Ekonomija

Monetarna politika, stabilnost i ekonomski rast (12)

Banke pood stresom u uslovima loše strukture sredstava i kredita

Neoliberalizam je gotovo dogmatski nametnut kao univerzalni model ponašanja vlada u vođenju stabilizacione, razvojne i ukupne makroekonomske politike. Osnovu neoliberalizma čini monetarizam, ali ne na klasičnom novcu, već virtuelnom novcu kojim se upravlja i koji se zloupotrebljava izvan realne ekonomije. Razvija se spekulativna ekonomija i brojni finansijski derivati koji se koriste u osvajanju država, njihovih bankarskih sistema i resursa. Takva doktrina i ofanziva neoliberalizma i zloupotreba novca dovela je i do nove krize 2008. godine, koja i dalje traje, smatra prof. dr Slobodan Komazec.

Prof. dr Slobodan Komazec

Banke se nalaze pod permanentnim stresom zbog:

1)Neusklađenih odnosa u ročnoj strukturi depozita i datih kredita, što im ugrožava likvidnost i solventnost (kratkoročni izvori čine 86%, dugoročni 14% potencijala banaka, dok dugoročni plasmani iznose 75%-80%). Ročnost depozita i kredita je potpuno poremećena. Logično je da se banke uglavnom dugoročno zadužuju u inostranstvu. dok su kratkoročni dugovi simbolični. Bankama preti nesolventnost i nelikvidnost (sada se prinudno, neplasiranjem sredstava, povećava).

2)Prinudno je povećana likvidnost banaka, uz porast neplasiranih sredstava, uzrokovana visokim rizikom plasmana u krizom slomljenoj privredi, jer „banke nemaju kome da daju kredite".

3)Bila je visoka masa nevraćenih i nenanlativih kredita, što im je ugrožavalo

poslovnu politiku i rekreiranje kreditnog potencijala banaka(to je sada svedeno na minimum oko 3%).

4)Dugoročnost plasmana, spor povraćaj sredstava i nemogućnost da se izostanak priliva iz datih kredita nadoknadi novim depozitima u krizi. To je osnova narastanja i nelojalne konkurencije među bankama. Spor razvoj, ubijena privreda, osiromašeno stanovništvo i nezaposlenost, veoma ograničavaju rast depozita banaka, tako da sve više svoju kreditnu aktivnost zasnivaju na pozajmljenom stranom kapitalu.

Zbog velikog debalansa u bilansu banaka i dominacije kratkoročnih izvora (86%), a dugoročnih plasmana (80%) one su se uglavnom dugoročno zaduživale. Uz navedeno, dolazi do velikog odliva deviza iz dugova preko smanjenja spoljnih dugova banaka sa 5,1 milijardi evra (2010) na 3,2 milijarde u 2019. godini i 1,4 milijarde u 2023. godini. I to je dodatni udar na likvidnost i devizne rezerve centralne banke.

5)Bilansni odnosi su prenapregnuti tako da se mehanizam konverzije depozita (kratkoročnih u dugoročne plasmane) teško može i dalje provoditi u politici banaka.

6)Velika regulativna ograničenja kroz monetarnu politiku (obavezne rezerve i rezervisanja) imobilišu velika sredstva bankama i blokiraju finansijski potencijal banaka. Kreditna sposobnost se ubrzano smanjuje, a povlačenje i smanjenje plasmana i razduživanje u inostranstvu postaje operacija samospasavanja banaka.

Banke su postale veoma osetljive na sve oscilacije depozita, ali i na mere monetrno-kreditne i devizne politike. Lomovi i potresi u bankarskom sistemu su mogući i sve izvesniji iz sledećih razloga:

1)Naglo povlačenje depozita iz stranih banaka kod nas u matične banke zbog produžene finansijske krize u tim državama i krize bankarskog sektora,.

Smanjenje finansijske zavisnosti od stranih kredita, treba daje praćeno jačanjem depozitne baze banaka, čime se smanjuje jaz između domaće depozitne baze i domaćih kredita. To je zdrava finansijska operacija. Istovremeno to smanjuje osetljivost banaka i fmansijskog sistema na spoljne šokove. Povlačenje sredstava od matičnih banaka može ugroziti finansijski sistem samo ako je naglo, nekontrolisano i u velikim iznosima.

Finansijski sistem Srbije je sada vrlo ranjiv na uticaje svetskog tržišta, posebno što je 82% banaka sa gotovo 90% potencijala banaka u stranom vlasništvu.

Kako povećati depozitnu bazu banaka, posebno domaćih, bez oživljavanja privredne aktivnosti, viših stopa ekonomskog rasta i brzog rasta zaposlenošti i životnog standarda? To su osnovne pretpostavke porasta depozita i štednje, uz novi koncept monetarne politike centralne banke, sa stavljanjem i potpunu kontrolu svih monetarnih, fiskalnih i platno-bilansnih tokova,

2)Restriktivna monetarna politika u cilju ostvarenja stabilnosti cena i deviznog kursa je već davno prevaziđena paradigma i u razvijenim privredama,

3)Produžavanje krize privrednog sektora i slab rast, porast nezaposlenosti, slaba kontrola i osiguranje plasmana banaka, visoki nenaplativi krediti, vode slabljenju depozitne osnove banaka i njihove moći kreditiranja.

