Pogled iz Moskve

Šta pokazuju izbori za Evropski parlament

Menja li se Evropa?

Zvanični rezultati još nisu objavljeni ali Evropski parlament (EP) je već objavio prve prognoze o raspodeli mandata na osnovu izbora održanih u 11 zemalja i predizbornih prognoza u ostalih 17 država.

Najveća grupacija u EP, hrišćansko-demokratska Evropska narodna partija (ENP) i njeni saveznici Socijaldemokrate sačuvali su prvo i drugo mesto. Oni zajedno, unutar koalicije, mogu da sakupe oko 330 mandata, što je nedovoljno za vladajuću većinu.

Piše: Vladimir Mališev

Na status treće po veličini frakcije mogu da računaju evropski liberali i pristalice predsednika Francuske Emanuela Makrona - 102 mandata. Na četvrtom mestu po brojnosti su evropski Zeleni - 71 stolica u parlamentu (u odnosu na 52 u minulom sazivu).

Na osnovu preliminarnih rezultata u Francuskoj su birači prednost dali krajnje desnoj partiji Nacionalno ujedinjenje, koju predvodi Marin le Pen, predsednikova stranka Republika u pokretu Našla se na drugom mestu. Le Pen je već pozvala na raspuštanje Narodne skupštine (donji dom Parlamenta).

„Ogromna je čast poverenje koje su nam ukazali Francuzi, imenujući nas za prvu partiju i pokret za buduću promenu", rekla je Le Penova posle objavljivanja preliminarnih rezultata. Ona je istakla da, uzimajući u obzir rezultate izbora, „predsednik Republike mora da donese zaključke". Prema njenim rečima, protekli izbori su bili referendum za Emanuela Makrona.

Prema ankeatama o izlaznosti nemačkog kanala N24 u Nemačkoj je Hrićansko-demokratska unija dobila većinu glasova, na drugom mestu su Zeleni, a socijaldemokrate su treće. Šef socijaldemokrata Andrea Nales je rezultate izbora ocenila kao „krajnje razočaravajuće".

U Grčkoj je lokalna tv objavila pobedu opozicione konzervativne partije Nova demokratija nad vladajućom partijom levih radikala Siriza. Lider Nove demokratije Kirijakos Micotakis je izjavio da premijer Aleksis Cipras mora da podnese ostavku.

Komentarišući prve podatke o izborima, posmatrači kažu da je glavno iznenađenje predaja prethodnih pozicija ENP: sa 218 mesta koliko su osvojili pre pet godina spali su na 177. Druga najveća partija, Socijaldemokratska, takođe je osvojila manje mesta - 147 u odnosu na 186. Lider ENP Manfred Veber je otvoreno isticao kandidaturu za predsednika Evropske komisije, obećavajući da će „blokirati Severni tok 2". Sada je jasno da će teško ostvariti svoje planove.

Razlozi slabljenja partija koje su ranije dominirale u Evropskom parlamentu su u tome što nisu mogle da ponude biračima ništa osim apstraktnih „evropskih vrednosti", „pumpanja" rusofobne histerije, pozivanja na jačanje bezbednosti EU i nastavljanje primanja migranata. Birači su radije glasali za snage koje ističu radikalnije ideje.

Ali, najindikativniji su rezultati onih partija koje otvoreno pozivaju na ukidanje antiruskih sankcija i zaustavljanje nekontrolisanog prijema izbeglica. Jedan od takvih pokreta, Alternativa za Nemačku, osvojio je 11 od 96 mesta u EP koja pripadaju Nemačkoj. U prošlom sastavu EP ovaj pokret je imao samo jednog poslanika.

Generalno, prema prognozama, nacionalisti i evroskeptici, ako se udruže, mogli bi da dobiju 113 mandata (15%) u EP. Prema preliminarnim podacima, krajnja desna nacionalistička frakcija Evropa slobode i nacija (većinu njenih članova čine članovi Nacionalnog ujedinjenja Marin le Pen) osvojila je 57 mesta (7,6%), desničarska konzervativna evroskeptična Evropa za slobodu i demokratiju - 25 mesta (7,5%).

