Povodom

Hoće li rane opet pozlatiti

Pitanje vraćanja obaveznog vojnog roka ili ne je pitanje koje se u javnosti pokreće na vrlo čudan i pomalo neozbiljan način. Ovakvo pitanje koje u budućnosti značajno određuje budućnost ove zemlje i naroda ne može da bude vrlo jasno sklonjeno iz vidokruga „širokih narodnih masa" kojih se ovo pitanje prvenstveno i tiče. Sama činjenica da je ovo pitanje formalno pokrenulo jedno vrlo beznačajno udruženje sa nikakvim uticajem u društvu a posebno u boračko-invalidskoj populaciji i njen predsednik general u penziji Milorad Stupar inače saradnik Ministarstva odbrane.

Željko Vasiljević

(autor je predsednik Pokreta veterana)

Pokretanjem ovog vrlo značajnog pitanja na ovaj način i skrivanje od javnosti svih nas koji oko ovog pitanje imamo malo ili značajno drugačiji stav, govori o nesposobnosti sadašnjih državnih struktura ili zloj nameri. Mislimo da ključnu i završnu reč o ovom pitanju treba da daju oni građani čija deca su planirana da budu vojnici i u sledećim godinama i decenijama budu u rovovima i oni koje će kao heroje vraćati majkama u kovčezima ili ako imaju malo više sreće kao invalide bez nogu i očiju da se potucaju od nemila do nedraga i da ih svaka šuša član vladajućih stranaka vređa, nipodaštava i maltretira bez ikakve sankcije i kritike za ovako ponašanje prema herojima.

Mi, koji smo od 1990.-1999. godini bili vojnici tadašnjih vojski na osnovu odnosa država koje su brinule o nama i našim porodicama a i sadašnje vlasti, odlično znamo šta znači biti vojnik i branilac u ratovima čiji ciljevi su bili vrlo jasni na početku rata ali po njegovom završetku ti ciljevi su relativizovani i često bili suprotni od početnih.

Glavne žrtve tih političkih vratolomija su uvek bili oni koji su u tim ratovima učestvovali i koji su sve strahote tog zemaljskog pakla nosili na svojim leđima i koji nisu mogli posle ratova da kažu da su novi politički ciljevi i njihovi.

Ne treba ići unazad vekovima, već samo da krenemo od 1918. godine i sulude ideje Karađorđevića da će Jugoslavija biti dobra zemlja za Srbe a naročito za njene heroje koji su prešli Albaniju, Solun, Kajmakčalan i proterali neprijatelja sve do Trsta. Koliko je naših heroja poginulo od ruku Slovenaca, Hrvata, Muslimana i drugih koji su ratovali na strani Austro-Ugarske i Nemačke i umesto da budu slavljeni kao oslobodioci i stvaraoci Velike Srbije kao pobednici u ratu oni bivaju kažnjeni.

Oficiri koji su predvodili te heroje u mnogobrojnim bitkama su kažnjeni ne napredovanjem u hijerarhiji i komandnim položajima u vojsci nove države i morali su da gledaju kako im dojučerašnji neprijatelji postaju predpostavljeni i kako im se svete za sve vojničke poraze koje su im srpski heroji naneli.

Posebnu patnju su doživeli oni koji su sa njiva i radionica otišli u rat i postali najcenjeniji vojnici na svetu, kojima su se divile sve zemlje koje su širom sveta uzdizani na pijedestal herojstva i slave, ali su u svojoj zemlji doživeli da im kralj pod čijom su komandom ginuli i stradali dozvoli da mogu jedan dan u mesecu na potezu od železničke stanice i Kalemegdana do Slavije prose da bi mogli da prežive. Zašto pobogu? Zato što se nisu uklapali u sliku sreće i zadovoljstva našeg kralja kojem je Velika Srbija bila mala i koji je pod uticajem tadašnjih nalogodavaca a čini mi se da i danas iste zemlje i službe upravljaju našom državom i donose ključne strategijske odluke koje su uvek u suprotnosti sa nacionalnim interesima ovog naroda.

