Na nišanu

Vučić je strancima prodao javne resurse, a njegovi tajkuni kontrolišu sav krupni kapital

Čija je naša Srbija?

Za 12 godina pljačke, naprednjački kartel je stvorio kastu milijardera i multimilionera. Državnu imovinu, koju nisu prigrabili Vučići i njihovi stranački i poslovni ortaci, kupili su stranci. Vučić je Kosovo prodao Albancima i njihovim zapadnim mentorima, uključujući i generala Veslija Klarka, komandanta NATO-a u vreme bombardovanja Jugoslavije, čije firme danas dobijaju unosne poslove i na Kosovu i u centralnoj Srbiji. Kinezi prave svoju mega-koloniju od Bora do Negotina, gde podižu solarne panele, koji će proizvoditi više struje od Đerdapa. Arapi su uzeli 260 hektara za projekat "Beograd na vodi" i vojvođansko zemljište. Mađari kupuju srpske firme i poslovne centre u Beogradu. Da Srbija, posle Vučića, ne bi ostala u vlasništvu njegovih saučesnika, moraće da se sprovede detaljna revizija, koja bi, u poštenoj pravnoj proceduri, omogućila vraćanje državnih resursa pravim vlasnicima, građanima Srbije.

Predrag Popović

Kroz celu svoju istoriju Srbija je bila na udaru raznih okupatora. Svi agresori, od Turaka, Austrijanaca o Nemaca i Amerikanaca, do njihovih lokalnih saveznika, svi su uzimali danak u krvi i materijalna dobra. Svi su nanosili veliku štetu, ali niko kao Aleksandar Vučić i kartel oko Srpske napredne stranke.

Otkad je stupio na političku scenu, Vučić stranačku aktivnost i ideološke parole koristi kao oružje i oruđe u ratu protiv Srbije. Kad je, pre 12 godina, doveden na vlast, Vučić je počeo da državnom imovinom i ljudskim resursima raspolaže kao svojim ratnim plenom.

Iza propagandnih trikova, kojima se predstavljao kao politički i ekonomski reformator, koji je Srbiju uveo u "zlatno doba", Vučić je oteo sve što je mogao. Rasprodajom javnih resursa stranim političkim i poslovnim ortacima, zahvaljujući masnim provizijama postao je najbogatiji "državnik" na svetu. U tom pljačkaškom pohodu na Srbiju profitirali su i njegovi saučesnici u zajedničkom zločinačkom poduhvatu. Naprednjački kartel je iznedrio kastu konvertibilnih multimilionera i milijardera.

Kao i svih prethodnih okupatora, Srbija će se osloboditi i od naprednjačkih okupatora. Međutim, za razliku od Turaka i ostalih osvajača, koji su iza sebe ostavili razorenu, ali slobodnu zemlju, nova vlast će morati da primeni drakonske mere kako bi državi i narodu vratila oteto. Neće biti dovoljno da se Vučić i SNS obore s vlasti, a da ne budu pravno sankcionisani.

Vučić, njegovi rođaci i kumovi, kao i saučesnici iz vrha kartela, danas su zvanični ili posredni vlasnici najprofitabilnijih građevinskih, telekomunikacijskih i trgovačkih preduzeća, poljoprivrednog zemljišta, stambenih i poslovnih zgrada, medija, svega... To je stečeno isključivo iz poslova s državom, odnosno čerupanjem budžeta. Zna se sistem: firme naprednjačkih funkcionera, tajkuna i ostalih kriminalaca naplaćuju petostruko veće cene, a vlast to podmiruje iz budžeta, novcem iz kredita. Aleksandar Papić, jedan od doskora najvažnih karika u tom korupcijskom lancu, nedavno je objavio detalje tog sistema, kako se, ko i koliko naduvava cene, kao i ko i koliku provizija uzima. Po tom modelu, oni su zgranuli milijarde evra, a građani su, uključujući i buduće generacije, gurnute u dužničko ropstvo. Sledećih pola veka, minimum, građani će otplaćivati kredite koje je Vučić potrošio na izgradnju nepotrebnih auto-puteva, bolnica koje ne rade, fudbalskih stadiona na kojima nema ni igrača ni gledalaca...