Ukupno, u Evropski parlament se bira 751 poslanik (od zemalja koje imaju 420 miliona birača). U proseku, izlaznost na izborima koji su održani od 23. do 26. maja u 28 evropskih zemalja bila je 51%. To je rekordna izlaznost u poslednjih nekoliko godina.

Složena procedura

Zbog složene procedure, izbori za EP traju nekoliko dana. Potrebno je da se glasa u svakoj državi EU, u kojima izborni sistemi nisu isti. Negde birači daju svoje glasove partijama, koje izlaze sa svojim listama kandidata. Negde biraju kandidata koji im se najviše sviđa. U nizu država glasa se za nekoliko kandidata iz različitih stranaka, koji se zatim rangiraju po broju glasova.

U Evropskom parlamentu novog saziva broj poslaničkih mandata trebalo je da bude smanjen na 705, zbog izlaska Velike Britanije iz EU, koji je trebalo da se desi 29. marta. Ipak, Brisel i London do tog roka nisu uspeli da se dogovore o uslovima „razvoda". Velika Britanija je dobila odlaganje do 31. oktobra. Zato su i oni učestvovali u izborima za EP, s tim što će posle Bregzita britanski poslanici vratiti mandate, nakon čega će 46 od 73 mesta koja pripadaju Velikoj Britaniji biti likvidirana, a ostala će se preraspodeliti između država koje ostaju u EU.

Broj evropskih poslanika iz svake zemlje je određen po principu kvota na osnovu broja stanovnika. Najviše poslanika ima Nemačka - 96, najmanje Kipar, Malta i Luksemburg - po šest.

Po svom sastavu, EP nalikuje na prekrivač urađen pačvork tehnikom. U njemu se nalazi više od 200 partija iz svih zemalja-članica EU, koje su ujedinjene u osam političkih frakcija. Najveća je Evropska narodna partija, koja je po tradiciji frakcija desnog centra; ovoj frakciji pripada i partija nemačke kancelarke Angele Merkel. Druga po značaju i snazi u EP je frakcija Socijalisti i demokrate. Zajedno sa Evropskom narodnom partijom na njih obično otpada 50% svih poslanika. Ipak, sada se situacija i raspored snaga menjaju.

Promocija evroskeptika

Prema objavljenim podacima, evroskeptici nisu postigli uspeh kojem su se nadali, ali će ipak u novom sazivu EP imati više mesta nego u prethodnom. Uz to, proboj Marin le Pen u Francuskoj govori o jačanju njihovog uticaja. Poslednjih nekoliko godina oni su stalno jačali svoje pozicije. Danas se liderom evroskeptika smatra potpredsednik italijanske vlade Mateo Salvini. Njegov ambiciozni plan je da stvori najveću frakciju u EP, u koju se spremaju da uđu Alternativa za Nemačku, italijanska Liga za sever, Danska narodna partija, partija Istinski Finci, Slobodarska partija Austrije i niz drugih.

Kako je izjavljivao uoči izbora kopredsednik Alternative za Nemačku, njegova partija i njeni evropski partneri žele da „svedu na nulu nelegalnu migraciju u EU", „sačuvaju evropsku raznolikost i bogatstvo kultura" i izgrade „tvrđavu Evropu".

Pristalice Salvinija su mađarski premijer Viktor Orban i liderka francuske nacionalističke partije Nacionalno ujedinjenje Marin le Pen, kao i nemački, finski, danski, estonski i drugi istomišljenici.

