Francuska

 

Car-predsednik iz zemlje slobode i demokratije juriša na Afriku

 

Pustinjska mačka obeležava teritoriju

 

Dopisi iz Francuske često su niska feljtona bez početka i kraja. Taman se zaletiš da razumeš neku aferu i čitaocima objasniš priču, kad evo nove, još komplikovanije i, kao i obično, pune laži i medijske propagande. Nova laža zamenjuje prethodnu paralažu, i nikada ništa nije do kraja izrečeno. Niti se priča dovrši,  niti se mediji ikada vraćaju  na staru temu. Bilo pa prošlo, raja traži friške taze dogodovštine, nove heroje i sveže žrtve. Zbog toga je pravoj istini teško da se probije do naslovne stranice. U Francuskoj pogotovo. Ovde se sve uvek svodi na aktivnosti cara-predsednika, kakva je zapravo priroda najviše funkcije u zemlji slobode. Kao da je tako od Boga dato, pa je isto i po ustavu i po vekovnoj tradiciji.

 

Mile Urošević

 

Dopisnik iz Pariza

 

 

Francuski Predsednik je apsolutni gospodar sudbine 65 miliona ljudi. Od početka mandata normalnog Predsednika Olanda njegova popularnost je vrtoglavo opadala sve dok nije krenuo u rat. Bez mandata UN i bez NATO pakta, solo a la Sarkozi. Istog trenutka kad je tresnula prva bomba po pesku Sahare, skočio je i imidž novog ratobornog predsednika, koga su, inače, sve do juče nazivali priučeni predsednik i gospodin mlakonja. Preko 80% Francuza aplaudiralo je i rukama i nogama kao podrška hrabrom Predsedniku bez mane, heroju  i vojskovođi koji će - kako reče!! - uništiti sve teroriste.

Nekoliko dana trajaće euforija. Kad je avijacija pete sile sveta ispucala skoro svu zalihu svojih pametnih bombi od po 300.000 evra komad, otpočela je jeftinija, kopnena ofanziva i to tradicionalnom vojnom taktikom još od vremena proboja solunskog fronta: domorodci napred, pešadijski, a legionari pozadi u tenkovima i bornim kolima. Rat bez mandata, ali na izričiti poziv prijateljskog i privremenog (da ne kažemo poluzakonitog) predsednika Malija. Rat bez slika i filmskih zapisa, strogo poverljiva akcija humanitarnog tipa imala je podršku ne samo pozicije nego i svih partija opozicije. Tako beše sve dok nisu pale prve žrtve, a naročito nakon eksterminacije talaca u Alžiru. Svet je bio šokiran ovakvom terapijom islamskog ludila, mnogi Francuzi su preispitali svoje gledište. Jedino su Oland i njegovi službenici, ili podanici, podržali radikalno rešenje krize. Nema talaca, nema ni krize. Za glavobolju je giljotina uvek bila najefikasnije rešenje.

 

 

Čobani i ratari

 

 Nakon pogibenija u alžirskoj naftari, Oland je najavio nastavak operacija kao da ništa nije bilo. Normalna koncepcija svih mirovnjaka na silu. Naravno,  vladari Evrope i Amerike se slažu da se sa teroristima treba obračunati, ali ipak oni ne šalju svoje trupe. Veruju,  verovatno, da se iza najboljih namera Francuske uvek kriju i neke „š" kombinacije. Pa se tako pitaju: šta to, osim peska i kamila, ima na severu dotične države? Jer ako i običan đak, koji ima keca iz geografije, pogleda mapu Malija, vidi da su to dve države, ili jedna, čisto veštačka tvorevina velikih sila.

Na jugu zeleniš i Crnci ratari, a na severu Arapi čobani i beduini. Još od vremena Atile se zna da su ove dve vrste ljudskih zajednica nepomirljive i da u državi sa takvim pokrajinama nema ni kratkog, a kamoli večnog mira.

