Evropa
Šta Srbija
može da nauči na primeru zemalja koje su postale robovi ekonomskog pakla
Evropske unije?
Mala nacija,
u mreži integracija
Aleksandar
Vučić je bio službeno primljen i kod nemačke kancelarke Merkel. Očekivanja su
mu velika, više su za javnost, nego što su realna. A kako prolaze zemlje, koje,
poput Srbije, srljaju u Evropsku uniju? Zemljama u krizi svetski bankari,
posebno oni iz Međunarodnog monetarnog fonda, bezočno preporučuju „bolne
reforme" koje se ogledaju u štednji na davanjima stanovništvu i u dodatnom
zaduživanju u inostranstvu. Takav model je već viđen u Estoniji koja je zbog
toga, za samo dve decenije, izgubila više od petine svog stanovništva. Tri baltičke
države, sa šest miliona stanovnika, danas su dužne preko sto milijardi evra, a
Estonija, sa 320 evra prosečne plate, pokušava da dostigne polovinu standarda
koji je imala u vreme bivšeg SSSR-a. O tome piše naš dopisnik iz Frankfurta, Fridrih
Emke
Fridrih Emke
(dopisnik
iz Frankfurta)
Estonija je
najslabije naseljena od tri pribaltičke republike bivšeg Sovjetskog Saveza -
ima svega 1.340.194 stanovnika, odnosno 29 stanovnika po kvadratnom kilometru.
Bruto domaći proizvod (BDP) u Estoniji iznosi 18.518 dolara po glavi stanovnika
godišnje (poređenja radi BDP po glavi stanovnika u Srbiji iznosi 10.830
dolara).
Nezavisnost od SSSR-a
Estonija je stekla u drugoj polovini 1991, a Evropskoj Uniji je pristupila 2004.
godine, i danas se nalazi u evrozoni. Ova mala država je primer za ugled
zagovornika neoliberalizma i "stručnjaka" Međunarodnog monetarnog
fonda.
U medijima, i na
stručnim skupovima, često se ukazuje na njen primer tranzicije koji i MMF i
svetski bankari smatraju jednim od najuspešnijih u Istočnoj Evropi. Ono na šta
svi ti "stručnjaci" ne ukazuju, jeste cena, ali i istinit domet ovih
reformi.
Estonski
premijer u dva mandata Mart Lar je po struci istoričar, i u ekonomiju se
uopšte nije razumeo. Njemu je, međutim, zapala istorijska uloga vođenja zemlje
kroz tranzicioni proces. U životu je pročitao samo jednu knjigu iz ekonomije i
to "Slobodu izbora" Miltona Fridmana. Pogrešno
pretpostavivši da se u toj knjizi izneti radikalni metodi već primenjuju u
zapadnim ekonomijama, Lar je odlučio da i svoju zemlju povede istim putem.
Krenulo se u
privatizaciju svega postojećeg, tržište je potpuno liberalizovano, a uveden je proporcionalni
poreski sistem, sa jedinstvenim poreskim stopama. Socijalna davanja i penzije
su svedeni na minimum, zbog čega je prosečni životni vek muškaraca smanjen za
četiri godine, a smrtnost novorođančadi porasla za čitavih 60 odsto.
Ukinuvši sve
državne subvencije, ali i zaštitne spoljnotrgovinske barijere, Lar je doveo do
toga da prosečna porodica za puku ishranu izdvaja 62 odsto svojih prihoda,
umesto ranijih 34 odsto. Cene su bukvalno podivljale, a novi privatizacioni
vlasnici privrednih društava su otpustili čitavu vojsku radnika.
Beda je bila
očigledna, na svakom koraku.
Govorilo se da
su to bolne reforme, kroz koje država mora da prođe, zarad bolje budućnosti. U
međuvremenu, zagovornici neoliberalizma tvrde kako je ta "bolja
budućnost" za Estoniju već nastupila. Reč je o najbezočnijoj laži. Istina
je da je posle ovih "reformi", odnosno pljačkaškog pohoda
multinacionalnih kompanija i velikih banaka, bez premca u istoriji, standard u Estoniji
tek početkom ovog veka dostigao polovinu onog iz vremena Sovjetskog Saveza.
Estonija danas
ima jednu od najnižih zakonom zagarantovanih minimalnih plata u Evropi - svega 320
evra mesečno. Za njom slede Litvanija (290 evra) i Letonija (287 evra), države
kojima je nametnut "estonski model" tranzicije.
Svetski centri
finansija na čelu sa MMF-om na sva usta su hvalili Lara i njegove
"reforme". Cena ovog sumanutog projekta je zastrašujuća, i iz
humanitarnih razloga ne bi trebala da bude nikome preporučena. Sve tri baltičke
države imaju zajedno nešto preko šest miliona stanovnika, i spoljni dug od oko 100
milijardi dolara (poređenja radi: Srbija sa nešto više od sedam miliona
stanovnika ima spoljni dug od oko 26 milijardi evra, napomena redkacije).
Kada je
armija otpuštenih radnika shvatila da u zemlji ne može da nađe nikakve izvore
prihoda, krenuo je egzodus biblijskih razmera. Za dvadesetak godina Estonija je
što kroz emigracione procese, što zbog povećanja mortaliteta, izgubila više od
petine stanovništva. Uprkos velikom odlivu ljudi, u Estoniji je stopa
nezaposlenosti i dalje relativno visoka, i stalno je dvocifrena. Privredne
reforme, očigledno, nisu bile usmerene ka boljem životu građana, već ka višoj
zaradi vlasnika krupnog kapitala.