Uoči izbora Salvini je pokazao snagu evroskeptika na mitingu u Milanu na kome se okupilo desetak lidera desničarskih partija iz cele Evrope koji dele njegove poglede. Govoreći na italijanskom, Marin le Pen je pozvala da se 26. maja izvrši „revolucija zdravog razuma". Evroskeptici smatraju da Brisel ima višak vlasti, oni se protive njegovom diktatu. Njih brine pitanje samoopredeljenja Evropljana koji gube identitet. Po njihovom mišljenju, neophodno je „boriti se za evropsku civilizaciju i hrišćanske vrednosti, zaštitu porodice i pozitivan razvoj demografske situacije u Evropi". Uticaj evroskeptika posebno je ojačao u vezi sa navalom migrinata iz zemalja Azije, Afrike i Bliskog istoka u Evropu, rastom kriminala i terorizma. Pozivi na jačanje granica i čak ukidanje Šengena jako su odjeknuli.

Ipak, kako primećuju politikolozi, skretanje udesno u evropskoj političkoj svesti počelo je još krajem 1990-ih, ali nije bilo tako primetno, i tek je sada, u vezi sa pogoršanjem problema sa migrantima, izbio u prvi plan. Savremeno evropsko društvo, uz svu svoju političku korektnost, počinje da shvata imigracije kao glavnu pretnju, kao Damoklov mač koji stoji nad njegovim identitetom. Nije slučajno što npr. bivši predsednik Poljske Leh Valensa smatra da je lakše likvidirati EU i stvoriti je ponovo, nego je razvijati u sadašnjem obliku. On smatra da EU smetaju različiti putevi razvoja država koje ulaze u njegov sastav.

Uz to, izvore okretanja udesno pre svega treba tražiti u oblasti ekonomije i u socijalnoj sferi. Evropa sve više počinje da oseća rastući pritisak globalizacije, ofanzivu novih, brzorastućih ekonomija, pre svega Kine. Socijalno blagostanje na koje su se tako navikli stanovnici „stare Evrope", puca po šavovima, iako se to još ne primećuje svuda.

I tu nastaje paradoks: popularnost levih snaga, traženje pravednije preraspodele bogatstva, koje je predstavljalo osnovu njihove politike, ne prepoznaje se, upravo suprotno, desni nastupaju. Do toga dolazi zato što više nema šta da se preraspodeljuje. I otuda rast popularnosti radikalnih, a ne umerenih levih snaga. To se zapaža u Francuskoj, Belgiji, Holandiji, Danskoj, a posebno u Italiji i Nemačkoj.

Uz to, izbori za Evrospki parlament su održani u senci bunta „žutih prsluka" u Francuskoj, faktičke propasti Bregzita u Velikoj Britaniji, ostavke britanske premijerke Tereze Mej, slabljenja pozicije nemačke kancelarke Angele Merkle, propasti pređašnjeg političkog establišmenta u Italiji.

„Desni populisti", kako ih nazivaju evropski mediji, stupaju napred gotovo u svim velikim zemljama EU. Ipak, konsolidovan nastup evroskeptika - desnih konzervativnih snaga, na ovim izborima nije uspeo.

Za ukidanje sankcija

Evroskeptici pozivaju na normalizaciju odnosa sa Rusijom i ukidanje sankcija. O tome stalno govori Salvini.

„Sankcije protiv Rusije nemaju nikakvog ekonomskog, političkog, socijalnog i kulturnog smisla", smatra on. A došavši u posetu Moskvi, Salvini se demonstrativno fotografisao na Crvenom trgu u majici sa Putinovim likom.

Slični pozivi čuju se i iz drugih zemalja. Tako se poslanik partije Nacionalnog ujedinjenja Žoze Evrar uoči izbora za EP zvanično obratio francuskom ministru spoljnih poslova Žan-Ivu le Drijanu i pozvao ga da normalizuje odnose sa Moskvom. On je podsetio da komisija koja je ispitivala „rusko mešanje" u američke izbore nije pronašla dokaze bilo kakvog uticaja Moskve na izborne procece druge države. Prema rečima poslanika, iako to nije bio glavni razlog za uvođenje sankcija Rusiji, ipak je uticalo na njihovo produženje.