Kosovo je takođe dobar primer ove teoreme. Granicu je lako nacrtati, ali ju je teško odbraniti, i tu je ključ celog problema. Neko je po Africi namerno povukao granice tako da se čobani i ratari biju, dok treći koristi gužvu. Kolonijalistička računica je čista geometrija. Na severnoj granici države se vidi lenjir grafičkog rešenja problema,  pa čak i greškom ucrtan trag prstiju koji drže lenjir. Ovako proste, ili čak prostačke granice, primenjene su u fazi dekolonizacije Afrike i stvaranja banana država. Za divno čudo, na istom principu je raskomadana i bivša Jugoslavija. Pošto nije postojala zakonska podloga stvaranja novih država po administrativnim granicama, Evropa je uzela kao opravdanje upravo ovu kolonijalnu jurisdikciju.

 

 

Francuzi postaju mete

 

Francuske vlasti pravdaju novi rat u Africi kao akciju protiv uspostavljanja terorističke države na severu Malija, što bi moglo da celu zonu pretvori u novi Avganistan, odakle  bi posle bili izvođeni teroristički napadi na ceo Zapad i sav mirnodopski svet ove planete, a kasnije verovatno i na ostali deo Sunčevog sistema. Kao dokaz su prikazani pikapovi „Tojote" sa nabudženim mitraljezima, što je trenutno najžeće oružje svemira. Teslino oružje je dupla nula u odnosu na  300 ovakvih vozila smrti koje su islamisti nabavili u Libiji, nakon što je mali Napoleon oslobodio čovečanstvo od Godzile Gadafija. Posle Hitlera, najvećeg neprijatelja slobodnog sveta. Koga oni zezaju, pitaju se gotovo svi alžirski mediji, i napominju da je i samo ime vojne operacije „Serval" vrsta provokacije. Mi ne znamo kakva je životinja Serval, ali nam „Gugl" veli da je to smrdljiva pustinjska mačka koja piša trideset puta na sat, da bi obeležila svoju teritoriju.

Neki Francuzi počinju da sumnjaju u iskrenost vojnih stručnjaka i polako se organizuju. Na svakom koraku su vojnici sa heklerima na gotovs, a pojačana sigurnost pojačava atmosferu straha. Svi znaju da su Francuzi postali glavna meta terorista, bilo gde da se nalaze ali ne znaju da odgovore kako izaći iz paklenog lavirinta u koji su uskočili brzopleto i potpuno usamljeni.  Ako ceo svet nije mogao u Avganistanu,  kako će jedna Francuska da iskoreni islamski terorizam iz Afrike?

„...Mi se suočavamo sa najtvrdokornijim, najfanatičnijim i najorganizovanijim grupama od preko 1.000 islamističkih terorista", rekao je ministar odbrane Žan Iv le Drijan, čikica koji mnogo više podseća na mog šnajdera Tomu nego na Patona ili Montgomerija. Francuska je od početka svesna da će to biti veoma teška operacija, ali afera talaca u Alžiru i rat u Maliju nemaju nikave veze jedno sa drugim, zaključio je ministar. Svako može da zaključi koliko je ova teorija tačna i koliko je stepen propagande u medijima.

 

Rat za pare i pare za rat

 

Predsednik Francuske je svojim trosobnim konfornim avionom leteo u svoju novu  vojnu bazu u okolini Abu Dabija, gde je saopštio da Francuska vodi humanitarno- spasilački rat protiv terorizma i da nema nikakve pretenzije da ostane u bivšoj koloniji. Usput je od Emirata tražio i neku finansijsku injekciju, jer je rat protiv organizovanog terorizma postao luksuz u ovim kriznim vremenima. Francuski vojni budžet je oko 30 milijardi evra, a rat troši nekoliko miliona dnevno. Nijednog trenutka predsednik nije izgovorio reč „islamisti", kao da je to neka velika psovka ili uvreda prema Alžiru i ostalim muslimanima. Doduše, on je i jedini na svetu podržao alžirsku šemu rešavanja otmice kao jedinu adekvatnu za razgovor sa otmičarima. Ruska metoda a la Putin,  kako je nazivaju francuski mediji. Prvo pobij, pa onda pregovaraj. Naravno, niko normalan ne može biti na strani islamista, niti može da se poželi stvaranje bilo kakva teroristička država na severu Afrike. Da je istina ono što vlasti daju kao razlog angažovanja sile u jednoj državi kao što je Mali, svi bi nahvalili akciju i priskočili u pomoć legionarima. S obzirom na to da niko ne ulazi u igru, može se posumnjati da je i ovaj rat finansijske prirode.