Lar i njegovi
naslednici činili su upravo ono što je MMF od njih tražio. Prvo su privatizovani
najprimamljiviji i strateški najvažniji privredni segmenti, kao što su
telekomunikacije, energetika i infrastruktura. Smatralo se da je zdravije u
zemlju uneti strani kapital, nego angažovati domaći, koji je mogao da se
mobiliše kroz mere štednje.
Iza sovjetske
ere u Estoniji su ostali mnogi kombinati, nekadašnji industrijski giganti
realnog socijalizma. Nacionalistički orijentisana nova vlast je ova postrojenja
smatrala delom "sovjetskog okupacionog sistema", pa su ista iz ovog
razloga uništena. Na njihovo mesto trebalo su da dođu strane grin-fild
investicije, koje su, međutim, izostale u obimu koji se očekivao. Najviše
grin-fild investicija je došlo iz Finske, zemlje koja zajedno sa Estonijom pripada
istoj ugro-finskoj jezičkoj porodici.
Danas stranci u Estoniji
kontrolišu najvažnije privredne grane, i oni su stvarni gospodari ove zemlje, a
ne vlada u Talinu.
Pošto strani
vladari nisu zainteresovani da razvijaju koloniju Estoniju, već sopstvene
finansijske imperije, to su odmah po izbijanju svetske ekonomske krize počeli
da povlače novac, kako bi sebe stabilizovali na svetski važnijim finansijskim
tržištima. Zbog velikog bekstva kapitala, Estonija je u jednom trenutku bila na
ivici bankrota - banke su prestale da vraćaju depozite, bankomati su bili
isključeni, potpuno je stalo davanje kredita. Desetine hiljada građana je
ostalo bez svoje imovine i novca. Potpuni finansijski slom je izbegnut hitnim
kreditima MMF-a i Evropske Unije.
Uprkos ovoj
opštoj propasti stanovništva, svetski bankari su puni hvale na račun ove države
i njenih vlasti. Jedini koji su u svemu profitirali bili su strani investitori
koji su, u skladu sa idejom neoliberalizma, bili potpuno zaštićeni. Građani su
izgubili stotine miliona evra, ali su investitori izvukli ne samo svoj kapital,
već su se i dodatno obogatili.
Na suprotnoj
strani od estonskog modela „izlaska iz krize" stoji Island. Zbog širokogrudog
davanja kredita u periodu pred izbijanje svetske krize, islandske banke su 2008.
i 2009. postale nesolventne. Vlada ove male ostrvske države se za pomoć
obratila Evropskoj Uniji koja je obećala kredite, kako bi se banke spasle od
bankrota. Te zajmove su narednih decenija trebali da vraćaju stanovnici
Islanda.
Tadašnji
predsednik Olafur Ragnar Grimson odbio je da svoju zemlju, i narod
odvede u dužničko ropstvo. i nije hteo da finansira posrnule banke. Kasnije je
u jednom intervjuu rekao: "...Tačno, dozvolili smo da banke
propadnu. Često sam se pitao: zašto se ponašamo tako kao da su banke svete
krave moderne privrede? Po čemu se banke razlikuju od firmi iz drugih branši?
To su privatne firme - ako prave velike greške, moraju i da bankrotiraju."
Propale banke ustupile
su mesto novim, zdravijim finansijskim institucijama koje su imale i volje i
para da počnu da ponovo finansiraju islandsku privredu. Ova ostrvska država
danas ima višu stopu privrednog rasta od većine zemalja EU, a nedavno je
prekinula pregovore o ulasku u ovu zajednicu, smatrajući da je pametnije i
korisnije da nastavi sama.
Potpuno
drugačiju sudbinu od banaka imali su prezaduženi Islanđani. Krajem prošle
godine njihova vlada je odlučila da im otpiše sve hipotekarne kredite do iznosa
od 24.000 evra pojedinačno. Istovremeno su građani oslobođeni plaćanja poreza
naredne tri godine. Neophodni novac za ove reforme nađen je u povećanju dadžbina
onim najbogatijima - finansijskim institucijama.
EU, MMF i mnogi
ekonomisti su ovaj projekat oštro kritikovali, ali se pokazalo da je islandska
vlast izvela pravilnu računicu. Oslobođeni kreditnih rata i poreza, građani su
mogli više da troše, što je pokrenulo zamrlu privredu. Takođe su bili u stanju
da uzimaju nove kredite, što je ponovo privuklo strane banke. Gledajući
poslednje finansijske bilanse Islanda, predstavnici MMF-a su nedavno priznali
kako je islandska reforma daleko uspešnija od svega do sada viđenog: ne samo da
je narod preživeo, već je danas i bogatiji nego na početku krize vraćajući se
krupnim koracima ka standardu i blagostanju iz predkriznog vremena. Islanđani
su danas u samom vrhu evropske liste najsrećnijih i najviše optimistički
nastrojenih stanovnika Starog kontinenta.
Nije teško
zaključiti koji model reformi je, ne samo uspešniji, već i pravedniji. Problem
je jedino u tome što "estonski model" preporučuju moćne međunarodne
finansijske institucije koje na taj način zarađuju. "Islandski model"
prepuštanja banaka njihovoj sudbini i izbegavanja da država uđe u dužničko
ropstvo za bankare uopšte nije isplativ.