Postdemokratija

ŠOROM SREDOM, MATER SVIMA REDOMŠOROM SREDOM, MATER SVIMA REDOM

Izbori su definitivno izgubili svaki smisao u ovoj zemlji. Pošto narod ne može da podnese ostavku, to bi trebalo da urade i vlast i opozicija, a pošto ni to nije izgledno, ostaje nam samo ulica. Za početak niko iz opozicije, ako ima imalo obraza, ne bi smeo da uzme mandat ni u republičkoj, ni u gradskim i opštinskim Skupštinama, jer su stečeni na apsolutno nedemokratskim i neregularnim izborima. To je principijelno pitanje i nikakve kalkulacije ne bi smele da prevagnu. Vučićev režim će i sa njima u Parlamentu raditi šta hoće, pa neka to radi sam svima očigledno da je na delu apsolutistički jednopartijski sistem bez demokratskih izbora. Društvene mreže, slobodni mediji i ulica su jedini prostor za opoziciono delovanje, smatra Mile Isakov, bivši potpredsednik u Vladi Srbije i ambasador u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Kako to obično biva, neki anonimni autor je na društvenim mrežama ovih dana sročio navodnu Vučićevu izjavu, kojom u jednoj rečenici najbolje ilustruje stanje u zemlji posle nedavnih izbora, koji se nikako ne mogu priznati. Ta izjava gotovo u formi aforizma glasi: Aleksandar Vučić - Morali smo da pokrademo izbore da lopovi ne bi došli na vlast.

U Srbiji je na delu partijska država u demokratskoj oblandi, a opozicija, koja u njemu samo statira, služi isključivo da bi se stvorio taj privid demokratije. Za to je odgovorna crveno - crna koalicija prerušenih radikala i socijalista, koja na tome radi već više od trideset godina, od čega dvadeset godina sa pozicije apsolutne vlasti. Dakle, duboki su koreni demokratskog sistema bez demokratije, u kojem caruje korupcija. Međutim, uspostavljanju, učvršćivanju i usavršavanju tog sistema doprinosila je i takozvana demokratska opozicija, i kada je bila na vlasti, i naročito, od kako ju je izgubila upravo zbog korupcije kojoj je podlegla.

Zapravo, u tom periodu, kada se vlast apsurdno zvala DOS, Demokratska Opozicija Srbije, najviše je demokratizovana korupcija. Umesto da bude preispitana i oduzeta nelegalno i nezasluženo stečena imovina ratnih profitera, koji su se obogatili na propadanju države i naroda, novi vlastodršci su ih preuzeli kao miraz. Umesto da ih procesuiraju, uzeli su ih za saradnike sa namerom da im se, kroz nekontrolisanu privatizaciju, priključe u presipanju državne imovine u privatne džepove, svoje i svojih kontroverznih biznismena. To je Vučiću poslužilo kao primer i pokriće za još žešću i beskrupulozniju pljačku države, sa jasnom idejom da sa svojim tajkunima postane vlasnik Srbije, a onda izbori više neće ni biti važni. Znaće se ko vlada zemljom, ma ko formalno bio na vlasti. I na dobrom je putu da to i ostvari, dobrim delom zahvaljujući i statiranju opozicije.

Ali, dok u tome ne uspe, dok mu je stalo da što duže ostane na vlasti radi ostvarivanja tog cilja, izbori su mu od životnog značaja i uradiće sve da ih dobije. I zloupotrebljavaće funkciju, državne resurse i sve nacionalne televizije, i lagaće i falsifikovaće i krašće, i kupovati glasove i pretiti nepotkupljivima i hapsiti i tući neposlušne. Sve je to znala i takozvana demokratska opozicija, pa opet pristala na izbore u takvim uslovima. Ne samo pristala, nego ih u svojoj nemoći zahtevala, nadajući se da će se birači sažaliti nad njom i smilovati joj se. To se nije dogodilo i neće sve dok je ovako nesnađena i neubedljiva.

Nikad niko nije i neće prosto pokloniti vlast opoziciji, za nju se mora izboriti. Ovakva kakva je danas u Srbiji očigledno to nije u stanju, tako da je neophodno da se resetuje i krene iz početka sa drugačijim vođstvom, strategijom i taktikom.

Treba, doduše, pošteno priznati da nije lako biti opozicija nekome ko ima svu moć, svu kontrolu nad državnim resursima i institucijama, svim televizijama koje se vide u celoj Srbiji, sa sve zvaničnim i nezvaničnim tajnim službama i službama sile. Ali i to da su takvoj Vučićevoj moći jednim delom doprinosile i same opozicione stranke, svojim nesnalaženjem, podelama i međusobnim obračunima, a najviše svojom neodlučnošću i nedostatkom petlje da stane na crtu i ne odstupa, da rizikuje i da ide do kraja.

To se najbolje videlo kada je odustala od svih zahteva javno i odlučno postavljenih na moćnim protestima, na kojima je učestvovalo nekoliko stotina hiljada građana. Umesto da istraje na zahtevima u trenutku kad su masovnost i odlučnost protesta ozbiljno uzdrmali režim i uplašili Vučića, koji je u prvi mah i prihvatio neke od njih, opozicija je pristala na izbore u uslovima za koje se znalo da neće biti ni fer, ni pošteni. Kada su se, zbog nesnalaženja u takvoj situaciji i neodlučnosti opozicije, protesti pretvorili u beskonačne šetnje bez jasnog cilja i počeli se osipati, Vučić je krenuo u kontranapad, svestan da na izborima ima nedostižnu prednost, jer u tu šahovsku partiju ulazi sa dva topa i nekoliko konja fore.

