Sunovrat
Umesto da
se radikalnim merama oslobodi dužničkog ropstva, Srbija u njega sve dublje tone
Kako
nahraniti site i bogate
Dok se bori da namiri nezasite bankare,
srpska vlast istovremeno potpuno zanemaruje sopstveni narod. Za već pomenutu RBV
u pokrajinskom i republičkom budžetu lako i brzo se našlo 300 miliona evra, ali
je istovremeno u ovogodišnjem pokrajinskom budžetu za unapređenje socijalne
zaštite planirano mizernih 0,3 odsto. U Vojvodini danas 300.000 ljudi živi
ispod granice siromaštva, 30.000 dece nema tri obroka dnevno, a za 2.000
mališana narodna kuhinja je jedini izvor hrane
Milan Malenović
Od ukupno 101.867.867.000 dinara
planiranih da se ove godine izdvoji za sve vidove socijalne zaštite, za dečju
zaštitu je predviđeno 42.606.600.000 dinara, a za klasičnu socijalnu zaštitu 30.546.632.000
dinara. U međuvremenu, za takozvane subvencije (od kojih je većina planirana da
se prebaci na privatne račune političara i njima bliskih tajkuna) izdvaja se
91.703.487.000 dinara, isto toliko ide na otplatu kamata za podignute kredite,
a za plate državnih službenika rezervisano je 266.225.878.000 dinara, odnosno
dva i po puta više nego za sva socijalna davanja zajedno. Sve ovo govori da
nismo siromašni zato što ne možemo da nahranimo gladne, već zato što ne
možemo da nahranimo bogate!
Iz Trezora Narodne banke Srbije nedavno
su procurele informacije kako se stranim bankama koje posluju na tlu Srbije
"gleda kroz prste" što neredovno izmiruju svoje obaveze prema državi,
kako bi se izbeglo da iste dospeju u nelikvidnost. Znači, vlast sve čini
da državnim parama spase privatni bankarski sektor od bankrota. Slobodno tržište je slobodno samo dok
ne dospe u finansijske teškoće, a onda se u pomoć priziva država, kao što je to bilo i u planskoj privredi!
Ove godine
jednu desetinu svog budžeta Srbija treba da
izdvoji samo za pomoć bankama i ostalim
preduzećima koja su nekorektnim
poslovanjem dospela u finansijsku dubiozu. Da bi to postigla ona će se zadužiti za dodatnih pet
milijardi evra, dok će za otplatu već dospelih anuiteta po ranijim kreditima biti izdvojeno četiri milijarde evra
Milan Malenović
Ideja neoliberalnog
kapitalizma, koji sledi i Srbija, jeste da država
ima što je manje moguće uticaja na tržište. Njoj pripadaju samo regulativna ovlašćenja, odnosno njena jedina dužnost je da zakonima formira okvir za fer tržišnu utakmicu. Sve ostalo
reguliše samo tržište.
Tako
je u teoriji, dok je u praksi sasvim drugačije - država je tu da pomogne onima koji se u slobodnoj tržišnoj utakmici zaigraju
preko svojih moći i dospeju u nesolventnost. Još
2009, dakle, druge godine svetske ekonomske krize, administracija Sjedinjenih
Američkih Država, zemlje najžustrijeg zagovornika neoliberalizma,
izdvojila je 1.000 milijardi dolara iz budžeta kao hitnu pomoć posrnulom finansijskom sektoru. Na nju se ugledavši, isto su učinile i vlade drugih razvijenih
zemalja Zapada, a logikom „kud svi Turci, tu i mali Mujo" istim stopama je
krenula i Srbija.
Prvog radnog dana 2002. godine, (iznenada)
je objavljeno da četiri do tada najveće srpske banke odlaze u stečaj. Radilo se
o Jugobanci, Beobanci, Investbanci i Beogradskoj banci. Mlađan Dinkić
je javnosti tada objašnjavao kako će na njihovo mesto doći strane banke sa
zdravim kapitalom, kao i da je dobro da se srpski finansijski sektor reši
balasta starih, navodno nekonkurentnih banaka koje su otišle u stečaj. Više od
decenije kasnije likvidirane banke raspolažu i dalje zavidnom imovinom, dok su
banke koje su došle na njihovo mesto na državnim jaslama!
Od formiranja nove vlade u junu
prošle godine, do danas se Srbija zadužila za još četiri milijarde evra,
što je istorijski rekord!
