Bez pardona

Otpor je naša dužnost!

Priče o Svetoj zemlji pogledi u daljinu, slikanje sa tri prsta navodno na Kosmetu, šaranje patriotskih grafita i slične stvari nisu nešto što osuđujem. Lepo je to ali to su emocije, a činjenice su da za iste te gospodin Vučić nije ništa kriv. Da nema veze što izdaje Kosmet i zadužuje zemlju dok pljačka građane, pa im onda nudi uz priču da smo ekonomski tigar jeftin parizer. Gospoda koja se nude na sledećim izborima su obezbeđena samim učešćem na istim, dobiće određenu sumu novca, neko da obara druge liste, neko da da veći legitimitet izborima. Uspešniji će uspeti da se uvale u skupštine lokalnih samouprava, a najuspešniji u Narodnu skupštinu. A sve će to građani, izmučeni inflacijom, finansirati.

Ljubomir Stefanović

Uspon desnice u svetu više nije nikakva novost. Najnoviji uspesi desničarskih stranaka u Argentini gde je izabran desničar prozapadnog narativa, ali i uspeh desnice u Holandiji govori da se svet ozbiljno menja. Za razliku od tih zemalja gde je desnica konkretna u Argentini žele promenu valute i promociju kriptovaluta kao sredstva plaćanja, a u Holandiji nameravaju da se izbore protiv migranata što građanska društva doživljavaju kao tragediju uspeh desnice u Srbiji svi doživaljavaju kao komediju. Ovakve stvari nisu novosti ako se zna da je naša moderna desnica izašla gotovo kompletna iz istog lonca u kome se krčkala.

Desnica današnja u suštini je nastala osamdesetih godina sa glavnim ciljem povećanja nacionalnih tenzija i izazivanjem sukoba a sa krajnjim ciljem rasturanja države i prebacivanjem kapitala, koji uopšte nije bio mali, iz posedovanja države i društva u ruke multinacionalnih kompanija i malog broja pojedinaca koji su vezani uglavnom za Zapad. Dok se manjina bogati većina građana treba da se privede nameni, tj da budu poslušna radna snaga u matičnoj zemlji, a ukoliko se ukaže potreba i da se presele u zemlju koja ih okupirala. To se ranije zvalo odliv mozgova ali danas zbog lošeg nataliteta i nedostatka radne snage iz naše zemlje odlaze građani bez obzira na stepen stručne spreme.

Ali da se vratimo na ulogu desnice kod nas u ovom trenutku. Desnica u svetu često zastupa interese krupnog kapitala, iz koga često i potiče, interese industrijalaca, vodi borbu protiv migranata, vodi računa o problemima lokalnih samouprava i sl. Dok kod nas je desnica fenomen gde zastupa interese same sebe. Tj do kapitala ljudi koji predvode desne opcije najčešće su došli iz državnog budžeta, a svoj posao nikada nisu ni imali. U radnim knjižicama prva radna mesta su im ili u državnim firmama ili onim uspešnijima mesta narodnih poslanika. Kod nas se dešava nešto još čudnije, kad pogledate oko sebe sve češće vidite migrante da voze autobuse, rade u kioscima brze hrane ili na poslovima održavanja zgrada. Ti jadni ljudi dolaze iz slabo razvijenih zemalja i ovde rade u nehumanim uslovima, ali kao što levicu ne zanimaju uslovi u kojima oni rade tako ni desnicu ne zanima to što obaraju cenu rada našim građanima. Deklarativne su obe opcije i dok nas jedni ubeđuju da samo postanemo članovi velike EU porodice i sve će biti bolje, drugi nas ubeđuju da treba da se držimo krsta i tri prsta i odlazak na Kosovo i Metohiju predstavljavju kao zaštitu nacionalnih interesa dok ćute o tome ko je taj ko izdaje Kosmet potpisivanjem međunarodnih sporazuma poput onog iz Brisela ili Vašingtona.

Levica u svetu bavi se globalnim temama dok je desnica više vezana za tzv lokal patriotizam. Ovde je i to obrnuto tako desnica priča o svakom mestu u Ukrajini sukobima u svetu, a levica se više bavi komunalnim pitanjima. Ali zajedničko nažalost za obe opcije je da pitanje imovine i prelaska iste iz ruku građana u ruke tajkuna ili multinacionalnih kompanije ne žele da pominju. Zajedničko svima u ovoj kampanji je to da pitanje imovine gledaju kako da prećute.

Tako stranke koje se kandiduju za parlamentarne izbore ćute o konverziji zemljišta o privatizaciji velikih fabrika ili kombinata poput PKB, prodaji Sava Centra, kule Geneks i mnogim drugim stvarima. Slična je situacija i kad su investicije u pitanju država gradi puteve slabo se poteže pitanje cene istih i opravdanosti iste ako se vrlo dobro znaju cene autoputa po kilometru. Ali jedan od najdrastičnijih primera je izgradnja nacionalnog stadiona u Surčinu pored Beograda. Umesto da se obnove postojeći stadioni Rajko Mitić i JNA koji su na odličnim lokacijama Vučić se dosetio da napravi novi. Verovatno u nameri da zemljište postojećih u narednom periodu pretvori u stambene kvadrate. Ali nije to glavni problem iako jeste jedan od većih, ovde je najveći problem što stadion koji se gradi nije ništa naročito i već postoji u Španiji i zove se San Mames stadion Atletika iz Bilbaoa. Zanimljivo je i to da je tamo stadion napravljen 2013. godine i da je koštao 211 miliona evra dok će isti stadion deceniju kasnije koštati 250 milona evra po istraživanu portala iz SAD koji se bavi temom stadiona, a naša će država verovatno platiti isti po navodima režima skoro 4 puta više. I ova razlika nikako da upadne u oči nikome iz opozicije da stvari koje su crno bele izvedu na čistinu!

