Analiza
Višestranački
prevaranti u srpskoj skupštini ozakonili kriminal
Provizija
stasala, a skupština glasala
Suštinu
aktuelnih problema savremene političke scene teško je shvatiti ukoliko se ne
razjasni uticaj političkih partija na sve institucije sistema, javno mnjenje, i
sve ostale segmente društva.
Naime,
u suštini svih problema leži činjenica da Srbija nema narodne poslanike,
kao što im sam naziv kazuje, koji bi trebali da zastupaju interese naroda koji
ih je birao, da rešavaju nagomilane probleme i egzistencijalni opstanak već
partijske poslanike. Ovaj fenomen za Tabloid opisuje naš urednik
Josip Bogić, penzionisani pukovnik Uprave za borbu protiv organizovanog
kriminala MUP-a Srbije
Josip
Bogić
Počevši
od samog Zakona o izboru narodnih (partijskih) poslanika naopako je postavljen
sam izbor, jer formalno listu bira narod, a poslaničku listu sačinjava
partija.
Zapravo,
tokom sačinjavanja liste poslanika, neprikosnovenu ulogu i završnu reč ima
predsednik partije, u svojstvu, takođe neprikosnovenog gazde
stranke-preduzeća.
Da
li neko od imenovanih lica sme da iznese svoj lični stav ili stav "baze" koja ga
je imenovala u Parlamentu?
Ne,
takav poslanik zastupa isključivo interes partije koja ga je imenovala. U tom
cilju se sigurno biraju poslušnici partija, sa izuzetkom pojedinaca, jer ukoliko
bi se neko i usprotivio odlukama "gazde" zna se njegova sudbina: ili bi bio
imenovan na neku funkciju kako ne bi bio u sukobu interesa ili bi bio izbrisan
sa liste ili "bi mu se već nešto našlo"...
Interes
partija
Zbog
čega je stalo svim političkim činiocima da imaju poslušnike i da zastupaju
interese partija?
Sva
dosadašnja iskustva govore da je to iz razloga što je potrebno da neko slepo
odan i poslušan donosi naručene zakone koji bi služili za ostvarenje partijskih
interesa i da bi obračun sa neistomišljenicima u svojim i tuđim redovima bio što
uspešniji.
Dizači
ruku u skupštini, u rečniku dinarskih naroda poznati kao "takojevići", izglasaće
svaki zakon koji partiji treba, kako bi partijske vođe dobile alibi za nedela
koja čine ili će ih počiniti, a koja su u suprotnosti sa Krivičnim
zakonima.
Upravo
smo svedoci legalnog pljačkanja Srbije (svih nas) preko enormnih zarada
partijskih ljudi u javnim preduzećima. Drskost i osionost ovih ljudi ide
toliko daleko da putem svih medija poručuju građanima kako su baš oni
najuspešniji biznismeni veka, kako su to legalna i zakonita primanja, i
slične licemerne izjave, a sve u svrhu daljeg sluđivanja građana. Jer, kad neko
"progura" zakone kojima je legalizovao svoj dojučerašnji kriminal pa se još i
sprda sa opljačkanim i prevarenim narodom, onda je reč o poslednjem činu
tranzicionih ponižavanja kojima je Srbija, kao retko koja država u region, ovako
brutalno izložena.
Kako
se ti veliki stručnjaci ne dokazuju u privatnom sektoru koji vapi za dobrim
kadrovima?
Kako
oni nemaju odgovore za privatni sektor kome su potrebni stvarni
stručnjaci?
Zašto
se ne bore za privatni sektor jer u
njemu mogu da isplaćuju zarade bez ograničenja, ali pod jednim uslovom: da su
taj novac i zaradili?
Koliko
je vremena i truda potrebno jednom privredniku u privatnom sektoru da zaradi
samo 1.000 eura, dok stranački "bumbari" iz budžeta uzimaju milionske
iznose?
Zašto
je to tako, postoji jednostavan odgovor- zbog toga što političke
partije nisu krivično odgovorne!
Kako
sada stvari stoje, izgleda da je motiv osvajanja vlasti mnogih političkih
partija da se dočepaju plena (Srbije-imovine).
Problem oko formiranja svake sledeće
vlade počinje i završava se obračunom oko plenidbe pozicija u javnim preduzećima.