Ništa bolje nisu prošli i Srbi koji su u Drugom svetskom ratu pobedili tada najveću silu na svetu Fašističku Nemačku armadu jer su se 1945. godine našli u komunističkoj Jugoslaviji koja je smislila novu prevaru Srba, bratstvo i jedinstvo i socijalizam koji su podrazumevali streljanje stotinak hiljada Srba, zaborav i oprost za sve zločine koji su nad Srbima učinile ustaše, muslimani, Balisti i ostali zločinci. Niko nije odgovara za skoro 800.000 Srba pogubljenih na najsuroviji način poznat u istoriji čovečanstva, a i danas u Srpskom narodu postoje budale koje u ime „viših ciljeva" negiraju broj ubijenih i relativizuju težinu zločina učinjenih nad našim narodom. U ime kojih to „viših ciljeva „ to radite zlotvori pre svega iz reda našeg naroda ali vas molim da to ne radite u ime istine jer se vašim lažima ne dolazi do istine i oprosta.

A sada nešto iz prve ruke. Posle ratova od 1990.-1999. godine koje smo vodili sa separatistima iz bivših republika, pomognutih brojnim plaćenicima iz NATO-a, zemalja članica ovog đavolskog saveza i zločinačke agresije na jednu malu, ali zemlju hrabrih radnika i seljaka koji postaju najbolji vojnici kada to država i narod zahtevaju od tih istih heroja njihova država za koju svi bili spremni i život da polože ih se odriče i gura na margine društva i u potpunu nevidljivost. Zašto?

Posle promena od 5. oktobra 2000. godine koje su se desile uz ogromnu pomoć zemalja koje su skoro 10 godina terorisale naš narod i državu i dolaska na vlast ljudi svesnih da bez pomoći tih zločinaca ne bi bili vlast, mi učesnici predhodnih ratova postajemo nepoželjni i faktor koji ometa uspostavljanje novih boljih odnosa sa dojučerašnjim agresorima i teroristima.

Jedan od osnovnih zahteva koji se postavlja pred rukovodstvo koje upravlja ovom zemljom od strane novih nalogodavaca, a dojučerašnjih agresora i zločinaca, je da se heroji koji su ih pobedili u mnogim, gotovo svim bitkama, nas učesnike tih bitaka, gurnu u zaborav i na margine. da ih ne asociramo svaki dan na poraze koje su doživeli. Ono što je najgore tadašnji funkcioneri su to prihvatili i revnosno sprovodili.

Lično mi je jedan od značajnih funkcionera te vlasti rekao još 2001. godine da su došla nova vremena i nove okolnosti i da su sada zemlje NATO pakta novi prijatelji i mi učesnici predhodnih ratova a naročito ratni vojni invalidi i članovi porodica poginulih boraca smetamo u uspostavljanju tih novih, boljih odnosa. Obećano mi je da će ova populacija biti zbrinuta i obeštećena ali da moramo da budemo nevidljivi i da „novi prijatelji" budu zadovoljni našom nevidljivošću.

Biću iskren - ta vlast se značajno pridržavala dogovora i u materijalnom smislu su nam isplaćene do kraja 2002. godine ogromne razlike koje su nastale kašnjenjem u isplati prava a od 1. maja 2003. godine svu brigu je preuzela Republika Srbija i do 2005. godine nije bilo značajnijih problema. Onda nastaju problemi i pokušaji od strane države da iskoriste tu našu nevidljivost i da nam umanji neka prava ali i mi znamo kako se sa takvim neljudima i političkim budalama izborimo pa tako ponovo 2006. krećemo u proteste.

Do danas se te pretpostavke društvene nevidljivosti i marginalizacije cele veteranske populacije sprovode, odnosno osnovni politički postulat prijateljstva sa NATO-om i zapadnim zemljama nije promenio a s obzirom da oni dominantno odlučuju koja politička grupacija upravlja i vlada ovom državom i narodom, bolje im je da nas marginalizuju nego da se njima zameraju.

