Feljton

Borisav Jović: Sloba i ja, ovako je bilo (6)

Milošević grešio, ali nije izdao

Posle duge i značajne političke karijere, Borisav Jović je u nekoliko memoarskih knjiga opisao najistaknutije ličnosti i događaje iz savremene istorije Srbije. U jednom od tih svedočanstava, čije delove ćemo objaviti u nekoliko sledećih brojeva Magazina Tabloid, analizirao je uzroke uspona i pada Slobodana Miloševića. Rukopis, koji je 2007. godine, ponudio redakciji dnevnih novina Pravda, delimično je izmenjen i dopunjen činjenicama i novim ocenama u odnosu na „Knjigu o Miloševiću", koju je Jović objavio 2001. godine. „Slobodana Miloševića neki smatraju bezgrešnim vođom nacije, a neki su želeli da ga osude kao zločinca. Slučaj je, njegovom smrću, prepušten istoriji", naveo je Jović, jedan od retkih Miloševićevih saradnika i oponenata, ali i svedoka vremena koje je Srbiju zavilo u crno.

Borisav Jović

Za vreme vladavine Slobodana Miloševića dogodio se raspad Jugoslavije, uz građanski međunacionalni rat na prostorima Hrvatske i Bosne i Hercegovine, uz sankcije međunarodne zajednice prema Srbiji i Crnoj Gori, uz velike materijalne i ljudske gubitke i egzodus stanovništva. Kritičari Slobodana Miloševića, a naročito oni koji žele da sakriju svoj deo odgovornosti za sve što se dogodilo, pokušavaju da glavni teret odgovornosti prebace na njega. To svakako ne bi bila objektivna istorijska istina.

Nema sumnje da je politička pojava Slobodana Miloševića uzdrmala jugoslovensku političku scenu i da je on lično uticao na mnoge, možda i sve najznačajnije događaje u periodu raspada Jugoslavije, ali je daleko od toga da su njegova politika, ma kakva rogobatna da je bila, i on, ma koliko da je bio snažna ličnost, mogli da opredele istorijske događaje koji su potresli ne samo Balkan, nego i čitavu Evropu, pa i svet. Takva tvrdnja bila bi nenaučna i netačna.

Za objektivnu istorijsku ocenu potrebno je da se uzmu u obzir sve relevantne okolnosti toga doba, a naročito interesi svih aktera u događajima i odnos političkih, pa i vojnih i ekonomskih snaga, od kojih je zavisio rasplet događaja.

Jugoslavija je od svog nastanka 1918. godine, kada je posle raspada Austrougarske monarhije formirana odlukom velikih sila pobednica u Prvom svetskom ratu, stalno bila razdirana međunacionalnim trzavicama. Još pre Drugog svetskog rata bili su stalni zahtevi Hrvata i Slovenaca za povećanjem samostalnosti. Slovenci i Hrvati nikada nisu tajili da Jugoslaviju smatraju privremenom tvorevinom, prelaznim rešenjem do svoje potpune samostalnosti.

Drugi svetski rat je Hrvatskoj omogućio da se dočepa sopstvene države, makar i pod Hitlerovim patronatom - Nezavisne Države Hrvatske. Ishod Drugog svetskog rata omogućio je da se Jugoslavija od unitarne države transformiše u federaciju, u kojoj su svakom sledećom promenom ustava povećavana prava republika, dok Ustavom SFRJ iz 1974. godine republike nisu konačno proglašene za države, a federacija je postojala samo onoliko koliko se one sve saglase i kada se saglase. Već tada je federalna država zavisila isključivo od volje republika, a volje je bilo sve manje i manje.

