Francuska

Kako, zašto i zbog koga nestaje demokratija u domovini njenog rođenja

Uvek se pita bogata elita

Putin je ispljuvan, Tramp zreo za ludnicu, Merkelova je oslabljena, a Mejova je u procepu. Ostaje samo Makron kao predstavnik zapadnog sveta u trendu na koga globalisti računaju da uzme buktinju i povode elitu u nove radne, odnosno ratno-finansijske pobede i uvede novu vrstu totalitarizma na dobrovoljnoj bazi. Najzgodniji sistem za vladanje i pljačkanje. Ko samo u svoj računar ukuca reč Macron videće na desetine raznih video i pisanih priloga koji u Makronu vide opštu opasnost i često upoređuju novog predsednika sa Antikristom. Daleko od sveopšte euforije i blaženstva koje je prisutno u zvaničnim medijima. Pa ako je tako, kako je onda taj lik izabran i to ogromnom većinom glasova, pita se Mile Urošević, dopisnik Magazina Tabloid iz Pariza

Mile Urošević (dopisnik iz Pariza)

Kako se od manjine pravi većina

Period u kome živimo je interesantan sa istorijske strane gledišta i pokazuje da je svet na klizavoj nizbrdici totalitarizma i globalne diktature raznih lobija i finansijske elite. Ako se Francuska, koja je u mnogim glavama simbol slobode i ljudskih prava, dobrovoljno odrekne svojih vrednosti, onda je diktatura na putu da svuda pobedi i porobi svet. Upravo tako nešto je u Pokretu i ljudi kao Domanovićevi slepci trče za Vođom kao bezglave muve, ne razmišljajući šta je na kraju puta. Ali, protiv ljudske psihe je najteže da se razum bori i najsigurnije da tu bitku izgubi.

Pranje mozgova, masovna hipnoza, lažna obećanja i medijska bombardovanja navijačkim prognozama napumpanim sondiranjima su se pokazali kao usavršena tehnika za državne udare bez krvi pa čak da se ni sam narod ne oseti prevarenim, bar u početku.

Bolje od plišane revolucije ili vojnog puča, ova tehnika nije nova i bar polovina smene vlasti u svetu je deo jedne zavere ili slične tehnike koja je u Francuskoj usavršavana pune tri decenije. Od stvaranja Nacionalnog Fronta od strane Miterana da bi ubacivanjem u igru neophodnog trećeg člana nacionalističkog i nacističkog profila podelio glasače u prvom krugu a onda bi se svi zajedno udružili i zgazili dvorsku ludu zvanu Le Pen u finalu.

I tako...Ko je u finalu protiv njegove stranke već je unapred završio posao. Širak je dodao neophodnu stavku za novu diktaturu tako što je u svoje vreme pri skraćivanju mandata sa sedam na pet godina, promenio i datum parlamentarnih izbora, kako bi novi predsednik dobio apsolutnu većinu u skupštini, a u isto vreme dok mu je uspeh još vruć. Na brzaka. Već tada je demokratija dobila levi pa desni kroše sa strane i aperkat odozdo od čega je totalno ošamućena pala na kolena ispred finansijskih lobija i njihovih saveznika nevidljivih ljudi u senci hotela Bildenberg.

Poraz multipartijskog sistema i masovno uterivanje novopečenih amatera u parlament su brat i sestra od tetke pravoj diktaturi. Radost pobede koja vlada u mnogim krugovima francuskog plebsa je neka vrste šizofrenije, jedna mentalna boleština na principu štokholmskog sindroma i obožavanje svoga mučitelja skakanjem u sopstvena usta.

Ali to nije ni jedinstven slučaj niti rezultat samo medijske propagande i belosvetskih i masonskih nameštaljki. Francuzima se to često događalo, od srednjeg veka, kroz stogodišnji rat protiv Engleza, preko građanskog rata sa protestantima, pa preko Napoleona i Petena, sve do Miterana, masa je uvek bila takva. Povodljiva, naivna i pohlepna u isto vreme. Vole ljudi da se prepoznaju u svom lideru i da mu daju šansu, kako se to i sada tumači ovako lokalno. Da vidimo šta zna i ume. Mada, realno gledajući, Makron i nije toliko pobedio koliko je Oland bio dosadio ljudima. Za pobedu bankara najkrivlji je on, njegova vlada i partija socijalista koja je totalno pred rasulom.