Sad kukaju kako su pokradeni, za šta postoje brojni očigledni dokazi, s pravom zahtevaju da se rezultati ponište i izbori na svim nivoima ponove, od čega ne bi smeli odustati. Međutim, sva je prilika da će se to ponovo dogoditi, da će, kad vlast ni na to dobrovoljno ne pristane, ipak uzeti učešće u falsifikovanim skupštinama, stvarajući tako privid demokratskih procesa i dajući pokriće i kredibilitet lažnim demokratskim institucijama, koje ne funkcionišu po principima pravne, nego partijske države. A, onda će opet pozivati građane na proteste protiv RTS-a, REM-a i pravosuđa, koji ne rade svoj posao.

Koji su argumenti onih koji zagovaraju da opozicionari ipak preuzmu svoje mandate u Skupštinama? Kažu da će, ako ih oni ne prihvate, te mandate dobiti Naprednjaci!? Ne vidim u čemu je tu problem. Naprotiv, i sa stopedeset i sa dvestapedeset poslanika oni će raditi isto, ali će bez prisustva opozicije biti očigledno da imamo jednopartijsku Skupštinu u partijskoj državi. Dakle, da ne može biti reči o demokratiji. Šta time dobijamo? Ništa naročito, kao ni sa opozicijom u Skupštini, ali bar ćemo biti načisto na čemu smo, u kakvoj zemlji živimo i šta nam valja činiti. A valja sprovesti revolucionarne promene u političkom životu zarobljene države, sa uhapšenim institucijama koje, umesto da budu temelj i garant demokratskog sistema, rade na njegovom uništenju, a umesto građanima služe onima koji građane trpaju u glasačke kutije, kao zamorčiće.

Istorija nas uči da je za početak revolucionarnih promena dovoljna samo mala grupa dobro organizovanih revolucionara. Takvih u postojećim opozicionim strankama nema, tako da će sve zavisiti od građanskih aktivista i pokreta, koji će, kao nekad studenti ili onomad „Kreni promeni", pokrenuti lavinu.

Neki od opozicionih lidera, kojima je očigledno stalo do poslaničkog imuniteta i plate, čak pokušavaju da nas ubede kako ne mogu da izdaju birače koji su za njih glasali. Kao da se ne sećaju da su jednom već izneverili te birače koji su u impozantnom broju izašli na ulice i uzaludno šetali nekoliko meseci. Nisu oni glasali za njih pojedinačno, ljudi su glasali za listu koja je najavljivala pobedu, dakle za rušenje režima. Njih ne zanimaju utešne nagrade opozicionim strankama, koje će tako samo odlagati konačnu promenu sistema.

Opozicija javno zahteva poništavanje izbornih rezultata i ponavljanje izbora na svim nivoima zbog očigledne nameštaljke i krađe glasova, ali neki njeni lideri ipak prave razliku u odnosu na Beograd, gde je bilo tesno i republičkog Parlamenta, gde je pobeda režima znatno ubedljivija, toliko da krađa nije bila presudna. Znači i krađa se može tolerisati, u zavisnosti od interesa. Moje prvo pitanje je, sa kojim pravom onda tražite ponavljanje izbora u Beogradu zbog krađe glasova, ako vam je ona prihvatljiva na republičkom nivou?

Ako, ipak, pristanu da učestvuju u formiranju Parlamenta krađa glasova biće legalizovana. Pored toga što će time dati legitimitet novoj vladi, kao i svim institucijama tog sistema, kad eventualno dođe do ponavljanja nekih izbora, za pola godine ili godinu, biće to samo repriza ovih za koje tvrde da su lažirani i neprihvatljivi. Dakle, sad više nisu najvažniji rezultati ovih izbora, krađa identiteta birača i glasova na izborima je krivično delo za koje neko mora odgovarati. U pitanju nije samo odnos snaga u političkoj areni, u pitanju su temelji države koja sama potkopava i dezavuiše sopstveni Ustav i zakone koje donosi.

U međuvremenu, dok opozicija bude organizovala protestne šetnje od nemilog do nedragog, Vučić i njegovi satrapi nastaviće da pljačkaju državu preko basnoslovnih investicija u nebulozne projekte kao što su EKSPO i nacionalni stadion, ali i već standardnim presipanjem novca iz državnog budžeta i javnih preduzeća u privatne firme vladajućeg klana. Sve manje mu je stalo do trajanja mandata novoizabranih vlasti i ponoviće izbore ako bude morao još nekoliko puta, jer tako samo kupuje vreme za svoj glavni projekat. A to je promena vlasničke strukture u najvećim državnim firmama i javnim preduzećima, u korist svojih partnera sa Kosova ili Bliskog istoka, iz Amerike ili Nemačke, Rusije ili Kine, svejedno. Sa ciljem da postane (su)vlasnik Srbije ući će u pakt i sa i crnim đavolom, sve dok narodu priča bajke o tome kako se bori na život i smrt protiv belosvetskih ala, koje bi da nas pojedu.

Vučićevo uporno ponavljanje da je za mir i stabilnost, indirektno je otkrivanje plana, da se Srbija porobi, ne ratom, nego na miran način ekonomskim sredstvima, pri čemu on vodi aukciju na rasprodaji. Kako je izlicitirano Kosovo, da Srbija plaća da bi se prodalo, tako će biti i sa drugim regijama bogatim rudnicima zlata i litijuma, poljoprivrednim zemljištem, čistim rekama i potocima, ili banjama sa višestruko lekovitim izvorima. A onda na red dolaze i kapitalci, kao što su EPS i Telekom, baš kao što je to bio slučaj sa NIS-om, JAT-om, Institutom za vodoprivredu Jaroslav Černi, kao i Aerodromom, pri čemu je budzašto prodato i ime Nikole Tesle. Kada je lova u pitanju ništa im nije sveto.

To se ne može zaustaviti demokratskim putem i sredstvima jer demokratije nema.