Kada je na višestranačkim izborima 1990. godine došlo do pobede stranaka koje su bile nacionalistički i separatistički orijentisane, ne samo u Hrvatskoj i Sloveniji, nego i u Bosni i Hercegovini i Makedoniji, opstanak Jugoslavije bio je de fakto doveden u pitanje. Nije bilo političke snage koja bi bila u stanju da zaustavi talas raspoloženja u Hrvatskoj i Sloveniji za samostalnošću, čemu su se iz određenih nacionalnih razloga priključili muslimani u BiH i Makedonci, prvi da se dokopaju mogućnosti da stvore unitarnu muslimansku državu u Evropi, a drugi da dugo osporavano postojanje makedonske nacije krunišu i priznavanjem njihove samostalne države.

Međunarodna zajednica, pre svega zapadnoevropske države i SAD, posle raspuštanja Varšavskog pakta i rušenja Berlinskog zida nisu više u jedinstvenoj i jakoj Jugoslaviji videli bedem odbrane od opasnosti sa Istoka i nisu bili raspoloženi da se bore za njen opstanak. Naprotiv, u njenom raspadu videli su lakšu mogućnost uticaja na prostoru Balkana, koji je uvek bio i geografski i strategijski atraktivan. Umesto da podstaknu traženje rešenja da se sačuva jugoslovenska država i da se izbegnu neminovni međunacionalni sukobi u slučaju raspada, Evropa je zauzela stav da Jugoslavija treba da se rasturi, ne uvažavajući ogromne probleme koji iz toga mogu da proisteknu. Štaviše, zauzela je stav da treba priznati republike kao države u međunarodno-pravnom smislu, ignorišući da nisu republike, nego narodi osnovali Jugoslaviju i da ne mogu republike, nego narodi da odlučuju o svojoj budućnosti.

Pozicija Srbije i Srba

Iza takve međunarodne i unutrašnje političke situacije objektivna pozicija srpskog naroda u Jugoslaviji bila je krajnje teška i zabrinjavajuća. Srpski narod je nanovo stavljen u poziciju da se bori za svoja prava koja je već bio ostvario pobedom u Prvom svetskom ratu, prava da živi u jednoj državi. On je Jugoslaviju zaista smatrao svojom državom. Pristajao je na svaka zapostavljanja i sopstvene republike i sopstvenog imena kroz decenije, da bi sačuvao život u jednoj državi. Sada je sve to bilo dovedeno u pitanje. Nije bilo ničeg logičnijeg nego nepristajanje da se potezom pera izbriše sve što je decenijama stvarano, da se životni interesi naroda dovedu u pitanje. U svesti srpskog naroda još nisu izbrisani zločini činjeni nad njim u toku Drugog svetskog rata od vlasti Nezavisne Države Hrvatske.

Niko nije pristajao da mu se tako nešto nanovo dogodi. Republika Srbija je morala da stane na stranu interesa sopstvenog naroda. Ne verujem da bi bilo moguće da bilo koji demokratski izabran predstavnik srpskog naroda, koji bi se u takvoj situaciji našao na čelu Srbije, postupi drugačije, nego što je to činio Slobodan Milošević.

Pokušavao je da se problem reši novim ustavnim promenama i opstankom zajedničke države, kao za Srbe najoptimalnijim rešenjem. Kada to nije uspelo, borio se da Evropa i svet priznaju svakom narodu pravo na samoopredeljenje i da problem treba rešiti referendumom naroda. Evropa ni za to nije imala razumevanja, što je dovelo do međunacionalnog sukoba. Srbija je predložila, što je i usvojeno, da se sukob u Hrvatskoj zaustavi dolaskom trupa Ujedinjenih nacija, koje će zaštititi Srbe od hrvatske paravojske, dok se ne pronađe političko rešenje pod okriljem međunarodne zajednice. Jugoslovenska narodna armija je dolaskom trupa OUN napustila Hrvatsku, a političko rešenje je prekraćeno nasilnim osvajanjem srpskih teritorija u Hrvatskoj od strane hrvatske vojske i progonom više stotina hiljada Srba. Dogodilo se ono od čega su Srbi i strahovali. Oni se nisu mogli sami vojno odbraniti, s obzirom na vojnu i brojčanu nadmoć Hrvata, bez obzira na materijalnu pomoć Srbije koja je bila stalna.

