Esej

O prećutanoj srpskoj pesnikinji Danici Marković (2)

Heroina Toplice

Danica Marković je jedna od najvećih srpskih pesnikinja. Korenima Čačanka i Kragujevčanka, životom Beograđanka, u najtežim danima nove srpske istorije našla se u Prokuplju, pod okupacijom. O tom periodu njenog života, nazivajući je heroinom Topličkog ustanka, književnik Ivan Ivanović, stalni pisac Magazina Tabloida, i sam Topličanin, napisao je esej-priču, čiji siže je kazao u selu Vraniću, povodom monografije Branke Radovanović o pesnikinji. Donosimo ovaj rad u 3 nastavka

Ivan Ivanović

5.

Jedna od zagonetki vezanih za neobičnu ličnost Koste Vojinovića je njegov politički profil. Kako sam vojvoda o tome nije ostavio nikakve beleške (ili jeste u nepoznatom ličnom dnevniku, za koji Milivoje Perović tvrdi da postoji, ali ga dosad niko nije predstavio), ostaje nam da pretpostavljamo. Iz činjenice da je mladi Vojinović pripadao crnorukcima, proizlazi da je bio republikanac i sklon radikalnim promenama u srbijanskom društvu. No bolje je da vidimo šta je na tu temu napisao Vlastimir Vuković u svojim „Sećanjima na vojvodu Kostu Vojinovića". o „U vreme pred ustanak", piše Vuković, „kad sam ja bio neprestano uz Vojinovića, Kokan mi je u više navrata kritički govorio o srbijanskom društvu na početku XX veka. Pošto smo se kretali zabačenim selima Kopaonika, u kojima se još živelo kao u srednjem veku, izrazito siromašnim, gde su u istoj prostoriji boravili i ljudi i stoka, Kosta je stalno govorio o potrebi izvlačenja ovih krajeva iz bede i zaostalosti i revolucionisanja njihovog života. Iako mi to nije nikad izričito rekao, mislim da je Kokan bio blizak socijalističkim idejama.

Istina, on je potekao iz porodice bliske vlastima (otac Jovan je bio visoki državni činovnik), odrastao u kući srpskog oficira od karijere Pante Grujića, odanog monarhiji, ali se već u Prvoj muškoj gimnaziji u Beogradu zagrejao za socijalni pokret. Još u gimnaziji upoznao se sa idejama socijaldemokrate Dimitrija Tucovića i priželjkivao socijalnu revoluciju u Srbiji.

Kasnije, kao uspešan preduzetnik u Makedoniji, više se okrenuo nacionalnoj ideji oslobađanja porobljene braće. U stvari, mogao bih da napišem, a i sam Kokan mi je o tome govorio, da su se u njemu stalno bile te dve ideje: socijalna i nacionalna. Teško je reći kojoj bi se opciji Kokan posle rata privoleo, a ja mislim da bi mu bila bliža socijaldemokratska ideja.

Ovo kažem stoga što je Kosta Vojinović na naš ustanak gledao ne samo kao na bunu protiv okupatora, nego i kao na srpsku revoluciju. Neki moji prijatelji mi danas, u vreme komunističke diktature, postavljaju pitanje da li bi Kokan postao komunista i ja na to pitanje nemam odgovor.

Čak i kad bi ušao u Komunističku partiju, Kokan ne bi mogao da bude njen disciplinovani član, pogotovo ne bi mogao da prihvati tezu da Srbi eksploatišu druge jugoslovenske narode, pa bi bio iz nje odstranjen, kao i toliki drugi srpski komunisti. Ono što mogu ovde da napišem to je da je Vojinović u fascikli, koju sam ja poneo na front pa ostavio kod učitelja Anđelka Krstića, držao pesmu o Dimitriju Tucoviću koju je napisao Milosav Jelić. Autor je uz pesmu napisao sledeću belešku: „Dimitrije Tucović, istaknuti prvak socijalistički. Rođen u Užicu 1881. Sin popa Jevrema Tucovića.

