Razaranje
Neverovatna i tužna priča o sirotom i jadnom Kunsttransu,
nedužnom kumu Đorđu Brankoviću i našem krivosuđu
Ugovor o poslu koga nema
Kako je nedavno procurela vest o arčenju para na
kiriju za magacin koji nikada nije korišćen. Ko je sve i kako umešan u ovaj korupcionaški
skandal. Šta je tim povodom izjavio ex ministar kulture Dragan Kojadinović a
šta je još 2007. godine preduzeo Dragan Đilas. Šta je tim povodom izjavio ex i
sadašnji pomoćnik ministra kulture Miladin Lukić. Po kom kriterijumu je zapravo
odabran i kupljen magacin Tehnoopreme. Ko je i kada uopšte konsultovan o toj
kupovini. Kome nisu smetali baruština, močvara, rafinerija nafte, fabrika
betona, benzinska pumpa, refulirani pesak, zagađenje, podzemne vode, smeštaj u
rupi i ko je u ovakvoj rupetini adaptirao deo magacina boja i lakova u depo za
čuvanje umetnina. Kome je jako smetala istina i ko je sudskim putem naredio
Večernjim Novostima šta smeju a šta ne smeju da pišu kako se time ne bi
vređala nečija prava
Pre izvesnog vremena
čitava javnost ostala je konsternirana vešću po kojoj je javno saopšteno da bi
građani Srbije trebali da isplate austrijskom „Kunsttransu" najmanje
199 miliona dinara za zakup depoa koji nikada nije korišćen, a u koji je
Narodni muzej (NM) trebalo da smesti svoje zbirke tokom obnove.
Sama po sebi ovakva
sudska presuda je skandalozna iz više razloga, ali je notorna činjenica da je
sve to zapravo rezultat udruženog zločinačkog poduhvata u čiju realizaciju je
direktno bilo umešano više bivših a bogami i neki sadašnji funkcioneri. Tako bi
recimo bilo jako zanimljivo istražiti da li je i kakvu ulogu u svemu imao bivši
ministar kulture Dragan Kojadinović koji je nedavno, upitan za mišljenje
da li je ugovor Narodnog muzeja i Kunstransa bio štetan izjavio: Apsolutno
sve je čisto!
A o tome koliko je sve
bilo čisto najbolje govore sledeće činjenice: Dragan Đilas je u
svojstvu ministra za NIP u drugoj Koštunicinoj vladi jasno i glasno rekao kako
je odluka bivše garniture Ministarstva kulture da se privatnoj firmi koja za to
ne ispunjava zakonom predviđene uslove povere eksponati od neprocenjive
vrednosti na čuvanje, zatečeno stanje, te da je neprihvatljivo da se
sredstva predviđena za investicije troše na rentiranje nekih objekata. Da je
resorno ministarstvo konkurisalo sa projektom za izgradnju, onda bi moglo da
bude u redu, ali ovako ćemo videti koje su zakonske mogućnosti i raskinućemo
ugovor !
Istodobno je
Trezoru dat nalog da se stopiraju sva plaćanja po ovom ugovoru čime je samo
potvrđeno da mnogo što šta vezano za rekonstrukciju i zakup magacina nije bilo
u skladu sa zakonom. Sadašnji i jednom bivši pomoćnik Ministra kulture Miladin
Lukić „proslavio" se izjavom da je "Kunsttrans"...
kao jedino registrovano domaće preduzeće za transport umetničkih dobara,
skladištenje i usluge, dobilo taj posao... Magacin je posebno
projektovan i zadovoljava sve uslove za držanje eksponata, namerno pri tome
prećutkujući činjenice da je u trenutku sklapanja ugovora postojalo još jedno
preduzeće registrovano za transport umetnina, te da Kunstrans uopšte nije
registrovan za čuvanje umetnina, te da depo u trenutku sklapanja ugovora, kao i
u trenutku kada je Lukić ovo izjavljivao, uopšte nije postojao iz prostog
razloga jer nije bio uređen! Čitav ovaj skandal na najgori način potvrđuje ono
što su znali i vrapci na grani a to je činjenica da je praktično pre deset
godina napravljen plan po kome bi se po liniji Demokratske stranke, odnosno
nove direktorke dr Cvjetičanin Tatjane i bulumente okupljene oko
nje , zatim velike rotarijanske lože okupljene oko akademika Nikole Tasića i
Dragomira Acovića, pored nameštanja konkursa za rekonstrukciju Narodnog
Muzeja, istovremeno firmi Kunstrans, a nešto kasnije njenoj kćerki firmi Kunsttrans
Beograd omogućilo sticanje monopola za usluge špedicije i lagerovanja umetnina
pri čemu je sigurno veliki značaj odigrala i nikada demantovana činjenica da je
direktor te firme ex tv kamerman sa RTS-a Đorđe Branković, inače kum Aleksandra
Kostića, supruga Tatjane Cvjetičanin, naprasno postao veliki stručnjak za
problematiku špedicije i deponovanja umetnina, kao i stručnjak za izbor
lokacije za uređenje depoa za nesuđenu monopolsku firmu.