Miloševićeva politika u odnosu na problem Srba iz Hrvatske nije dala rezultate, ali se mora postaviti pitanje da li je imao drugi politički prilaz. Istorija će izučavati greške, kojih je svakako bilo, i daće konačnu ocenu njegove politike. Ali ono što je sigurno, međunacionalni sukob u Hrvatskoj bio je posledica politike svršenog čina koju je primenjivala hrvatska vlast u nasilnom procesu ostvarivanja svoje nezavisnosti, odbijajući raspravu o bilo čijim interesima i pravima, ugrožavajući tuđe interese i tuđa prava i nasilno ih uzurpirajući, uz svestranu podršku nekih evropskih država.

Kada je izbio međunacionalni rat u Bosni i Hercegovini posle njenog nerazumnog priznanja od Evropske zajednice, Milošević je nastojao da po svaku cenu Srbija izbegne umešanost u taj konflikt. Lično je predložio, a Predsedništvo Jugoslavije je prihvatilo i sprovelo odluku da se iz Bosne i Hercegovine odmah povuku svi građani Srbije i Crne Gore na službi u Jugoslovenskoj narodnoj armiji.

Za mirno rešavanje konflikta u Bosni i Hercegovini bilo je od 1992. do 1995. godine predlagano šest planova raznih međunarodnih ličnosti i institucija. Svi planovi do Dejtonskog, koji su predložile Sjedinjene Američke Države, odbijeni su, ali je za istoriju važno da se zabeleži da je Milošević u ime Srbije prihvatio svaki od tih planova, samo da se rat zaustavi. Neki od tih predloga nisu prihvatili Muslimani, neki Hrvati, neki Srbi iz Bosne, uvek pod nečijim uticajem i patronatom, jer su interesi velikih sila bili veoma prisutni. Milošević je bio izuzetak. Valjda i to govori kome je bilo stalo do rata, a kome do mira.

Istorija je zabeležila da su prema Republici Srpskoj i prema njenom rukovodstvu posle odbijanja Vens-Ovenovog plana, od strane Srbije bile zavedene rigorozne sankcije i da je Milošević zbog toga imao u Srbiji poprilično nerazumevanja i političkih gubitaka. Jasno je da je rat u Bosni i Hercegovini, dokle god trajao, bio uzrok sankcija međunarodne zajednice nad Srbijom i da je Miloševiću bilo veoma stalo da se one što pre ukinu. S druge strane, Srbija je bila previše iscrpljena da bi mogla srpskom narodu preko Drine dugo da šalje i najelementariju humanitarnu pomoć, bez koje on nije mogao da preživi. Mnogi Srbi danas teško razumeju zašto je Milošević u Dejtonu prihvatio takoreći sve što se od njega zahtevalo, zluradi kažu - i više nego što se od njega zahtevalo. Srbija jednostavno više nije mogla bez mira i u sankcijama.

Za odugovlačenje mirovnog rešenja u Bosni i Hercegovini, kao i za stvaranje uslova za međunacionalni konflikt, ne može da ne snosi odgovornost Međunarodna zajednica, a pre svega velike sile Zapada, koje su odugovlačile rešenje sve dok NATO pakt nije bio spreman da dođe na Balkan, kao da je to, a ne mir, bio njihov glavni cilj i preokupacija.

Može se sa sigurnošću tvrditi da su Milošević i Srbija najviše zaslužni što na teritoriji Slovenije nije došlo do većih sukoba u fazi njenog odvajanja od Jugoslavije.

Da li je moglo drugačije?

Ppostavlja se pitanje da li je Milošević, koji je odlučivao u ime srpskog naroda i u ime Srbije, mogao da se postavi drugačije i da i u tim okolnostima za svoj narod i za svoju Republiku izvuče povoljnija rešenja.