Po svršenom univerzitetu u Beogradu i kratkom bavljenju u Berlinu ulazi u politički javni život s mnogo topline i oduševljenja. Jedan od stvaralaca prvog sastanka balkanskih socijalista u Beogradu, gde se učesnici izjašnjavaju za konfederaciju balkanskih republika. U ratovima 12, 13. i 14. kao rezervni oficir vodnik i uvek u prvom borbenom redu. Pao je na Vračem brdu 7. novembra 1914. vršeći svoju dužnost do kraja".

Kad zapreti oluj da pogasi

Naša sunca, s našeg svoda zvezde,

Usred bure i usred najezde

Nepobedi salomiše pasi -

I on pade kao žrtva mača

U varvara i u osvajača.

No duh njegov svetli i tanani,

Na boljitak čovečanstva vera

Zagrevaće srca proletera

I krepiće porod ugnjetani

Dogod nebo u blistavu žaru

Zgreva zemlju, grešnicu prastaru.

O, kolena! I sada i dovek

Ne tužite za udesom teškim

Kad god bi se korakom viteškim

Na lomaču podigao čovek:

Tucović je krvavo i smelo

Lovorima okitio čelo!

A vrh bora, povrh Zlatibora

Kada sunce zlatno raspe smilje

Na Užice i kršno Gostilje

Sa vetrima u visokih gora,

Mati dobra, mrsi kose bele,

Plači, stara, kroz smreke i jele.

To da je Kosta Vojinović bio sklon umetnosti, pogotovo književnosti, danas je opšte prihvaćeno. Neke stvari su preuveličane: nije moglo biti govora da Kosta postavlja dramu u oslobođenoj Kuršumliji. Stalno se govori da je Kokan pisao pesme, ali ja, njegov najbliži saborac, to ne mogu da posvedočim.

U fascikli koju sam proneo kroz Makedoniju nije pronađena nijedna njegova pesma, moguće da ih je bilo u izgubljenom Dnevniku. Jedno mogu da tvrdim i to je fascikla pokazala: Kostin pesnik bio je Milosav Jelić. Ovaj crnorukački oficir, osuđen i demobilisan po Solunskom procesu, najbolje je izrazio borbeni duh Vojinovićevog pokoljenja. o Ostaje zagonetka jedan drugi pesnik s kojim se Vojinović intimno „družio": Vladislav Petković Dis. Ne verujem da su se ta dva čoveka ikad srela, mada je moguće da je Vojinović prisustvovao nekom pesničkom nastupu Disa negde pred početak Prvog svetskog rata.

U vreme kad sam bio nerazdvojan od Vojinovića ja o Disu nisam znao ama baš ništa, a ne verujem ni da ga je Kokan specijalno izučavao. U svakom slučaju, mogu da svedočim da je Kosta nosio u torbi dve Disove pesme istrgnute iz neke knjige: Naši dani i Prosto ime (tih pesama nije bilo u fascikli).

U nekoliko navrata je Vojinović ove pesme recitovao pred intelektualnim delom vođstva gerile (profesori Toško Vlahović i Jovan Radović, đaci Boža Pavlović, Bratimir Milačić, Stojan Nešić, naravno i ja), nije ih baš znao napamet pa je povremeno pogledavao u naštampano. Šta je Vojinović video u ovim pesmama?

U prvoj je sagledavao socijalnu sliku našeg vremena, a u drugoj sudbinu naše generacije. (Mnogo kasnije sam čitao Vladislava Petkovića Disa, izdanje Srpske književne zadruge, i mogu da kažem da su Dis i Vojinović bili različiti tipovi: Dis rođeni pesimista, a Vojinović optimista. Dok je Dis život shvatao kao patnju, Vojinović je u njemu video stalnu borbu. Sećam se da je Kosta Vojinović govorio ustaničkim intelektualcima da čovek živi da bi se borio. Upravo je ta filozofija života učinila da Kokan preuzme rukovođenje Topličkim ustankom i prihvati odgovornost za sve njegove posledice. Danas sam sklon da mislim da je po propasti ustanka Kosta Vojinović stalno prizivao smrt i da ju je sticajem okolnosti dozvao u vodenici iznad Grgura.)

No da se vratim Vojinovićevom doživljaju dve Disove pesme.

Kako izgleda naše vreme, naša epoha, u zemlji Srbiji? To je crno vreme opadanja u kojem je nabujao šljam i razvrat i poroci i u kojem umiru svi heroji i proroci.