Banke se okreću kreditiranju stanovništva i to najvećim delom kao keš krediti - s visokim kamatama, vrlo kratkoročno i sa urednim vraćanjem (danas je svega 4,7% spornih plasmana građanima).

Na kamate i naknade stanovništvo plaća bankama 23 miliona evra mesčno.

Finansijska i poslovna situacija za poslovne banke u Srbiji je postala sve teža. Mada se smatra, više površno gledano, da su banke likvidne i da imaju visok nivo kapitala od 21% (zakonski minimum je 12%), sredstava za plasman banke imaju, ali su mogućnosti preduzeća da se zadužuju sve manje. Stvara se prinudna visoka likvidnost banaka u krizi. To je surova ekonomska stvarnost u koju je dovedena privreda privatizacijom, pljačkom, uništavanjem, zastojem, krizom razvoja i poslovanja. Privreda će sve teže dolaziti do kredita, dok kamate ostaju visoke. Rad banaka je ugrožen. Sve banke stalno rade pod stresom. Mnoge banke će tonuti u gubicima (već je polovina banaka sa gubicima) sužavati kreditne plasmane ili odlaziti sa tržišta, što će za sobom povući produbljivanje finansijske i realne krize ekonomije. Oživljavanje privredne aktivnosti preko monetarnih i fiskalnih mera i podsticaja, porast zaposlenosti, aktiviranje fiksnih kapitala, nove investicije - jedini je put izlaska iz ove krize.

Nestanak kapitala za razvoj (privatizacija, pljačke, odliv u inostranstvo) potpuna kreditna zavisnost privrede od domaćih i stranih kredita, ograničava ili onemogućava finansiranje privredne aktivnosti i razvoj. Istovremeno se javljaju zahtevi za okrutno rezanje potrošnje i "štednje po svaku cenu". Državom i privredom praktički upravljaju strani kreditori, banke i finansijski kapital (MMF, Svetska banka i EIB). .

Postalo je jasno da je nametnuti! model razvoja baziran na rasprodaji, zaduživanju, neproizvodnoj javnoj potrošnji, stranom kapitalu, restriktivnoj stabilizacionoj monetarnoj politici i nekontrolisanom uvozu, doveo do križe i čini je sve složenijom.

54. Finansijski sistem u disfunkciji s monetarnim sistemom i politikom

Finansijski sistem je u pravom kolapsu. Centralna banka treba da osigura potrebna sredstva likvidnosti da se ne dogodi kolaps neplaćanja.

Finansijski sistem je u potpunoj disfunkciji sa monetarnim sistemom. Odliv novca iz privrede i drugih sredstava je automatski, čak i na osnovu uzetih kredita. Spirala kredita i odliva se stalno proširuje. Reforma finansijskog sistema je prethodno potrebna da bi monetarna politika imala veću efikasnost, a novac i kredit obavljali normalne funkcije u privredi. Problem privrednog, a posebno finansijskog (fiskalnog, poreskog i dr.) sistema ne može se rešavati restriktivnom monetarnom politikom.

Monetarna politika i kreditna politika nisu identične, posebno u uslovima neizgrađenog finansijskog sistema. Monetarna politika može da se veže za centralnu banku, dok se kreditna politika nalazi u funkciji poslovnih banaka i preduzeća, a redovno odstupa od monetizacije privrede (preko korišćenja kredita preduzeća). Preduzeća su korisnici kredita, ali nisu u stanju da novac zadrže u cirkulaciji unutar sektora preduzeća. Monetarna politika (i kredit) izvrću se tada u svoju suprotnost - umesto da stimulišu proizvodnju i robno-novčane transakcije, oni naduvavaju neproizvodnu potrošnju, nezavisno od kretanja dohotka privrede.

Našoj privredi treba već sada potpuno novi monetarni, finansijski, bankarski sistem i sistem raspodele.

Centralna banka uz to i dalje vodi pogrešnu monetarnu politiku "stabilizacije cena" i dodatno zaoštrava krizu i ograničava interne faktore razvoja. Bankarska aktivnost stagnira (krediti stagniraju i čak opadaju), dok preduzeca računaju samo na subvencionisane kredite. Ovi krediti se uglavnom koriste za otplatu dospelih kredita u kašnjenju, a formalno za likvidnost. To dovodi i do smanjenja mase problematičnih kredita bankama, ali ne dolazi do aktiviranja faktora razvoja i porasta likvidnosti privrede. Jedino zdravo, trajno rešenje, je oživljavanje privredne aktivnosti, investicija, proizvodnje i porast zaposlenosti. Sve druge mere su kratkoročnih efekata i lečenje posledica.

Ogromna masa korišćenih kredita u privredi se u postojećem finansijskom sistemu automatski odliva nenamenski, samo što to niko od državnih i monetarnih vlasti ne istražuje, a tu se nalazi tajna razvojnog delovanja kredita, likvidnosti i osiguranja potpune kontrole njegove upotrebe i cirkulacije. Tu se nalazi i tajna pretvaranja novca u kapital privrede. Da li vam je poznato da postoji 28 identifikovanih neregularnih monetarnih tokova - koje treba staviti pod kontrolu?