U vođenju državne i nacionalne politike tog vremena delim svu odgovornost koju je ne sebe preuzimao i Milošević, jer sam se nalazio na takvom položaju da sam mogao da utičem. Danas mogu da ocenim, posle svega što se dogodilo, da smo i Milošević i ja bili ophrvani zabludama da se možemo osloniti na domaće i međunarodno pravo, da će to poštovati i velike sile i međunarodna zajednica, da se svačiji interesi mogu ostvarivati samo ako se ne ugrožavaju tuđi interesi i da u raspletu jugoslovenske krize ne može i neće odlučivati sila, ni domaća a kamoli strana. Realne su činjenice da je odlučivao interes jačega, bez obzira na norme međunarodnog prava, da ono važi za velike sile samo kad im je to u interesu, a da se tumači po njihovoj volji i drugačije od njegovog pravog smisla kad im je to potrebno.

Da je ta zabluda u našim glavama bila otklonjena u periodu donošenja odluka od kojih je zavisio rasplet događaja i sudbina srpskog naroda, možda je moglo biti i mnogo drugačije, možda bi naša politika bila manje kategorič na i više prilagodljiva istorijskoj realnosti. Nisam siguran da bi atmosfera koja je decenijama građena u srpskom nacionalnom biću uopšte mogla i htela da prihvati takvu politiku i uostalom takvo vođstvo koje bi na bilo koji način prihvatalo da se odustaje od onoga što je pravo i što je interes. U tim okolnostima, kao da je srpskom narodu bilo zapisano da klizi ka dnu, i da je Milošević bio suđeni realizator jedne takve sudbine.

Milošević se oslanjao u rešavanja jugoslovenske krize na norme međunarodnog prava i odredbe Ustava i zakona naše zemlje. Polazio je od pretpostavke da, ako je neko u pravu, to mora biti poštovano i od spoljneg sveta i od unutrašnjih političkih snaga. Ako, pak, neko to ne bi poštovao, na međunarodnom planu bi se morao naći neko ko bi ga zaštitio, a na unutrašnjem planu bi se svakako mogao odupreti na osnovu sredstava koja državi stoje na raspolaganju.

Međutim, problem je nastao što u jugoslovenskoj krizi nije uvažavano pravo naroda na samoopredeljenje, nego pravo republika na otcepljenje. Srpski narod je jednostavno izigran takvim stavom međunarodne zajednice, koja nije poštovala ni Povelju Ujedinjenih nacija, a kamoli naše unutrašnje zakonodavstvo.

Ne postoje pravo i pravda

Kada je u Hrvatskoj doneta odluka o izdvajanju iz Jugoslavije, srpski narod u Hrvatskoj je na osnovu prava naroda na samoopredeljenje odlučio da se odvoji od Hrvatske, što međunarodna zajednica nije uvažavala. Uvažavala je pravo republike, ali ne i nacije. Nije uzeto u obzir ni to što je Hrvatska bila republika dva konstitutivna naroda, Hrvata i Srba, sve od osnivanja Republike do dolaska na vlast HDZ i Tuđmana, koji su Srbe transformisali u nacionalnu manjinu, mimo njihove saglasnosti. Nigde ni u Povelji Ujedinjenih nacija, ni u Ustavu SFRJ nije bilo ni pomena od prava dela države na otcepljenje, ali je ipak baš to priznato od međunarodne zajednice, a sve drugo žestoko napadano.

Nije Srbija grešila u tumačenju međunarodnog prava i u tumačenju jugoslovenskog Ustava, pogotovo što je slovo i duh njihovih odredaba štitio interese i položaj srpskog naroda u rešavanju jugoslovenske krize. Grešilo se jedino u tome što se verovalo da međunarodna zajednica drži do slova i duha sopstvenih pravnih dokumenata i što se nije polazilo od toga da će ona prekršiti međunarodno pravo, kao i da će podržati kršenje domaćeg prava čak u meri koja sigurno vodi u sukobe. Čak i da se znalo da je kršenje Povelje OUN i Ustava SRJ nešto normalno što treba očekivati, ne verujem da je Srbija mogla da se s tim solidariše, upravo zato što je to bilo protiv elementarnih prava i interesa njenog naroda.