Vojinović nam je posebno ukazao na stihove Na visoko podigli se sutereni, / Svi podmukli, svi prokleti i svi mali / Postali su danas naši suvereni. U to vreme, u januaru 1917. godine, stigla je do nas vest o hapšenju oficira Crne ruke, na čelu sa pukovnikom Apisom, i o pripremanju Solunskog procesa. Danas ne sumnjam da je Kosta Vojinović u oficirima Bele ruke video ratne profitere, koji od nesreće braće naše pune svoje džepove. Dakle: Od pandura stvorili smo velikaše, / Dostojanstva podeliše idioti, / Lopovi nam izrađuju bogataše, / Mračne duše nazvaše se patrioti. Kao i za pesnika Disa, tako i za ustanika Vojinovića, Pomrčina je pritisnula naše dane. A kad Dis kaže Al kad požar poduhvati na sve strane / Kuda ćemo od svetlosti i od suda!, Vojinović tu vidi narodnu bunu koju će da preuzme od pandura Pećanca, topličku revoluciju. o U pesmi Prosto ime Vojinović je video sudbinu našeg pokoljenja. Pošto je ovu pesmu Kokan znao napamet, bez gledanja u hartiju, red je da je navedem celu. Jedino je Kosta načinio malu izmenu, pa umesto dva rata, kako je u pesmi, govorio je tri rata. o Kroz moju dušu prošla su tri rata, o Tri stara orla zaveta i slave, o Prošla su crna, zasićena jata, o Pali krstaši i zastave prave. o Kroz moju dušu prošle su sve trube, o Doboši, pesme i krvave seče, o Hiljadu srca što ginu i ljube, o Dan pun grobova kao zvezda veče. o Kroz moju dušu prošli su pukovi, o Epolete, sablje i šinjeli sivi, o Oganj i juriš; i još novi, novi, o Junaci mrtvi i junaci živi. o Kroz moju dušu prošle su sve vode, o Krvava polja i umorni krici, o Bregovi, klanci, stegovi slobode, o Beli krstovi, svetli ranjenici. o Kroz moju dušu prošla su stoleća, o Njih pet na broju s topuzom i đordom, o Spaljena leta i mrtva proleća, o Podignut narod sa ljubavlju gordom. o Kroz moju dušu, preko straha, rana, o Prođe pobeda, vera, novi zraci, o Osmeh i lice zore dobrog dana o I prosto ime: seljaci, seljaci.

6.

Toplički ustanak je imao svog epskog pesnika, seljače Savu Vukomanovića iz Suvaje. O tome je Vlastimir Vuković zapisao:

„Sava Vukomanović je bio oličenje srpskog tradicionalizma, kojem je u potpunosti pripadao vojvoda Kosta Pećanac; Vladislav Petković

Dis je bio izraz srpskog modernizma, koji je prihvatio vojvoda Kosta Vojinović. Stoga su u pravu oni koji u sukobu između Pećanca i Vojinovića vide sukob dva sveta: tradicionalistički i modernistički. Dok je za Pećanca ustanak mogao da predstavlja samo potporu pobedi Srpske vojske, dotle je Vojinović u ustanku video mogućnost da se srbijansko društvo iz osnove izmeni. Mi koji smo se nalazili između njih samo smo činili orkestar ova dva dirigenta Topličkog ustanka." o Interesantno je kako su vojvode primile sedamnaestogodišnjeg narodnog guslara Savu Vukomanovića. Sava je bio prihvaćen od Pećanca (pevao je o njemu, hvalio ga je na sva usta), ali kod Vojinovića i Crnogoraca nije prošao. Taj „ispit" izgledao je ovako.

VOJINOVIĆ: Slušaj, Savo, nameračio si se na najstrožu moguću komisiju... Svi smo mi germanski đaci. Ja sam svršio trgovačku akademiju u Beču... gospodin profesor Jovan Radović je svršio germanistiku u Lajpcigu... gospodin Toško Vlahović je studirao filozofiju u Jeni...

Pošto je Sava je otpevao uz gusle pesmu Početak nardnog ustanka, u kojoj Pećanca diže u zvezde, vojvode intelektualci većaju.

VOJINOVIĆ: (obraća se Radoviću) Pa, profesore, šta kažeš. Ima li Sava talenta?