Poslovno tehnička saradnja
Očito je da je Đorđe
Branković zamislio da je najpametniji od svih pa je tako Kunsttrans kupio
idealni deo od 858/2619 nepokretnosti u vlasništvu firme Tehnooprema za
cenu od 500.000 evra, odnosno deo već postojećeg magacina koji je opisan kao magacin,
kućica sa hidroforom, sklonište zapaljivih tečnosti i gasova na katastarskoj
parceli br 1051/20 u ulici Pančevački put 64, a u članu ugovora 14 čak stoji
kako se radi o nepokretnosti koja je sagrađena na osnovu privremene građevinske
dozvole br 351-392/85-II-02 još iz juna 1985. godine.
Pošto je Branković očito
mislio da je najpametniji od svih, verovatno mu nije palo na pamet da se malko
raspita o samoj lokaciji, odnosno njenom hidrološkom statusu, i svemu drugome
što je od značaja za izbor lokacije za uređenje depoa za umetnine. Bilo bi
stoga jako zanimljivo videti da li je neko iz Kunsttransa ikada ikoga
konsultovao pri izboru lokacije na kojoj se nalazi kupljeni magacin, ili je pri
kupovini daleko bitnija bila verovatno povoljna cena a ne činjenice da se
kompleks Tehnoopreme u to vreme sa dve strane graničio sa blatištem i močvarom
u kojoj se nalazi baruština Reva koja je plavila čitavo to područje što je
jasno vidljivo iz aviosnimaka, a sa treće fabrikom betona, da se u vreme
kupovine uveliko znalo da se kraj jedinog ulaza u dvorište Tehnoopreme
priprema izgradnja benzinske pumpe a iza nje izgradnja ogromnog kompleksa firme
Jeepcomerce za koju će biti izvršeno nasipanje terena i do visine od dva
metra te da će čitav kompleks Tehnoopreme ostati praktično u rupi.
Naravno nikome ni najmanje nije smetala činjenica da kompleks Tehnoopreme
ima samo jednu jedinu komunikaciju čitavom dužinom te da bi u slučaju neke
katastrofe u prednjim delovima kompleksa, recimo požara, ta komunikacija mogla
biti prekinuta a alternativne komunikacije za evakuaciju predmeta iz samog
depoa Kunsttranssa koji je na samom kraju placa nema.
Naravno pri izboru
lokacije za kupovinu magacina koji će se preurediti znatno kasnije, nikome nisu
bile bitne ni sledeće činjenice: recimo da je kota terena kompleksa Tehnoopreme
na visini od 71-72 metra, da je kota uspora Dunava radi veće proizvodnje
struje elektrane Đerdap 1 sa prvobitnih projektovanih 69 metara, podignuta na
71.5 te da se stoga recimo veliki deo godine kraj Pančeva Dunav uliva u Tamiš,
da je zbog istih razloga i pored postojanja nasipa duž Dunava u Krnjači, stalna
pojava podzemnih voda jer je čitavo to područje aluvijalno barska sredina
a za gradnju svih objekata u tom području bilo je potrebno nasipanje terena.
Naravno da nikome ni
najmanje nije smetala činjenica da je u neposrednoj blizini stalni zagađivač tj
rafinerija Beograd, zatim da se depo nalazi u zoni uticaja hazardne industrije
grupe B (opet rafinerija) te da su u tom području prisutni brojni zagađivači
voda: hemijska industrija, građevina, naftni derivati, kao i da je prisutan
najveći generator opasnog otpada, opet rafinerija Beograd što je sve veoma
dobro dokumentovano i objavljeno na posebnim kartama još 2002. godine u Eko atlasu
Beograda u izdanju Direkcije za izgradnju Beograda! O tome da je to
ipak bilo poznato ali po nekima apsolutno nebitno potvrdio je i sadašnji/bivši
pomoćnik ministra kulture Miladin Lukić koji se „proslavio" izjavom da o
mestu gde je smešten magacin ne treba, zbog zaštite, puno govoriti, a da to što
se u blizini nalaze fabrike cementa i hemikalija, benzinska pumpa i bara neće
štetiti eksponatima, jer je objekat građen na poseban način,. a i centar grada
je, kaže, pun prašine, pa to nikome ne smeta. Ovakav biser do duše ni
najmanje ne čudi jer se Miladin Lukić svojedobno „proslavio" svojim
kreativnim pristupom rešavanju odvođenja fekalija iz klozeta u manastiru
Studenica gde su fekalije završavale u obližnjem potoku! Uglavnom je novo
kupljeni depo zvrjao neuređen duže vremena, a povod za njegovo uređenje bilo je
sklapanje ugovora o poslovno -tehničkoj saradnji muzeja i Kunsttransa.