Kada je sve završeno na silu i na štetu srpskog naroda, mnogi su počeli da optužuju Miloševića da nije dobro procenio mogući tok stvari i da se nije prilagodio objektivnim okolnostima. Da se kojim slučajem „prilagodio", bio bi izdajnik, ne samo tada nego zauvek.

Ili, pogledajmo drugo pitanje: nepovredivost granica. Prema Završnom aktu iz Helsinkija koji su potpisale sve evropske zemlje uključujući i Jugoslaviju, granice država se ne mogu menjati bez njihove saglasnosti, pogotovo ne silom. Logično je stanovište bilo da nasilno otcepljenje bilo koje jugoslovenske republike, bez uvažavanja prava naroda na samoopredeljenje i bez saglasnosti ostalih republika Jugoslavije, znači kršenje pomenutog međunarodnog Akta o nepovredivnosti granica. Time se nasilno menja granica države. Zato je zastupano stanovište da se poštuje pravo naroda na samoopredeljenje, da se nove granice utvrde sporazumno, a ne nasilno, na osnovu volje i interesa samo jedne strane.

Nažalost, helsinški akt je protumačen na nemogući način: da se moraju poštovati unutrašnje granice republika, a da državna granica Jugoslavije treba da se ignoriše! Jednostavno kao da ne postoji! Takvo stanovište separatističkih republika uvažila je Evropska zajednica, a potom i cela međunarodna zajednica.

Postavlja se pitanje da li je i u ovom slučaju Milošević napravio političku grešku, odnosno slabu političku procenu? Helsinški akt je jasan. Sa pravne tačke gledišta on ne dozvoljava dilemu. U njemu nema govora o unutrašnjim, nego o državnim granicama. Radi se očigledno o tumačenju na osnovi interesa.

Srbija je imala interes da se pomenuti međunarodni pravni akt tumači onako kako stvarno piše i znači. Ona nije ni mogla, da je i predvidela tok mogućih događaja, da tumači taj akt suprotno njegovom pravom smislu, a to nije bilo ni u interesu njenog naroda. To tumačenje moglo je Srbiji da se nametne samo silom, pritiskom velikih sila koje nisu imale skrupule. Tako se i dogodilo. Unutrašnje granice republika nametnute su kao nešto što je nedodirljivo. Osporavanje takvog tumačenja proglašeno je agresijom.

Pogledajmo sada sledeće pitanje: odnos međunarodne zajednice prema secesiji. Secesija je prema međunarodnim normama protivpravni čin i nije u skladu sa principom nepovredivnosti granica, ali ni sa interesima, naročito nekih višenacionalnih evropskih država. Može se lako zamisliti šta bi se dogodilo sa Velikom Britanijom, Španijom, Belgijom, Francuskom i drugim evropskim državama u kojima postoji stalna težnja pojedinih nacionalnosti ili regiona za osamostaljivanjem. To, naravno, ne bi bilo rešenje za mir i stabilnost u Evropi; pravo rešenje i jeste multietnički život u demokratskoj zajednici, čemu Evropa i teži. Zato je secesija i neprihvatljiva.

Suprotno navedenoj politici, u slučaju Jugoslavije izmišljena je formula da se ne radi o secesiji nego o „razdruživanju", dakle, niko se ne odvaja, nego se svi sporazumno „razilaze", „razdružuju" se, kao što su se nekada udružili. Ta formula nije bila istinita, jer se radilo o secesiji samo dve republike, Slovenije i Hrvatske, koju su pod pritiskom Evropske zajednice prihvatile i Makedonija i Bosna i Hercegovina, ali Srbija i Crna Gora to nisu mogle i nisu želele. Nisu na to pristale. Ako je oko polovine Jugoslavije i po broju stanovnika i po teritoriji odbilo da prihvati rasturanje države, sasvim je jasno da i nije došlo do „razdruživanja". A kako razdvajanje republika nije došlo mirno i sporazumno, jasno je da je došlo do secesije, nezavisno od toga šta o tome misle i govore velike sile Zapada. Nažalost, njihovo se važi. One su priznale otcepljene republike, a uvele sankcije Srbiji i Crnoj Gori što nisu dobrovoljno pristale na rasturanje države.

