Preko pune linije

Svi “hitovi” američkog diplomate Kristofera Hila i sukob interesa SAD i Nemačke u Srbiji i na Balkanu

KUĆA NA SRED PUTA

Kako je Vučićev režim poslušno pristao da vlada SAD, preko svoga ambasadora diriguje ekonomskom strategijom Srbije, kako je „ekspresno" prodao (ili pokušao) da proda Milorada Dodika za dogovor sa nemačkim ministrom odbrane, da ga Rezolucija Evropskog parlamenta ne ugrozi, kako su se čak i nemačke socijaldemokrate okrenile protiv diktature u Srbiji i da li je „kraj filma" o kome govori US diplomata Kristofer Hil, ustvari, njegiv nedovrešni posao sa Kosovom iz 1999. godine.

Nikola Vlahović

Dana 7. septembra prošle 2023. godine, na društvenoj mreži X, pojavila se poruka sa službenog naloga Ambasade Sjedinjenih Američkih država u Srbiji, u kojoj piše: „Kad se Nacionalna garda Ohaja u Srbiju vrati - doček je topao, kao i uvek".

Bila je to otvorena američka sprdnja na račun parole Vučićevih „uličnih gardi" („Kad se vojska na Kosovo vrati"). Poruka je ilustrovana fotografijom sa neidentifikovanog vojnog aerodroma gde se vide vojnici Nacionalne garde Ohaja.

Stav diplomatije SAD je da Vučićev režim treba posmatrati kao „načelno lojalan ali nestabilan i nepouzdan" (citat iz jedne diplomatske pošte, 2017. godine), pa shodno tome, njega njega lično tretiraju kao moralni otpad koga je moguće oblikovati na svaki način, zavisno od prilika i potreba.

Zahvaljujući takvom režimu i takvom diktatoru, SAD u Srbiji eksperimentišu, i to potpuno suprotno politici Evropske unije na Balkanu. Tako, na primer, nastoje da realizuju preko svoga ambasadora Kristofera Hila ideju otvorenih granica između Srbije i Albanije, Kosova i Makedonije, sa idejom formalne slobode Albanaca u svom etničkom „ataru".

Ovde treba napomenuti da je Hil, znatno više od ambasadora: on je američki protonamesnik, čovek koji tumači američku politku u Srbiji, realizuje tu politku u praksi i lično vrši afirmaciju novih ideja i kreira akcije u zemlji gde službuje, za potrebe nadležnih američkih službi. Ne od juče, nego duže od tri decenije.

Takođe, važno je istaći da je Kristofer Hil, čovek koji ima „nenamirene" račune sa Srbijom, još iz devedesetih godina prošlog veka, a uzgred se uporno predstavlja kao čovek „koji se ne meša u politiku".

U realnosti, to izgleda drukčije, mada često ponavlja rečenicu kad su „opasne teme" u pitanju: „Ja sam strani diplomata u gostima kod vas, Srbi treba da odluče o tome. Neću da ulazim u to da li se slažem sa nalazima određenih organizacija. Imam lično mišljenje o tome, ali ne bih da ga iznosim".

Jedna od njegovih ideja kako Srbija i ostatak centralnog Balkana treba da izgledaju u skorijoj budućnosti, skoro je potpuno suprotna ideji evropskih geostratega.

Po mnogo čemu podeljena Evropska unija i nestabilna spoljna politika SAD, doveli su do toga da je Srbija već neformalno podeljena na zone njihovog ekonomskog uticaja, ali i sve većeg uticaja Kine.

A, takvo stanje za posledicu ima potpuno bezakonje i „ulaganja" koja nijedna zdrava država ne bi se bi dozvolila.

Recimo, prema izvorima iz menadžmenta najvećeg tehnološkog giganta u Kaliforniji, Srbija se nalazi na listi onih retkih zemalja koje su „eksperimentalna prodručja" za testiranje nepoželjnih softvera. I to onih koje direktno krše Evropsku konvenciju o ljudskim pravima i koji se ne mogu naći u pravno uređenim državama. Čitavu tu eksperimentalnu avanturu finansiraju takozvani „hedž fondovi", dakle, novac nepoznatog porekla. Umesto da odbije takvu vrstu „investivcija", Vučić se hvali otvaranjem takozvanih „IT parkova", zapravo budućih uslužnih centara za tu vrstu eksperimenata.