Monetama politika kao koncept i brojni instrumenti za njeno provođenje traže temeljito reformisanje i njeno okretanje ka ekonomskom rastu (proizvodnji i izvozu), povezivanje kreditne politike banaka sa formiranjem štednje i depozita pojedinih sektora i porastu zaposlenosti. Strah od pokretanja inflatorne spirale uglavnom se javlja kod onih koji ne poznaju dovoljno monetarni mehanizam. Uz visoku kontrolu svih novčanih tokova banaka i otvaranje procesa pretvaranja tekućeg novca i kredita u novčani kapital privrede moguće je napraviti generalni zaokret od isključivo stabilizacione funkcije monetarne politike ka stimulativno-razvojnoj.

Napuštanje koncepta "politike otvorenog tržišta" (repo operacije, kupovina HOV javnog duga i dr.) i prelazak na usmerenu, razvojno orijentisanu, selektivnu monetarnu politiku, je neophodno.

Novac se tada veže za reprodukcione procese u privredi, kroz kreditiranje proizvodnje - prometa - zaliha - izvoza (i potrebnog selektivnog uvoza). Time se monetarna politika vezuje za reprodukciju i razvoj, a ne da se ex post kroz preraspodele (uglavnom nekontrolisane ili spekulativne) novčana masa kreće autonomno (stihijski), uz stalni odliv novca iz privrednog sektora u druge sektore finalne potrošnje (budžete, stanovništvo, inostranstvo). Preduzeća postaju "protočni bojler" za lošu upotrebu novca i kredita i narastanje spekulativne ekonomije.

55. Monetarni impulsi podsticanja i pokretanja razvoja

„Guverner centralne banke se budi i ustaje s brigom o statistici inflacije, ali ne i privrednom rastu, zaposlenosti i socijalnim problemima društva". Nije novac sam sebi cilj, njegova „stabilnost" odvojena od stabilnosti, kvaliteta ekonomije i dinamike privrednog rasta, zaposlenosti, raspodele i dr. Stabilnost novca izvire iz stabilnosti privrede i njenog kvalitetnog brzog rasta. Novac i kredit treba da „služe privredi i društvu", a ne da budu sredstvo eksploatacije i razaranja privrede i društva (kroz spekulativna ekonomiju zloupotrebu novca do čistog kriminala).

Da navedemo samo najnovije promene pogleda na koncepciju.vođenja isključivo stabilizacione monetarne politike. Tako direktor FED-a Dženet Jelen, smatra da FED ne treba da poklanja suviše pažnje stabilnosti cena u odnosu na nezaposlenost i privredni rast. Umesto da budu zabrinuti zbog inflacije - centralne banke treba da usmere pažnju na jačanje privrede. Dženet Jelen je glasala za agresivniju ekspanzivnu monetarnu politiku, protiv je deregulacije finansijskih tržišta, uz uvođenje veće regulacije banaka i rigorozne njihove kontrole.

To je koncept koji već niz godina zagovaram. Sada se zagovara model u kojem se umesto „ciljanja inflacije" uvodi model programiranja norminalnog bruto domaćeg proizvoda (koji sadrži uz realni rast privreda i programirani rast cena). Model je mnogo realističniji, jer uključuje privredni rast kao dominantan cilj monetarnog regulisanja i politike, a ne samo programiranu inflaciju.

To znači da se model gradi za jednu nerazvijenu privredu, privredu bez kapitala za razvoj, ali sa značajnim neiskorišćenim domaćim faktorima razvoja koje treba pokrenuti i koristiti. Uz aktiviranje mrtvih kapitala, znanja, motivacije za profit i razvoj, uz okretanje preduzeća poslovanju i razvoju - osnovne su poluge novih profitabilnih ulaganja domaćeg i stranog kapitala.

To je istovremeno privreda koja nema razvijeno novčano tržište, tržište kapitala, koja ima značajan neto odliv kapitala u inostranstvo. Dakle, finansijski doping i ex ante stvaranje kapitala preko bankarskog sistema je efikasan metod oživljavanja privrede i svih tržišta. U tu funkciju se stavlja i nova uloga monetarne, fiskalne politike i sistem raspodele cena (sve podešene privrednim preduzećima, a ne sferi preraspodele kao do sada).

Neokejnzijanizam je sada u novom konceptu potpuno "okrenut na glavu" u odnosu na važeću doktrinu koja dominira u razvijenim kapitalističkim privredama. Naime, iz navedene teorije i makroekonomske politike deficitarno finansiranje budžeta radi podsticanja tražnje u krizno-deflatornoj situaciji privrede ide na podsticanje tražnje i finalne potrošnje, te time izvlačenje privrede iz krize, sada se zamenjuje proizvodnim deficitarnim finansiranjem proizvodnog sektora (preduzeća).

Time je, istovremeno, ukomponovan aktivan novac i kredit iz Šumpeterove teorije rasta i kontrola ponude novca radi osiguravanja likvidnosti privrede iz "ekonomije ponude". Politika niske kamatne stope kejnzijanske teorije vezana za profitnu stopu (marginalnu efikasnost kapitala), praćena je politikom relativnog snižavanja poreza i javhih rashoda i politikom uravnotežavanja javnog sektora na nižem nivou učešća u bruto domaćem proizvodu (relativno snižavanje javnih rashoda i prihoda).

Smirivanjem cena efekat nove ponude novca i kredita banaka, uglavnom, se iscrpljuje u povećanju proizvodnje i korišćenju kapaciteta, te porastu zaposlenosti i likvidnosti privrede.