Posredovanje Evropske zajednice

Kada je nastala najveća državna kriza i kada se videlo da se rešenje ne može lako pronaći dogovorima unutar zemlje, Evropska zajednica se ponudila da Jugoslaviji pruži „dobre usluge". To je prihvaćeno u najboljoj nameri i najboljem očekivanju, verujući da je Evropi u interesu da se na njenom tlu izbegnu nepotrebni sukobi. „Dobre usluge" svele su se na imperativni zahtev da pristanemo na rasturanje Jugoslavije u granicama republika, ne uzimajući u obzir volju naroda, niti da ostane u istoj državi i da je sačuva, niti da se priključi svojoj matici ako do raspada dođe. Sve je to bahato smatrano neposlušnošću, proglašavano uzrokom sukoba i odmah kažnjavano sankcijama i ekskomunikacijom iz međunarodne zajednice. Naravno da takvi postupci nisu imali oslonca u međunarodnom pravu, niti su bili ekonomski ni politički logični. Jer, kako objasniti da može da funkcioniše multietnička Evropa koja teži ujedinjenju, a ne samo pojedine njene multietničke države, a da Jugoslavija mora da se usitnjava i rastura, po cenu međunacionalnog rata, koji je takvim rešenjem bio neizbežan? Evropa je to sasvim jasno znala, ali je ipak tako postupila, bez dozvole da se uopšte o njenim zahtevima i razgovara.

Evropa je čak prevarila Srbiju u pripremi celog aranžmana rasturanja Jugoslavije. Znala je da su njene namere za srpski narod, a time i za Srbiju, nepravedne i neprihvatljive, pa je izabrala način da je zavede na postupak koji će „pravno" da pokrije lukave namere. Određena je Francuska, kao tradicionalni prijatelj Srbije, da obavi taj nečasan posao. Miteran, tadašnji predsednik Francuske, pozvao je Miloševića, predsednika Srbije, i ubedio ga da pristane da Evropska zajednica formira jednu pravnu komisiju, koja će da izuči sve pravne aspekte jugoslovenskih problema i da predloži adekvatno rešenje. Milošević je to prihvatio, verujući u poštene namere i znajući da su svi pravni razlozi u korist interesa srpskog naroda, i kad se tiče međunarodnog, a svakako i domaćeg prava. Ponadao se da će ta komisija da uvažava procedure predviđene Ustavom SFRJ, čime bi se zadovoljilo i pravo i pravda i, što je najvažnije, izbegli bi se sukobi. Miteran mu je obećao da će on lično odrediti predstavnika Francuske, koji će biti i predsednik pomenute komisije, koja će maksimalno zaštititi svačije, pa i srpske interese.

Komisija na čelu sa Francuzom Badinterom, po kome je kasnije i nazvana, bez ikakvog upuštanja u pravna akta i pravna pitanja, ubrzo je dala izveštaj da je Jugoslavija u fazi rasturanja i predložila da se taj proces dokrajči uz pomoć međunarodne zajednice. Da se država rasturi.

Miloševiću se stavljaju primedbe da nije imao prijatelje, da nije umeo da koristi prijateljstvo. Ne radi se o tome. U pitanju je bio sukob interesa. Na ovom se primeru vidi da su naši bivši prijatelji na osnovu novih interesa našli nove saveznike. Odlučili su na našu štetu bez trunke savesti.

(Kraj)