Međunarodna organizacija Fridom haus (Freedom house), već godinama objavljuje svoja istraživanja o svakoj „kriznoj" regiji u svetu, a za Srbiju redovno prilažu dokaze koji teško terete režim Aleksandra Vučića za likvidaciju pravne države, suspendovanje pravosuđa, pa se dodaje da je taj režim „hibridni", da su da su medijske slobode ugašene, da je korupcija opšta pojava i da je rasprostranjena.

Takođe, svi najvažniji svetski politički instituti i oni koji prate nivo ljudskih prava i sloboda u svetu, detaljno govore o pogubnoj spoljnoj politici Srbije, skoro potpunom odsustvu sloboda medija, gaženju nezavisnog pravosuđe, divljanju korupcije, potpunom odsustvu radničkih prava i mnogo toga što govori o najcrnjoj diktaturi u jednoj državi savremene Evrope.

Kako je onda, pored tog i takvog režima, američki ambasador Kristofer Hil našao motivaciju da objavi svečano 5. decembra 2023. da američke firme koje ulažu u Srbiju ne postavljaju političke uslove, već "gledaju da li zemlja ima budućnost, da li ima zakone i procedure"?

"Američkim firmama je najvažnije to što će Srbija pre ili kasnije, ne znamo tačno kad, biti u Evropskoj uniji".

„Ne znam tačno kad" su ključne reči koje treba razumeti.

Ali, na sve ove „motivacione govore" Kristofera Hila, polovinom decembra prošle godine, reagovali su članovi upravnih odbora najvećih kompanija iz SAD koji su na poziv da „dođu u Srbiju", tražili detaljne izveštaje o stepenu kriminala u Srbiji, o zakonodavnom haosu, o Vučićevoj diktaturi na svim nivoima društva, a pre svega o razlozima zbog kojih se Vučićev režim naoružava, da li se sprema za nekakav rat, da li će možda biti „unutrašnjih građanskih sukoba".

Mada je ideja takozvanog otvorenog Balkana odbačena u Evropi, ambasador Hil i dalje insistira na njoj, pre svega zbog ostvarenja albanskog projekta.

Najveće obaveštajne agencije njegove države odavno su dale procenu da je takozvana velika Albanija isto što i velika američka vojna baza. Ukratko: što veća Albanija, to je veći i američki vojni poligon na Balkanu.

A, zašto svaka vlada Nemačke, još uvek najuticajnije evropske države, misli sve najgore o tome, odgovor na to pitanje treba potražiti u američkoj decenijskoj vojnoj okupaciji ove države. Prvi put nakon Drugog svetskog rata, najveća evropska vojna baza SAD, Ramštajn, u Nemačkoj, popunjena je oružjem i vojskom kao što je bila u nagore vreme „hladnog rata". Isti je slučaj sa svim američkim bazama u Nemačkoj. U tom smislu, nijedna američka politika, pa ni ona na Balkanu, nije politika koja odgovara Nemačkoj. Ako i rade zajedno, to je pod prinudom veće sile.

Ambasador SAD u Srbiji tu temu zaobilazi kad god može ali je nedavno rekao povodom nemačkog odbijanja da prihvate Vučićev „Otvoreni Balkan": „Ne mogu da govorim u ime Nemaca. Ali mogu da kažem da su Otvoreni Balkan i koncept Otvorenog Balkana i boljih odnosa u susedstvu izuzetno važni. Sa poslovnog stanovišta, ako otvorite fabriku u zemlji X, možda ćete želeti da tržište te fabrike bude veće od te zemlje i da obuhvati više zemalja".

Ova čisto demagoška priča o „uvećavanju tržišta", pokrenuta je 2019. godine, takođe kao američka ideja preporučena iz Vašingtona Vučiću i albanskom premijeru Rami, bila je objašnjena praktičnim razlozima: ulazak Srbije, Albanije i još par zemalja takozvanog Zapadnog Balkana u Evropsku uniju, potpuno je neizvestan i vezan za daleku i takođe neizvesnu budućnost.