Povećanje ponude, porast korišćenja kapaciteta i rada u privredi (koja je sada bez novca i štednje potrebne za pokretanja investicija i razvoja) je magistralni pravac nove koncepcije stabilizacije i razvoja.

To je, u osnovi, proces pokretanja ekonomskog rasta u kojem je ukomponovan i tehnološki proces i proces prestrukturisanja privrede. To je, po nama, jedina osnova za nerazvijenu privredu koja je utonula u duboku krizu, bez neto priliva kapitala (uz neto odliv kapitala u inostranstvo i spekulativnu sferu , koji je veći od ukupnog prirasta bruto domaćeg proizvoda) i u kojoj je potpuno izostao proces formiranja novog kapitala. U takvoj privredi celokupan rast bruto domaćeg proizvoda odlazi na plaćanje kamata na dugove.

Proces formiranja svežeg kapitala uz pokretanje investicija neposredno je vezan za duboku reformu monetarno -kreditnog, finansijskog sistema, spoljnotrgovinskog i sistema raspodele. Svi navedeni segmenti se moraju staviti u funkciju jačanja i finansijske konsolidacije sektora privrednih preduzeća ( nasuprot tome, do sada se provodila prodaja, "sanacija" kroz prodaju preduzeća. To je i proces dovođenja stranih banaka i kapitala. Smatra se da "čim se banke smatraju da će doći novi kapital u njih". Strane banke će postepeno kod nas postati vlasnici preduzeća. To je strateški promašaj u čije šire objašnjenje ovđe ne možemo ulaziti.

Istovremeno, danas su u potpunoj disfunkciji i finansijski sistem i raspodela s monetarnim sistemom, tako da monetarna politika deluje kontraproduktivno, dovodeći do širenja dugova i obaveza (kamata) iz dugova privrede (bez neposrednog delovanja na oplodnju i mobilnost kapitala, likvidnost reprodukcije i porast proizvodnje i prometa).

Potpuni finansijski kolaps privrede i slabe poslovne perfomanse su "normalna" posledica delovanja tih podsistema potpuno neprilagođenih privrednom sektoru. Sme li se desiti da naša zdrava preduzeća, s osiguranim plasmanom, kvalitetom i .dr. ne mogu doći do kredita, dok ga slaba preduzeća neplaćanjem kao uteg vuku u nelikvidnost i krizu. Tu je osnovni krivac privredni sistem i makroekonomska politika.

Mobilnost kapitala i nova koncentracija novca i novčanog kapitala sektoru privrede trebalo bi istovremeno da razviju funkciju veće osetljivosti privrede na kamatu i profitnu stopu (kao i ponašanje štednje i držanje neuposlenih novčanih hoidinga).

57. Aktiviranje monetarnih faktora u pokretanju razvoja - razgradnja dužničke priramide

Pokretanje i održavanje stabilnog dugoročnog privrednog rasta

Monetarna politika u privredi bez akumulacije, nedovoljno monetizovana (totalno nelikvidna), a visoko zavisna od bankarskih kredita, ima dominantan značaj u razvoju privrede.

Novac i kredit u dosadašnjoj monetarnoj politici predstavljaju komprimiranu i neutralizovanu snagu domaćeg razvoja. Stoga se banke i bankarski krediti trebaju staviti u svoju „prirodnu" funkciju finansijskog razvoja i osiguravanja likvidnosti ili tečljivosti reprodukcije. Dosadašnji koncept više ne zagovara nijedna država u svetu, čak ni MMF. Napušten je sa prelaskom na koncept privrednog rasta, zaposlenosti i likvidnosti.

Generatori razvoja i monetarni doping

Program aktiviranja monetarnog faktora i kredita banaka u koordinaciji s drugim segmentima makropolitike u procesu pokretanja investicija i privrednog razvoja, a na potpuno drugom modelu je na sceni u svim državamau svetu. Zadominirala je aktivistička monetarna politika.

Istina je da je na sceni nedovoljno poznavanje mehanizma i delovanja ekspanzine, ali i restriktivne monetarne politike, a posebno složenog mehanizma monetarnih tokova i povezanosti monetarnog i javnog sektora. Ništa nije bolje ni poznavanje povezanosti platno - bilansnih tokova i kreiranja i povlačenja novca (devizni podbilansi svih banaka).

Monetarna politika više ne poznaje monetarnu „klackalicu" (elastično monetarno regulisanje), već čvrsto i vrlo neelastično monetarno sidro (Mj). Da li je to dobro i dovoljno za stabilizaciju cena i deviznog kursa? Čemu služi takvo sidro?

Sigurno ne aktiviraju proizvodnje, kapaciteta, rada i profitabilnih ulaganja. Sigurno je jedno da će takva orijentacija u monetarnoj politici samo produbiti recesiju. Monetarna ograničenja i monetarna stega sigurno vrlo brzo vode u klasičnu deflaciju (ali bez pada cena).