RADOVIĆ: Nije da nema, ali vidi se da je samouk. Ne poznaje deseterac.

VOJINOVIĆ: A šta kaže filozof?

VLAHOVIĆ: Ja sam protiv gusala uopšte. Mislim da je to prevaziđeno. To je Srednji vek! Ne možete vi čitati Hegela i slušati guslare.

RADOVIĆ: Kako, a Njegoš?

VLAHOVIĆ: Nećeš reći da je Njegoš guslao!

RADOVIĆ: Napravio je poeziju na narodnoj tradiciji!

VLAHOVIĆ: Njegoš je našao individualni izraz. Guslari pevaju u šablonu. Nema tu ličnog doživljaja, sve je manir.

VOJINOVIĆ: Ali, filozofe, i Filip Višnjić je opevao Prvi srpski ustanak u tom maniru!

VLAHOVIĆ: To je bilo pre više od sto godina. Osim toga, između Filipa i Save provalija... Višnjić je bio stvaralac, a Vukomanović je samo imitator!

RADOVIĆ: To je tačno. Savi je metrika strana.

VOJINOVIĆ: Ni ja nisam, gospodo profesori, pristalica guslarske poezije. Kad je u pitanju tematika, moj pesnik je Milosav Jelić. On je najbolji četnički pesnik! A što se tiče metrike, glasam za Disa! Ne znam da le ste, gospodo profesori, imali prilike da čitate „Utopljene duše", ali taj Čačanin je u tu knjižicu smestio celu našu generaciju. Slično je uradio Užičanin Milutin Uskoković sa „Došljacima"... A u pesmi „Naši dani" Dis je odslikao celo srbijansko društvo. Ipak sam ja beogradski đak i bečki student!

RADOVIĆ: I šta ćemo sa Savom, vojvodo? Primaš li ga za pesnika ustanka?

VOJINOVIĆ: Pošto vi idete sada vojvodi Pećancu, povedite Savu njemu. Pećanac stalno ističe da je istoriju učio od nekakvog guslara u jednoj vodenici na Sokolovici. Eto mu sad Save pa neka ga on uvede u istoriju!

RADOVIĆ I VLAHOVIĆ: U pravu si, vojvodo!

7.

Buna je ugušena, ustanak je propao, nestala je Toplička država. Evo kako Danica Marković svedoči o tome:

„Strahote i tuge! Iščeze srpska šajkača, opusteše ulice, a srpsku trobojku zameni bugarska zastava... na načelstvu, na gimnaziji... Svi se zatvorismo u domove u mučnom očekivanju. Valjalo je ispaštati rodoljubivo ushićenje!... Zbili smo se, po nekoliko porodica u jednu kuću i s užasom slušali prasak pušaka bugarskih izvidnica, koje su nailazile pustim ulicama i razgrađenim dvorištima. (...) Cele noći patrole su pucale kroz puste ulice. Vojska stiže i oplavi grad. Nasta pljačkanje, otimanje i užasi svih vrsta. Probdismo tu noć ustreptali i spremni na sve strahote, koje neuspela buna ima za posledicu. Kad svanu dan, tek se onda vojnici razmileše svuda. Ispreturaše sve, odneše štogod im se prohtelo, ucenjivaše, zlostavljaše, otimaše. Kad su upućeni da umire ovaj buntovni kraj, odobrena im je pljačka i dozvoljene sve slobode. Napuniše sva dvorišta i sve kuće. Obiše podrume i istočiše piće. Život, čast, imovina, bili su u njihovim rukama."

Danica se pita:

„Bože, kako preživeti ove crne dane? Verovala sam u narod, u Srbiju, u Toplicu... Bila sam se povukla u sebe i nemo svedočila narodnom stradanju. Razmišljala sam: Toplica bogata a Bugari nenasiti, ali će se nekako preživeti...

Doći će dan slobode, ceo narod ne može poginuti, ne može ga nestati... Doći će dan slobode ali ga mi nećemo dočekati... Ne mari... Dočekaće narod, jer narod ne može da propadne... Uvek će neko da pretekne... A ličnosti, pojedinci? Pa oni i tako umiru... Malo pre, malo docnije, šta to čini.