Sve bi ovo moglo da se posmatra i naivno, kao dobra namera Amerike da „pacifikuje" odnose sukobljenih država u ovom delu sveta. Međutim, naprotiv, Amerika u Srbiji ozbiljno radi za svoje interese čak i kad oni prete građanskim pobunama.

Recimo, na primer i ovako nešto: ozloglašena američka rudarsko-geološka kompanija Rio Tinto, uvažena članica Američke Centralno-evropske poslovne asocijacije, predala je tužbu protiv Republike Srbije zbog zaustavljanja njihovog projekta "Jadar".

Formirana su četiri predmeta u postupcima protiv rešenja Vlade Srbije iz januara 2022. kojim je obustavljen taj projekat (nakon opšte pobune naroda i Zapadnoj Srbiji).

U međuvremenu, kompanija Rio Sava Explorations, kćerka kompanije Rio Tinto, podnela je Upravnom sudu do sada ukupno devet tužbi protiv Srbije zbog obustave projekta „Jadar" i iskopavanja litijuma.

Od toga su dva predmeta protiv Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede i tri protiv Ministarstva finansija. Ali, na sve ovo, ambasador Hil, koji se kako reče „ne bavi politikom u Srbiji", na pitanje „da li vi kao ambasador podržavate taj projekat?", odgovara ovako: „Kao prvo, ne bih da se mešam u taj spor usred sudskog procesa!"

Naravno da je vlada SAD zainteresovana da kompletan energetski sektor Srbije „uzme pod svoje", što direktno, što preko savezničke države Norveške i njenih kompanija. Koliko je Americi bitan EPS, u tu akciju je uključen čak i norveški kralj Olaf (koji je, gle čuda, primio Aleksandra Vučića u specijalnu „audijenciju"). A, rezultat toga je da je jedna američka kompanija postala deo konzorcijuma odabranog za strateškog partnera EPS-a.

Stari poznanik tragične srpske politike, američki diplomata Kristofer Hil, zapravo je i lobista američkih kompanija u Srbiji, pa zato na sve strane hvali US kompaniju "Behtel-Enka" koja gradi Moravski koridor. Vučićev režim im je obezbedio da budu jedini ponuđač na tenderu. Bez pravnih procedura i sličnih komplikacija.

Međutim, "Behtel-Enka" uveliko radi navodno na hidroregulaciji vodotokova na trasi takozvanog moravskog koridora, ispitujući teren, kvalitet zemljišta, seoska područja, mentalitet ljudi i uopšte sve što bi jedan američki super-investitor trebao da zna kad krene u iseljavanje ovih krajeva i zauzimanje terena za svoje privredne (a zlu ne trebalo i vojne) potrebe.

Sve ovo ambasador Hil radi rafinirano, sa odmerenim rečnikom i skoro blagonaklono prema Srbiji, njenom narodu i njenoj budućnosti. Njegove su rečenice pune optimizma i nade. Na njih se poziva i Aleksandar Vučić, kad god mu ovaj US diplomata da priliku svojim istupima.

Kad pomene Kinu, gospodin Kristofer Hil obavezno kaže da bi Srbija trebala da se distancira, koliko god može, ali uvek dodaje: „ i mi trgujemo sa Kinom, ali..."

Prevedeno na manje diplomstki rečnik, Hil upozorava da je Srbija isuviše mala da bi se zaigrala sa Kinezima, a da i Amerika jedva izdržava ovaj globalni ekonomski rat.

Po svemu sudeći, ovako vešto diplomatu Amerika želi da zadrži što duže u Beogradu, jer treba da „isprati" Expo 2027., za koji on kaže da je „šansa da Srbija izađe kao veliki ekonomski igrač u Evropi".

Da li se to ambasador SAD ružno šali sa građanima Srbije, čiji dug je i bez novog zaduživanja za Expo 2027., dostigao cifru od preko 70 milijardi dolara?

Hrišćanska (i ne samo hrišćanska) religija veruje da se đavo pojavljuje u raznim oblicima, u najeverovatnijim pojavama. Znala je to i helenska kultura („Ne veruj Danajcima ni kad ti poklone donose!"). To znaju i sve savremene diplomatske škole, da jedna reč može da znači mnogo, a mnogo reči ništa.

