Do koske

 

Odvratnost življenja u Srbiji obuzela naciju

 

Srpski Samuraji

 

Svakog dana u Srbiji šest građana digne ruku na sebe, svake nedelje cele porodice stradaju od ruke bližnjeg svog. Glad, nezaposlenost i beznađe na vratima je skoro svake porodice. Može li neko da klonulima pruži nadu da život ima smisla, i kada će to vreme doći. O tome piše čitalac Tabloida Aleksa Mijailović, poljoprivrednik iz Rušnja

 

.....

 

Kod većine stanovnika današnje Srbije lepotu življenja nadvladala je odvratnost življenja. U manjoj ili većoj meri prisutna je kod svih generacija a, najviše kod sredovečnih ljudi. Neverovatno je šta su sve te generacije doživele i preživele. Kao da su se na Boga gađale kamenjem.

Preživele su: ratove pri raspadu Jugoslavije, propast piramidalnih banaka, sankcije, bombardovanje od strane NATO - pakta, gorko razočaranje prevratom od 5. oktobra 2000. godine, tranziciju, tj. povratak najvulgarnijeg kapitalizma, i privatizaciju kojom je totalno uništena domaća ekonomija, već drugu deceniju mekanu okupaciju zemlje od strane Zapada, i još mnogo čega drugog nepovoljnog po njih.

Odvratnost življenja prisutna je i kod mladih generacija što i nije ništa čudno, imajući u vidu u kakvom su se društvu rodile i odrasle.

Razlozi za navedene odvratnosti svakako su mnogobrojni, i čaša se na kraju prelila. Siromaštvo, glad, nezaposlenost, neisplativost bavljenja bilo kakvim privatnim poslom, nepravde u neuređenoj državi, ukidanje mnogih čovekovih prava, čak tekovina opšteg razvoja ljudske civilizacije, kao što su pravo na lečenje i pravo na školovanje i mnogih drugih, vređanje nacionalnih osećanja i nacionalnog ponosa, tj. satanizacija naroda, vređanje zdravog razuma i medijska idiotizacija društva...

Sve u svemu, Narod Srbije zaboravio je i više ne zna kako izgleda normalan ljudski život. U njegovoj državi danas lepo žive samo političari, u užem i u širem smislu te reči, i lopovi, a to su uglavnom jedne te iste osobe. Po srpskoj vlasti svi su u društvu nerentabilni, osim njih samih, mada bi moralo da bude sasvim suprotno, jer, od kada je sveta i veka, vlast je uvek bila najnerentabilnija, jer nikada ništa nije proizvodila, već je oduvek živela na grbači naroda.

Odvratnost življenja prouzrokovana pre svega društvenom necelishodnošću, nesvrsishodnošću stanovnika današnje Srbije u mnogome podseća na sudbinu japanskih samuraja koji su raspadom japanskog feudalnog društva, i sve većom upotrebom vatrenog oružja, izgubili svoje mesto u društvu. Zbog svoje društvene neprilagođenosti, zbog toga što ih je vreme pregazilo, često su se u očajanju odlučivali na samoubistvo, posebnim ritualom poznatim po nazivu harikiri.

Izgubivši svoje uzvišeno viteško mesto u društvu sa mazohističkim samozadovoljstvom sekli su sopstvene utrobe.

Ako išta oličava odvratnost življenja, onda je to svakako čovekova utroba i zato su je samuraji i sekli. I najuzvišeniji um i najveličanstveniji duh i najplemenitije i najhrabrije srce i mnogobrojni čovekovi talenti koji se ispoljavaju radom ruku ili glasom ili okom ili uhom, zavise od najprizemnije, najvulgarnije i svakodnevne čovekove potrebe za hranom. Znajući, ili osećajući sve to, i videvši da više nikome nisu potrebni te da zbog toga nemaju od čega da žive, dok stomak neumoljivo traži hranu, samuraji su se od svih vitalnih organa svojih tela opredelili da dižu ruke baš na svoje utrobe.

Međutim, sličnost između situacije u kojoj su se nekada našli japanski ratnici - samuraji, i u kojoj se danas nalaze stanovnici Srbije, sastoji se samo u odvratnosti življenja proistekle iz društvene nesvrsishodnosti čoveka u društvu.

U svemu ostalome, razlike su zaista mnogobrojne, a među njima svakako je najznačajnija razlika u masovnosti. Samuraji su bili jedan tanak, specifičan sloj japanskog društva, dok se danas odvratnost življenja, možemo da kažemo bez ikakvog preterivanja, odnosi na sigurno više od polovine stanovnika Srbije. Zbog njene masovnosti i samoubistva su u Srbiji poprimila masovan karakter. Po javno objavljenim, obelodanjenim podacima u sredstvima informisanja u maloj, jedva sedmomilionskoj Srbiji se u proseku svakog dana dogodi po 6 samoubistava.! Aktuelna vlast je pokušala da relativizuje problem skorašnjim saopštenjem da se u proseku u Srbiji desi „samo" četiri samoubistva dnevno. Ne prijaju joj podaci, jer govore mnogo toga i o njoj.

Kada čovek u savremenom društvu postane suvišan, nepotreban, samim tim on je prinuđen da bude i neaktivan. Oko njega se više ništa značajno ne događa. A kada prestanu njegove društvene aktivnosti i nestanu bilo kakva dešavanja, onda nestaju i njegove mogućnosti za uspehom, za pobedom, za radošću...

Bez svake sumnje, u pitanju je masovna odvratnost življenja, jer da nije tako, tj. da Narod Srbije ima pozitivan stav prema sopstvenom životu, da ga voli i da mu je on lep, drag i mio, onda ga ne bi uništavao, već bi ga ljubomorno čuvao i najupornije branio po svaku cenu, pa čak i po cenu uništavanja života onih koji njihove živote ugrožavaju.

Ne mogu a da ne spomenem još jednu sličnost između japanskog i srpskog Naroda koju do danas, koliko ja znam, još niko nije istakao. Naime, za Japanski narod se odavno kaže da je to NAROD IZLAZEĆEG SUNCA. Sa svoje pak strane, Srbi svoje crkve grade tako da su one obavezno okrenute ka istoku, ikone svojih Svetaca obavezno stavljaju na istočne zidove svojih kuća i stanova, a takođe su im i groblja obavezno i prepoznatljivo okrenuta ka istoku. Dakle, i za Srbe može da se kaže da je to narod izlazećeg sunca tj. da je to narod okrenut Istoku.

Zato može bez preterivanja i da se postavi sledeće pitanje a to je: koje su to budale koje pokušavaju u poslednje vreme da nama Srbima ko golubima okrenu glave za 180 stepeni te da preko svojih leđa i guzica gledamo samo prema Zapadu?

Izlaz iz katastrofalne situacije u kojoj se današnje srpsko društvo nalazi, društvo koje je obolelo od smrtonosne bolesti koju smo nazvali odvratnost življenja, je samo jedan i on glasi: VERA U BUDUĆNOST, a nju ne poseduju, te ne mogu ni da nam je daju škrti, starački narodi zapadne Evrope koji su i sami sebe osudili na kolektivno samoubistvo samo sa usporenim, produženim, odloženim dejstvom.

Nju takođe ne poseduje ni jedna jedina sadašnja politička stranka niti politički pokret u Srbiji. Onaj ko bude ponudio našem celokupnom narodu, a ne samo odabranim pojedincima veru u budućnost, i ko ga bude ubedio u to da je ona sasvim realna, i da je ostvariva u praksi, spasiće državu Srbiju i njeno stanovništvo od totalne propasti.

 

Aleksa Mijailović, poljoprivrednik

Rušanj