Ortodoksno vođena, linearnog tipa, restriktivna monetarno-kreditna politika, ima sve elemente i karakteristike krizno-deflaforne politike stabilizacije. Činjenica da je započeti proces oživljavanja (konjunkture) zaustavljen, da privredna aktivnost kreće u silaznu putanju - ka klasičnoj stagflaciji, traži i odgovor na sledeca pitanja:

1)Da li je neophodna ovakva deflacionistička (restriktivno) monetarna politika;

Kuda vodi njeno uporno provođenje u uslovima kada privreda nije dovoljno snabdevena novcem i kreditom (nelikvidna je i monetarno- finansijskl blokirana) dok svako dodatno napajanje novcem vodi sve većoj zaduženosti preduzeca (brdu dugova), automatskom odlivu sredstava u sferu finalne potrošnje i njeno nekontrolisano eksplozivno širenje.

Monetarna politika planski vođena može biti efikasna u podsticanju eko nomskog rasta samo u uslovima potpune kontrole monetarnih tokova, smirene raspodele i cena, ali i aktivirananja svih faktora proizvodnje. Samo je tada moguća dobra kontrola monetarnih tokova i prelivanja, ali i proizvodnih efekata mone tarne mase u privredi.

Stoga politika ograničavanje potrošnje (javne i lične) uz zadržavanje mase javnih prihoda na dostignutom nivou, dobra je orijentacija i osnova za efikasniju monetarnu politiku. To je taj prirodni okvir za normalno produktivno korišćenje emisije novca i bankarskih kredita, bez pokretanja inflatorne apirale. Samo u takvim uslovima može da se uspostavi ona životna veza između kredita i formiranja štednje (depozita) kod privrede (i banaka). Privreda „zadržava" novac u cirkulaciji, bez definitivnog odliva u sektore finalne potrošnje (osim investicija).

Može li monetarna politika delovati stabilizaciono i razvojno u potpunoj odsutnosti koordinacije fiskalne politike? Fiskalna politika autonomnim rasteom javnih prihoda i rashoda, posebno orijentacija na njihovo uravnotežavanje na visokom opterećenju društvenog proizvoda deluje trostruko negativno:

1)Podgrejava i čini eksplozivnu finalnu neproizvodnu tražnju javnog sektora, bez dodatnih stimulansa na proizvodnju,

2)„Odvlači" najveći deo dohodaka i mase novca u javni sektor imobilišući ga (brzina opticaja i deset puta manje od privrednog sektora),

3)Monetarna politika se indirektno uključuje u finansiranje i napajanje javnog sektora. Na taj način, posebno zbog kratkih rokova kredita privredi, nemogućnosti vraćanja kredita, definitivnog odliva novca u javni sektor i sektor stanovništva, dolazi do prezaduženosti privrede, ali i permanentne nelikvidnosti ovoga vitalnog sektora. Nastaje paradoks monetarne politike - gomilanje dugova (kredit), odliv kredita u sektore preraspodele, stalni pritisak tražnje kredita i nelikvidnosti privrede i banaka (izostaje formiranje depozita banaka).

Da li se cene mogu zadržati u zoni stabilnih cena kada javna potrošnja i izvlačenje sredstava iz privrede rastu po visokim stopama? To je teško izdržati bez novog pritiska na kredit, ali samo u cilju zadovoljavanja raspodele uz stalni pritisak troškova i cena. Privreda će redovno nastojati da takav pritisak olabavi tražnjom novih kredita ili u porastu dohodaka preko cena. Drugog izbora nema. Gde je prostor za štednju? Gde je mogućnost novog investiranja, bez koga nema trajnijeg porasta proizvodnje, društvenog proizvoda, ali ni stvarne stabilizacije.

EkspIozivni rast javnih prihoda i rashoda (uz budžetsku „ravnotežu" ostvarenu na enormnom opterećenjiu društvenog proizvoda), uz teško pokretanje investicija (bez raspoložive štednje i amortizacije) deformiše ukupnu funkciju potrošnje i tražnje ( C + I + G) koje gube nesporednu vezu sa štednjom, dohocima i proizvodnjom. Može li monetarna politika biti efikasna i pokretati na duži rok proizvodnju i investicije? Očito je da u takvom okruženju ne može.

58. Militantni monetarizam i gušenje privrednog sektora

Na sceni je „militantni monetarizam" koji guši privredni sektor, što sve traži novu kompoziciju makroekonomske politikeČ u čijoj osnovi je filozofija okretanja od regulisanja tražnje ka proizvodnji i ponudi (uz širenje domaćeg tržišta), od države i banaka ka preduzećima. To pretpostavlja i novu politiku ulaganja u investicije i napuštanja, vizije regulisanja privrednog mehanizma preko regulisanja tražnje (i to u situaciji kada je funkcija potrošnje javnog sektora i autonomnog rasta ličnih dohodaka, naglo porasla, dok je funkcija isticija i domaće štednje potpuno oborena). Na potpuno iskrivljenoj kompoziciji funkcije ukupne potrošnje i tražnje, nije moguće graditi efikasne instrumente makroekonomske politike, ali ni određivati i sprovoditi međusobno usklađene cene faktora proizvodnje (plate, porezi, kamate, kursevi, amortizacija), oni se međusobno moraju poništavati ili uzajamno podsticati. Da li i na tome može da se gradi osmišljena dugoročna strategija.

