Francuska
Ko je u domovini demokratije spreman da
podigne revoluciju protiv globalističkog zla
Oland zeza
krizu u Parizu
Ekonomija krenula je sa mrtve tačke, svuda
po celoj planeti, sem na jednom mestu. U Evropi! Nažalost, mi tu živimo, pa
mislimo da je evropska tragedija svetska kriza. Za to vreme Indija, Kina,
Brazil, pa čak i Meksiko i Argentina, koračaju u bolje sutra. Na pitanje: Ko je
kriv za to?, odgovor je jasan: Sama Evropa, koja je izvozila svoju tehnologiju
u vanevropsku produkciju, a uvozila radnu snagu i svu bedu sveta kojoj sada
više nema da ponudi nikakav posao. Francuska je posebno pogođena a njena
vlada izgleda nesposobna da bilo šta promeni na bolje.
Mile
Urošević
(dopisnik
iz Pariza)
Pre nekoliko
meseci jedan nas je asteroid promašio za dlaku, a nedavno je i Francuska za
isto toliko izbegla pravu katastrofu. Zamalo
ne izbi francusko proleće! Reč je o masovnim demonstracijama protiv novog
zakona o legalizovanju ženidbi pedera i udaja lezbejki. Manifestacija je
izvele na pariske bulevari preko milion ljudi. Šaka jada, kako je to
prokomentarisao ministar batinaša i preskača suzavcem.
Ta šaka jada je krenule iz kvarta Defans
ka aveniji Šanzelize, koju je mali arogantni policajac španskog porekla
francuskim heteroseksualcima strogo zabranio kao prostor protesta. Razlog je
jednostavan: tu mu stanuje gazda, Franja Oland. Da je šaka jada propustila
kroz svoje prste zaštitnika Sodome i Gomore, pala bi krv, kako reče jedna
učesnica na manifestacijama sa suzavcem u očima.
Ljudi, žene i deca grubo rasterani ispred trijumfalne
kapije. Za manje od toga Luj XVI je skraćen za glavu, dodala je
javno, mediji su isto tako preneli njeno mišljenje. Da bi se još slikovitije
videle skrivene misli rulje, prikazani su transparenti sa veoma jasnim porukama
: "Olande, daj otkaz, spasi Francusku", i tome slično.
Mnoga su proleća upravo ovako započela.
Podsetimo se samo da je i sama Francuska revolucija krenula iz kafane u Pale
Rojalu, kada se polupijani Kamij de Mulan ispentrao na sto i
uzviknuo: "Na oružje!" Američki građanski rat je krenuo
bacanjem tovara čaja u vode okeana, a neki moderni građanski ratovi su krenuli
i kao treće poluvreme na stadionima, ili nakon neke obične svadbe. Kad sazri
vreme za pogibiju i rušenje, dovoljan je i jedan ćorak ili suzavac pa da raja
krene na put ka slobodi. Tako se bar kaže kada revolucija uspe. Ako se buna uguši u dimu suzavca, onda je to čista demokratija. Svako
ima pravo na suprotno mišljenje i protest, policija je tu da radi svoj posao i
brani zvaničan stav onih koji je plaćaju. Dok ima mesta po zatvorima, biće i
demokratije.
Statistika ili mlatimotika
Otkad je Žak Širak smanjio trajanje
mandata francuskog predsednika, sa sedam dugih godina prešao na petoljetku,
izborne kampanje su postale večna prepucavanja. Čim se izabere jedan
predsednik, istog dana počinje trka za njegovo nasledstvo, kao da se radi o
nekom rialiti šou. Raja kô raja, navija za svoje pulene kao da se radi o konjskoj
trci, a ne o sudbini jedne države. I kada se konj na koga su tipovali uglavi u
fotelju, čovek koji je pogodio rezultat i glasao za pobednika, dobija utisak da
je tako postao lični prijatelj i saradnik novog predsednika. Hej, čoveče,
pobedili smo! Mediji od toga prave sebi med.
Ne treba više da ulažu u skupe serije,
niti da snimaju neke edukativne emisije. Koga to zanima. Sport, seks i politika
su recept za gledanost svakog kanala. Debate, prepucavanja, pljuvanja i
ogovaranja su ljudske teme. Internacionalne, univerzalne! Ne treba redovno
gledati francusko sokoćalo da bi se uočilo sve zlo modernizma i mondijalizma.
