Pucanje

 

Ko upravlja proizvodnjom oružja i municije u Srbiji i čija narudžbina ima težinu zakona

 

 

U buretu sve manje baruta

 

 

U senci tragične smrti sedmoro ljudi u fabrici "Prvi partizan" u Užicu, pukovnik bivše jugoslovenske vojske i Tabloidov komentator Milan Jovanović analizira uzroke i posledice dugogodišnjih skandala u vojnoj industriji, ko pravi politički kapital od izvoza oružja i municije i ko se svojevremeno setio da ovu osetljivu proizvodnju prepusti zakonima tržišta...

 

Milan Jovanović

 

Onomad, na sahrani visokog vojnog rukovodioca, pita me stariji i poštovani kolega, pukovnik, doktor tehničkih nauka, da li je vreme - usred kritika na račun odbrane i Vojske, za jedan afirmativan napis o namenskoj industriji? Momentalno sam se složio, ali...

Kako funkcioniše taj segment sve urušenije državne privrede, segment koji pre deceniju zamalo ne sahraniše eksperti neznanja, a koliko pre pola decenije eksperti bahatosti. Deo državne privrede od koga su, na sreću tamo zaposlenih, zazirali i tajkuni i tajkunski profilisani ministri i ordinarni lopovi. A bilo je i stranačkih predloga da se sve to rasproda strancima, jer Srbija nikad više neće ratovati. 

Barič, Valjevo, Kragujevac, čačak, Užice i Lučani ostali su u funkciji kao deo nekadašnjeg velikog Jugo kompleksa namenske industrije. Preživeli su, hvala Bogu, sve tranzicione i pljačkaške nedaće srpskog zaokreta iz socijalizma u ko zna koju derivaciju prvobitne akumulacije kapitala. Visile su ove firme milimetar iznad ponora, a o glavi i perspektivi su im radile brojne vlade što protutnjaše od '91. do naših dana, sa etalonskim neznalicama na ključnim državnim mestima.

Priče sa Vladinih sesija da su te fabrike predimenzionirane za srpsko tržište i da zato treba da plate danak prestrukturiranju, redukciji proizvodnje, pa čak i gašenju ako to zakoni srpskog tržišta pokažu, bile su vrlo opominjuće i indikativne. Nisu te fabrike uopšte više potrebne srpskom tržištu (čitaj Vojsci Srbije), a ako nam poznata škola analitike iz srpskog MO pokuša da dokaže da ipak jesu, onda se sve te potrebe mogu svesti na dva procenta i odraditi, recimo, u dve radne subote.

Nije se moglo napolje od '91, što zbog naših nedaća, što zbog planetarnih viškova sličnih roba preostalih po padu istočnog bratstva. Hiljade tenkova, desetine hiljada topova, stotine hiljada vozila, milioni automata i milijarde metaka se našlo na nezasitom tržištu ove robe. U toj damping navali nije bilo šanse ni za Valjevo ni Goražde, ni Slavonski Brod, ni Kranj, ni Prilep ni Mojkovac. Trebalo je prosto sačekati da se taj milenijumski tovar oružja razlije haotičnim delom sveta, pa da potom počne regularna utakmica.

Da li je srpski metak ili puška bolji od bugarskog, ukrajinskog ili poljskog, pitanje je za institute i opitne centre; da li je skuplji treba konsultovati vlade i ministarstva, a u kojim rokovima može da se isporuči, stvar je posredničkih agencija, njihove kreditne sposobnosti i maherskog umeća. Uz neodvojivu ulogu kontrolora i kadija međunarodnom trgovinom oružjem koji stoluju na njujorškom Ist riveru.

Veliki brat, nije nimalo sporno, daje dozvole, određuje kontingente, definiše okvire cena, uzima svoje procente, spaja moguće i nemoguće kombinacije prodavaca i kupaca. Diktira opšte uslove, promoviše i eliminiše, zavodi red i izaziva nered, kako mu se hoće.

"Irak spasava vojnu industriju Srbije" - čuje se slavodobitnički po srpskim varošima čiji se radnici bave kalibrima, upaljačima i barutima. Neka, treba to pozdraviti i svojski podržati. Dovesti, pored Iračana, i Irance, kao što smo im obama isporučivali oružje kad se ono pre 20-ak godina pobiše među sobom. Neka tih 200 miliona dođe u Srbiju, pa još deset puta toliko, ako može. Nije bilo nimalo lako iz ruševina i pepela vratiti stari sjaj "Krušiku" i "Slobodi", zanoviti tehnološke linije u "Prvoj iskri" i "Milanu Blagojeviću" i uvesti najviše standarde u visokoserijsku proizvodnju "Zastave oružja" i "Prvog partizana".

Varničilo je u sindikatima, štrajkovalo se, blokirana je prestonica, smenjivana su rukovodstva, upozoravan državni vrh, bilo je gladnih... ali je Vladina fortifikacija bila jača od svih tih vapaja. I onda bum koji diže na noge kolektive i popunjava godišnje proizvodne programe.

Gde je ključ ovog buma - zanimljivo je pitanje. Kakva je to sad sposobnost jedne opevano nesposobne vlade, kakav je to zov sa Tigra i Eufrata? šta je stvarno opredelilo Irak za ovoliku kupovinu vojne robe od Srbije? Lične veze i menadžerski kapacitet našeg MO? Kad bismo se šalili. Iračko poznavanje našeg oružja - ni govora, pa 20 godina im ništa nismo vredno prodali. Kvalitet, cene i rokovi - pitanje je već na nivou ozbiljnosti države. Iste te države koja ne može beskrajnom ruskom tržištu da isporuči 100 tona šljiva mesečno, ali istog kvaliteta, istog pakovanja i u isti dan!