Slično je i na lokalnim izborima za skupštinu grada Beograda. Verovtno je tako i u drugim lokalnim samoupravama, ali ovde pišem o onome što vidim. Glavna ulica u Zemunu renovira se mesecima i iako tamo nema radnika i po nekoliko dana niko oko toga ne pravi problem, a u pitanju je jedna od izuzetno prometnih ulica. Režim planira verovatno u finišu kampanje da je otvori, a malo i da se osveti građanima gde nema baš veliku podršku za razliku od okolnih naselja. Ni ovo opoziciji nije veliki problem kao ni drugi očigledni primeri. Naime kad se vozite bivšim autoputem kroz Beograd vidite uglavnom kriminal i korupciju tako iz smera ka Novom Beogradu nailazaite na Beograd na vodi koji je simbol toga, ali time se zaista jesu bavili pa nemam razloga za kritiku dodatnu. Mogu samo da postavim pitanje dal im nije čudno da kad se dođe do mosta Gazele svi možemo videti zgradu Ložionica koja je renovirana za neverovatnih 52 miliona evra.

Ako nastavite dalje tim putem sa desne strene vidite stari Savski most koji vlast želi da sruši (buka tramvaja smeta stanirama Beograda na vodi) i namerno je dozvolila da se most zapusti kako bi građani to lakše prihvatili. Istim putem ako nastavite dalje vidite Sava Centar, nekad ponos države, danas vlasništvo Miroslava Miškovića, prodat za 21.9 miliona evra ili 219 evra po metru kvadratnom. Dalje tim putem nailazite na kulu Geneks koja je prodata za sličan iznos Aci Bosancu. Ovim putem se najbolje vidi odnos države prema imovini. Više je uloženo u krečenje Ložionice nego što vrede Sava Centar i Geneks. Vučićev režim je odgovoran za ove poteze i Vlada Srbije, u to nema sumnje, ali opozicija je odgovorna za to što narod skreće sa tema imovine na priče o lepom životu u EU ili pećinskom nacionalizmu folklornog tipa. Građani će u nastavku kampanje gledati njihove sukobe najčešće kečerskog tipa, raspravljaće o ideologijama, geopolitikama, ali se imovine kao ni odgovornosti Aleksandra Vučića niko setiti neće. Ovo je jedan od glavnih razloga zašto desnica u Srbiji nema uspeha.

Priče o Svetoj zemlji pogledi u daljinu, slikanje sa tri prsta navodno na Kosmetu, šaranje patriotskih grafita i slične stvari nisu nešto što osuđujem. Lepo je to, ali to su emocije a činjenice su da za iste te gospodin Vučić nije ništa kriv. Da nema veze što izdaje Kosmet i zadužuje zemlju dok pljačka građane pa im onda nudi uz priču da smo ekonomski tigar jeftin parizer. Gospoda koja se nude na sledećim izborima su obezbeđena samim učešćem na istim dobiće određenu sumu novca, neko da obara druge liste, neko da da veći legitimitet izborima. Uspešniji će uspeti da se uvale u skupštine lokalnih samouprava, a najuspešniji u Narodnu skupštinu. A sve će to građani, izmučeni inflacijom, finansirati.

Srbi su kontraofanzivan narod sa kasnim paljenjem, tj. mi smo narod koji je pred početak Velikog rata u skupštini raspravljao o međama i tarabama, a uozbiljili smo se kao narod tek kad je rat počeo. Reagujemo samo kad više nemamo kud, a ovoga puta većina stanovnika je baš u takvoj situaciji. Iskreno bi više voleo da reakcija naroda bude pre izbora, ali koliko znam našu istoriju promena vlast se menja ili u ratnim uslovima Prvi i Drugi svetski rat ili posle izbora kao 2000. godine. Ovo što znam ja još bolje zna režim koji je već spremio svoje tabloide koji će u narednom periodu najavljivati nerede na ulicama, kojima će se priviđati strane službe koje ruše državu, a sve će to raditi u cilju zaštite nelegalno stečene imovine i ostanka na slobodi.

Od opozicije ovakve kakva je danas nemamo se čemu nadati, njih je moguće otrgnuti iz zagrljaja Vučića ali samo ako se više budu plašli naroda od njega što do sada nije bio slučaj. Za sad još uvek imaju veći strah od Vučića, službe, stranih amabasada pa i od multinacionalnih kompanija nego od sopstvenog naroda. Pritisnuti sa svih strana mi ćemo pobediti jer duboko verujem u naš inat, ali nažalost on proradi samo kad više nemamo kud i kad smo sve izgbili tad se probudimo. Uvek naravno uz veliku štetu ali i to je sudbina naroda koju svi mi hteli to ili ne delimo. Iako je danas atmosfera sumorna i to se može lako promeniti, a o tome najbolje govore događaji iz februara ove godine, ali i iz jula 2020. godine kad je narod pritisnut zaključavanjem izašao bez poziva bilo koje stranke da se bori protiv zaključavanja i time pokazao da im politički vođa nije potreban. Verovatno će tako biti i ovoga puta ulica će odabrati vođu. Što više ovo bude trajalo to će i narod biti radikalniji u svojim zahtevima koji su apsolutno legitimni.

Svestan sam dok ovo pišem da je ovo hibridna okupacija protiv koje se moramo boriti iako naš narod u tome baš i nema puno iskustva jer je okupator nevidljiv, ali i to treba shvatiti kao deo sazrevanja.

Rumunski mislilac Kodreanu rekao je da ako imate jedan metak, ispred sebe neprijatelja, a pored sebe izdajnika - iskoristite ga za izdajnika, a kod nas je sve učestalija poruka kad nepravda postane zakon otpor je naša dužnost.