(H)umorna
priča
Kako
mi da se spašavamo kada nam prigusti
Prvi
televizor u ulici
Uvek
sam se čudio starim ljudima kako se sećaju nekih događaja od pre pedeset godina,
a sada ne mogu da zapamte šta se juče dogodilo. Što bi narod rekao, ne mogu da
se sete šta su danas ručali.
Piše:
Neša (čita onaj kome nisu odsvirali odjavnu špicu)
Kako
godine odmiču sve mi to postaje jasnije. I sam počinjem da se sećam nekih
događaja od pre trideset godina, pa naravno nije to tako davno bilo. Pa onda se
setim i onoga što se dogodilo pre recimo, mislim da ima 49 ili 50 godina.
Priznajem davno je bilo, a i ja nisam bio baš u nekim odraslim godinama. Bio sam
deran, tu negde, osam-devet godina.
Te
godine je moj stric kupio televizor, u drvenoj kutiji s vratima i ključem. U
boji. Oker. To vam je ona žuta što vuče malo na braon. Tako je bio ofarban.
Bio
je to prvi televizor u ulici. Prvi privatni televizor u mestu. Bila su još dva u
zadrugama, a tamo su karte
naplaćivali za ulazak u salu. Moj
stric je tada imao negde oko 60 godina. Bila je to skupa sprava. Dogodilo se to
kada su uveli struju od 220 volti. Nije znao kako kroz te žice od struje može da
stigne slika za televizor. Kako kroz te iste žice može da se sluša radio. Kako
dolazi svetlo u sijalicu i kako može da se greje pegla. Nije znao, ali nije
žalio pare. Nije završio nikakve škole, ali je znao da vreme nosi novotarije, da
se mora ići napred.
Kako
je tada rekao kupio je televizor zbog nas dece u kraju. Da vidimo nešto novo. Da
naučimo nešto. I svi smo bili tu na patosu, u prvom redu. Gledali smo program od
početka do kraja. Dok ne odsvira onu pesmu o Beogradu.
A
ta odjavna pesma o Beogradu u kasnijim godinama, mnogo kasnijim, dobila je
posebno značenje. Program je bio sve duži. Pesma o Beogradu se sve kasnije
svirala. Žena zove na spavanje, ja kažem još samo malo da pogledam program.
Čekam do kraja programa ne bi li ona učvrstila san, pa da se ušunjam u
krevet. Vrlo često me ta odjavna
špica Beograde nije spašavala. Čekala me je budna.
Program
je tih šezdesetih trajao dva-tri sata. Dečja emisija, Dnevnik, pozorišna predstava ili serija
Lole Đukića ili film i .. gotovo..
Sve
smo gledali i mnogo toga smo naučili. Naučili smo i brzo da čitamo, jer su se
slova sa titlovima tako brzo sklanjala, da smo morali da se došaptavamo šta je
ko pročitao. Program se nije emitovao svaki dan, pa smo imali i vremena za
druženje, igramo fudbal, klikere i još što-šta. Veče se naravno završavalo
prepričavanjem filmova odgledanih u bioskopu onih srećnika koji su mogli da
dobiju kartu za neku od predstava. Televizor je bio tu, voleli smo da gledamo
program, ali smo išli i na utakmice. Gledali i navijali nedeljom prepodne za
rukometaše, a popodne za fudbalere.
Znali
smo da čekamo i po pola sata na početak programa. Stariji su naravno, čim se
nađu, prepričavali događaje iz rata, a mi klinci smo ih slušali otvorenih usta.
Pričali su i pomalo preterivali. Pokazivali su i ožiljke od rana. Svi su bili
prvoborci i narodni heroji, ali eto nije ih zadesilo da poginu pa da im dižu
spomenike i daju nazive ulica po njima.
U
to vreme program se emitovao kako kažu crno-belo. I filmovi su uglavnom bili
crno-beli.
Ali,
nama je bilo sve u boji - u super koloru. Na širokom
platnu.
Danas
se to platno suzilo, mada televizori zauzimaju pola zida. Digitalne slike u boji
postaju sive i sve više vuku na crno. Čini mi se da ima i programa koliko i
televizora. Nekada je bio jedan televizor
u ulici, a danas jedan na jednom zidu - četiri zida, četiri televizora.
Deca ne znaju da hodaju, skaču kao Nindža kornjače. Omiljena muzika im je sa
bliskog istoka. Što više zavijanja to se više pale na tu muziku. Turska krv je
proradila u nama. Pa nisu oni džaba bili ovde 500 godina.
Možda
bi moglo sa malog ekrana nešto da se nauči, ali avaj. Kad krene nešto pametno,
tu je daljinski i odmah se traži nešto glupo. Gledaš televizor i postaješ sve
gluplji.
Na
kraju moja radna opsesija nije postao televizija već
radio.
Kada
sam kao mlad novinar krajem sedamdesetih došao da radim u Pokrajinskom
radiju, prvo na šta su me upozorili
je bilo da postoji programska šema, da postoji neki red i da se tog reda moramo
pridržavati. Sve u ime slušalaca. Jer, bože moj slušaoci su tražili da se tako
koncipira program, mada ih niko nije pitao. Ali, forma je bila zadovoljena.