Postavljamo pitanje sadašnjim vlastima zašto se nisu odrekli te politike od pre skoro 25 godina i danas osnovnu pretpostavku marginalizacije cele populacije sprovode. Ali kada vidite stepen saradnje sa zemljama koje su nas bombardovale i koje su nam, istina ne proglašeno, okupirali 15% teritorije i koje aktivno učestvuju u proterivanju Srba sa Kosova i Metohije ali nam po pojedinim elementima okupiraju celu teritoriju Srbije i sve institucije koje bi trebalo da donose, samostalno odluke isključivo u interesu Srba i države Srbije.

Danas nam u Ministarstvu odbrane ceo sprat koristi NATO i naša vojska tom spratu ne sme ni da pristupi, ali zato oni mogu da pristupe i ostalim spratovima i čini mi se a imam i neke insajderske informacije, oni dominantno utiču na odluke našeg Ministarstva odbrane. Pa samo broj vežbi koje održavamo sa vojskama prijateljskih zemalja Rusije i Belorusije, a to je NULA i broj vojnih vežbi sa NATO-om ili pojedinačnim zemljama koje pripadaju ovom đavolskom vojnom savez, a to je do skoro stotinu godišnje, a sada nešto manje govore o putu ove zemlje i pored toga što narod ima preko 85% negativan stav prema NATO i saradnjom sa tim savezom.

Sada se vraćamo na ključno pitanje, da li država u ovakvom stanju suverenosti i samostalnosti može da vrati redovno služenje vojnog roka?

Po mišljenju nas ratnika iz predhodnih ratova ,ali i očeva i dedova budućih regruta nema šanse da redovno služenje vojnog roka podržimo kao način organizovanja odbrane i ustrojstva nove armije. Posedujući ogromno iskustvo odnosa države, ali i naroda prema isluženim vojnicima odbačenim i okrivljenim za ratove i patnju naroda u tim ratovima, kao jedinim krivcima nećemo dozvoliti da nam decu gurnete u tu avanturu vaših političkih nesposobnosti i pogrešnih odluka za koje vi ne snosite nikakvu odgovornost već se obogatite a svu patnju i stradanje prebacite na one koji nemaju nikakvu odgovornost. Mnogo puta smo mi građani Srbije stradali zbog pogrešnih političkih odluka našeg rukovodstva i sada ćemo pokušati da umanjimo mogućnost stradanja običnog naroda, već da stradanje prebacimo na one koji od ove države imaju najveću korist i dobit.

Izgleda da je generalima dosadilo da budu „generali bez vojske" pa koriste svetsku krizu i brojne ratove da prikupe regrute iz porodica radnika i seljaka kojih se država seti samo kada treba da im otme porez i kada bi trebali da ratuju za nju i njih.

Na žalost naši generali nisu shvatili da ratove, sa regrutima iz obaveznog služenja vojnog roka, više ne vodi ni jedna ozbiljna zemlja već sve u ratovima koriste dobrovoljce i profesionalne vojnike, dobro obučene, dobro opremljene i motivisane uz dobro komandovanje, jedini način da se rat dobije sa što manje žrtava. Na žalost i neki od političara su se primili na ove pogrešne teze jer nisu čuli a bojim se i da neće da čuju drugu stranu koja ima drugačije ideje u reformi sistema odbrane i pridobijanja dobrovoljaca za služenje vojnog roka. Možda im se ideje i interesi poklapaju ako postavimo pitanje protiv koga planiramo da vodimo rat ili buduće ratove.

Pošto nas naši političari ubeđuju da EU put nema alternativu, iako na tom putu kraj podrazumeva priznanje KiM i taj put po najnovijim istraživanjima ne podržava oko 78% građana Srbije, mi i dalje slepo koračamo kao u tamnom vilajetu za slepim vođom. Na tom putu smo prihvatili sve uslove iz poglavlja 31. jedinstvene bezbednosti i odbrane a poslednjih dana vidimo šta se dešava u toj EU naročito na polju bezbednosti.

„ Stupanjem na snagu Sporazuma o bezbednosnim procedurama za razmenu i zaštitu tajnih podataka 01.08.2012. godine i Sporazuma između EU i Republike Srbije o uspostavljanju okvira za učešće R. Srbije u operacijama EU za upravljanje krizama zajedno sa donošenjem Zakona o upotrebi Vojske Srbije i drugih snaga odbrane u multinacionalnim operacijama van granica R. Srbije, zaokružen je pravni okvir i omogućeno je učešće u aktivnostima u okviru Zajedničke bezbednosne i odbrambene politike EU". Objavljeno na sajtu Ministarstva odbrane Republike Srbije.

