Evrozona
Kataklizma
Evropske unije:treba li čuvati imperiju bez perspektive?
Evro je istorijska greška
Kriza evra je
pokazala ne samo drastične razlike u razvijenosti
pojedinih članica Evropske Unije, već je na svetlost dana iznela i sve mahinacije političke elite kojima je demokratija na Starom kontinentu
potpuno eliminisana. U Italiji se iz straha da evroskeptici ne pobede na sledećim izborima, na vlasti održava
labilna i neprirodna koalicija, dok je u Nemačkoj
bivši kancelar Helmut Kol priznao da
je evro uveo protivno volji naroda.
Bernardo
Vitulano
(dopisnik
iz Rima)
Posle stravičnog iskustva iz Drugog svetskog rata vodeće države zapadne Evrope započele su ubrzane integracije smatrajući da će tako moći da se izbegnu ratovi u budućnosti. U početku je to bio ekonomski
savez koji je pospešivao slobodan protok ljudi, ideja
i robe. Svaka od država članica nekadašnje Evropske ekonomske zajednice
(EEZ), a kasnije Evropske zajednice (EZ) zadržala
je puni suverenitet.
U okviru te
zajednice postojala je Beneluks Unija (Belgija, Holandija i Luksemburg)
koja je stremila i političkoj integraciji članica, a što će kasnije postati model za Evropsku Uniju (EU).
Stvaranjem evro-zone u okviru EU (pripada joj 17 od 27 država - članica) od jedne humane ideje slobodne saradnje suverenih
država nastao je političko-ekonomski
Frankenštajn, moderna tamnica naroda u
kojoj su na mestu ključara - bankari.
Na početku je vladalo mišljenje da će monetarnom i tržišnom integracijom višak kapitala iz
najbogatijih članica da se preliva u one siromašnije. Zbog toga su ekonomski slabe države sa istoka i krajnjeg juga Evrope pristupile
evro-zoni, da bi se samo deceniju kasnije gorko pokajale. Drugačije od Sjedinjenih Američkih
Država, koje snagu dolara baziraju na tome da je to
svetska valuta broj jedan, i Velike Britanije, čija
funta svoju vrednost više duguje londonskoj
berzi, a ne britanskoj privredi, stabilnost evra zavisi od ukupne privredne
snage država članica i tu postoje drastične
razlike.
Estonija,
Irska, Grčka, Malta, Slovenija, Kipar i
Portugalija imaju veoma slabu industriju i žive ili od poljoprivrede ili od uslužnih
delatnosti. Upravo je za njih značajno da imaju sopstvenu
monetu čiju vrednost u odnosu na ostale
valute mogu slobodno da formiraju, odnosno da kurs obaraju kada im je to
potrebno.
Decenijama su
tako radile Italija, Španija i Grčka, zemlje koje ili potpuno zavise od turizma (Grčka) ili im je to značajan devizni priliv
(Italija i Španija): pred turističku sezonu je vrednost lokalnih valuta snižavana u odnosu
na valute država iz kojih dolazi najveći broj turista (Nemačka, Austrija,
skandinavske zemlje, SAD i Velika Britanija), tako da su turisti prosto hrlili
na ove destinacije. Danas svi imaju evro čija je vrednost ista i u
Nemačkoj kao i u Italiji ili Grčkoj, koje su tako postale manje atraktive jer su
relativno skupe.
Konačno, došla je velika svetska
ekonomska kriza kada su se do kraja ogolile sve razlike između bogatih i snažnih sa jedne strane i
siromašnih i slabih sa druge strane. Iz
tog razloga su se nedavno pojavile političke snage koje zagovaraju napuštanje evro-zone i koje
prvi put u istoriji imaju realne šanse da dođu na vlast ili da utiču na istu.
Bepe Grilo je nekada bio poznati
komičar i kabaretist u Italiji. Sa
svih televizijskih stanica bio je proteran kada je 1986. u jednoj emisiji ispričao vic o korumpiranosti tadašnjeg socijalističkog lidera Betina Kraksija.
Ni u Italiji, kao uostalom ni u celoj Zapadnoj Evropi, ne postoji apsolutna
sloboda medija. Svoj politički angažman je započeo 2007. kada je sakupio
350.000 potpisa (umesto ustavom potrebnih 50.000) da bi parlamentu u Rimu
predao svoj zahtev od tri tačke za promenu zakona.
Grilo je tražio da u parlamentu ne mogu da
sede krivično osuđivani (neki poslanici su imunitet upravo i koristili da
ne bi krivično odgovarali ili išli na izdržavanje kazne), ograničenje političkih aktivnosti
parlamentaraca na dva legislativna perioda i, konačno, da birači mogu da zaokruže jedno ime sa liste kandidata, a ne da ili biraju celu
listu ili nikoga.
Pošto ustav
Italije ne obavezuje parlament da o predlozima građana uopšte diskutuje, Grilovi
zahtevi nikada nisu stigli na red i on je odlučio
da se politički aktivira stvorivši Pokret pet zvezda (Movimento 5 Stelle ili skraćeno M5S).
Na prvim izborima za parlament Republike,
na kojima je Pokret uzeo učešća, dobio je 25 odsto glasova i time zauzeo treće
mesto iza PD-a i PDL-a, ali je pojedinačno najjača stranka u Italiji, jer je PD
koalicija sedam stranaka, dok Berluskonijev PDL okuplja čak 11 stranaka od
kojih je Lega Nord najsnažnija.