„Zar nije vreme da se okonča ono što treba oceniti kao antirusku histeriju - taj sistem sankcija koje su dovele do daljeg pogoršanja trgovinskog bilansa Francuske? Zar nije vreme da Francuska promoviše inicijativu kako bi obnovila dijalog i trgovinu sa Rusijom" - piše Evrar.

Ipak, o tom važnom pitanju ne postoji jedinstven stav u zemljama evroskeptika. Najuporniji protivnik pozitivnog pomaka na stranu Rusije je poljska desna konzervativna partija Pravo i pravda. Iako je Salvini lično otišao u Varšavu početkom godine, Poljaci se neće pridružiti njegovom bloku u EP. Isti stav imaju i parlamentarci iz Skandinavije i Pribaltika.

Skandali i provokacije

Uoči izbora bilo je vidljivo mešanje u izbore za EP onih snaga koje ne žele da dopuste pozitivne pomake prema Rusiji, koje žele da oslabe evroskeptike i da ih kompromituju.

S tim ciljem su isprovocirani razni skandali. U Austriji je vice-kancelar, lider austrijske Partije slobode Hajnc Kristijan Štrahe, morao da da ostavku. Nedelju dana pre izbora, najveći nemački mediji su objavili materijale o tome kako je on navodno razgovarao sa nekom „Ruskinjom" o mogućnosti kupovine medija radi uticanja na izbore. Iako je reč bila o letonskoj državljanki, a austrijsko tužilaštvo nije našlo nikakvih osnova za krivično gonjenje Štrahea, šteta je načinjena. Štrahe je morao da se povuče sa svog položaja, a austrijskim, ali i evropskim, evroskepticima bio je nanet ozbiljan udarac i to pred same izbore.

Jasno je da je reč o ranije isplaniranoj provokaciji, a analitičari su već ukazali na činjenicu da mediji nisu mogli da proizvedu i puste ovu lažnu vest bez učešća specijalnih službi zainteresovanih država.

Na liderku Nacionalnog fronta Marin le Pen stalno se vrše napadi, nju stalno krive za to da je finansirana iz Rusije. „Rusija nas ne finansira. Sve su to laži", izjavljuje na proizvke ova političarka. I objašnjava: „Morali smo da tražimo kredit po celom svetu. Jednostavno se dogodilo da nam je češko-ruska banka odobrila traženu sumu. I to pod veoma nepovoljnim uslovima. Dobili smo kredit i otplatićemo ga."

Ali, čak i u danas rusofobnom Pribaltiku postoje oni koji shvataju da bez Rusije u Evropi, koja sve više slabi, neće moći ništa da urade. Tako je kandidat za poslanika letonske Partije pokreta Ejnar Graudins ubeđen da odnose sa Rusijom treba hitno normalizovati. „Mi smo jedina od svih letonskih partija koja u svom programu direktno kaže da je potrebno ukinuti bilo kakve sankcije prema Rusiji", izjavio je on.

„Sada je postalo jasno: Evropa je nesposobna. To je pokazala migrantska kriza, kao i to što ni Rusija, ni SAD, ni Kina, ne smatraju EU ozbiljnim samostalnim partnerom", smatra Graudins.

Još tačniju dijagnozu EU je dao sam predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker. U intervjuu za časopis Handelsblat je rekao: „Mi smo izgubili naš kolektivni libido." I dodao da Evropljani jednostavno ne vole jedni druge.

Ali, stvar nije toliko u tome, već u tome da „globalni evropski projekat", shodno kojem sve evropske zemlje treba da se spoje pod patronatom Brisela u bratskoj ekstazi, počinje da puca. O tome govori i britanski Bregzit, i rezultati izbora za EP. Da, evroskeptici nisu postigli uspeh koji su očekivali, ali je jasno da pređašnja vlast počinje da slabi.

Šta da očekujemo od Evrope?

Kako će se sve ovo odraziti na Rusiju? Fjodor Lukjanov, glavni urednik časopisa Rusija u globalnoj politici, smatra da trenutno ne treba očekivati da dođe do ozbiljnijeg poboljšavanja odnosa između Rusije i Evrope.