Uprkos svemu, ovaj iskusni eksponent američkih interesa na Balkanu, upućuje srpskom diktatoru jedno ohrabrenje pa kaže: „Iako se 2027. godina kalendarski čini dalekom, ona će stići veoma brzo. Poslovni sektor će biti ključni deo odnosa SAD i Srbije".

Hil ima i „strukovnu" podršku za ovo što kaže: predsednik Upravnog odbora Američke privredne komore u Srbiji, Stefan Lazarević otvoreno govori da „odnosi dve zemlje idu uzlaznom putanjom". Kako je krenulo, samo je nebo granica, Srbija samo što nije eksplodirala i odletela u vazduh od podela, od mržnji, besa, gorčine i agresije koju emituje najcrnji diktatorski režim u današnjoj Evropi.

„Ja sam svestan da u Srbiji ne vlada prozapadno raspoloženje, ali je moj zadatak da to promenim", kaže nesumnjivi protonamesnik Amerike u Srbiji, onaj isti koji dobro zna na kakvom je zadatku, pa čak i cinično šalje poruku: „Još nije kraj filma!"

Nije, naravno, u tom dugometražnom, krvavom holivudskom blokbasteru, Srbija treba da potpuno promeni izgled, oblik, formu, pa čak i karakter. Nije isključeno ni da dođe do promene geografskog izgleda, nakon evroatlanskih prekopavanja ove države, koja sve više liči na groblje jedne ranije civilizacije. Nije li to bio i konačni cilj srpskih arhineprijatelja?

Da je stvar sa razrešenjem sudbinskih pitanja Srbije odmakla, i to u trenutku kad je na sceni ubrzani slom diktature Aleksandra Vučića, govori i iznenadna poseta ministra odbrane Nemačke Borisa Pistoriusa Srbiji. „Iza vrata" u vrlo neprijatnom susretu sa srpskim tiraninom, Pistorius ga obaveštava da je razlog njegovog dolaska istraga o slučaju u Banjskoj gde se u septembru prošle godine njegova hajdučka družina sukobila sa policijom samoproglašenog Kosova, i da će stručnjaci za terorizam iz Nemačke doći na Kosovo sa drugim istražiteljima iz EU, da utvrde šta se tačno desilo tih dana.

To je, naravno, „protokolarni" deo. Nakon toga će Vučićev režim biti dužan da hitno izruči Milana Radoičića, Vučićevog mafijaškog kuma.

Samo jedan razgovor sa Pistoriusom bio je dovoljan da srpski diktator Aleksandar Vučić „pusti niz vodu" svoga političkog blizanca Milorada Dodika. Naime, „pao" je dogovor da se Vučić na svaki način „drži po strani", jer sledi Dodikova politička likvidacija. Diplomatski izvori kažu: ako se Vučić bude držao obećanog politička karijera Milorada Dodika ulazi u završnu fazu.

I tu je Vučić „trgovao": ponudio je Dodikovu glavu za to da Nemačka ignoriše Rezoluciju Evropskog parlamenta koja mu sleduje uskoro. Kako svedoci „iza vrata" kažu, ministar odbrane Nemačke posle sastanka sa Vučićem dao je čudnu izjavu za nemačke medije: "Zadovoljan sam što je predsednik (Aleksandar Vučić) rekao da je spreman da uvaži preporuke međunarodnih organizacija za poboljšanje izbornog procesa". Šta bi to trebalo da znači drugo, ako signal da je srpski diktator „nešto dao", da ne bi sve izgubio. To „nešto" je Milorad Dodik. Hoće li to zaista tako biti, biće jasno u narednih par meseci

Nije Nemačkoj pravo da Amerika dominira „srpskim pitanjem", tim pre što je broj njenih investicija u Srbiji najveći, broj njenih agenata u Srbiji ništa manji, a tu je i spisak istorijskih razloga, na prvom mestu nikad prekinuta ideja „Drang nach Osten", o širenju uticaja na Istok.