 

Kinezi čekaju Francuze

 

Kao što je rat u Libiji bio poništenje francuskog duga i usluga  Katarskim emirima, tako je i ovaj rat u skladu sa francuskim interesima u Africi i reakcija na sve agresivniju prisutnost Kineza u ovom delu sveta. Obala Slonovače, Ruanda, Čad, Gabon i Centralna Afrika su bivše kolonije gde Francuzi imaju svoje interese i gde živi veliki broj Francuza.

Sve dok postoji taj postkolonijalni odnos, ta privilegija  eksploatacije sirovina, Francuska će držati svoje vojne baze na crnom kontinentu, i na najmanje mrdanje malog prsta korumpiranih predsednika odgovoriti silom. Tako se zapravo i dogodilo u Maliju. Nakon vojnog puča i građanskog rata , početkom prošle godine, Francuska im je udarila embargo na oružje. I onako slaba vojska uništena da bi se stvorila „potreba"  za stranom intervencijom.

I dok se afrička koalicija spremala da povrati suverenitet severa, Francuska se pod izgovorom bratstva i jedinstva sa crncima i svojih 6.000 belaca u Bamaku požurila da krene u ratne akcije protiv islamista. Istih onih koje inače podržava u Libiji i Siriji kao i u celoj insceniranoj aferi arapskih proleća.

Nelogičnost je na vrhuncu ako se zna da te iste islamiste finansira Katar koji u Francuskoj drži veliki deo ekonomije. Kad je interes u pitanju nelogičnosti ne postoje. Francuska zapravo oružjen čuva svoje nalazište uranijuma u susednoj Nigeriji a ujedno  pokušava i da zauzme nova na istoku Malija i da se usput  nametne kao privilegovani partner svojoj ogromnoj  izgubljenoj koloniji. Mali je inače treći izvoznik zlata u Africi i  sa verovatnim zalihama petrola u pustinji. Posle rata u Libiji za petrol, evo i rata za uranijum u Maliju ali i za ostali deo njegove ekonomije.

Vrlo malo se pominje činjenica da je Kina već odavno glavni ekonomski partner Malija, i da je gotovo sva ekonomija u njihovim rukama. Kineski predsednik je prošle godine posetio Bamako i poklonio im još jedan most, kao i deonice autoputa. Tamo gde Kinezi besplatno  podižu mostove sledi invazija i novi vid kolonijalizma, tvrde neki francuski mediji.  Kinezi su za sada neutralni i čekaju da Francuzi odrade posao.  Polako osvajaju sve grane privrede i lagano teraju Francuze iz njihovih bivših kolonija. Doduše, ni Amerikanci nemaju ništa protiv da se plasiraju u Africi.  Samo naivan veruje u zvaničnu verziju da je Oland iz prijateljskih pobuda krenuo u rat, ne bi li povratio suverenitet nad celom teritorijom bratskog Malija i onda napustio oslobođenu teritoriju. Da se čovek  zapita: Kako to da našim vođama nikada ne pade na pamet da pozovu tu istu Francusku u pomoć pa da u ime francusko-srpskog prijateljstva i mi ostvarimo suverenitet nad celom Srbijom? Mora da ideja nema na šta da im padne, ili je Srbija siromašna  rudama i petrolom pa se prijateljstvo ne isplati...