No ova moja razmišljanja su u potpunosti pala u vodu kad su u Toplicu pristigle specijalne bugarske jedinice, komite, makedonstvujušči... ili kako su ih već zvali. Oni se rasuše po celoj Toplici a na njihovom čelu je bio potpukovnik Atanasov.

On je bio čovek vrlo inteligentan, sugestivan, retko rečit, preko svake mere fanatizovani pobornik bugarske kauze i Tartif kome nema ravna. On je u Toplicu došao sa zadatkom da formira protivčetničku organizaciju, kako bi uticao na narod da četnike ne brani i ne sakriva, nego da ih potkazuje i ubija. A koliki značaj su Bugari pridavali likvidaciji četničkog pokreta najbolje se videlo kad je u Toplicu lično došao šef Štaba Moravske oblasti da se stavi na čelo komita, pukovnik Darvingov.

Njih dvojica su uspostavili štab u Kuršumliji i proklamovali cilj da likvidiraju vođe Topličkog ustanka, jer, kako je govorio Atanasov u Prokuplju, „ako se dokopamo glave, lako ćemo sa repom". Čim je svirepi Darvingov stigao u Toplicu, odmah je zamočio ruke u krv. Ubijen je u Grguru vojvoda Kosta Vojinović.

U početku nisam htela da verujem u tu strašnu vest, mislila sam da je to bugarska propaganda. Ionako su oni sve lagali! Ali ljudi koji su dolazili iz Kuršumlije potvrđivali su da su videli vojvodin leš kraj spomenika u Kuršumliji. Kad sam se u to uverila, teže mi je bilo nego kad sam izgubila sina Slobodana.

Pošto su ubili Vojinovića, Bugari su se skoncentrisali na Pećanca. Krvavi Darvingov je to rekao narodu koga su Bugari isterali na pijacu u Prokuplju. Tražio je da Srbi sami izruče vojvodu Pećanca, inače će zapaliti celu Toplicu. To je i uradio. Njegovo bavljenje od nekoliko nedelja u Toplici predstavlja vrhunac terora i najkrvavije dane bugarske vladavine u Moravskoj. Darvingov je pobio mnogo sveta, ali vojvodu Kostu Pećanca nije našao. Koliko sam bila ponosna zbog toga!"

Danica Marković je odlučila da ne bude samo pasivni svedok događaja, nego da aktivno učestvuje u njima. Stavila se na čelo prokupačkih žena koje su podigle glas protiv bugarskog terora.

Njena profesorka i saborac u Topličkom ustanku, Milena Bojović, je zapisala: „Žena tako krhkog zdravlja, sa stalnom slabošću pluća, majka šestoro dece, penzionisana učiteljica, moderna pesnikinja, postala je borac za slobodu.

Probuđeni deo naroda. „Mene sve rane moga roda bole i moja duša s njim pati i grca!" - kako je pevao njen sabrat u Mostaru, Aleksa Šantić. Takva Danica, ne mogavši prosto da živi, svojim podvizima i hrabrošću, postala je heroina Topličkog ustanka".

Uskoro su Bugari internirali profesorku Milenu na austro-ugarsku teritoriju, no Danica nije posustala. Zajedno sa Angelinom Ilić nastavila je da se bori. Njeni razlozi nisu bili lične niti lokalističke prirode, nego opšte srpski i opštečovečni. „Danica Marković je volela čoveka, volela svoj narod, imala je jako nacionalno osećanje i jasan moralni stav", zapisala je kasnije njena profesorka.

Darvingov je otišao, ali je ostao Atanasov. Ambiciozni Atanasov je smislio lukav plan da usred zime, baš po jovanskom mrazu, uputi prokupačke žene na teren sa zadatkom da propagiraju bugarsku stvar.

„Na Novu godinu 1918. skupiše nas rano posle podne na trg i pročitaše nam naredbu. Odmah zatim izdvojiše sve koje će ići u ekspediciju. Bio je ljuti mraz a valjalo je izjutra rano krenuti. Pripremismo se i utoplismo kako je koja mogla i 2. januara ujutru sunce nas zateče na trgu. Ja sam decu ostavila tetki, s tim da se o njima stara i Angelina, koju se nisu usudili da teraju posle bolnice. Angelina Ilić se bila pročula, o njoj je pisala strana štampa, i sigurno im ne bi bilo prijatno da na putu strada.