Politički program M5S-a je levičarski i
predviđa, između ostalog, prestanak državne podrške bankama koje su zapale u
krizu i izlazak Italije iz evro-zone ili nove pregovore o formiranju monetarne
unije. Pošto su ovi, kao i ostali delovi programa, očigledno veoma privlačni
za birače, italijanska vladajuća elita se odlučila na stvaranje nestabilne
vlade radije nego da se ide na nove izbore na kojima bi Pokret mogao eventualno
da pobedi i time ugrozi diktaturu bankara ne samo u Italiji, već i u celoj EU.
U Italiji i EU je malo šta ostalo od prave demokratije.
Dok je M5S levičarski pokret, dotle je Alternative
fuer Deutschland (Alternativa za Nemačku, skraćeno AfD)
u Nemačkoj čista desničarska partija koja uživa veliki ugled čak i među
pripadnicima ekstremne desnice. Vođena od veoma elokventnog, sposobnog i agilnog
profesora Brenda Lukea stranka je od samog svog osnivanja sredinom
aprila 2013. u žiži medijske pažnje. Po trenutnim istraživanjima javnog mnjenja
AfD može na predstojećim jesenjim izborima za Bundestag da osvoji bez problema
10 odsto glasova.
Ono što posebno zabrinjava političke
analitičare je činjenica da, iako u srži desničarska partija, AfD uživa veliko
poverenje birača koji su do sada birali levičarske partije: njih čak 29 odsto
može da zamisli da na sledećim izborima svoj glas pokloni ovoj stranci, dok je
kod pristalica konzervativnog CSU-a taj procenat dosta niži - tek 19 odsto.
Birači su prosto oduševljeni Lukeovom
izjavom na osnivačkoj skupštini stranke: "Evro je istorijska
greška." Sve je veći procenat Nemaca koji žele povratak nemačke marke
i izlazak njihove zemlje iz monetarne unije. Upravo na njih računaju lideri AfD-a.
Pišući doktorsku disertaciju pod naslovom:
Bilans jedne neuspele komunikacije. Studije o nemačkoj istoriji nastanka
evra i njenom demokratsko-teoretskom kvalitetu, nemački novinar Jens
Peter Paul je razgovarao sa mnogim osobama, među kojima je bio i bivši
kancelar Helmut Kol. Intervju je vođen 14. marta 2002. u Berlinu i objavljen
tek sada - zajedno sa disertacijom.
Kol je rekao da je znao da u Nemačkoj nema
većine koja bi bila za uvođenje evra. U Nemačkoj je, kako je dodao, evro bio
odbačen već i zato što su njeni stanovnici tek kratko vreme pre toga dobili
nemačku marku, za koju su se borili u svojoj revoluciji. Kol je o šansama za
referendum rekao: "Ali ja sam znao da u Nemačkoj nemam šanse da
pobedim na referendumu. Mi bismo izgubili na glasanju o uvođenju evra. To je
sasvim jasno. Ja bih na takvom referendumu izgubio i to u odnosu 7 prema
3."
Pomenuta disertacija je napisana i odbranjena
još 2002, ali je široj javnosti postala poznata tek 11. aprila 2013, odnosno
uoči same osnivačke skupštine AfD-a.
A 1.
Kako je BND kreirao terorizam
U vremenu kada su svi izveštavali o
bombaškom napadu u Bostonu, deo nemačkih medija se prisetio terorističkog
napada 26. septembra 1980. godine na minhenskom Oktoberfestu koji je
života koštao 13 osoba. Povod za ovo prisećanje bilo je svedočenje nemačkog
istoričara Andreasa Kramera pred sudom u Luksemburgu, a koje je ponovio
i u intervjuu nemačkoj novini Junge Welt 13. aprila 2013.
Andreasov otac je bio Johanes Kramer
(preminuo 2012.), nekadašnji major nemačkog ministarstva odbrane u Odeljenju G4,
ali i agent nemačke obaveštajne službe (BND) gde je radio za odeljenje IV u
Minhenu Pulahu, a pod kodnim imenom Cello sarađivao je i sa supertajnom
grupom Gladio/Stay-Behind koja pripada NATO-paktu.
Gladio je zadužen za tajne terorističke udare u režiji i za
račun pomenute vojne alijanse. Po svedočenju mlađeg Kramera, njegov otac mu se
poverio da je ne samo učestvovao, kao pripadnik BND-a, nemačke vojske i grupe Gladio,
u pravljenju bombe koja će eksplodirati na Oktoberfestu, već i da je instruisao
atentatora Kelera!
Razlog za ovaj čin je bila želja vojnih
krugova da na predstojećim saveznim izborima (održanim 5. oktobra 1980.)
pomognu da na vlast dođe ultra konzervativni Franc Jozef Štraus iz bavarskog
CSU-a, umesto levičarskog kancelara Helmuta Šmita za koga se znalo da,
isto kao i njegov prethodnik Vili Brant, nije sklon eskalaciji hladnog
rata, ali i da bi sa njim na čelu Nemačka zadržala striktnu vojnu neutralnost,
tako da bi ratovi kao onaj u bivšoj Jugoslaviji bili ili izbegnuti, ili manje
krvavi.
Pošto ni ovaj atentat nije pomogao Štrausu
da pobedi na izborima, konzervativna desnica, kojoj je pripadao Štrausov
koalicioni partner Helmut Kol, na vlast je došla tek nekoliko godina kasnije i
to nakon što je podmićeni FDP napustio koaliciju sa Šmitom i priklonio se
desnici.