Najveći deo ovih dugova je i nastao tako
što su članovi vlade slušali "stručnjake" Međunarodnog monetarnog
fonda (MMF), Svetske banke (SB) ili Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD)
kako je neophodno da država finansijski podrži bankarski sektor, odnosno banke
koje su pravile gubitke i sada nemaju više obrtnih sredstava za dalji rad.
Ono što niko ne želi da vidi jeste
činjenica da su pomenute banke u nelikvidnost dospele ne zato što su davale
previše kredita srpskoj privredi, već zato što su kapital sklanjale iz Srbije.
Po izveštaju američke organizacije Global
Financial Integrity godišnje se iz Srbije prosečno legalno iznosi 5,1
milijarda dolara ilegalno zarađenog novca. Uz to su samo tokom prošle godine,
isto tako legalno, banke iz Srbije transferisale 1,5 milijardi evra na račune
svojih matičnih finansijskih institucija u inostranstvu.
Kada pogledamo ove brojke jasno
nam je da krediti dati Srbiji u suštini potiču od para koje su prethodno iz nje
izvučene. Srbija samu sebe kreditira, a pri tome MMF-u, SB-u i EBRD-u plaća
enormno visoke kamate!
Kako po dežurnim stranim dušebrižnicima
treba da izgleda izvlačenje srpskog bankarskog sektora iz krize vidi se na
primeru Kipra, gde se takođe primenjuje istovetni model. MMF i Evropska
centralna banka su se dogovorili da ovoj ostrvskoj zemlji daju hitan kredit u
visini od 10 milijardi evra za pomoć bankama koje su pred bankrotom.
Onaj ko je pažljivije čitao tekst
sporazuma ove dve institucije sa kiparskom vladom, primetio je da samo 4,9
milijardi evra treba da dođe iz inostranstva, dok ostatak moraju da obezbede
sami Kiprani i to tako što će da uvedu radikalne mere štednje i fiskalne
discipline, ali i da jednokratno oporezuju štedne uloge veće od 100.000 evra sklonjene
na račune kiparskih banaka. Opet se radi o davanju kredita iz sopstvenih
sredstava, dok će za usluge uništavanja kiparske privrede stranim bankarima još
biti plaćene i kamate.
Kiparska privreda bukvalno zavisi
od bankarskog sektora, jedine privredne grane, pored turizma, koja donosi
priliv novca.
Dok se bori da namiri nezasite bankare,
srpska vlast istovremeno potpuno zanemaruje sopstveni narod. Za već pomenutu RBV
u pokrajinskom i republičkom budžetu lako i brzo se našlo 300 miliona evra, ali
je istovremeno u ovogodišnjem pokrajinskom budžetu za unapređenje socijalne
zaštite planirano mizernih 0,3 odsto. U Vojvodini danas 300.000 ljudi živi
ispod granice siromaštva, 30.000 dece nema tri obroka dnevno, a za 2.000
mališana narodna kuhinja je jedini izvor hrane.
Island ne zna za korupciju
Uvođenje jednokratnog oporezivanja je
jasan signal stranim deponentima da njihove pare nisu bezbedne na Kipru i oni
će svoj kapital veoma brzo prebaciti na račune banaka u drugim, stabilnijim
zemljama. Kako će posle toga kiparska vlada da puni budžet nikome nije jasno,
ali to nikoga od bankara sa Zapada ni ne interesuje.
Nasuprot kiparskom modelu, postoji islandski
model, koji je izuzetno uspešan.
Island je, kao i Kipar, ostrvska zemlja
koja, međutim, nije u sastavu Evropske unije, još manje evro-zone. I ovoj
državi je bankarski sektor bio najvažniji dobavljač deviza, jer su svetski
bankari uvideli prednosti kombinacije izuzetno niske poreske stope i veoma
stabilne države koju pruža Island. Izbijanjem svetske krize, međutim, ove banke
su dospele u probleme, jer njihovi dužnici nisu više bili u stanju da im
vraćaju kredite, pa ni one same više nisu mogle da otplaćuju sopstvene dugove.
Islandska vlada se zato obratila EU
zatraživši finansijsku pomoć kako bi podržala banke čiji su ukupni dugovi prevazilazili
godišnji bruto domaći proizvod ove male ostrvske zemlje. Iz Brisela, bolje
rečeno Frankfurta (gde je sedište Evropske centralne banke) došao je odgovor sa
uslovima sličnim onima koje je dobio Kipar: štednja, štednja i samo štednja!