Mediji su ti koji prave idole i narodu
menjaju mišljenje. Po vasceli dan iznosi se prljav veš, obelodanjuju se
prognoze ili rezultati poslednjeg merenja popularnosti. Svoje komentare
mediji predstavljaju kao opštenarodno ubeđenje. A narod kô narod, čas voli
ovog, čas mrzi onog, da bi već sutradan promenio mišljenje, jer su mu, kao,
neke stvari postale jasnije, ili su mu tako rekli da misli.
Nikola Sarkozi, je pre samo godinu dana bio na dnu. Jedva da je
nekih 25% Francuza nameravalo da mu dâ svoj glas na prošlogodišnjim
izborima (uglavnom oni koji tako čuvaju svoje privilegije). Nekoliko meseci
ranije, Dominik Štros-Kan je bio glavni favorit za fotelju u Jelisejskoj
palati, sa preko 60% popularnosti, ali je ispao iz igre nakon čuvenog puškaranja
u Njujorškom hotelu. Oland je tada kao prva rezerva uleteo u igru, na pet
minuta pred kraj. Svež i odmoran, skoro nepoznat, pobedio je u finišu, jer je
narod glasao više protiv Sarkozija nego za Olanda.
- Da se prazna fotelja kandidovala, i
ona bi pobedila protiv malog Napoleona, pisali su tada pojedini novinari. Oland
je peko noći postao idol i dika starih i mladih, kao i svih stranaca u
Francuskoj. Viorile su se arapske zastave na Bastilji, pucale su prangije i
skakalo se uvis.
Ceo maj i pola juna 2012. godine verovalo
se u novog spasioca. Onda je došlo dugo toplo leto i Francuzi su već u
septembru uvideli da taj čovek nema pojma. Tek kad im je podigao poreze, i kad
je po 1.000 ljudi dnevno počelo da ostaje bez posla, Francuzi su se setili da Oland
nikada pre ulaska u fotelju nije sedeo u nekoj značajnoj stolici. Ni na šamlici
nekog ministera za sport ili ekologiju, ako ništa drugo. Tako je iluzija
postala razočarenje, a popularnost Olanda se istopila ko led u rerni, da bi
nakon desetak meseci ostalo jedva 30% onih koji veruju u njegovu
sposobnost da vlada petom silom sveta.
Ujedno je novi predsednik i vrhovni vojni komandanat
dobio čin glavnog odgovornog za: nezaposlenost, nesigurnost, besparicu, kao i
za topljenje leda na severnom polu, ili za mlevenu konjetinu u lazanji. Šta god
da se desi, Oland je, kô Žika Živac, za sve večiti krivac. Osim toga,
predsedniku koji se farba kao Berluskoni, da bi bio lepši, i koji nosi talonete
kao Sarkozi da bi bio viši, popularnost ne može da raste.
On jedini ne primećuje da kao papagaj
ponavlja prazna obećanja i jedini veruje u ono što govori. 70% Francuza mu više
ništa ne veruje, i misle da je loš predsednik. Na svojoj poslednjoj TV
intervenciji Oland se pojavio sa novom usađenom i zift crno ofarbanom
kosom, ko' neki seoski džimlija. Upoređuju ga sa Edipovom
naduvanom žabom koja želi da bude veća od vola. Takav je
narod. Sve što je glavno, narod ceni samo ako mu se dopadne i ono sporedno što
ide uz facu. Ambalaža često bolje prodaje
od samog kvaliteta robe.
Pravosuđe u službi politike
Nije nikakvo čudo da popularnost jednog
političara pada u dodiru sa realnošću krize, ali kako objasniti fenomen da
bivšem predsedniku Sarkoziju raste imidž samo zato što ćuti ? Kako nekom normalnom
čitaocu može da se objasni da je sada najpopularnija politička ličnost
Francuske upravo onaj isti Sarkozi koga su ispljuvali i najurili pre manje od
godine? Niti se taj Sarkozi pojavljivao u nekom filmu, niti je snimio ploču, pa
čak nije učestvovao u nekoj tv igri, pa da čovek kaže, normalno da je
popularan, videli su ga na TV-u.
I Peđa d' Boj je postao popularan
tek kad je izvadio budalu na sto. U politici je ćutanje zlato. Ko više i bolje
ćuti, taj izgleda pametniji, i samim tim ima veće šanse za pobedu. Tako su
odsutnost i tišina radili za malog petlića, kako su nekada zvali Sarkozija, a
mediji su kao vetar limenog pevca na odžaku okretali publiku.