Iznajmljen depo koga nema
Članom 2 ugovora navodi
se da je glavna obaveza Kunsttransa da najkasnije u roku od 6 meseci od dana
stupanja na snagu ovog ugovora obezbedi za predaju prostor za smeštaj kulturnih
dobara površine od oko 804 mkv (korisne površine oko 1.300 mkv). O tome da je ovaj
ugovor zapravo sročen po meri Kunsttransa najbolje govori činjenica iz
istog člana ugovora po kome rok od 6 meseci teče u okviru kalendarskih
meseci u kojima se obično odvijaju građevinski radovi. No, ako se zna da je
ugovor o poslovno tehničkoj saradnji zaključen još 15 maja 2006. godine a prema
saopštenju pravne službe Kunsttransa adaptacija i rekonstrukcija depoa i
tehnički prijem depoa su izvođeni u periodu od marta do decembra 2007. godine,
jasno je vidljivo da je Ugovorom o poslovno tehničkoj saradnji, Narodni muzej
zapravo iznajmio depo koji u trenutku sklapanja ugovora uopšte nije postojao!
Članom 6, stav 1
pomenutog ugovora precizirano je da se Narodni muzej obavezuje da plaća mesečnu
zakupninu za korišćenje predmetnog prostora u iznosu od 35. 251 evro mesečno, i
to svakog petnaestog u mesecu, za tekući mesec korišćenja predmetnog prostora,
a pošto Narodni muzej nikada nije preuzeo na korišćenje depo niti je u njega
preneo umetnine, jasno je da ne postoji obaveza Muzeja da plati uslugu koja
nije izvršena, tim pre jer ni Vlada Srbije nikada nije izdala bankarsku
garanciju koja je bila predviđena ugovorom!
Prema javno
dostupnim podacima preuzetim iz iz saopštenja Kunsttransa pod imenom Ko
je Kunsttrans i šta radi sa Narodnim muzejem vidi se da se u prvoj polovini
2005. godine Narodni muzej navodno zainteresovao za smeštaj eksponata u depo
čija je adaptacija i rekonstrukcija prema istom dokumentu navodno započela
marta 2006. godine.
Tako je 15.
maja 2006. sklopljen Ugovor, iz čega proizilazi da se u enterijeru magacina
nije moglo raditi u toku kalendarskih meseci u kojima se obično ne odvijaju
građevinski radovi što je totalna budalaština jer kiša i sneg nemaju
nikakvog uticaja na radove u enterijeru.
Međutim,
pravi galimatijas nastao je skandaloznim članom 13 ugovora gde doslovno piše da
ugovor stupa na snagu kada vlada republike Srbije ili drugi nadležni organ
Republike Srbije izda garanciju za ispunjenje obaveza Narodnog muzeja iz člana
6 ovog ugovora. Ukoliko garancije iz prethodnog stava ne bude izdata u
roku od 90 dana od dana potpisivanja ovog ugovora, Kunsttrans ima pravo da
jednostrano raskine ovaj ugovor i da od Narodnog muzeja zahteva naknadu svih
troškova koje je predujmio za izradu glavnog projekta, kao i ostalih troškova
koji su nastali na teret Kunsttransa.
Ali, o tome
da je nekome iz tadašnjeg sastava ministarstva bilo veoma stalo da se umetnine
po svaku cenu presele u depo Kunsttransa, najbolje govori činjenica da
je još krajem 2006. Kunsttransu ponuđeno od strane Ministarstva kulture da se plati
zakupnina za celu 2007. godinu unapred iako su radovi na uređenju tek počeli u
martu 2007. godine, čime je zapravo zakupninom trebalo finansirati uređenje
depoa koji se uopšte u tom trenutku nije koristio! Bilo bi jako zanimljivo
videti ko je ispred Ministarstva vršio ovakvu ponudu. Da li možda tadašnji
pomoćnik ministra kulture Miladin Lukić?
