture umesto kojeg još uvek
ne zna šta
dobija, jer niko živi
ne zna kako će pozorište, u stvari, izgledati, kao ni to da li će
ikada biti gotovo.
Misterija
zvana cigle
Najnoviji slučaj u vezi sa rušenjem Subotičkog pozorišta je volšebni nestanak skoro 400.000 starih cigala
koje je trebalo uzidati u zaštićeni deo Narodnog pozorišta, a koje su naprasno
nestale iz skladišta te je Ljubica Ristovski, direktorka Narodnog pozorišta, predala krivičnu
prijavu protiv N. N. lica zbog nestanka cigala, iako je, kako se sada
ispostavlja, Ristovska već - godinu i po dana znala da ih nema. Naime, Jožef Kasa, predsednik UO Pozorišta, zatražio je od
Međuopštinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture da se ubrza izrada
uslova za sanaciju ostataka starog, zaštićenog dela zgrade, da bi se raspisao
tender za izvođača. Kasi je tada saopšteno da u Zavodu ne znaju kako to da
reše, jer su nestale cigle koje treba da budu ugrađene na staro mesto. Kasa je
odmah zahtevao od direktorke pozorišta da podnese krivičnu prijavu. Ipak, o
tome da cigala nema Ristovska je obaveštena još pre godinu dana, ali neverovatno zvuči njena izjava da tada
nije reagovala, jer imovina pozorišta nije bila u
ingerenciji direktorke pozorišta. U prvoj fazi obnove i izgradnje
pozorišta investitor je bilo Ministarstvo kulture, dok je samo pozorište bilo
navedeno samo kao krajnji korisnik. Međutim, kada je došlo do promene izvođača
radova i početka druge faze, urađena je primopredaja gradilišta, ali, iako je
predstavnik Ministarstva kulture trebalo da prisustvuje primopredaji, niko nije
došao.
Iako je direktorka Ristovska u Ministarstvo poslala zapisnik
sa te primopredaje i skrenula pažnju na činjenicu da kod prethodnog izvođača, firme
Panongrad, u magacinima nema starih cigala, niko nije reagovao.
Ristovska je ponovo intervenisala u Ministarstvu kada joj je rečeno da je
Ministarstvo izmirilo svoje obaveze prema izvođaču radova Panongradu,
koji je u međuvremenu otišao u stečaj zbog velikih dugovanja. Javna je tajna da
su poverioci i pre proglašenja stečaja iz skladišta Panongrada uzimali
robu i mehanizaciju. Tako je sa gradilišta Narodnog pozorišta i firma SMB gradnja demontirala kran na ime
dugova. Danica Gvozdenović, zamenik direktora u SMB gradnji,
izjavila je da su oni dugovanja Panongrada rešili preuzimanjem nekih
kredita i mehanizacije i da nisu nikada čuli da su poverioci plaćani spornim
ciglama. Dogovor je bio da se te cigle sklone, očiste i vrate. Cigle koje su
izvađene iz zgrade starog Narodnog pozorišta bile su izuzetnog kvaliteta, one
su, kao i izgled i funkcija zgrade, neodvojiva vrednost tog dela objekta, i
mogu biti zamenjene samo građevinskim materijalom istog kvaliteta, kaže jedan
od stručnjaka koji je želeo da ostane anoniman.
Šta će i tamo
Prema dobro obaveštenim izvorima, dr
Tanja Damljanović je kao konzervator površno, nestručno i
neprofesionalno obradila predmet rekonstrukcije pozorišta. Ona je svojevremeno
bila arhitekta-savetnik u Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture, a
potom digla sidro i otišla u Ameriku da predaje urbanizam. O tome
da je kod nje baš sve bilo moguće najbolje svedoči nakazna zgrada banke u
Rajićevoj ulici u Beogradu.