Na tragu

Pohlepni funkcioneri SNS-a ostavljaju Beograđane bez pitke vode

Kanalizacija u reni bunarima

Skupština Beograda je donela novu Odluku o zonama vodoizvorišta kojom je zaštitna zona oko najvećeg beogradskog izvorišta pitke vode smanjena za trećinu. Sve je rađeno u punoj tajnosti, pa zato nije ni traženo mišljenje nadležnih i stručnih institucija o mogućoj štetnosti ovog smanjenja zaštite. Konačno, gradske vlasti su priznale da se sve ovo radi kako bi se dobilo građevinsko zemljište na pet kilometara od Terazija i to desetostruko veće od „Beograda na vodi", na kome će Bogoljub Karić moći da gradi svoj projekat „Dijadema" koji su vlade nekolicine zemalja već odbile kao besmislen. Istovremeno će stanovnici Beograda morati da otplaćuju desetine miliona evra kredita uzetog za proširenje vodovoda, ali će morati da piju flaširanu vodu, ako budu imali novca da je kupe. Oni koji ne budu mogli da plate, piće tehničku vodu i polako, ali sigurno će umreti

Igor Milanović

Više od pola veka postoji zakonom određena zaštitna zona oko beogradskog vodoizvorišta u Makišu. Na tom prostoru ne samo da je zabranjena izgradnja, već se ta odluka poštovala i sprovodila čak i u vreme najveće divlje gradnje.

Podzemno jezero pitke vode ispod Makiškog polja je toliko veliko da može vodom da snabdeva dva miliona ljudi. JKP „Beogradski vodovod i kanalizacija" je od Evropske banke za obnovu za razvoj (EBRD) podigao kredit za izgradnju cevovoda za pitku vodu od postrojenja "Makiš jedan" i "Makiš dva" sve do Mladenovca, preko koga će se snabdevati i jedan deo Šumadije.

Podzemno jezero se vodom snabdeva sa obližnjeg Banovog brda, odakle se sliva kišnica, kao i iz reke Save koja protiče skoro uz samo jezero. Kroz slojeve zemlje, peska i šljunka ona se filtrira prirodnim putem kao što je to bio slučaj milionima godina unazad, tako da je potrebno izuzetno malo ulaganja da bi se ta voda preradila u potpuno čistu i za korisnike bezbednu pijaću vodu.

Posle više decenija čuvanja ovog kraja kao posebne ekološki čiste sredine u samom Beogradu, Ministarstvo zdravlja je u potpunoj tajnosti donelo Rešenje broj: 530-01-48/2014 od 1. avgusta 2014. godine kojim se određuju zone sanitarne zaštite na administrativnoj teritoriji grada Beograda za izvorišta podzemnih i površinskih voda koja služe za vodosnabdevanje grada Beograda. Rešenje je potpisao ministar zdravlja Zlatibor Lončar.

Ovim rešenjem je zaštitna zona oko izvorišta smanjena za 1.160 hektara, odnosno za jednu trećinu. Rešenje, istina, dozvoljava smanjenje zaštitne zone, ali ostavlja opštini Čukarica, na čijoj teritoriji se nalazi Zona, kao i gradskim vlastima da odluče da li će i kada to da bude urađeno. Predsednik opštine Srđan Kolarić je, međutim, jedva dočekao ovakvu odluku Ministarstva kako bi odmah krenuo u rasparčavanje zemljišta i pripremu njegove prodaje navodnim stranim investitorima.

Buduća poslovna zona, čiju je izgradnju na tom prostoru zamislio Kolarić, udaljena je samo pet kilometara od Terazija. "Na ovom potezu uz Savsku magistralu već imamo svu neophodnu infrastrukturu, od struje, kanalizacionih kolektora, gasa, a povezani smo i sa obilaznicom, kao i mostom preko Ostružnice", objašnjavao je novinarima 2015. "Tu je železnička ranžirna stanica u Železniku, a izgradiće se i pristanište na Savi, da bi proizvođači lakše mogli da distribuiraju robu." Najavljeno je i otvaranje 10.000 novih radnih mesta.

Sa jedne strane se, dakle, uzima kredit od Evropske banke za obnovu i razvoj kako bi se proširili kapaciteti makiškog vodoizvorišta, dok se na drugoj strani planira izgradnja poslovno - industrijskog kompleksa koji bi ugrozio čistotu vode u pomenutom izvorištu.

Odbornik u beogradskoj gradskoj skupštini Zoran Alimpić je na sednici održanoj 2. aprila 2015. ukazao je da odbornicima nikada nije podeljeno pomenuto rešenje Ministarstva zdravlja, odnosno da oni u tom trenutku nisu ni znali da ono postoji, jer se u skupštinskim materijlima pomiljala samo nova Odluka o zonama vodoizvorišta koju je donela gradska direkcije.

Predsedavajući na toj sednici, Nikola Nikodijević, na kratko se tada umešao u raspravu i objasnio da je rešenje donelo Ministarstvo zdravlja i priznao da isto nije podeljeno odbornicima sa ostalim skupštinskim materijalima.