Većina od 319 hiljada Islanđana živi u
glavnom gradu Rejkjaviku. Zemlja nema oružane snage osim malobrojne policije neopremljene,
ali i nenaviknute na masovne demonstracije koje se do tada nisu ni dogodile u
zemlji koja se smatra mirnom, stabilnom, sređenom i koju bije glas da je
socijalni raj. Narodu nije bilo ni na kraj pameti da se odrekne svog
blagostanja kako bi se finansirali poslovni promašaji prebogatih bankara, pa su
izbile demonstracije u kojima je u jednom trenutku bio napadnut i sam premijer
Islanda.
Zbog toga je vlada odlučila da
ne posluša EU. Banke su prepuštene sopstvenoj sudbini (većina ih je bankrotirala),
a samo jedna od njih sa relativno zdravom strukturom je podržavljena posle
oktobra 2008. O iskustvima Islanda njegov dugogodišnji predsednik Olafur Ragnar
Grimson je u februaru ove godine nemačkom radiju Dojče Wele (DW) rekao:
"Tačno, dozvolili smo da banke
propadnu. Često sam se pitao: zašto se ponašamo tako kao da su banke sveta
mesta moderne privrede? Po čemu se banke razlikuju od firmi iz drugih branši?
To su privatne firme - ako prave velike greške, moraju i da bankrotiraju."
Na mesto propalih banaka došle su
druge, zdravije, a islandska privreda se ubrzo izvukla iz recesije i danas ima
veću stopu rasta od većine zemalja Evropske unije. Isto tako, Islanđani su
velikom većinom odbili da njihova zemlja pristupi EU.
Sadašnjem krojaču finansijske sudbine
Srbije Mlađanu Dinkiću islandski model je odlično poznat, kao što je u stanju i
da posmatra šta se dešava sa Kiprom koji slepo sledi uputstva EU. Od čoveka
koji je svojevremeno u jednom danu ugasio četiri najjače srpske banke očekivalo
bi se da, isto kao i Grimson, banke posmatra kao privatne firme koje
samostalno odgovaraju za sopstvene neuspehe.
Umesto da, isto kao i 2002. godine,
propale banke prepusti njihovoj sudbini, odnosno da ih likvidira, Dinkić ulaže
stotine miliona evra srpskih para kako bi masnoj guski namazao rep. Samo za
sanaciju Razvojne banke Vojvodine potrošeno je oko 300 miliona evra, iako je
svakome jasno da ova banka ne može da se spase.
Iz Trezora Narodne banke Srbije nedavno
su procurele informacije kako se stranim bankama koje posluju na tlu Srbije
"gleda kroz prste" što neredovno izmiruju svoje obaveze prema državi,
kako bi se izbeglo da iste dospeju u nelikvidnost.
Znači, sve se čini da se privatni bankarski
sektor državnim parama spase od bankrota.
Pri tome su domaće banke na prag nesolventnosti
dospele i jer su šakom i kapom, bez zahtevanja bilo kakvog obezbeđenja, delile
kredite tajkunima koji izviruju ispod plašta svake vlasti u Srbiji. Tako je, na
primer, RBV dala skoro četvrt milijarde evra "kredita" (koji nikada
nisu vraćeni) za finansiranje navodnih razvojnih projekata, ali se taj novac
preko Tesla banke u Hrvatskoj prebacio u džepove tajkuna (između
ostalih i Ivice Todorića), kao i vlastodržaca u severnoj srpskoj
pokrajini i u samoj Republici. Otprilike istu tu svotu su zatim svi građani
Srbije solidarno donirali preko republičkog budžeta kao pomoć ovoj banci da ne
ode u stečaj. Daleko logičnije bi bilo pustiti je da propadne, po islandskom
modelu, ali bi time korumpiranoj domaćoj vlasti bio uskraćen jedan od najdarežljivijih
izvora prihoda. Kao što je rekao Grimson u pomenutom intervjuu, aludirajući
jasno na zemlje Zapadnog Balkana, sreća Islanda je bila što nema korumpirane
političare.
Milijarde evra koje se troše kao navodne dotacije za posrnule banke u Srbiji
daleko pametnije bi bile utrošene kada bi se davale direktno privredi za
podsticaj njenog rasta ili makar samim građanima kao pomoć za samozapošljavanje.
Kakva "ozdravljenja" nude
Srbiji
Da je oko pola milijarde evra, koliko je
za proteklih godinu dana iz budžeta dato za sanaciju najvećih banaka i Fonda za
kapitalna ulaganja Vojvodine izdvojeno za podsticaj samozapošljavanja, otvorilo
bi se novih 50.000 radnih mesta, odnosno toliko ljudi bi bilo manje u sadašnjoj
armiji od milion građana bez posla prijavljenih u Nacionalnoj službi za
zapošljavanje.