„U narednih nekoliko godina", piše on, „EU će sve dublje tonuti u svoje sopstvene probleme, koji su vezani u teško raskidiv čvor koji čine ideologija, identitet, politički poredak, ekonomska perspektiva, uzajamni odnos nacionalnog i nadnacionalnog, razumevanje faktora koji spolja utiču na unutrašnje procese itd. U suštini, u ovom periodu EU će gubiti sposobnost smislenog dijaloga sa spoljašnjim partnerima, ostaje mogućnost zadržavanja postojećeg nivoa, ako je on zadovoljavajući. Sa Rusijom, postojeći nivo očigledno nije ni u čijem interesu, ipak u sadašnjoj situaciji i u bliskoj budućnosti, nema nikakvih šansi za poboljšanje."

Štaviše, pokušaji da se nešto uradi jednostavno su kontraproduktivni. Austrijski skandal pokazuje da je Evropa krenula američkim putem. U SAD, ruska tema je bila iskorišćena za unutarpolitičku borbu još 2016. godine, i od tada je postalo nemoguće ozbiljno razgovarati o bilo čemu. Sada se slično dešava i u Evropi. Rusija više nije čak ni „strašilo", već sredstvo za razračunavanje i razjašnjenje odnosa.

Pokušaji Moskve da na neki način utiču na to, osuđeni su na propast. Zato što, kao i u američkom scenariju, bilo kakvo rusko pojavljivanje - pozitivno, negativno, neutralno, nikakvo - na ovaj ili onaj način se koristi protiv tih istih unutrašnjih intriga", dodaje F. Lukjanov.

Ali, sve to naravno ne znači da bi Rusija odmah trebalo da završi sa EU. Rusija - to je takođe Evropa, i nigde ne možemo pobeći jedni od drugih. Naše ekonomske i kulturno-istorijske veze su toliko dugotrajne i značajne, da tesni odnosi ne samo da su potrebni, već su i neizbežni. Ipak, proces u kome evropske zemlje određuju svoj sopstveni put u novoj istorijskoj fazi se odugovlači. Kao i SAD, Evropa prestaje da bude centar sveta koji se ubrzano menja. Sticanje svesti o tome neće biti lako, već dugo i teško.

Kako su se posvađali Filaret i Epifanije

RASKOL MEĐU RASKOLNICIMA

Ukratko, priča je sledeća: Filaret, Epifanije i Porošenko su se dogovorili da prevare Vartolomeja, kako bi dao autokefalnost strukturi u kojoj će Epifaniju za vrat da duva Filaret. Vartolomej je, sa svoje strane, prevario svu trojicu, davši tomos (crkveni akti kojim se priznaje status autokefalnosti) pod takvim uslovima da je od obećane autokefalnosti ostalo samo prazno slovo na papiru.

Piše: Matvej Slavko

Porošenko je prevario vinickog mitropolita Simeona, gotovo mu obećavajući predstojateljstvo u novoj strukturi. Simeon je prevario svoju pastvu, obećavši im da nikuda neće otići iz kanonske Ukrajinske pravoslavne crkve (UPC).

Mitski, deset episkopa UPC je prevarilo Simeona, ne pojavivši se na saboru raskolnika u Sabornom hramu Svete Sofije u Kijevu. Sabor je prevario iluzije Vartolomeja, izabravši za predstojateljstvo Pravoslavne crkve Ukrajine (PCU) sumnjivu ličnost bez zakonitog sveštenstva.

„Ukrajinsko civilno društvo" je prevarilo PCU, jer je na sav glas vikalo da će se u njene redove odmah sliti svi Ukrajinci. PCU je prevarila očekivanja „civilnog društva", pokazavši da joj je, čak i uz podršku države i kart-blanš za pljačku, stalo do UPC kao psetu do zeca.