Struktura funkcije potrošnje (preraspodelama) se značajno izmenila. Potrošnja postaje sebi svrha, posebno kada se radi o finalnoj tražnji javnog sektora - koja počinje da dominira. Potrošačka tražnja nije u funkciji stvaranja dohotka i materijalnih dobara i usluga. Multiplikativni efekti na dohodak potpuno izostaju. Princip akceleracije je čak i negativan. Dominacija i rast potrošnje javnog sektora dovodi do istovremene pojave inflacije i recesije.

Monetarna kontrola (restrikcije) u zemljama u razvoju s nesređenom „politikom dohotka" redovno dovodi do opšte nelikvidnosti privrede i banaka i blokiranja proizvodnje i ekonomskog razvoja. Nasuprot tome, svaki pokušaj da se monetarnom ekspanzijom leče brojni monetarno-finansijski deficiti privrednog sektora ili još gore - javnog sektora, konačno završavaju u naglom podsticanju finalne tražnje i monetarnoj inflaciji. Brojni dosadašnji pokušaji vođenja takve politike kod nas završavali su, upravo, s takvim posledicama. Redosled poteza i sređivanja stanja treba jasno odrediti.

U fazi oskudice kapitala za razvoj i izostanka neto priliva inostranog kapitala, potrebna je, upravo, politika nacionalnog privrednog razvoja, nasuprot „modela međunarodnog razvoja" (prilagođavanje svetskom tržištu robe, finansijskom tržištu, kamatama, kursevima i dr.) koji se upravo nudi, uz sve katastrofalne rezultate. Izlazak iz produžene krize u konjunkturni uzlet moguć je upravo alternativnom ekonomskom politikom, potpuno suprotnom u odnosu na ovu koja je na našoj privrednoj sceni. Umesto iluzija vlasništva i prave „tiranije kopir - rešenja" koja nas okružuje, treba se okrenuti svetu rada, oživljavanju domaćeg kapitala i stvaranja novih vrednosti (uz nove preraspodele, a ne eksploatacija spekulativnog kapitala i otuđenja).

Uz kontrolu inflacije i smirivanje raspodele, uz istovremeno finansijsko-razvojno osposobljavanje privrede, dakle upravljanje inflatornom ekonomijom i procesima „strukturnog prilagođavanja", treba uvesti nove oblike upravljanja kapitalom preduzeća. Uvesti nove kredite kod banaka za nezaposlene visokostručne kadrove koji ih unose u preduzeća kao svoj kapital pri zapošljavanju. To je keditno-proizvodni model deficitarnog finansiranja razvoja i ex ante stvaranje akumulacije za aktiviranje faktora razvoja, koji su u stanju, da pokrenu i održe kao autonoman proces privredi životno potreban ekspanzivni ekonomski rast.

Najuže pitanje povezano s tim je i proces deprivatizacije proveden kroz reviziju dosadašnje privatizacije i jačanje javnog sektora, nasuprot njegovog stalnog sužavanja u koncepciji neoliberalizma. Radnici moraju kroz deprivatizaciju postati većinski vlasnici. Država ima sredstva da se taj proces izvrši i da se spoje rad i kapital u preduzeću.

To je istovremeno proces pretvaranja tekućeg novca u kapital, ali bez izazivanja monetarne inflacije. Samo, treba znati efikasno primeniti ovaj mehanizam. To naša teorijska misao i makroekonomska politika još nisu uspele da „otkriju", a još manje da efikasno iskoriste. Svaki neproučeni i ad hok pokušaj redovno je završavao u brzom i naglom rastu cena i deviznog kursa. Dakle, potpuno kontraindicirano željenim ciljevima.

Monetarni i kreditni sistem države stoji na raspolaganju, ali ih treba produktivno koristiti. Nasuprot tome, inostrani kapital je „redak" faktor, do kojeg se teško (i u dužem periodu) dolazi, uz odliv profitnih efekata u inostranstvo, nasuprot domaćem kreditu čiji efekti ostaju u obliku reinvestirane dobiti u privredi (uz novi, konkurentni oblik upravljanja i odgovornosti za efekte upotrebe kapitala).

Neto-transfer kapitala u inostranstvo je već niz godina stalni proces tako da taj kapital mora u osnovi da kompenzuje domaći ostvareni bankarski kredit. Kakav se neto-prinos može očekivati na potencijalni novi kapital iz inostranstva, uz tekuću kamatu na domaćem tržištu i profitnu stopu oko nule? Bitan je zadatak povećati profitabilnost (i odgovornost) preduzeća preko napred ugrađenih novih oblika upravljanja kapitalom, a zatim preko finansijskog osposobljavanja privrede, obaranjem kamatne stope na bankarske zajmove ispod (ili oko profitne stope pojedinih grana ili oblasti privrede) dalje jačati sektor privrede.

Novac i kredit treba dati privrednim preduzećima (proizvodnog karaktera, dakle vrlo selektivno) koji u uslovima potpuno smirenih poreza, doprinosa i ličnih dohodaka, ne odlivaju se u sfere preraspodele i konačne potrošnje, već ostaju u sferi reprodukcione potrošnje (investicija, novih ulaganja). Preduzeća koja nisu sposobna za brzo tržišno prilagođavanje moraju nestati iz robno-novčanih odnosa (likvidacija).