Narodu je bilo najvažnije da se socijalistička bagra rastera i nešto menja u trulom sistemu, pa makar kako bilo. Gore ne može biti, misle ali se varaju. Može, i biće puno gore za one dole i puno bolje za one koji su već bogati i privilegovani, kao i uvek i kao svuda.

Jer kada se nešto tako menja, ukaže se prilika da se na brzaka upadne kroz širom otvorena vrata i zalegne u fotelju. I upravo je tako bilo. Ovakvi izbori kakvi su bili u Francuskoj su više jedan vašar mentalnih bolesnika nego neka demokratska borba za vlast. Po mnogima čak i dobro smišljena prevara, ili zavera. Brza brzina vešta veština uz malu pomoć svojih prijatelja elitista, finansijera i Bilderbergove bratije.

Može svet da se divi koliko hoće i da hvali mladog lepuškastog predsednika Makrona koji je, nema šta, izabran legalno narodnom voljom i to velikom većinom, kako tvrde mediji I svi dopisnici sveta. Ipak ako se malo bolje zagleda u tu ogromnu većinu ispada de je ona veoma manjinska i da prava većina Francuza, ona đačka ili prostačka koja kaže da je 2 manje od 8, ipak smatra da je na presto došao čovek koji će da im zapečati sudbinu i uništi državu. Logika takvih politički nepodobnih ljudi se bazira na činjenici da kada neko uzme apsolutnu vlast i većinu u skupštini sa samo 20 % ispoljenih glasova, onda je to neka nova vrsta moderne matematike, političko šibicarenje, na principu ; sad ga vidiš, sad ga ne vidiš.

Demokratija je u ovom slučaju kao i obično trajala punih 30 sekundi, koliko treba da se ubaci listić u kutiju i onda stop! Sikter! Game over! Više se ovca ne pita ni o čemu pa ni šta će da pase. Izbor jeste legalan po zakoniku koji je napisan u zemlji ljudskih prava ali nije legitiman jer je samo 40% upisanih glasača izašlo na izbore, od čega je polovina glasala za razne druge kandidate ili ni za koga i to u velikom broju. Takozvani beli ili prazni listići koji na nemuštom jeziku kažu; "svi ste vi isti korumpirani prevaranti i ja vas ne podržavam", slični su onima koji ne izađu na izbore, ali za razliku, bar su ispunili svoju građansku dužnost. Ma, da su izašli samo prijatelji i rodbina, opet bi izbor bio po zakonu, i tu je slaba tačka demokratije.

U nekim sretnim državama ovi listići ulaze u broj iskazanih mišljenja pa ako ih bude više od 50 %, glasanje se poništava I organizuje novo a stari kandidati eliminišu. Ali o tome možemo samo da sanjamo. U Francuskoj se prazni listići broje kad je u pitanju broj glasača ali se odbacuju kad se računa procenat ispaljenih glasova tako da je Makronova polovina od pola, minus malo manje belih listića jednako apsoluta većina. Nisu oni džabe išli u velike škole i to svi u istu, koja se odaziva na ime LENA i čija je direktorka najnovijim ukazom promovisana u gospođu ministarku. Od kolevke pa do groba i ovde je najvažnije đačko doba, vreme kada se hvataju veze i formira, ne karakter nego, ideologija i laktašologija.

Kako se nameštaju vladari u demokratiji?

Izbor Makrona je nova vrsta državnog udara pod maskom demokratije. Na stotine sitnijih ili krupnijih dokaza idu u prilog ovoj tvrdnji velikog broja opozicionara i slobodnih mislilaca po nepriznatim medijima i na internetu.