Taj mehanizam je stvorio, recimo, Slavišu Kokezu. Pre uspona SNS-a na vlast, Kokeza je radio kao konobar u novobeogradskom kafiću "Kontakt". Šest godina kasnije, kad je prestao da kontaktira s braćom Vučić, otkriveno je da je, švercom preko Carine, ojadio državni budžet za 640 miliona evra. Od tih optužbi Kokeza se spasao SMS porukom, koju je poslao bivšim ortacima iz vrha kartela, a u kome je tvrdio da nije uzeo samo 640 miliona, nego dve milijarde, i da će, ako Aleksandar Vučić ne zaustavi hajku na njega, objaviti da je razliku dao Andreju Vučiću. Ne zna se da li je bilo istine u Kokezinim tvrdnjama, ali posle njih je medijska i pravosudna hajka naprasno prekinuta. Kokeza je za 130 miliona evra prodao svoju firmu "Win Win" Nenadu Kovaču, zvanom Neša Roming, i zbrisao u Ameriku. Od tada, na Floridi troškari novac građana Srbije.

Skromniji od Kokeze, bratski par Ana i Igor Brnabić već pokušavaju da se distanciraju od Vučića i Srbije. Brnabići su trgovinom uticajem dobili poslove vredne više od sto miliona evra. Ana Brnabić je, zloupotrebom funkcije predsednika Vlade, "Aseku" i ostalim firmama povezanim sa njenim bratom Igorom nabacivala ugovore od po nekoliko desetina miliona evra s raznim ministarstvima, opštinama i državnim preduzećima. Tužilaštvo nikad nije ni pokrenulo istragu, a kamoli podiglo optužnicu za očigledan sukob interesa.

Tužilaštvo nije reagovalo ni krajem prošle godine, kad su, navodno, nepoznati hakeri upali u administrativni sistem Elektroprivrede Srbije. Nije utvrđeno da li je upad izvršen preko programa i servera koje je EPS-u prodao Igor Brnabić. Ipak, i Brnabići znaju da se idili bliži kraj i da će, kad-tad, morati da se suoče prvo s optužnicama, a potom i sa zatvorskim rešetkama.

Za razliku od Kokeze i Brnabića, mnogi naprednjaci ne nameravaju da beže. Među tim optimistima ističe se ministar finansija Siniša Mali. Prve velike pare, Mali je zgrnuo još u vreme prve postpetooktobarske vlade DOS-a, na funkciji direktora Centra za tendersku privatizaciju u Agenciji za privatizaciju. I kasnije, kad se učlanio u G17, ostao je blizu državne kase. U to vreme nastale su njegove of šor kompanije na čijim računima su se nalazile stotine miliona evra. Ipak, sve je to samo zrno u pesku, koji ga je zapljusnuo usponom u vrh naprednjačkog kartela. Lepo mu je krenulo još kao gradonačelniku Beograda, a potpuno se razmahao u fotelji ministra finansija.

Mali je dobar deo uzetog novca investirao u firme i nekretnine. U njegovoj poslovnoj mreži nalaze se kompanije registrovane na Britanskim Devičanskim ostrvima, Švajcarskoj, Rusiji, Bugarskoj i drugim državama. Preko ruskih firmi, s kojima je povezan, kupio je "Beograđanku" i zgradu bivšeg BIGZ-a. Na imena nekoliko saradnika osnovao je desetak firmi koje su učestvovale u privatizaciji državnih preduzeća i ustanova, pa i medija.

Smederevski preduzetnik Boban Rajić je kupio dva nekada najznačajnija srpska dnevna lista, Politiku i Večernje novosti. No, sujeta ne dozvoljava Siniši Malom da se uzdrži od hvalisanja kako je on pravi vlasnik tih novina, kao i dnevnog lista Alo. Mali priznaje da se uzda u te medije, da će ga oni spasiti od sudskog progona kad za to dođe vreme.

Kao što ga sujeta tera da prizna vlasništvo u medijima, tako ga podsvest nagoni da otkriva načine na koji vodi poslove. Na svom nalogu na Tik Toku, Mali je nedavno objavio zanimljiv snimak. Odgovarajući na pitanje koji film najbolje opisuje njegov život i radni dan, rekao je "Maratonci trče počasni krug". Pa, zaista liči na Bilija Pitona, bar u onoj replici: "Plaćam onu dvojicu što kopaju. Plaćam dva čuvara groblja. Plaćam ljude koji me obaveštavaju. Svi traže, ja samo plaćam! Odakle!?"