Otkad je izgubio imunitet predsednika, Sarkozi
je postao meta svih organa pravde, koji kao da žele da nadoknade izgubljeno
vreme dok mu nisu mogli ništa. Sve grehe, sve mućke, korupcije i lopovluke koje
Pravda nije mogla da meri na svojoj vagi u to vreme, sada ih iznose na sto, ko
Peđa budalu. Hoće da mu sude a la Kočić jazavcu, za sve što im padne na
pamet. Tako mu ne sude za ilelegalno finansiranje izborne kampanje , koje je
zastarelo kao prekršaj, već za varanje jedne izlapele babe i
koristoljublje.
Jedina formulacija koja pije vodu.
Problem je što niko nije zaboravio da je Oland izabran baš zahvaljujući
pravosuđu i eliminaciji tadašnjeg favorita Dominika Štros-Kana.
Naravno, niko takođe ne tvrdi javno da je u pitanju nova zavera, jer se zna da
je Sarkozi umešan u nekoliko finansijskih afera, ali je mnogima sumnjiva pravda
koja kao kaznu predviđa da oduzme Sarkoziju pravo da se ponovo kandiduje.
Pravda nije osveta. Sa svoje strane vlast prete svima koji otvoreno vređaju
njeno pravosuđe.
Tako bivši prvi savetnik Sarkozija, Enri
Geno, rizikuje čak šest meseci robije, jer je javno rekao da se pravda obeščastila
podizanjem optužbe protiv Sarkozija i to za motiv varanja izlapele bake Betankur,
prebogate vlasnice L' Oreala. Socijalistima se izgleda uzdrmala fotelja
pa paniče i sve se više pretvaraju u policijsku stranku. Sarkozijeva
popularnost je kazna za neispunjena obećanja i arogantnost.
Za to vreme Jerome Kahuzak
ministar ekonomije koji je imao za zadatak da juri utaju poreza, najuren je iz
vlade jer je priznao da i sam krije crne pare u Singapuru. Socijalistima
se tako uzdrmala fotelja pa paniče i sve se više pretvaraju u policijsku stranku. Sarkozijeva
popularnost je kazna za špekulacije samih članova Olandove vlade.
Od svih
sudova najžešći je sud istorije
Bankarske
malverzacije i finansijske manipulacije kao lek za ekonomske glavobolje su kroz
celu istoriju bili melemi koji na kraju ubijaju bolesnike. Neki posmatrači današnje situacije podsećaju na istorijski slične periode krize
koje se završavaju tragično.
U XIV veku kralj Filip Lepi je
najpre na mesto zlata u novčiće ubacivao olovo, što ga je dovelo do toga da je
morao da spali sve Templare, koji nisu pristali da ulože svoje zlato u
francusku ekonomiju.
Rat koji je usledio nakon ekonomske
propasti trajao je preko sto godina. U 18 veku, nesposobnost Luja XVI i
ekonomska slabost doveli su zemlju do revolucije i terora iz kojeg se izlegao
Napoleon i milioni leševa posejani po celoj Evropi. Ruski car Nikola II je
potcenio oholost bankara kao i snagu gladne sirotinje, što ga je koštalo glave,
a Rusija je planula u boljševičku revoluciju. Krah berze u Americi doveo je
Nemačku do prosjačkog štapa uz koji se Hitler ispentrao na vlast i počinio pogrom
nad Evropom.
Isti problem uvek donose slična rešenja.
Ipak izgleda da ništa pozitivno nije izvučeno iz ovih velikih istorijskih
tragedija. Papandreu je pre četiri godine obećao Grcima med i mleko samo da bi
došao na vlast, a doneo im je čemer i suze. Istorija mu je presudila. O
Kipru i da ne govorimo. Bivši francuski premijer Fransoa Fijon je nakon
jedne izborne mućke u kojoj je eliminisan za mesto Predsednika stranke je
uzviknuo da politička partija ne bi smela da bude isto što i neka mafija.
Ne tvrdimo suprotno, al' ipak ima dosta njih koji vide velike sličnosti.
Političari su šizofreničari koji na kraju počnu da veruju u sopstvene
izmišljotine. Falsifikovanjem realnosti žele da je ostvare drugačijom nego što
jeste.
Velike pogibije su često rezultat takve
politike bankarskih manipulacija. Oland je kao i svi ostali, samo marioneta
evropske restriktivne politike; službenik koji pogađa misli svojih gazda.
Tako se bar u Francuskoj komentariše njegova nerazumljiva politika.