Čak bi i davanje za podsticaj
otvaranja novih radnih mesta imala više efekta, iako se taj novac najčešće
preliva na račune stranih korporacija koje zatim bagatelno posluju u Srbiji.
Rekorder u visini sredstava dobijenih za novo radno mesto jeste južnokorejska Jura
koja je dobila 12.000 evra po jednom radnom mestu, a prosek se ustalio na nekih
10.000 evra koliko, primera radi, dobija italijanski Fijat za svoj proizvodni
pogon u Kragujevcu. Prema grubim procenama strukture zarada u Srbiji, gotovo
dve trećine zaposlenih zarađuje mesečno od 27.000 do 38.500 dinara, znači i do
40 odsto ispod republičkog proseka koji iznosi 43.371 dinar. Svega tri, četiri
odsto njih zarađuje duplo više od proseka.
Prostom matematikom se vidi da
donacijom od 10.000 evra srpska država stranom investitoru omogućuje da radnika
ne plaća naredna 33 meseca! No, i to je isplativije od bacanja para na sanaciju
banaka koje ne umeju da posluju, a koje su prošle godine Srbiju koštale šest
puta više nego sva državna pomoć ogladnelom stanovništvu zajedno.
Umesto što sledi instrukcije EU, MMF-a
i EBRD-a, Srbija bi trebala da sledi iskustva Islanda i sličnih zemalja koje su
uspele da se otrgnu kontroli velikih međunarodnih finansijskih institucija.
Predsednik Islanda Grimson o sopstvenim iskustvima kaže:
„Iskustvo Islanda bi zaista moglo
da bude signal za sve ostale zemlje, da ponovo razmisle o odlukama u poslednjih
30 godina. Reakcija MMF je vrlo interesantna. Pre godinu i po dana, završen je antikrizni
program MMF za Island. Na jednoj oproštajnoj konferenciji predstavnci MMF su
priznali da su mnogo naučili iz iskustava u Islandu."
U svakom slučaju, odbijanje
poslušnosti Evropskoj uniji je za Srbiju jedini izlaz ne samo u finansijskom
sektoru. Ti isti evropski "mudraci" su do ivice bankrota već doveli
Grčku, Kipar, Portugaliju, Italiju, Irsku i Španiju, dok narednih nedelja red
dolazi na Sloveniju i Maltu. U celokupnoj evro-zoni zdravu privredu imaju
jedino Nemačka, Austrija, Finska i Holandija, kao i maleni Luksemburg, a sve to
govori o "uspešnosti" metoda ozdravljenja koji se nude Srbiji.
Odgovor na pitanje zašto Srbija
pristaje da sluša iste one koji ni u sopstvenoj kući nisu u stanju da zavedu
red, nije teško naći.
Budžet Republike Srbije za 2013.
godinu predviđa ukupni rashod od 1.078.136.060.000 dinara, odnosno oko 10
milijardi evra. Za Nacionalnu službu za zapošljavanje predviđeno je
13.700.000.000 dinara (jedva nešto preko 100 miliona evra), za Fond PIO
281.000.000.000 dinara, ali je zato, na drugoj strani, 90.129.551.000 dinara
planirano samo za otplatu kamata na uzete kredite. Uz to, još pedesetak
milijardi dinara je već potrošeno na spasavanje trulog bankarskog sistema u
Srbiji i to samo u proteklih godinu dana.
Za kompletnu socijalnu zaštitu
ovogodišnji budžet raspolaže sa jedva 101.867.867.000 dinara, odnosno to je tek
10 odsto sveukupnih davanja.
Kada se pogleda strana "Račun
finansiranja" ovogodišnjeg budžeta postaje jasno zašto ova vlast mora da
igra kako sviraju domaći i strani finansijski instituti. Više od polovine
ovogodišnjeg budžeta zavisi od kredita i drugih vrsta pozajmica. Primanja od
zaduživanja iznose 554.441.650.000, prodajom dinarskih hartija od vrednosti
treba da se pribavi 265.000.000.000 dinara, a deviznih još 188.400.000.000
dinara.