Kad padne naprednjački kartel, moraće neko da iskopa i Sinišu Malog, kao i mnoge druge. Moraće da se proveri poslovanje Zvonka Veselinovića, šefa kosovskog kartela, koji je u biznis ušao kao diler heroina, a poslednjih godina njegove građevinske firme u državnim poslovima ostvaruju prihod od oko pola milijarde evra. Dug je spisak naprednjačkih kriminalaca, koji će morati da dokažu poreklo imovine. Ukoliko se to ne desi, oni će pasti s vlasti, ali dobar deo Srbije ostaće u njihovom vlasništvu, do koga su došli čerupajući državni budžet.

Kako to izgleda već se videlo na bizarnom primeru koji je opisan u optužnici protiv Veljka Belivuka i Marka Miljkovića za pranje novca.

Belivuk je u oktobru 2023. godine optužen da je, u saradnji sa svojom suprugom Bojanom, kupovao nekretnine novcem stečenim iz krivičnih dela, čime je pokušao da ga legalizuje. Bojana Belivuk je, početkom 2016. godine, kupila gradsko građevinsko zemljište u Vrčinu ukupne površine jedan hektar i 13 ari. Prodavcu Viktoru Horvatu je plaćeno 10.000 evra u gotovini, a u ugovoru je navedena cena od 4.800 evra. Osam meseci kasnije, opet na ime Bojane Belivuk, kupljen je stan u Ulici Žarka Davidovića u beogradskoj opštini Zvezdara od prodavca "International Alpha Construstion" d.o.o. Preko računa u Direktnoj banci, Belivukovi su u više rata isplatili ukupnu cenu od 132.445 evra. Osim u nekretnine, oni su prljavi novac ulagali i u pokretnu imovinu.

U martu 2016. godine, Bojana Belivuk je kupila auto "citroen C4" za 720.000 dinara, da bi ga sledeće godine prodala za 400.000 dinara. U septembru te godine, kupili su četiri godine star "Range Rover Evoque" za 1.237.109 dinara. Bojana je taj džip kasnije prodala za samo 150.000 dinara. Optužnica Tužilaštva za organizovani kriminal tereti Bojanu Belivuk da je novac prala i tako što je od 29. septembra 2017. do 4. februara 2021. plaćala zakup parking mesta ispred zgrade na Zvezdari.

Istom optužnicom obuhvaćen je i bračni par Miljković, Marko i Tanja. Marko Miljković je u avgustu 2015. godine, na ime svog dede Miladina, sada pokojnog, kupio trosoban stan od 62 kvadrata i stambenu zgradu u Čačanskoj ulici na Zvezdari. Miljković je prodavcu Đorđu Stojanoviću isplatio na ruke 83.000 evra, a ugovoru je navedena cena od 50.000 evra. Miladin Miljković je, novcem svog unuka, u oktobru 2015, kupio stan od 54 kvadrata u Krnjači za 42.000 evra, a osam meseci kasnije i stan od 137 kvadrata po ceni od pet miliona dinara. Na ime Tanje Miljković krajem 2020. godine kupljen je stan u Ulici Živka Davidovića, u Belivukovom komšiluku, po ukupnoj ceni od 148.855 evra. U optužnici se navodi da je od Marka Miljkovića 29. januara 2021. oduzeto 6.850 evra i ručni sat "Rolex Cristofer pepetual date", vredan 1,9 miliona dinara. Pet dana kasnije, kad je uhapšen, Miljković je kod sebe imao dva sata - "Rolex" vredan 442,569 dinara i "Breitling" vredan 260.908 dinara.

U optužnici, koju je potpisao javni tužilac za organizovani kriminal dr Predrag Ćetković, navode se podaci o pranju novca, koje su Belivuk i Miljković vršili do 2017. godine. Dakle, pre nego što su preuzeli vođstvo u organizovanoj kriminalnoj grupi Aleksandra Stankovića, zvanog Sale Mutavi. Do tada su, kako se tvrdi u optužnici, kupovinom pokretne i nepokretne imovine, legalizovali sveukupno oko pola miliona evra. Ne zna se šta je bilo s novcem koji su stekli od 2017. do kraja 2020, kad su suvereno vladali srpskim podzemljem, u vreme dok su imali status komandira Vučićevog elitnog eskadrona smrti.