Organizovale su se rasprave o programima radija i televizije. Slušaoci preko
svojih predstavnika govore šta bi oni to voleli da slušaju i gledaju i mi to kao
prihvatimo. Informativne emisije su se merile sekundama. Ako je bilo puno
događaja onda je urednička krilatica bila "samo kratko", a to je značilo do dva
minuta. Eh, šta sve može da se kaže u dva minuta.
Danas
se televizijski program pravi tako da najgluplje emisije zauzimaju najbolje
vreme. I to bez razlike na svim kanalima. Svi liče jedan na drugi pa ti je
svejedno koji gledaš. Skupe se neki ljudi, uglavnom ista lica, pričaju po dva
sata i ništa ne kažu. Eh, gde su ona dva minuta.
Ovi
današnji prvoborci, koji misle da autoput od Horgoša do Požege, treba da nosi
njihovo ime - kao na primer u Italiji autostrada sunca, ovde bi mogao da se zove
na primer Velimira Ilića, a drugi beščanski most, koji će očito biti završen
posle roka Milutina Mrkonjića. Fabrika nevidljivih automobila u Kragujevcu bi
pod hitno mogla da promeni ime u "Zastavnik Mlađan". Ili umesto dinara naša
moneta trebalo bi da se zove "Dinkić" (čitaj kao Dinkić iz milošte), a ono sitno
za podkusurivanje "ban Jelašić". Za razliku od onog hrvatskog bana Jelačića,
koji se brinuo o hrvatskoj državi, ovaj naš ban Jelašić uz pomoć valute
"Dinkić", je rešio da sruši državu.
Nikako da zaustavi propadanje ove čvrste valute zvane
dinar.
Setio
sam se prvog televizora, ali još dobro pamtim i ono od juče, nema tome ni
godina, a ponovio je i pre tri četiri meseca "štedite u
dinarima".
Štedite
pa ćete se zajebati. Jednom je upalilo sa markama kod Dafine i Jezde, upaliće
opet ovoga puta sa dinarima. I upalilo je.
Ovaj
narod ima kratko pamćenje. Kolektivna amnezija. Šta su nam sve napričali.
Svetska kriza će zaobići Srbiju. Mi smo spremni. Naše banke su spremne. Svetska
ekonomska kriza će slomiti kičmu u Srbiji. Napravili smo takav program
spašavanja da će drugi prepisivati od nas.
Čujem
ovih dana nestašica para u budžetu. Država duguje silne pare privredi, spominje
se neka cifra od čak 700 milion evra. Kažu u Republičkoj vladi nemaju novca ni
za toalet papir. Jadni ljudi kako će tako usrani pred narod da mu objasne kako
neće biti otpuštanja i da će se radna nedelja skratiti sa pet na četiri dana i
da oni taj isti narod ništa neće raditi četiri, kao ni pet dana. I kao plate će
ostati iste, a ko će da plaća radnike za to što ne rade, to nisu objasnili.
Znam, opet smo najebali.
I
onda se neko setio programa vađenja iz krize i kako da reši problem nestašice
toalet papira u Vladi. Pokupio sve primerke programa i odneo u klozete. Eto tako
se spašava ne obraz nego dupe onih u vladi. A nama opet ništa. Ni jednog
programa. Kako mi da se spašavamo kada nam prigusti. A već je dobro
priteralo.
Neko
je već pustio odjavnu špicu.
Pola
privrede u blokadi. Radnici ne primaju plate mesecima. Doprinosi se ne plaćaju.
Posla nema. Para nema.
Pošto
sam davno batalio novinarstvo, čim je Familija došla na vlast, i shvatio da u dva
minuta ne može da stane ništa pametno, počeo sam da radim nešto drugo. I eto to
radim već skoro dvadeset godina. Mislio sam da sam naučio posao, ali nisam.
Gledam završni račun za 2008. i ne shvatam. Toliko truda i rada. Dvadeset godina
odricanja i nespavanja da bi se nešto ostavilo u amanet deci i unucima. A u
računu - kamate, kursne razlike, dugovi i gubici. Niko ništa ne plaća. Živimo na
božiju veresiju. Dokle. Pregurao
sam u uniformi ne svojom voljom, ne znam koliko ratova, jer svaki dan je bio rat
za sebe. Osvojili smo Vukovar, pobedili Amerikance i NATO, nismo dali Kosovo.
Sačuvali smo.... Šta smo to sačuvali?
Sačuvali
smo crno-bele slike u boji sa starih televizora. Sačuvali smo crno-bele filmove
u boji na širokom platnu. Fudbal i klikere.
Može
ta svetska kriza i da zaobiđe nas, ali šta mi sami sebi (ili šta ova vlast nama)
možemo da uradimo, to ne može nijedna svetska kriza. Što rekao pokojni Branko
Ćopić (možda su mu samo pripisali da je on) "Znam ja nas, jebo ti
nas".
I
na kraju nagradno pitanje za političare, da li oni u opšte znaju kako se
zarađuju plate?