Fanar (Vaseljenska patrijaršija) je prevario PCU, obećavši joj priznanje pomesnih crkava, pomesne crkve su prevarile nade Fanara (nisu opravdale Vartolomejeva očekivanja), ne priznavši PCU. A sada još i Filaret izjavljuje da su ga prevarili Porošenko i Epifanije. I to baš kad su planirali da zajedno prevare Vartolomeja.

Čarobno, zar ne? Teško je mozgu da se razabere u delima tih „verujućih" ljudi. Sve napred rečeno o raskolničkom ključanju u Ukrajini pokrenuto je samo sa jednim ciljem - odvojiti se od kanonske crkve zbog iluzije vlasti.

Evo i nastavka „đubreta" i „otpada": raskolnik Filaret pozvao je na borbu za nezavisnost „nove crkve" Ukrajine od Konstantinopoljskog patrijarhata. Na svojoj fejsbuk stranici on je istakao da se danas vodi borba za život „ukrajinske crkve" i u tom sukobu neki brane nezavisnost nove crkve i nezavisnost države, a drugi, prema njegovim rečima, izdaju tu ideju.

Porošenko je sišao sa vlasti, i tu je nastao raskol među raskolnicima. Ispostavilo se da je PCU od samog početka bila postavljena na intrigama i lažima. Filaret je 12. maja izjavio da dopušta mogućnost raskola PCU, a 14. maja je govorio o nameri da se bori za crkvu, nezavisnu od Moskve i Konstantinopolja.

Kao odgovor na to, aktivisti organizacije „Korpus zaštitnika revolucije Dostojanstva" su se okupili ispred rezidencije Filareta Denisenka, kako bi pozvali njega i poglavara PCU Epifanija Dumenka na jedinstvo. Demonstranti su uvereni da PCU predstavlja temelj nacionalne bezbednosti Ukrajine. Filaretu i Epifaniju su se aktivisti „Korpusa" obratili pismom-pozivom koje su pročitali tokom okupljanja.

„U poslednje vreme dobijamo zabrinjavajuće vesti o pokušaju „obnavljanja" Kijevske patrijaršije i pozivanju pojedinih crkava na promenu ustava novostvorene Pravoslavne crkve Ukrajine. Ističemo da razdor u konačno stvorenoj sabornoj PCU predstavlja pretnju nacionalnoj bezbednosti i da će postati najbolji poklon Kremlju. Milioni ukrajinskih vernika mogu da postanu taoci nesporazuma visokog sveštenstva", piše u pismu koje su aktivisti pokušali da predaju u rezidenciji Filareta, ali niko nije izašao pred njih.

Na konferenciji za medije 15. maja Filaret je izjavio da sabor ujedinjenja na kojem je osnovana PCU nije bio ukrajinski, već grčki, i da PCU uopšte nije nova struktura, već je to upravo „kijevski patrijarhat" koji nastavlja svoj život.

svom potpisu na dokumentu o raspuštanju „kijevskog patrijarhata" Filaret sada licemerno ćuti, da potpisao je „kao privremenu stvar", ali to ništa ne znači jer drugačije Ukrajini ne bi dali tomos. Filaret kaže: „Tomos oduzimaju ili ne oduzimaju, to od nas ne zavisi. Mogu i da ga oduzmu, ako bude osnova, a mogu i da ne oduzmu."

Savršeno je jasno da tomos (šoumen Zelenski ga je u svom pozorištu Kvartal 95 nazvao termosom), koji se trudom Porošenka i Filareta u Ukrajini pretvorio u predmet obožavanja, samog Filareta više ne interesuje, kao što ga ne interesuje ni pitanje priznanja ili nepriznanja PCU. Njega isključivo zanima lična moć.

Filaret već nalazi „ruku Moskve" i u redovima PCU: „Nijedna od drugih crkava ne priznaje ukrajinsku Crkvu, ne samo kao patrijarhat, već i kao Ukrajinsku autokefalnu crkvu. I za sada mi ne vidimo puteve koji bi doveli do njenog priznanja. Zašto je ne priznaju? Razloga je mnogo, ali glavni je - Moskva. I u Ukrajini ona, Moskva, deluje, ali sada ne preko Moskovskog patrijarhata, već preko nas, kada naši episkopi istupaju protiv onoga što su stvorili - protiv Kijevskog patrijarhata."