Ma koliko bili divlji, Bugari su ipak bar pred svetom morali da drže do međunarodnog prava da se žene ne smeju upotrebljavati u ratne svrhe. Računali se da se za nas niko neće zauzeti, ali Angelina je bila nešto drugo. Sve bugarske vojne i civilne vlasti bile su pred polazak na trgu.

Na licima Bugara ogledalo se pakleno likovanje, ali je iz naših očiju izbijao pritajeni gnev. Čini mi se da se ni u jednoj drugoj prilici nije osetila surova azijatska priroda Bugara kao u ovoj. Izvršiše formiranje grupa. Bilo je četiri: u svakoj po pedeset žena i trideset vojnika. Oprostismo se s onima što ostaju i preporučismo im decu, pa na komandu krenusmo u četiri razna pravca.

Naša grupa je bila prva i mi krenusmo put Jastrepca. Prvo zaustavljanje je bilo između sela Donje i Gornje Stražave. Na ledini pokrivenoj zamrzlim snegom ručale smo kad je već podne bilo prevalilo. I već ovde, pod nemoćnim zracima popodnevnog januarskog sunca, probiše prvi izrazi srpskog optimizma, humora i životne snage: začu se pogdekoja šala, odjeknu ponegde smeh i zazvoniše prvi zvuci pesme. Pevale smo srpske pesme i bugarski staršija nije znao šta da radi. Usta nije mogao da nam zapuši!

Prvi konak je bio u selu Petrovcu. Ujutru Bugari isteraše seljake pred crkvu a od nas zatražiše da im se obratimo. Žene izabraše mene da govorim. Staršija, neki poručnik Kolev, očekivao je da napadnem četnike i da zatražim da se predaju. Naročito je trebalo da pozovem vojvodu Kostu Pećanca da položi oružje.

Kad sam se popela na stolicu, rekla sam: „Narode Evrope, ovo što rade Bugari sa nama kršenje je svih međunarodnih prava i pravila ratovanja. Međunarodnim propisima zabranjeno je da se žene upotrebljavaju u ratne svrhe. Mi ovde nismo došle svojom voljom nego su nas silom naterali..."

Kad je staršija shvatio šta govorim, skočio je i skinuo me sa stolice. Očito je bio zbunjen, nije imao naređenje kako da postupi. Na putu koji je trajao šest dana, prošli smo dvadeset četiri sela, dospeli nadomak Aleksinca i na dogled Ribarske Banje.

Za daljih pet dana naš pohod predstavljao je jedan kreščendo raspoloženja i pesme. Na skupovima je govorio samo Kolev, nije mu više padalo na pamet da govore žene. Jastrebac smo prešli preko čuvenog planinskog prevoja Grepca, koji deli Veliki Jastrebac od Malog.

Kroz sela gde nismo konakovali, istrčavale su seljanke i pitale ko smo i šta je to, a žene su odgovarale: „Eto postadosmo vojnici!" Naša grupa je odmicala hučno kroz sela, polja i dubrave, kroz šume i lugove, u veselom žagoru, smehu i pesmi. Naš ratni pohod pretvorio se u lakrdiju. Četnike nismo nigde sreli, pa su vojnici gledali da nas što pre vrate u Prokuplje.

Horila se planina od srpske pesme! A Jasrebac je bio veličanstveno lep u zimskoj odori, sa zaleđenim padinama, snežnim proplancima, divovskim stablima, studenim izvorima i krivudavim potočićima, koji su srebrno zvonili u gorskoj osami. Bilo je kako pesnik veli: „Strašno lepo, divlje milo". I lepota, koja sve osvaja, dovrši pobedu nad pesimističkim raspoloženjem, koje je jedan mali broj od nasa zadugo čuvao još od Prokuplja.

Optimizam mase, koji je ovaj mučni pohod preobratio u jednu prijatnu ekskurziju, koja je čak pružala zadovoljstvo i uživanje, najzad ovlada i nama, što smo gorko patile pri polasku od ovog proganjanja, gde se nije smeo dići nikakav glas protesta. I tako podnesmo ovaj ogromni fizički napor i mi koji mu nismo bili dorasli.