Belivuk i Miljković su prljavi novac oprali kupovinom nekoliko stanova, automobila i ručnih satova. Može samo da se pretpostavi koliko će biti bogatija optužnica protiv Vučićevih kumova, koji ne kupuju stanove od 54 kvadrata u Krnjači za četrdesetak hiljada evra, nego vile po Dedinju, vredne desetak miliona evra, i koji ne voze "citroene" od 6.000 evra, nego "mercedese" od 400.000 evra.

Da bi se Srbija očistila od naprednjačke pošasti i sprečila Vučićeve ortake da i posle pada s vlasti zadrže vlasništvo nad svime što vredi u državi, svi će morati da budu privedeni pravdi, pa da polože račune i dokažu poreklo imovine, odnosno poslovnih imperija koje su napravili na štetu građana. Ipak, to će biti lakši deo posla. Teži, možda i neostvariv deo, odnosi se na povratak u državno vlasništvo imovine koju je Vučić prodao strancima.

Vučić je, u zamenu za vlast, zapadnim gazdama omogućio da završe proces učvršćivanja državnosti lažne albanske republike Kosovo, kao i realizaciju plana o formiranju "postkosovske" Srbije. Osim političkih odluka, kojima je naneo nesagledivu i trajnu štetu srpskim državnim i nacionalnim interesima, Vučić je podršku stranih centara moći osvajao prodajom javnih resursa i krupnim koruptivnim poslovima.

Amerikanci su u Srbiji primenili istu strategiju kao i u drugim okupiranim državama. Ugledni briselski portal Politico, koji važi za nezvanično glasilo Evropske unije, pre nekoliko dana je objavio tekst pod naslovom "Kako su SAD zajahale Kosovo i šta to znači za Ukrajinu", u kome su opisani načini na koje su pojedinci iz američkog političkog i vojnog vrha dobijali i razvijali poslovne kombinacije u državama u kojima su intevenisali diplomatskim i pravim oružjem.

- U svakom sukobu tokom poslednjih decenija, od Iraka, preko Avganistana do malog Kosova, američku ekipu za čišćenje je predvodila "Amerika" d.o.o. S vremenom, međutim, politička volja Vašingtona da ostane angažovan u stranim zemljama obično bledi kada veliki biznisi istisnu sve što mogu - navodi se u tekstu portala Politico.

U tekstu su opisane uloge koje su imali američka državna sekretarka Madlen Olbrajt, ambasador u Prištini Kristofer Del i general Vesli Klark, koji su, posle vojne intervencije, ušli u veoma ambiciozne poslovne poduhvate na Kosovu.

Portal Politiko je podsetio da je Madlen Olbrajt "ostavila traga u kosovskom biznisu", iako njena investiciona kompanija "Olbrajt kapital menadžment" nije uspela da kupi 70 odsto kosovskog telekomunikacionog operatera PTK. Posao je propao 2013. godine, kad je Olbrajt odustala, posle objavljivanja teksta na naslovnoj strani Njujork tajmsa o sukobu interesa zbog njenog političkog angažmana na Kosovu, povezanog s tim biznisom.

- Američki investitori su nagrnuli na Kosovo posle proglašenja nezavisnosti 2008. godine. Kako bi sve "podmazali", oni su angažovali istaknute bivše zvaničnike Klintonove administracije, koji su se posvetili projektu odvajanja Kosova od Srbije. Jedna od prvih firmi bio je "Behtel", infrastrukturni gigant koji je želeo da na Kosovu gradi autoputeve. U promociji te ideje "Behtel" je imao saveznike koji su imali moć ubeđivanja. Mark Tavlarides, član Klintonovog saveta za nacionalnu bezbednost, koji je potom postao lobista, poradio je na svojim starim prijateljima u Prištini u korist "Behtela" uz malu pomoć još jednog ključnog glasa, Kristofera Dela, tadašnjeg američkog ambasadora. Vlasti u Prištini su potpisale ugovor sa konzorcijumom "Behtel-Enga", iako su Svetska banka i Međunarodno monetarni fond izrazili sumnju u ekonomsku održivost projekta. Naposletku, planiranih 102 km autoputa, koji je trebalo da košta 400 miliona evra, "Behtel-Enka" je skratio na 77 km, a cenu podigao na oko milijardu evra - navodi Politico.