Filaret izjavljuje da Epiofanije nije sposoban da samostalno rukovodi: „Istina je da on ne upravlja, već njime upravljaju. On mi je direktno rekao - ne zavisi sve od mene."

Filaret tvrdi da je uoči stvaranja PCU postojao usmeni dogovor između njega, Porošenka i Epifanija o tome da će Epifanije predstavljati PCU na međunarodnom planu, a da će u realnosti Filaret biti taj koji će rukovoditi. Ipak, Porošenko i Epifanije su prevarili lakovernog starca i udaljili ga od rukovođenja novom strukturom.

Međutim, probleme unutar ovog raskolničkog konglomerata mnogi razumni posmatrači su unapred predvideli.

* * *

Podsećamo da je tzv. nova crkva Ukrajine (PCU) formirana na „saboru ujedinjenja" u ukrajinskoj prestonici 15. decembra 2018, kao rezultat udruživanja dve nekanonske crkvene strukture koje su funkcionisale u zemlji. Rukovodilac nove „autokefalne crkve" postao je „mitropolit" Epifanije Dumenko.

Kanonska Ukrajinska pravoslavna crkva Moskovskog patrijarhata čiji je poglavar mitropolit Onufrije, u toj sramoti nije učestvovala.

Konstantinopoljski patrijarh Vartolomej je 6. januara ove godine predao Kijevu tomos o autokefalnosti „nove crkve". U dokumentu se navodi da je njena jurisdikcija ograničena na teritoriju Ukrajine, da ne može sama da postavlja episkope ili da organizuje parohije u inostranstvu. U Ruskoj pravoslavnoj crkvi su ovu „autokefalnost" nazvali „bezvrednom".

I, iako postoji tadašnji dokument sa Filaretovim potpisom o raspuštanju „Kijevskog patrijarhata", kao i Filaretovo odricanje od bilo kakvih dužnosti u novoj strukturi, danas ovaj devedesetogodišnji rakolnik tvrdi da „Kijevski patrijarhat nije likvidiran. Nije likvidiran. Žele da mislite da jeste. Kijevski patrijartat može da likvidira onaj ko ga je stvorio."

A decembarski sabor ujedinjenja koji je održan u Hramu Svete Sofije Kijevske on ne smatra ukrajinskim: „Taj sabor nije bio naš. To je bio sabor Konstantinopoljskog patrijarhata. Zato na tom saboru nisam predsedavao ja kao patrijarh, već je predsedavao predstavnik Vaseljenskog patrijarha, zato to nije bio naš sabor. To je sabor Konstantinopoljske crkve."

Prema Filaretovim rečima, on priznaje Epifanija kao poglavara PCU, „ali pre nego što je on postao poglavar, postojala je odluka našeg arhijerejskog sabora da će on predstavljati ukrajinsku crkvu u inostranstvu, a da ću njome rukovoditi ja, kao patrijarh. Takav je bio dogovor. Na tome je insistirao i predsednik. Sada nije tako." Sada, kaže Filaret, on nema nikakve odnose sa Epifanijem, zato što „krši ono što smo se dogovorili, što je odlučio arhijerejski sabor... Krenuli su putem laži", rekao je Filaret i dodato da poglavar PCU Epifanije proteklih meseci nijednom nije sa njim vršio zajedničku službu i da uopšte ne komuniciraju. Po kanonima, službu vodi poglavar PCU, tj. Epifanije, međutim Filaret, koji sebe naziva patrijarhom, ne slaže se s tim.

Sada je Filaret preuzeo od Epifanija kontrolu nad finansijama.