Na Svetog Jovana pred noć naša grupa stiže raspevana u Prokuplje. Već u toku iste nedelje pevalo se po gradu: „Oj Srbijo, velike ti dike, / Kad i žena ode u vojnike!"

8.

Kako komitski teror nije jenjavao, Danica Marković je odlučila da traži zaštitu za narod od bugarske komande Moravske oblasti. Obratila se pismom komandantu Oblasti generalu Tasevu i tražila da je primi. Kako je to izgledalo, zabeležila je Milena Bojović: „Uprkos slabosti i bledilu, duhom hrabra i jaka, kao najhrabriji borac, otpočinje borbu, vrlo opasnu borbu.

Pošto apel kod Atanasova nije pomogao, to se Danica Marković odlučuje da ide lično komandantu Tasevu, prilično savesnom čoveku, pritom i rusofilu, pravo u Niš.

U ono vreme, pod onim okolnostima, otići u Niš - bilo je skoro nemoguće. Nemoguće za onoga ko se predomišlja i meri svu opasnost, ali Danica je gledala stvar s druge tačke. Ona je znala samo jedno: treba učiniti sve, ili barem pokušati kako bi se koliko toliko smanjio ovaj užas, ova pogibija...

Treba po cenu najveće žrtve pokušati sve ne bi li se ovi mučenici spasli. I Danici je javljeno da ode u Niš i da će general Tasev da je primi. I ona je otišla... S koliko truda i opasnosti - to može sebi predstaviti samo onaj koji je bio tamo onih dana. Rezultat Daničine misije bio je da je u Toplicu poslat pukovnik Rajev da ispita krivice.

Pred Rajeva su izašle žene, na čelu sa Danicom i Angelinom Ilić, jer ljudi su bili svi pokupljeni. Posle toga je bugarski režim nešto popustio i većina komitskih jedinica bila je povučena iz Toplice.

Evo kako je Danica to opisala u Sećanjima:

„Kad sam pošla u Niš, u volovskim kolima, preobučena u seljanku da me bugarske patrole ne bi poznale, mislila sam da se više nikad neću vratiti i oprostila sam se sa decom. Nisam ni verovala u tu misiju, ali morala sam da je učinim. To sam dugovala ženama sa kojima sam išla na Jastrebac. To sam dugovala gradu Prokuplju koji me je primio u mojim najtežim časovima.

Znala sam da Atanasov ne sme da zna o mom putu u Niš, bez obzira što me je general Tasev, prvi čovek Moravske oblasti, pozvao. Iskoristila sam priliku kad Atanasov nije bio u Prokuplju i načinila se mlekarkom koja prodaje sir i kajmak na niškoj pijaci. Za divno čudo, komitske patrole koje su kontrolisale prilaz Nišu, nisu ništa posumnjale.

Moj mlekadžija je imao stalnu objavu za nišku pijacu. Tako sam došla u varoš punu bugarskih vojnika koji su u svojim zelenim uniformama kontrolisali sav saobraćaj. Onako zabrađena u šarenu šamiju, u vutari od tkane čoje, sa sve kotaricom, sišla sam kod zgrade Banovine i prijavila se stražarima.

Rekla sam im da me vika general Tasev. Pokazala sam im njegov poziv. Malo kasnije odveli su me generalu, šefu Moravske oblasti.

Ušla sam u kancelariju gde je do juče sedeo ban Moravske banovine Žika Rafajlović. Kad sam videla generala, bila sam iznenađena. Ni nalik na Bugarina! Plav, lep, visok, pravi Sloven!

Ustao je da me pozdravi i posadi u fotelju u kojoj su ranije sedeli gosti moravskog bana. Naručio mi je kafu i sok, pošto sam ja odbila žestoko piće. Rekao mi je da on zna ko je Danica Marković, da je ljubitelj poezije i da je bio oduševljen kako su pisali Skerlić i Bogdan Popović.