Pre svega tvrdi se da je prvi krug predsedničkih izbora bio lažiran i da su neki listići bili deo prekovremenog rada Makronovih obožavaoca, mnogi su birači bili precrtani, drugima glasovi poništeni, neki opet dodavani, malo kapom, malo i šakom ili jednostavno duplirani...ali sve je to manje više običaj svuda. Ono što je ovde u pitanju je, kako je skoro nepoznati bankar i izviždani ministar upao u drugi krug i to protiv žene koju dve trećine Francuza ili mrze ili se plaše da kažu da se slažu sa njenim idejama. I protiv koje i prazna stolica pobeđuje!

Tehnika uguravanja belog pijuna u igru je velemajstorski potez jedne svetske ekipe političkih mahera. Od grupe Bildenberg, čiji je član i sam Makron, iako nije jedini, preko Jang Lidersa, organizacije gde su ga zapravo i zapazili CIA i njeni uterivači za novi svetski poredak, pa sve do ljubitelja Iluminata i čuvene francuske skupine Diner du Siecle ili večerinke veka, na koje dolazi i sam Makron, svi navedeni plus filijale su debelo doprineli da se Rotšildov bivši bankar ugura u Jelisejsku palatu kao pomoćnik i savetnik smotanog Olanda.

Taj deo posla su odradili poznati lobista Žak Atali i dvorski sekretar Žuje, o kome smo već pisali i koji je inače Olandov kum, školski drug i glavni savetnik. Kada su dva pametnjakovića uvideli da puding Oland nema šanse da obnovi svoj mandat oni su neprimetno stali iza ministra finansija, Makrona i pustili ga da izađe iz kompromitovane vlade, osnuje svoje udruženje a ne partiju, da se ne bi videlo i da ne mora da prođe kroz filter primarnih izbora.

Primarni izbori socijalista su organizovani da bi se otarasili premijera Maunuela Valsa koji je nameravao da se kandiduje direktno i namestili da pobedi najlošiji socijalista Benua Amon kome su usput zabranili da se udruži sa levičarem Melanšonom. Verovatno imaju neka kompromitujuća dokumenta. A, da su se dva leva krila spojila pobeda bi bila više nego sigurna i danas bi Melanšon bio predsednik. Ali on je pola komunista a pola dušmanin kapitalizma i mondijalizma. Tako je bar sa te strane odrađena taktika da Makron uđe u drugi krug i dobije veliki broj glasova socijalista ali i onih koji su na pola puta partije Modem.

Sa druge strane, Republikanci su imali svog šampioma Fijona, koji je bio favorit 120 %. Na njegovu nesreću mediji su bili na strani Makrona koji im je učinio veliki servis dok je bio ministar ali je i na ti sa vlasnicima TV kanala i štampe. Udruženim snagama počela je velikom hajkom na katolika Fijona koji veruje u Boga i ide u crkvu i plus svega ima prijateljski odnos prema Putinu. Takvog čoveka je trebalo iskompromitovati pod hitno. I tu nastupa 007. Tajna služba ima podatke o svakome i niko nije beo u politici. Tako su afere o poslu njegove žene izbile na videlo dok su se ostale i naročito poreske uplatnice Makrona vešto skrivale. Čak ni Le Penove mućke nisu mnogo hvaljene pogotovo kada se levičar Melanšon približio Makronu po broju mogućih glasova. Sva tehnika je upotrebljena da bi se u finalu sastali Hitlerova unuka Le Pen i novi Kenedi plavog oka Makron. Da bi rezultat bio klasični nokaut pobrinuo se sam Makron koji je između dva kruga obijao pragove jevrejskih zajednica, groblja jevrejska stratišta sa neskrivenom porukom da ako dođe ta žena na vlast evo šta vas čeka !

Sve ostalo je išlo kao po loju i oni kojima ide u prilog smanjenje plata i penzije, tuđih, naravno stali su iza mesije Makrona sa verom u bolje sutra. Oktobar je mesec kada će se videti koliko su jedni bili u pravu a drugi pogrešno mislili i ovako pisali po nepodmitljivim i politički nepodobnim medijima opozicije .

Glosa

Radost pobede koja vlada u mnogim krugovima francuskog plebsa je neka vrste šizofrenije, jedna mentalna boleština na principu štokholmskog sindroma i obožavanje svoga mučitelja skakanjem u sopstvena usta.