Da je to i zaista tako, a ne geostrateška fantazija, potvršuje i pisanje ozbiljne novine, kakva je Berliner cajtung (Berliner Zeitung) gde ugledni autor smatra da je Nemačka, kao najvažniji trgovinski partner Srbije, „jedina država koja bi mogla da uvede red na Balkanu i trajno obezbedi sopstvene strateške interese u regionu"!

Da bi se sve to desilo kako Nemačka želi, da bi ekonomski potpuno stavila pod kontrolu Srbiju i region, dakle, BiH i Hrvatsku (koja je već skoro sasvim stavljena kao protektorat Berlina), potrebno je da se SAD sklone sa ovog terena. To, naravno, nije moguće. Jedina velesila koja može Nemačkoj da učini ekonomski ustupak na Balkanu je Rusija. Ali, i ta je prilika prokockana opredeljenjem sadašnjeg sastava Bundestaga za režim u Kijevu.

Problem za Vučićev režim sa Nemačkom sve je veći i tek će da eskalira nakon svega što je rečeno „iza vrata" prilikom kratke ali za Vučića ubitačne posete nemačkog ministra odbrane Beogradu.

Socijaldemokratski kadrovi koji su čak bili u vladi Angele Merkel, poput Mihaela Rota, koji je bio zamenik šefa diplomatije i zapravo ministar za evropska pitanja, okrenuti su listomprotiv Vučića. Mihael Rot je sada u Bundestagu predsednik Odbora za spoljnu politiku a, između ostalog, i jedan od inicijatora za potpisivanje pisma u kome je Vučićev režim definitivno svrstan u kriminalni, autokratski i antievropski.

Na jednom skorašnjem skupu socijaldemokrata u Berlinu, postavilo se otvoreno i pitanje, kako je moguće da ambasador SAD u Beogradu Kristofer Hil, „u potpunosti podržava srpskog autokratu Aleksandra Vučića i njegov kriminalno-hegemonistički režim!".

Loša navika većine nemačkih političara da ćute pred američkom samovoljom, na slučaju Srbije i Balkana pokazuje da je i tome došao kraj. Ako Berliner Zeitung piše da US ambasador u Beogradu, Kristofer Hil iz dana u dan pokazuje da je spreman da udovolji svim kapricima srpskog autokrate Vučića, onda je jasno da je tačka mimoilaženja SAD i Nemačke u Evropi znatno veća i šira.

Milijarde koje je iz Nemačke oteo proamerički lobi sa Ursulom fon Der lajen, za pomoć režimu u Kijevu, niko u ovoj staroj, pragmatičnoj naciji ne može da preboli. Svi znaju da Rusija više nikada neće ući u sukob sa Nemačkom, i svi znaju da Nemačka ima samo interesa od dobrih odnosa sa Rusijom. Jedina velesila kojoj to ne odgovara je Amerika. A, zbog te i takve sulude politike, ona i nije više globalna nego regionalna sila.

Srbija danas gleda u Ameriku sa podozrenjem i to Kristofer Hil odlično zna. Niko nije zaboravio ni nakon 30 godina, ulogu ovog US diplomate. A, opet, danas je na sceni gotovo oista situacija: SAD su rešile da „pomire" Srbiju i Kosovo preko Kristofera Hila koji je devedesetih godina bio u Holbrukovom timu radio isto to. I svi znaju kako se završilo.

Jedan veliki znalac (bivši diplomata) tvrdi da su decenijama diplomate SAD u Beogradu gajile blagonaklon odnos prema ovdašnjim vlastima, te da je takvo ponašanje postalo tradicija. Podseća da su čak i oni američki ambasadori sa najvećim političkim ugledom, poput Džordž F. Kenana ranih šezdesetih ili Lorensa Iglbergera poznih sedamdesetih, održavali su srdačne veze sa nedemokratskim režimom iz Brozovog vremena. Ali, zaboravlja da bi onaj „nedemokratski" režim iz tih vremena, u poređšenju sa današnjim (ne)prilikama, pojam demokratije, ljudskih prava, socijalne države, radničkih prava i svega onoga čega danas u Srbiji i čitavom regionu, nema ni u tragovima.

Istina, treba se setiti da je ambasador Vilijam Bili Montgomeri, posle petooktobarskih promena, javno hvalio Slobodana Miloševića i „ocenio ga najvišim ocenama".