Autoput je završen 2019. godine, a početkom ove je Pal Lekaj, tadašnji prištinski ministar infrastrukture, osuđen na tri godine zatvora jer je "Behtelu" platio 53 miliona evra više nego što je trebalo. Ambasador Del je napustio diplomatiju, postavljen je na mesto šefa "Behtelovih" operacija u Mozambiku. Portparol "Behtela" je odbio da komentariše presudu, ali je istakao da je njihov posao sa "Enkom" bio uspešan, kao što je uspešna saradnja "s drugim vladama u regionu".

"Behtel" je kasnije dobio i posao izgradnje auto-puta Priština-Skoplje, po projektovanoj ceni od 600 miliona evra.

"Behtel", iza koga stoji general Klark, koji je komandovao NATO snagama u vreme bombardovanja SR Jugoslavije 1999. godine, preuzeo je i posao izgradnje "Moravskog koridora". Vlada Srbije je raskinula ugovor sa kineskom kompanijom CRBS, koji je vredeo oko 430 miliona evra. Taj posao je dobio američko-turski konzorcijum "Behtel-Enka" i to po ceni koja je prešla dve milijarde evra, a još nije konačna.

General Klark se nije angažovao samo u građevinarstvu, nego i u rudarstvu na prostorima Kosova i Metohije, ali i centralne Srbije.

- Tokom godina, Klark je bio povezan sa raznim pokušajima ulaganja u energetski sektor Kosova. Počevrši od 2012. godine, pokušavao je da obezbedi prava na ogromne rezerve lignita na Kosovu, pete po veličini u svetu, za kanadsku kompaniju "Enviditi Energi Inc", čiji je on bio predsednik. Vlasti u Prištini su 2013. godine tiho promenile svoje zakone o rudarstvu kako bi mogle da dele koncesije za istraživanje rezervi uglja bez javnog tendera. Ubrzo je Klarkova kompanija dobila licencu za istraživanje zaliha lignita na trećini teritorije Kosova. Posle kritičkog izveštaja Ujedinjenih nacija o svemu tome, parlament u Prištini je pod pritiskom javnosti odbio da izda licencu za kopanje lignita. To nije sprečilo Klarka da juri svoj kosovski san.

Bivši general se sada koncentriše na projekte obnovljive energije. Sastao se sa Aljbinom Kurtijem i drugim najvišim kosovskim zvaničnicima kako bi razgovarali o svom planu za ponovno osmišljavanje energetske infrastrukture Kosova - ističe se u tekstu Metjua Karničniga.

Klark je prošle godine u Prištinu doveo i Nila Buša, brata bivšeg američkog predsednika Džordža Buša, i Pavela Valneva, izvršnog direktora kompanije za transport iz Čikaga "Ameri Frajt Sistema", na pregovore o projektu geotermalne energije.

Politico je podsećanjem na vojne, političke i poslovne akcije američkih diplomata i oficira upozorio na opasnosti koje čekaju Ukrajinu posle rata s Rusijom. "Obnova u ratu porušene ukrajinske infrastrukture predstavljaće Sizifov posao, ali to će za korporativnu Ameriku biti još jedna poslovna prilika", zato bi Ukrajinci trebalo da paze šta žele", navodi se u tom tekstu.

Srbi nisu pazili šta žele, pa su dobili Vučićev kartel, a ostali bez poljoprivrednog zemljišta, koje je prodato arpaskoj "Al Dahri", rudnika koje su preuzeli ili to nameravaju da urade Rio Tinto, Dendi i ostale belosvetske kompanije. Ostali su i bez više od 260 hektara savske obale u glavnom gradu, koje je Vučić dao arapskoj kompaniji "Igl Hils" za izgradnju fantomskog projekta "Beograd na vodi", koji je pretvoren u najveću perionicu novca.