Usmeravanje kredita banka i njihov raspored po oblastima i namenama u privredi nije odraz usmerene i planski vođene, dakle selektivne, monetarne politike, posebno pođsticajnog usmerenja, već gotovo stihijskog procesa i autonomnih faktora u tim stihijskim tokovima. Od ukupnih kredita banaka na trgovinu i saobraćaj odlazi oko 42% plasmana i građevinarstvo oko 11%, znači ove oblasti više od polovine. Ako se ima u vidu da je trgovina (na malo i veliko) uglavnom u rukama stranih lanaca i kapitala, a saobraćaj pod dominantnim osloncem na strane investitore, jasno je da ovako vođena monetarna politika nije u funkciji podrške domaćoj privredi. Banke su (inače u rukama stranog kapitala 90%) stavile svoju kreditnu funkciju u korist stranog kapitala. Gde je tu domaća privreda, a upravo njoj treba podrška od strane bankarskog sektora? Istovremeno se preko stranih trgovačkih lanaca odliva (isisava) ne samo plaćena kamata bankama, već i najveći deo ostvarenog dohotka iz realizacije uvezene robe.

Dakle, nužan je celovit program finansijske konsolidacije preduzeća, zbog čega nikakve parcijalne mere linearnog tipa he mogu dati očekivane efekte. Bez finansijske konsolidacije privrede i injekcije „svežeg kapitala", samo svojinsko prestrukturisanje preduzeća (privatizacijom) nije u stanju da osigura takav generalni zaokret (odnosno da ogroman umrtvljeni društveni kapital učini efikasnim). Treba se konačno osloboditi „iluzije vlasništva" i totalne privatizacije koji razaraju privredu, sistem i društvo.

Finansijska konsolidacija preduzeća ne može se propustiti stihiji i tržišnom mehanizmu, ali ni kapitalu čije se poreklo ne zna. Koncept finansijske konsolidacije javnog sektora bez konsolidacije privrednog ne može se održati.

Preduzeća su korisnici kredita, ali nisu u stanju da novac zadrže u cirkulaciji unutar sekotra preduzeća. Monetarna politika (i kredit) izvrću se tada u svoju suprotnost - umesto da stimulišu proizvodnju i robno-novčane transakcije, oni naduvavaju neproizvodnu potrošnju, nezavisno od kretanja dohotka privrede. To znači da treba razviti model za jednu nerazvijenu privredu bez kapitala za razvoj, ali sa značajnim neiskorišćenim domaćim faktorima razvoja koje treba pokrenuti i koristiti. Aktiviranje mrtvih kapitala znanja, motivacije za profit i razvoj uz okretanje preduzeća poslovanju i razvoju - osnovne su poluge novih profitabilnih ulaganja domaćeg i stranog kapitala. To je istovremeno privreda koja nema razvijeno novčano tržište, tržište kapitala (osim tržišta dugova) koja ima značajan neto odliv kapitala u inostranstvo. Dakle, finansijski doping i ex ante stvaranje kapitala bankarskog sistema je efikasan metod oživljavanja privrede i svih tržišta. U tu funkciju se stavlja i nova uloga monetarne, fiskalne politike i sistem raspodele (sve podešene privrednim preduzećima, a ne sferi preraspodele kao do sada).

Neokejnzijanizam je potpuno „okrenut na glavu" u odnosu na važeću doktrinu koja dominira u razvijenim kapitalističkim privredama. Naime, iz navedene teorije i makroekonomske politike deficitarno finansiranje budžeta radi podsticanja tražnje u krizno-deflatornoj situaciji privrede za podsticanje tražnje i finalne potrošnje, te izvlačenje privrede iz krize - zamenjeno je proizvodnim deficitnim finansiranjem investicija proizvodnog sektora (preduzeća). Time je, istovremeno, ukomponovan aktivan novac i krediti iz Šumpeterove teorije rasta i kontrola ponude novca radi osiguravanja likvidnosti privrede iz „ekonomije ponude". Politika niske kamatne stope iz kejnzijanske teorije vezana za profitnu stopu (marginalnu efikasnost kapitala), praćena je politikom relativnog snižavanja poreza i javnih rashoda u bruto domaćem proizvodu i politikom uravnotežavanja javnog sektora na nižem nivou učešća u bruto domaćem proizvodu. Smirivanjem cena efekat nove ponude novca i kredita banaka, uglavnom, se iscrpljuje u povećanju proizvodnje i korišćenju kapaciteta, te porastu zaposlenosti.

Danas su u potpunoj disfunkciji i finansijski sistem i raspodela s monetarnim sistemom, tako da monetarna politika deluje kontraproduktivno, dovodeći do širenja dugova i obaveza iz dugova privrede (bez neposrednog delovanja na mobilnost kapitala, likvidnost reprodukcije i porast proizvodnje prometa). Tržište novca, osim sporadičnih transakcija, nije u stanju da se razvije, ali ni funkcija kamatne stope vezane za profitnu stopu i efikasnost upotrebe kapitala. Automatski odliv novca i štednje u sektore konačne potrošnje to u potpunosti onemogućava, stvarajući pri tome tipičnu zajmovnu (kreditnu) privredu.

Kamatna stopa nije osnovni regulator tražnje novca i kapitala, zbog čega bi u ovoj fazi uz novo upravljanje kapitalom, veće samofinansiranje preduzeća, pretvaranjem društvenog u privatno (kolektivno ili korporativno pre svega) vlasništvo u preduzećima, odgovornost za upotrebu kapitala, trebalo voditi politiku niske kamatne stope. Time se automatski obaraju troškovi finansiranja privrede.