Američki diplomata Ričards Majls, otpravnik poslova krajem devedesetih, svom snagom je podržavao SPS i njenog tadašnjeg predsednika uzimajući aktivnog učešća u izbornim kampanjama na njihovoj strani.

Čak je i Ričard Holbruk, stajući uz Miloševića tvrdio da je „glupo od opozicije što se odlučila za bojkot izbora". Jedini koji je o Miloševiću pričao onako kako ga je i doživeo, kao autokratu, bio ambasador SAD u beogradu, Kristofer Hil, bez obzira na dužinu diplomatskog staža i iskustvo, nije ni blizu kvalitetima koje su imali Kenan ili Iglberger.

Oni bi se svakako pobunili protiv Vučićevog progona novinara, građanskih aktivista, nevinih ljudi, super-kontrole medija i kriminalnog načina vladanja. Ali, ništa od toga ne smata ambasadoru Hilu. On gleda „više interese". A, one najniže Vučićeve podlosti posmatra kao „unutrašnju stvar".

Niko u Srbiji ne očekuje da diplomara SAD režava srpske probleme, ali je bilo za očekivati da odstupi i da ne pomaže otvoreno jedan kriminalni režim. Osim, ako SAD nisu zapravlo ključni „mentor" Vučićeve mafije u Srbiji!

Neke stvari ne treba zaboraviti. Recimo, u ovo vreme (februar mesec), godina 1999., grad Beograd, vreme 9 h izjutra: američki diplomara Ričard Majls stoji ispred Zorana Đinđića kao opozicionog lidera i dramatičnim tonom kaže: „Mi smo sa predsednikom Miloševićem u Rambujeu postigli dogovor oko sporazuma o budućem statusu Kosova. Od njega smo dobili čvrste garancije da će sporazum biti potpisan za desetak dana u Parizu. Tako je bilo i sa Dejtonskim sporazumom. Zaključen je u Rajt Pitersonu, potpisan je u Parizu. Ne moram da vam podvlačim koliko je to značajan korak za rešenje ovog pitanja i za mir u celom regionu.

Time će se, ubeđeni smo, postići neophodan stepen bezbednosti i stabilnosti na traumatičnom području zapadnog Balkana. Vi situaciju i važnost ovoga o čemu razgovaramo razumete jednako dobro kao i mi, ako ne i bolje.

Dakle, ono što je u ovom trenutku najbitnije jeste da svi podržimo i pomognemo postizanje dogovora, to jest prihvatanje sporazuma utanačenog u Rambujeu.

Naša sugestija vama je jednostavna i, rekao bih, obostrano korisna. Od vas očekujemo da javno i nedvosmisleno izrazite svoju podršku ovom sporazumu kako bi bilo nesporno da svi stojimo na istoj strani i kako bi srpska javnost bila načisto s tim o pozitivnosti postignutog. Nepotrebno je isticati činjenicu da značaj ovog sporazuma prevazilazi političke razlike i da će biti blagotvorno ukoliko svi budemo jednoglasni u tome.

Zanima me kako vi gledate na to. Možemo li očekivati vašu punu saradnju po ovom pitanju?"

I Đinđić mu, (prema transkriptima razgovora), odgovara: „Jeste li vi sasvim sigurni da će Milošević potpisati taj vaš sporazum? Oprostite na otvorenosti ali, s obzirom na njegovo dosadašnje držanje, odakle vam tolika samouverenost i poverenje u njegovo usmeno obećanje?"

I tada Kristofer Hil „uskače" i kaže sledeće:

„Ma ne brinite vi o tome. Dogovor sa predsednikom Miloševićem je potignut. Itžs a done deal. Budite pouzdani. Sve je OK. Predsednik Milošević je demonstrirao kooperativnost u Dejtonu i zahvaljujući tome nađen je kompromis za Bosnu i Hercegovinu. Tako će biti i povodom Kosova."

Eto, konačno i pravog razloga zašto danas, u februaru 2024. godine, taj isti Kristofer Hil kaže „Još nije kraj filma". I nije. U tom filmu je i Amerika, sve nestabilnija na globalnoj sceni.