Vučić je kineskoj kompaniji Zi Đin prodao Rudarsko-topioničarski basen Bor, a usput i sve ostalo u tom kraju, i zemljište i ljude. Kinezi su tamo doveli svoju radnu snagu, robijaše i sirotinju, ali i svoje policajce. Godinama, polako i strpljivo, selo po selo, osvajaju celu regiju, od Bora do Negotina.

Dejan Žujović, predsednik pokreta "Za sve moje ljude", pre dve godine je upozorio javnost na kineske namere da na istoku Srbije naprave svoju mega-koloniju, koju će naseliti sa milion i po Kineza. Režimski, ali i tzv. opozicioni, odnosno "profesionalni" i "slobodni" mediji su ignorisali te informacije. Da u njima ima istine naslutilo se krajem prošle godine, kada je objavljen zahtev Zi Đina da u Boru instalira mini nuklearnu elektranu. Vlada Srbije je demantovala autentičnost tog dokumenta, ali već danima ćuti o Rojtersovoj vesti u kojoj se ističe da Kinezi nameravaju da na tom prostoru postave solarne panele, koji bi proizvodili za trećinu više električne energije od hidrocentrale Đerdap. Kinezi u taj projekat nameravaju da ulože 2,2 milijarde evra. Iako već ima povlašćen položaj - struju plaća po 40 odsto nižoj ceni, nego srpske firme - Zi Đin ovom investicijom pokazuje da je došao da ostane.

Kosovo je predato Albancima i njihovim zapadnim zaštitnicima. Istočna Srbija, Banat i smederevski kraj prodati su Kinezima. Zapadnom Srbijom namerava da se raširi Rio Tinto, Beogradom i delom Vojvodine gospodare Arapi, ali i Mađari. Aleksandar Vučić i Viktor Orban spojili su političke i poslovne interese, naravno na štetu građana Srbije.

Ana Brnabić je krajem 2021. godine najavila da će "više od 50 mađarskih firmi investirati kapital u Srbiju, većinom u Vojvodinu, u sredine koje su nastanjene pripadnicima mađarskog naroda". I pre toga, Mađari su počeli da ulažu novac u razne projekte, od kupovine državnih preduzeća i zemljišta, do fudbalskih klubova. Mađarski tajkun Janoš Žemberi, dugogodišnji bliski prijatelj Orbana, kupio je Topolyai Sport Club, fudbalski klub iz Bačke Topole. Mađarska vlada je investirala 9,5 miliona evra u TSC, koji se iz treće lige digao do najvišeg nivoa, pa je ove sezone igrao u kvalifikacijama za evropsku Ligu šampiona.

Osim Žemberija, u Srbiju investiraju i Orbanov prijatelj iz detinjstva Lerinc Mesaroš i Orbanov zet Ištvan Tiborc. Mesaroš kupuje firme i poljoprivredne kombinate, a u maju prošle godine je dao ponudu i za kupovinu Televizije B92. Ponuda nije odbijena, ali ni prihvaćena. Na čekanju, Mesaroš već najavljuje plan da, ukoliko ne dobije B92, napravi svoju televiziju s kojom će konkurisati na regionalnu, a možda i nacionalnu frekvenciju.

Kompanija WSZL, ćerka kompanija mađarskog distrubuterskog giganta "Waberer's International", čiji vlasnik je Ištvan Tiborc, nedavno je kupila 55 odsto vlasničkog udela u srpskoj kompaniji MDI. Tiborc je vlasnik i BDPST Grupe, u čijem sastavu se nalazi i "Diofa Fund Management", koji je nedavno kupio 11 poslovnih zgrada premijum klase u pet beogradskih poslovnih parkova, sa ukupno više od 122.000 kvadrata.

Kad Vučić i njegov kartel padnu s vlasti, a na to se neće čekati još dugo, građanima Srbije će ostati samo mala privatna imovina i ogromni dugovi. Sve ostalo, sve što vredi, biće u vlasništvu naprednjačkih tajkuna i kriminalaca ili stranih kompanija. Da bi oslobođenje od naprednjačkih okupatora zaista bilo oslobođenje, neophodno je državnu imovinu vratiti pravim vlasnicima, građanima Srbije.