Ipak, još 2007. godine, zahvaljujući
Večernjim novostima i tadašnjem portalu "baština Srbije", javnost je
po prvi put bila upoznata sa čitavom problematikom lošeg izbora lokacije, nameštanjem
poslova Kunsttransu i svemu drugome vezano za korupcionaški skandal
rekonstrukcije narodnog Muzeja, što je već za vreme sledeće vlade, zahvaljujući
ministru kulture Nebojši Bradiću, definitivno i potvrđeno jer je
izveštaj ekspertskog tima jasno pokazao da je po sredi štetan ugovor pri čijem
sklapanju je bilo mnogo nezakonitosti, a pored ostalog ovaj izveštaj je pokazao
da je prilikom sklapanja ugovora zakupljen depo koji u trenutku sklapanja
ugovora uopšte nije postojao jer je bio neuređen, a sam zakup je očito trebao
da bude plaćen nenamenskim trošenjem sredstava NIP-a određenim za samu
rekonstrukciju Narodnog muzeja.
Pošto se na ovaj način nedvosmisleno
dokazalo da Potemkinova sela Đorđa Brankovića više nikome ne mogu zamazati oči,
siroti nedužni Đorđe Branković preduzeo je akciju ućutkivanja Večernjih
novosti i to tako što je 28.10. 2010. podneo tužbu za propuštanje
objavljivanje informacija sa predlogom za određivanje privremene mere kojom se
zabranjuje svako dalje spominjanje svega onoga što se Brankoviću ne sviđa pošto
to navodno vređa prava tužioca!
Manojlo fizičko lice?
Tako je, i pored objavljenih fotografija
na kojima se videlo da je dvorište ispred magacina dobrim delom pod vodom, koja
se takođe slivala niz betonski sokl magacina na kome se jasno vide jako
vlažne partije, Brankoviću jako zasmetala činjenica da je dana 1.
septembra 2010. u tekstu pod nadnaslovom Magacin Kunsttransa u Krnjači
tokom poslednjih meseci poplavile kiše i naslovom Sporni depo u vodi,
napisano da se magacin nalazi u Velikom Blatu što je toponim za tu
lokaciju, te da je sporni depo smešten u močvari (što je jasno vidljivo iz
vojnih topografskih i geoloških karata tog područja) te iz Eko atlasa
Beograda (morfogenetska karta br 11 te karta nivoa podzemnih voda br. 15).
Naravno ovde priči nije kraj jer je Brankoviću
jaaaako zasmetao i nalaz iz izveštaja ekspertskog tima Ministarstva kulture
kojim je nedvosmisleno ustanovljeno da u trenutku sklapanja
ugovora između tužioca i Narodnog muzeja u Beogradu sporni depo nije postojao
pri čemu ni najmanje nije smetala činjenica da je uređenje depoa započelo
tek 10 meseci nakon sklapanja ugovora.
Ono što je posebno zanimljivo je
činjenica da su sve informacije vezane za ugovor i visinu zakupa i sada javno
dostupne preko sajta Ministarstva kulture gde je u celini objavljena
informacija upućena tadašnjoj vladi Srbije gde se pored ostalog navodi kako u
momentu zaključenja ovog ugovora, depo u Pančevačkom ritu nije bio ni sagrađen! Tako "Kunsttrans" nije ni mogao da
bude "jedini ponuđač, već su to mogle biti i mnoge druge firme koje
nisu dobile priliku da učestvuju sa svojom ponudom u realizaciji celokupnog
posla". Niti je u tom trenutku "depo stvarno postojao kao
jedini na teritoriji Republike Srbije, već je to postao nakon izvršenih
građevinskih radova adaptacije i prijema stručne komisije (zapisnik broj 3/227
od 19.11.2007. godine), odnosno nakon dobijanja upotrebne dozvole."
Tako je i ugovoren zakup od 35.251 evra,
pre nego što je objekat završen, pa "nisu jasni kriterijumi za
formiranje cene zakupa, niti su pruženi uporedni podaci cene zakupa objekata
navedene namene u okruženju". Može se samo pretpostaviti, da je cena
formirana na osnovu predračuna troškova adaptacije objekta, odnosno da je cena
zakupa formirana slobodnom pogodbom.