Uz finansijsku sanaciju privrednih preduzeća, manju kreditnu zavisnost, obaranje kamata u funkciji razvoja i povećanja akumulacije (kapitala) preduzeća, stvara se osnova za strukturnu transformaciju privrede. Nedovoljno razvijena privreda s niskim per capita dohotkom od oko 5.600 dolara neto (po odbitku odliva kapitala u toku godine), nedostatku kapitala i potpuno nerazvijenim institucijama i instrumentima tržišta kapitala, ni operacije kamatne stope nisu u stanju da regulišu ponudu i tražnju novca i kapitala. U izgubljenom poverenju u banke sama kamata ne može biti značajan faktor oživljavanja štednje stanovništva kod banaka. Štednja kod banaka se povećava nezavisno od niske kamatne stope. Motiv sigurnosti prevladava.

Selektivno kreditiranje treba da obuhvati one grane koje su označene kao prioritet makroekonomske politike (poljoprivreda, izvoz, određeni uvoz, priprema proizvodnje za izvoz, proizvodnja određene robe, proizvodnja u određenim regijama, podržavanje određenih investicija, proizvodnja deficitarnih proizvoda, supstitucija uvoza i sl.).

Centralna banka je tek od juna 2010. godine počela da objavljuje podatke o granskom rasporedu kredita i depozita u privredi, što je tek pretpostavka za efikasnije vođenje monetarno-kreditne politike usmerene prema sektoru preduzeća. (Videti: Statistički bilten NBS, br.6, 2010., tab. 5a i 6g).

Da bi sistem selektivnog kreditiranja dao odgovarajuće rezultate važno je obuhvatiti analizom sledeće: način rangiranja ciljeva opšte ekonomske politike i selekcije namenskih pravaca koji izražavaju prioritetne ciljeve makroekonomske politike, prostornog rasporeda finansijskih sredstava i poslova koje treba selektivno podržavati, objektivnih mogućnosti formiranja sopstvenih obrtnih sredstava po đelatnostima, stepena razvijenosti finansijskog tržišta, efikasnosti finansijskog mehanizma, usaglašenosti politike poslovnih banaka sa ciljevima makroekonomske polititike i teritorijalne otvorenosti poslovnih banaka. Sistem selektivnog kreditiranja biće podsticajan u privredi samo ako se o svim ovim elementima bude vodilo računa (ali i u pogledu povoljne kamate, rokova, namena, obezbeđenja kredita, učešća, kontrole upotrebe kredita, podešenosti rokova kredita reprodukcionim procesima korisnika i dr).

U suprotnom, u privredi neće doći do očekivanih rezultata, a selektivna monetarna podrška neće biti efikasna i podsticajna.

Treba i moguće je preusmeriti deficitarno finansiranje sa konačne potrošnje na prodnktivno finansiranje privrednog sektora (sada je sanacija gubitaka i dubioza usmerena na javni sektor i poslovne banke, što je potpuni koncepcijski promašaj), jer će u onesposobljenoj privredi dovesti do novog blokiranja kapitala, uz potpuno onemogućavanje investicione potrošnje).

Takvim konceptom se potpuno menja struktura kreditnog potencijala banaka, uz snažan porast sredstava preduzeća, uz relativni pad sredstava stanovništva i drugih sektora, čime se i indirektno sanira bankarski sisttem (preko sanacije privrede), dok kamatna politika omogućava zadržavanje novca iz kamatnog mehanizma u sektoru privrednih preduzeća.

Nužna je potpuna revizija dosadašnje privatizacije, poništavan onih u kojima se ne izvršavaju ugovorne obaveze, a zatim država i zaposleni kroz dodatni kapital treba da postanu većinski vlasnici preduzeća. Tada se u preduzećima spaja rad i kapital, dobija titular vlasništva, povećava interes za razvoj preduzeća i sredstva, a to znači da se menja ukupna poslovna i razvojna politika.

Monetarna i fiskalna politika, konačno, na toj osnovi se sinhronizuju, dok privredna preduzeća dolaze do svežeg kapitala (tekući novac banaka se automatski pretvara u kapital preduzeća, uz dobijanje titulara kapitala).

Monetarna politika se ne može zasnivati samo na referentnoj kamatnoj stopi kao osnovnom instrumentu, jer su krediti banaka i kamate na kredite poslovnih banaka neosetljivi na promene referentne kamate centralne banke Ovo pre svega zbog nestanka zavisnosti banaka od kredita centralne banke. Istina, snižavanjem referentne kamate neće padati kamate na kredite banaka, ali će se atraktivnost ulaganja visokih novčanih iznosa banaka u repo operacije, uz znatno nižu referentnu kamatu, dekuražirati i činiti neatrktivnim.

Koja kamata (a ni ona se ne plaća )sve to može kompenzovati? Bolje je za nosioce kamata siguran plasman u hartije od vrednosti centralne banke (repo transakcije), kao i plasman u državne obveznice javnog duga, uz relativno visoku kamatu i siguran povraćaj. Cena toga je i pad depozita sektora privrede i stanovništva i sve veća ograničenja finansijskog potencijala banaka, koja dovodi do „stezanja" bankarskih kredita i pada kreditnog volumena u privredi.