Vije imate poubavu literaturu nego mije! Kazao mi je da obožava rusku poeziju, pogotovo Puškina i Ljermotova. Nije me zamišljao kao mlekarku! Onda je izbio jedan mali incident, ako tako mogu da kažem. U onoj žurbi, ja sam zaboravila da seljaku vratim kotlajku sa kajmakom. Kad sam to videla, ponudila sam je generalu kao poklon. Tasev je rado primio srpski kajmak, ali je izvadio novčanik i platio mi! Neje zatrovan? Kad sam se ja nasmejala, nasmejao se i on.

Onda sam mu ja govorila o zverstvima koja njihove komite čine nad srpskim narodom. Tražila sam da to prestane. Kad sam zaćutala, general mi je održao malo predavanje. (Govorio je pola bugarski, pola srpski, ali sam ja razumela.)

I naši četnici i njihove komite su paravojska. Oni su u Moravsku oblast preneli rat iz Makedonije. Bez komita Bugari ne bi mogli da umire Toplicu. Ali su se komite otrgle od vlasti! Oni su vojska u vojsci, kao janičari. Oni su ovde jači od regularne vojske. Imaju podršku u nekim Vladinim krugovima i zato su se osilili kao Pazvan-oglu!

Kad je general došao na ovaj položaj, prvo što je učinio bilo je da poruči Vojinoviču i Pekancu da se udalje iz Toplice. Pekanac je izgleda poslušao, ali Vojinovič nije. Doveli smo komite da ga likvidiraju. „Gospođo Danica.

Naša svađa neje od jučer, ona je od porano. Svetski rat vode golemi, a mije smo samo potpala. Ako vaši saveznici pobedu, vije će dobijete golemu državu, Golemu Srbiju. Ako pobedu naši, vaša država nema ni da bude. Mije će dobijemo Golemu Bugarsku, s glavni gradovi Sofija, Skopje i Niš. Koji će pobedi teško je da se prognozira, ali u Rusiju su vlast uzeli komunisti i oni će da nastoju da komuniziraju Evropu i ceo svet.

Lenjin sad veša po Rusiju! Naši komite su krvavi, al ni vaši četnici nisu bolji. Ja imam ovde izveštaj da je vojvoda Pekanac osudio na smrt i pobio 176 Srba koji su se izjasnili kao Bugari! Kad tako radi s vaši, šta li bi tek radio s naši! A mi mu čuvamo ženu i dete...

Kad je vojvoda Vojinovič ušao u Prokupje, prvo što je uradil to je da podigne vešala na sred varoš da besi žene... Vaše žene koje su prošetale s naši... I ti si, gospođo Danica, klečala i molila ga da ne veša... i gospođa Angelina Ilić... E pa, da ne bi vešao u Sofiju, mije smo morali da ga likvidiramo! Al Atanasov... i Tane Nikolov... i drugi komiti su se osilili..."

Onda je general Tasev pozvao svog pomoćnika pukovnika Rajeva i naredio mu da izvrši inspekciju u Toplicu. Ja sam dobila čeze i dva vojnika da se vratim u Prokuplje."

Potpukovnik Atanasov se nije usudio da se suprotstavi generalu Tasevu i komitski teror se smanjio. Ali čim je Tasev smenjen i na njegovo mesto došao pukovnik Darvingov, Danica Marković je uhapšena.

A kako je to hapšenje izgledalo, svedoči učiteljica Angelina Ilić, koja je o tim danima kasnije ispričala hroničaru ustanka Đorđu Popoviću: „Danica je u Prokuplju, kao i svi mi, živela u bedi i nemaštini. Snašla ju je i nesreća. Izgubila je sina Slobodana, dečačića od pet godina. Iako ophrvana tugom, kad je buknuo Toplički ustanak, ona se svim srcima priključila pobunjenom narodu.

Zajedno smo molile vojvodu Kostu Vojinovića da ukloni „ženska vešala", koja su četnici po oslobođenju Prokuplja postavili kod česme. Pošto je ustanak u krvi ugušen, Danicu su Bugari uhapsili i vezanu žicom, zajedno sa ostalim robljem, proveli kroz varoš.

Sprovedena je u Niš. Tu tamnuje u kazamatima stare Tvrđave. Morenje glađu i svakojake muke. Dan se ne razlikuje od noći. Zračak svetlosti prodre mračnim lagunama samo kad se otvore kapije. A tad - prozivka za streljanje". Danica Marković je dočekala oslobođenje u niškoj Tvrđavi.