Sigurnijim se čini odgovor da je Veliki brat, pomažući iračkom narodu nakon milenijumskog pustošenja, rešio da mu poravna evidentne spoljne dugove, pa su tako došle na red i dve milijarde dolara Srbiji. Manirom svemogućeg srezano je to na 200 miliona dolara i dat signal srpskoj vladi da to promoviše kao uspeh decenije.

Svakako da se računalo s našom pohlepom za mrvicama, te se zarad tih dvesta miliona lako zaboravilo na preostalih milijardu i osamsto. I to možda pije vodu, ali sa čijeg korita?

Zar nije 2002. upotrebom ekonomskih parametara propao pokušaj da se ta matematika dugovanja sporazumno zatvori? Jeste, ali treba znati ko je zastupao našu stranu, bolje reći koje neznalice i lopovi. A potom je nova vlast odnela u Vašington planove svih komandnih mesta, centara veze, podzemnih skladišta i aerodroma, da bi Veliki brat u pripremi razaranja Iraka imao sve to u slici i reči.

Je li ovaj narod (irački) bez mozga da to zaboravi - jasno da nije. Ko je onda pozvao ministra srpske odbrane u Bagdad na razgovore znajući da mu je ortak, polubrat i stariji stranački džoker lično, iračkom neprijatelju na noge, nosio pakete dokumenata o tajnim vojnim postrojenjima koje su u Iraku gradile srpske firme.

I tu je odgovor jasan - Veliki brat. Ključna podrška i mentorstvo nad novom iračkom vlasti, ključni uticaj i sponzorstvo nad srpskom. Malo kvarne diplomatije i kobajagi prethodnog ispitivanja i ulaganja u to tržište, malo sajamskog očijukanja i gotova stvar za srpsko javno mnjenje. Pa najava novih 100 miliona, dizanje optimizma, lične i stranačke promocije itd.

Ali da ne preterujemo. Prvi zapadni komšija isporučuje robu 300 miliona dolara vrednu, i to samo iz jedne fabrike, i to u državu u kojoj Beograd (Yugoimport) ima 50 godina predstavništvo. Kad ovi naši obezbede za "Zastavu oružje" godišnju proizvodnju 20.000 cevi, onda je to praznik i Topčidera i šumadije, a susjedi delaju na nivou 200.000 cevi, i to u fabrici iznikloj na placu bivšeg vojnog kompleksa (ono do '91).

"Krušik" radi u tri smene, Lučani i Barič u dve, "Yugoimport SDPR" 24 časa dnevno, MO i više od toga. Uzbuna je u RTS-u, kamermani padaju s nogu da zabeleže atmosferu i sve novije narudžbe, dok spikerkama drhte kolena pri pominjanju većih kalibara.

I onda prasak u Užicu! Tragedija, užas i mnoštvo pitanja. Sedam žrtava! žrtava čega - pitanje još nije suštinski definisano - trke za rekordnom proizvodnjom, očekivanjem velikih zarada, prijemom nestručne radne snage, tehnološkom nedoslednošću na pola sata pre isteka smene, opasnom rutinom, ko zna kakvim upravljanjem kvalitetom itd. Ili prostom verovatnoćom - jedan prema milijardu milijardi. Valjda je već toliko metaka iskovano.

čuli smo svašta te prve večeri: da je možda mobilni telefon zaiskrio (inženjer iz Novog Sada), da barut nije imao valjani atest (Lazanski), da je u pitanju ljudski faktor (Dačić), da je većina poginulih angažovana preko omladinske zadruge (RTS) ili da vojnu industriju treba hitno modernizovati (general Miletić).

Pa sutradan drugi talas izjava, ali ministar odbrane ćuti, inače vičan da odgovori na sva pitanja i dileme oko čega se, npr., bore Huti i Tutsi, kakve se borbene operacije najbolje izvode u vrbacima ili kako su rezervisti iz Ohaja dobro omalali zgradu vrtića u Lapovu. ćuti i njegov resorni general, vlasnik svih prava nad gordo zvučećom Upravom za odbrambene tehnologije.

Možda nije na odmet i pitanje koliki je stvarni uticaj MO na poslovanje fabrika namenske industrije. Recimo samo u stručnom pogledu. Koliko tehnologija rada, npr., "Krušika" podleže verifikaciji nadležnih nivoa MO? Ako podleže, ima li MO stručna lica za sve te procese, a ako ne podleže, čemu sve te predstave o uticaju Vojske na proizvodnju i poslovanje tih fabrika?

Ukoliko poslovodstva ovih fabrika, uvažavajući državu, postavljaju (formalnosti radi) njene predstavnike, uglavnom vojna lica, u upravne odbore, zar i to nije debelo zrelo za preispitivanje? Groteskno je nedavno delovala ostavka predsednika UO "Zastava oružja", bivšeg majora neuspelog u vojnoj službi, NVO aktiviste, ali iznad svega uspešnog ugostitelja.

Potpisnik ovog teksta je bio na komemoraciji u Bariču (maj 2006) kad pogiboše trojica radnika, a prvi tehnolog srpske vojske održa tada jedan skaredni posmrtni govor, da je prisutnima redom pripala muka. Pitam ga, posle mučenice za pokoj duši nastradalih, koliko stručnih lica koja razumeju tehnološke procese namenskih fabrika ima u svojoj upravi. Odgovor nije pristojno citirati, kao ni navoditi kako ga je tadašnji ministar pomeo sa generalskog mesta.