Faktički, Filaret je potvrdio svoju želju da obnovi „Kijevski patrijarhat" i svoj ustav. Zato, očigledno, on želi da sprovede pomesni sabor i promeni ustav nove crkve. Ali, promena ustava automatski znači gubitak „legitimnosti tomosa" koji je Vaseljenska patrijaršija dala mitropoliji PCU, a ne „Kijevskom patrijarhatu".

U otvorenom tekstu, Filaret je izjavio da će se, prema njegovim prognozama, u julu sastati pomesni sabor PCU na kojem će biti rešena sudbina nove crkve na drugačiji način nego što je to sad. Filaret je rekao da će se „epoha momaka završiti u julu". „Momci" su, kako razumemo, Epifanije i episkopat PCU.

Početkom maja Filaret Denisenko je poslao episkopima PCU poziv na sastanak na kome je planirao da se dogovori o obnovi statusa kvo, odnosno „Kijevskog patrijarhata" sa njim na čelu. Pozivi su poslati na zvaničnim papirima sa zaglavljem „UPC KP". Pristalice Epifanija su odmah alarmirale javnost. Bili su mobilisani svi medijski reursi koji su donedavno propagirali tomos i dizali Filareta u nebesa. Sada mu se oni podsmevaju, blate ga i okrivljuju za raskol.

Predsednik Vrhovne rade (ukrajinskog Parlamenta) Andrej Parubij se uključio u ovu temu izjavivši da je „Vrhovna rada Ukrajine započela složen istorijski put obnavljanja Ukrajinske pravoslavne crkve i da čuva PCU i neće dopustiti nikakve nesporazume u toj sferi, niti atak na Ukrajinsku crkvu".

Aleksandar Drabinko, „mitropolit Perejaslav-Hmeljnicki i Višnjevski PCU" ubeđen je da u slučaju obnavljanja „Kijevskog patrijarhata" na čelu sa Filaretom, Vaseljenska patrijaršija može da suspenduje tomos o davanju autokefalnosti PCU.

Okoreli raskolnik Filaret pruža i pružaće otpor svojoj „sabraći".

Postavlja se pitanje: gde bedni seljak (čitaj Epifanije) sada da se makne?

Evo gde. Nedavno je Epifanije izjavio da ne isključuje u budućnosti ujedinjenje PCU sa Ukrajinskom grkokatoličkom crkvom (UGKC). (Između ostalog, i Filaret je pre toga govorio: „Moguće je ujedinjenje grkokatolika i pravoslavnih, ako u Ukrajini bude jedinstvena pomesna pravoslavna crkva.") Još krajem 2018. poglavar UGKC Svajtoslav Ševčuk se obratio Epifaniju i „svoj pravoslavnoj braći", sa pozivom na neophodnost „zajedničkog prevladavanja prepreka koje stoje na putu jedinstva".

Analitičar izdanja „Jedna domovina" Vladislav Guljevič podseća da su 1992. godine ukrajinski političari-nacionalisti predvođeni tadašnjim predsednikom Kravčukom, da bi mu pomogli, stvorili tzv. „Ukrajinsku pravoslavnu crkvu Kijevskog patrijarhata (UPC KP)", da su sveštenici UPC KP, kao i njihove unijatske kolege, lojalni ideologiji ukrajinskog nacionalizma, kultu OUN-UPA (Organizacija ukrajinskih nacionalista - banderovci-Ukrajinska ustanička armija) koji je zabranjen u Rusiji, i diviziji SS „Galičina". I da je poglavar PCU mitropolit Epifanije, sasvim predvidljivo, potekao iz UPC KP. Za spajanje u nacionalističkoj ekstazi unijata-rusofoba i istih takvih rusofoba iz pravoslavne sredine, nedostaje samo ujedinjenje PCU i UGKC.

Odnosno, postaje jasno zbog čega je uopšte podignuta ukrajinska raskolnička „frka" - da bi se ukrajinsko pravoslavlje odvojilo od ruskog i da bi se prilepilo katoličanstvu. U tom smislu, i Vartolomej, i Epifanije, deluju kao agenti Vatikana.

Želimo Filaretu uspeh u raskolu raskola...