Višestranački prevaranti inače doživljavaju javna preduzeća kao plen
i dok ne dobiju sigurne garancije oko podele tog plena, nema formiranja Vlade,
po cenu da ceo narod i država prestanu da funkcionišu.
Jednom
zaposednuti feud niko više ne sme da dira.Tada se u njega
dovode partijski ljudi, uglavnom i po pravilu nestručni, da
uzimaju ono što žele bez ikakve sankcije. Naravno, najpre za partiju, a
onda za sebe u vidu naplate zasluga za partiju. Tako se stvaraju
jednopartijska ministarstva čime se urušavaju institucije
sistema.
U
raspodeli plena najjači je dobio butkicu, manje jači plećku, neko je dobio od
rebarca, a narodu koskice. To je njihovo poimanje Srbije i
naroda.
Ko od njih pominje Srbiju? Pominje Srbiju kada se sprema da je pokrade kao
veliki patriota da ga ne daj bože neko ne bi prozvao, jer bi tada napad na njega
bio u stvari napad na Srbiju. Ako se novac i kapital zove Srbija onda su ovo
velike patriote da ih nema većih.
Jedan
od čelnika partije koja učestvuje u vlasti sada se svesrdno bori za reviziju privilegija u javnim
preduzećima u kojima su enormne zarade njegovih partijskih kolega, a upravo
je on bio glavni ideolog takvih zarada!? Kako sada stvari stoje, još dugo
neće biti vršena promena propisa što se tiče zarada i privilegija. Koliko je ova
društvena patologija odmakla, vidljivo je skoro svakodnevno: sa jedne strane
policija hapsi ljude za 500 evra ( krivičnog dela koje proizvodi sam
sistem), a sa druge strane, traje legalna pljačka milionskih iznosa uz pomoć
korupcije zakonodavstva i stranačku vojsku koja glasa kako im vođe
kažu.
Demokratska
Srbija u XIX veku
Prvi
skupštinski poslovnik donet je 1870. godine u formi zakona. Iste godine
donet je i prvi zakon o izboru narodnih poslanika.
Izbor
poslanika vršen je tako što je na određeni broj poreskih glava biran jedan
poslanik. U početku je jedan poslanik biran na 500 poreskih glava, zatim na 1000
pa 2000, 3000 i na kraju 4500 poreskih glava. Od ove izborne formule zavisio je
i broj poslanika u skupštini. Na Svetoandrejskoj skupštini bilo ih je 437, a
kasnije se taj broj kretao između 120 i 160. Velike narodne skupštine brojale su
i preko 600 narodnih poslanika.
Do
1888. bilo je u praksi javno glasanje na izborima za narodne poslanike.
Birač se na biračkom mestu javno izjašnjavao "koga hoće za poslanika".
Glasovi su beleženi i sabirani.
Izborne
jedinice bili su srezovi, odnosno okruzi i varoši. Po Ustavu iz 1888. i Ustavu
iz 1903. Beograd je davao 4 poslanika, Niš i Kragujevac po 2, a ostale varoši
pobrojane u Ustavu (21) po jednog poslanika. U okruzima su izbori poslanika
vršeni na određeni broj poreskih glava.
Izborne
jedinice bili su srezovi, odnosno okruzi i varoši. Po Ustavu iz 1888. i Ustavu
iz 1903. Beograd je davao 4 poslanika, Niš i Kragujevac po 2, a ostale varoši
pobrojane u Ustavu (21) po jednog poslanika. U okruzima su izbori poslanika
vršeni na određeni broj poreskih glava.
Narodni
poslanik nije mogao biti mlađi od 30 godina. Jedan od uslova za sticanje
poslaničkog zvanja bilo je i plaćanje određenog novčanog iznosa državi na ime
neposrednog poreza.
Kada
bi sada vladali ovakvi zakoni mnogi sadašnji i bivši poslanici sigurno ne bi
bili tu gde jesu. Srbija 19-og veka je bila više Srbija narodnih poslanika, nego
sada kada je Srbija Demokratska, PARTIJSKIH
POSLANIKA.
Prvi
Sretenjski ustav je tačno pre dva veka raskrstio sa feudalizmom da bi najveći
legalista sa ovih prostora pre nekoliko godina stvorio pseudofeudalnu
Srbiju donošenjem raznih zakona i podzakonskih akata, podelom Ministarstava
po partijskom (feudalnom) principu
i tako uništio institucije sistema koje su trebale da štite
sistem.