Opštinsko, ali i gradsko rukovodstvo su očigledno pokušali da planiranu izgradnju industrijske zone sakriju iza jedne od mnogobrojnih izmena neke od odluka Skupštine grada Beograda, u nadi da odbornici na to neće obratiti pažnju. Sasvim bi, međutim, bila drugačija reakcija odbornika da su ih gradski čelnici odmah obavestili da je na jednom delu zaštitne zone oko najvećeg izvorišta pitke vode u Beogradu već planirana izgradnja poslovnih i stambenih objekata. Kako je predsednik opštine Čukarica Kolarić posle toga objašnjavao, za ovu lokaciju su se odlučili jer je „taj prostor prazan, nema kuća, pa nemamo ni koga da selimo". A prostor je upravo zato prazan, jer se više od pola veka vodilo računa da se ne zagade reni bunari koji se tu nalaze.

Ono što su neki odbornici odmah uočili jeste sličnost između projekta „Beograda na vodi" i nove industrijske zone u Makišu. Obe lokacije se nalaze na desnoj obali Save u gradskim opštinama Beograda („Beograd na vodi" je na opštini Savski Venac, a Makiš na teritoriji opštine Čukarica), međusobno su udaljene oko dva kilometra, ali je makiški prostor deset puta veći od onoga izdvojenog za „Beograd na vodi". I u oba slučaja se samo priča o navodnim stranim investitorima, dok ulaganja u suštinu dolaze od para opljačkanih u Srbiji.

Iako je gradonačelnik Beograda Siniša Mali, braneći makiški projekat, 2015. godine novinarima tvrdio da su za izgradnju industrijske zone i poslovo-stambenih objekata na tom prostoru zainteresovane najmanje dve, neimenovane kompanije iz Kine i Sjedinjenih Američkih Država, istina je sasvim drugačija.

Na jednom nedavnom gostovanju na televiziji Bogoljub Karić je priznao kako planira na toj lokaciji da zida „Tesla City", projekat koji je pod drugim imenom neuspešno bio ponuđen nekolicini država nekadašnjeg Sovjetskog Saveza. Pošto je projekat preskup, a istovremeno i nefunkcionalan, bio je neinteresantan i za naftom bogate srednjeazijske susede Rusije, ali i za inače za medijski atraktivne građevinske poduhvate zainteresovanog predsednika Belorusije Aleksandra Lukašenka, pa su Karići odlučili da ga proguraju u Beogradu.

Odmah posle najave izgradnje „Beograda na vodi" pre nekoliko godina oglasio se iz tadašnjeg izbeglištva Bogoljub Karić prikazujući zainteresovanim medijima nekadašnji projekat „Dijadema" koji je za beogradske potrebe preimenovan u „Tesla City".

Očigledno je njegov novac doprineo da ministar Lončar zaštitnu zonu oko najvećeg izvorišta pitke vode u Beogradu smanji za trećinu i da predsednik opštine Čukarica i gradonačelnik Beograda odmah nadležnima narede da krenu u tajnu akciju prenamene zemljišta.

Koliko je sve rađeno u tajnosti i na brzinu, vidi se iz činjenice da je bez odgovora ostalo odborničko pitanje na osnovu čega je doneta pomenuta nova Odluka o zonama vodoizvorišta, odnosno ko je i kada uradio stručnu analizu kvaliteta zaštite. Kako izgleda, analiza nije ni rađena, bar ne ona stručna, već je samo prepisano mišljenje Ministarstva zdravlja kako zaštitna zona može da bude smanjena. Koliko je poznato, prilikom izrade nove Odluke nije konsultovan ni Gradski sekretarijat za zaštitu životne sredine.

Na jedno odborničko pitanje sa tim u vezi stigao je odgovor iz gradskog veća, kako analize i studije nisu urađene na nivou Beograda, već „je ministar zdravlja smanjio zaštićenu zonu vodoizvorišta i grad se tu ništa ne pita". Od svih analiza, očigledno, je urađena samo ona o finansijskoj koristi koju će republički, gradski, ali i opštinski funkcioneri imati od ovog projekta.

Pokretanje projekta je do sada jedino odlagano iz ratloga jer se čekalo da se iz egzila vrati Bogoljub Karić, što se nedavno i desilo.

Beograđani će zbog želje vlastodržaca da se domognu još nekoliko miliona evra koje će dobiti kao mito, uskoro piti samo flaširanu vodu, ali će kroz doprinose i naknadu za korišćenje vodovoda istovremeno vraćati desetine miliona evra kredita koji je JKP „Beogradski vodovod i kanalizacija" uzeo za unapređenje i proširenje vodovoda koji posle izgradnje industrijske zone u Makišu neće imati šta da ponudi građanima.

Uz sve to, pomenuti kredit koji je dao EBRD uopšte nije naročito povoljan, jer predviđa kamatnu stopu od 3,3 odsto uvećan za šestomesečni euribor.

A 1. Pod prinudom

Ministar zdravlja Zlatibor Lončar, kako saznaje Magazin Tabloid, potpisao je odluku o kojoj je reč u tekstu, po nalogu sa najvišeg mesta. Da li će ga sud osloboditi? Jedino ako dokaže da je bio pod prinudom i imenuje one koji su ga ''pritiskali''.