Potpuno je jasno da je plan
ovogodišnjeg budžeta neodrživ ako se Srbija dodatno ne zaduži za preko pet
milijardi evra, zbog čega ova država bankare mora da omekša tako što će da
pokaže kako je spremna u svakom trenutku da priskoči u pomoć bankama koje su u
finansijskoj dubiozi. Zbog toga država mora da spašava sve banke koje dospeju u
nelikvidnost, bilo one domaće ili strane i da tako povećava svoju finansijsku
zavisnost od bankarskog sektora.
Sumanutost ove politike, kojoj
je svojevremeno na referendumu preko 90 odsto građana Islanda reklo ne, ogleda
se upravo u tome da se država zadužuje kako bi finansirala propale banke
kojima, bolje rečeno njihovim vlasnicima u inostranstvu, zatim ne samo da vraća
pozajmljeni novac (potrošen za njihovo spašavanje), već dodatno plaća i kamatu.
Da bi to mogla da postigne, država se dodatno zadužuje, a banke u međuvremenu
nastavljaju da se kockaju olako stečenim parama sve do sledeće prilike kada
zapadnu u finansijske probleme iz kojih treba opet država da ih vadi uzimanjem
novih kredita od samih banaka, pa tako u krug.
Zar ne bi bilo jeftinije i više u
duhu neoliberalizma kada bi se banke jednostavno prepustile sopstvenoj sudbini?
A1.
"Postaćemo Haiti"
U skladu sa neoliberalnom doktrinom
u 2003. godini su na Islandu privatizovane banke i izvršena je liberalizacija u
ovoj oblasti, što je omogućilo nesmetanu i neograničenu pohlepu privatnih
bankara, a što će na kraju dovesti do kolapsa banaka. Islandske banke su
masovno privlačili depozite iz inostranstva preko svojih filijala - internet
banaka nudeći relativno visoke (oko 6 odsto) kamatne stope. Tako je Landsbanki
imala u Velikoj Britaniji više od 300.000 klijenata, sa depozitima u iznosu od
pet milijardi evra, a u Holandiji 125.000 klijenata i 1,7 milijardi evra.
U januaru 201. islandski parlament
je pod stranim pritiskom prihvatio zakon po kome se država obavezala da
obešteti štediše iz Velike Britanije i Holandije, čime bi svaki stanovnik
ove male države bio zadužen sa po 18.000 evra.
Pod jakim pritiskom građana
predsednik države je iskoristio svoje ustavno pravo i nije potpisao taj zakon,
te je prepustio građanima da se na referendumu izjasne da li hoće na sebe da
preuzmu obaveze privatnih banaka. Usledio je ogroman pritisak iz inostranstva.
MMF je zapretio da će zemlju lišiti
bilo kakve svoje pomoći. Britanski ministar lord Majners je upozorio da
će odbacivanje zakona usvojenog u parlamentu imati dugoročne posledice, dodavši
da će u tom slučaju „Island javno pokazati da ne želi da bude deo međunarodnog
finansijskog sistema, da ima pristup međunarodnim i nacionalnim fondovima
drugih zemalja, te da nije siguran poslovni partner." Te i mnoge druge
pretnje koje su upućivane Islandu na kraju je prokomentarisao i njen
predsednik:
„Nama govore da, ukoliko ne
prihvatimo uslove međunarodne zajednice, da ćemo postati Kuba. No, ukoliko se s
tim saglasimo - postaćemo Haiti."
Posle svega, na referendumu (mart 2010.
godine) ogromna većina (preko 90 odsto) izjasnila se protiv zakona koji je
usvojen u parlamentu.
U junu 2010. godine Vrhovni sud Islanda
je odlučio da su krediti sa valutnim klauzulama nezakoniti, a pošto je u vreme
krize došlo do enormnog rasta kursa evra, građanima je na ovaj način u velikoj
meri smanjeno kreditno opterećenje. Pored toga, najzaduženijim slojevima
građana vršen je i otpis duga po kreditima, tako da su interesi (pogotovo
najugroženijih) građana stavljeni ispred interesa bankara.
Zahvaljujući ovakvoj politici,
privreda Islanda se brzo oporavila. Bruto domaći proizvod po glavi stanovnika
je 63.830 dolara (poređenja radi BDP po glavi stanovnika u naftom bogatim
Ujedinjenim Arapskim Emiratima je 49.700 dolara), nezaposlenost na kraju 2010.
iznosila je 6,4 odsto (pre izbijanja krize u 2008. bila je 1 odsto), a u
narednim godinama se očekuje dalji porast privredne proizvodnje.
GLOSA
Slobodno
tržište je slobodno samo dok ne dospe u finansijske teškoće