Ministarstvo kulture je tražilo izvođenje
stručne ekspertize koja je imala zadatak da utvrdi opšte tržišno stanje uslova
dugoročnog zakupa prostora koji ispunjavaju tehničke uslove za čuvanje
muzejskih eksponata Narodnog muzeja u Beogradu, da uradi analizu svih troškova
potrebnih za opremanje postojećeg objekta odgovarajuće veličine i namene, kao i
analizu objektivne cene koštanja postojećeg depoa "Kunsttransa".
Zaključak ekspertize je da je cena - previsoka
, odnosno naduvana. Naravno, Brankoviću nije pošlo za rukom da ućutka
Ministarstvo kulture koje do dolaska sadašnje vlade nije moglo da izađe na kraj
sa Velikom Ložom Tatjane Cvjetičanin i svečanim odborom za zaštitu imena
i dela Đorđa Brankovića!
Iako su sve informacije bile javno poznate
našao se upravo Branković, da i pored podeblje količine putera na glavi, utvrdi
da prenošenje svih ovih informacija vređa navodna prava tužioca te da
postoji mogućnost da postoji opasnost od ponovnog objavljivanja takvih i
sličnih po Brankoviću nedopuštenih informacija kojima bi se i ubuduće tužiočeva
prava vređala. Ovde se postavlja koja su to tužiočeva prava vređana. Da li
je to možda pravo samovoljnog kupovanja magacina na potpuno neodgovarajućoj
lokaciji i kasnije uvaljivanje istog tog magacinu po paprenoj ceni Narodnom
muzeju i kuma Tanji Cvjetičanin?
Da li je to možda monopol koji je u vreme strahovlade
kume Tanje Cvjetičanin bio uspostavljen na relaciji Kunsttrans - Narodni
Muzej? Da li je to možda iznajmljivanje postojećeg ali neuređenog magacina,
dakle u smislu funkcionalnosti nepostojećeg magacina? Da li je prethodna
zamisao možda bila da se uređenje magacina zapravo plaća sredstvima od
zakupnine? Da li je slučajna činjenica da se krajem 2006. godine neko iz
Ministarstva kulture našao pametan pa da predloži da se zakup u to vreme
nepostojećeg i nefunkcionalnog magacina plati za godinu dana unapred.
Da li je slučajna činjenica da je upravo u
to vreme pomoćnik ministra kulture bio Miladin Lukić koji je ponovno vraćen na
isti položaj verovatno kako bi se ovo malo bruke zaboravilo i dobro
oprao prljavi veš? Uglavnom , kako bi se zaštitio lik, delo i monopol Kunsttransa,
odnosno, tv snimatelja Đorđa Brankovića, sudu je upućen predlog da se primenom
odredbi Zakona o javnom informisanju donese presuda kojom se zabranjuje tuženom
da u dnevnom listu "večernje novosti" kao i u internet izdanju
objavljuje neistinite i druge nedopuštene informacije prema kojima su art depo
u ulici Pančevački put broj 64, Krnjača kojim upravlja i posluje privredno
društvo Kunstrans doo Beograd i unutrašnjost tog art depoa ugroženi vodom i
vlagom, kao i informacije prema kojima je naknada za korišćenje adt depoa
predviđena Ugovorom o poslovno tehničkoj saradnji zaključenim između tužioca i
Narodnog muzeja fiktivna i naduvana.
U nastavku se još zahteva da se u
Večernjim novostima objavi presuda, ali s obzirom na činjenicu da kod nas
suđenja po pravilu predugo traju, kum Đorđe Branković je, kako bi i tokom
sudskog procesa omogućio zaštitu svog i Kunsttrasovog imena i dela, sudu
predložio da donese rešenje, odnosno privremenu meru do okončanja postupka,
kojim se "Večernjim novostima" privremeno zabranjuje da objavi
sve ono što je zahtevano tužbenim zahtevom. Zanimljivo, ali je činjenica da za
ovu tužbu uopšte nije postojala pasivna legitimacija tuženog jer je tužba
podneta protiv Manojla Vukotića kao fizičkog lica a ne kao glavnog i
odgovornog urednika dnevnog lista Novosti, a Vukotić kao fizičko lice
nema nikakvu vezu ni sa spornim tekstom, niti je na bilo koji način vezan za
ovu pravnu stvar, što pored ostalog ni najmanje nije smetalo Višem sudu u
Beogradu, da pod brojem 3-P.br 312/10 donese traženu privremenu meru kako bi se
zaštitio lik i delo sirotog jadnog Kunsttransa. Ukratko sve po starom sistemu: salepdžija
za bozadžiju; ja tebi grofe - ti meni vojvodo, platiće neko treći!