Molim vas da još jednom pročitate prethodni pasus ako vam nije jasno zašto se sada na vrat na nos donosi odluka o uvođenju obaveznog vojnog roka i obezbeđivanja u roku od 3 godine 60.000 novih vojnika.

Obratite pažnju na izjave političara iz EU o obaveznom uspostavljanju EU vojske koja će se suprostavljati opasnosti od strane Rusije i njene agresivnosti. EU će po prvi put formirati Sekretarijat za odbranu i bezbednost sa ciljem formiranja nove EU vojske čiji će osnovni cilj biti sukobi sa Rusijom i ostvarivanja kolonijalnih planova u Africi i na Bliskom istoku jer Evropa bez kolonija i eksplatacije je neodrživa.

ovim planovima i ciljevima je u periodu 2009.-2011. godine dok je obavljao funkciju ministra odbrane Nemačke, govorio verovatno tada a i danas najuticajniji političar i državnik Nemačke Karl-Teodor cu Gutenberg inače potomak slavne porodice Gutenberg pronalazača štamparije i viševekvnih saradnika i sprovodilaca interesa Vatikana. On je otvoreno govorio o planovima i ciljevima te i takve vojske i tom vojskom će upravljati prvenstveno oficiri Nemačke i Francuske a ostali će biti poslušnici i izvršioci naređenja a u takvoj vojsci za Srbe su predviđeni zadaci na prvim linijama i žrtvovanje.

Vrlo je čudno da se u isto vreme ovo pitanje pokreće i u Hrvatskoj sa ciljem da se „Vlasi ne dosete" i da lakše progutamo mamac koji su nam zabacili. Iz dosadašnje rasprave vidim da na našoj strani ima previše „somova koji su zagrizli mamac" i prodaju nam priču o koristi od redovnog služenja vojnog roka. Suviše mala korist za veliku opasnost i rizik.

Pokušavaju da nas ubede da je vojni rok od 4 meseca mala ekskurzija u kojoj će se vojnici, čitaj naša deca, obučavati kako da sačuvaju život u slučaju rata ali nam ne kažu u kojim će ratovima ta vojska učestvovati. Prema onome što vidimo ali i analiziramo ta vojska se ne sprema za rat na KiM jer za taj rat sutra Srbija i njena vojska mogu da računaju na 200.000-300.000 dobrovoljca koji bi se na Prokletijama našli za 48-72 sata a u Draču ako zatreba za 96 sati uz dobru komandu, logistiku i bez izdaje političara, tako da nam za taj rat nisu potrebni regruti. Sve mi se čini da se oni ipak spremaju za EU ili još gore NATO vojsku.

Rat u Ukrajini nam jasno pokazuje koliki su efekti vojnika koji ratuju dobrovoljno, dobro obučeni i motivisani uz stručnu komandu a koliki su efekti mobilisanih bez motiva, bez adekvatne obuke i loš komandni kadar. Rusi koji koriste samo ljude koji su dobrovoljci, profesionalni vojnici i plaćenici imaju mnogo više uspeha sa neuporedivo manjim brojem vojnika, neuporedivo manje žrtva za razliku od Ukrajinaca koji su na početku imali bolje rezultate kada su na prvim linijama bili dobrovoljci dobro motivisani nego sada kada je vojska spala na mobilisane ili još gore prisilno mobilisane koji ne žele da se bore već gledaju kako da se predaju i spasu živu glavu ili pobegnu glavom bez obzira. Vidimo po Ukrajini kako se kao zveri hvataju ljudi koji su odslužili vojni rok a sada ne žele da idu u tuđe ratove iako im je zemlja napadnuta jer vojnički poziv ne doživljavaju kao svoj.

Iz prve ruke sa ratišta iz Vukovara 1991. godine mogu da vam to potvrdim kada se jedinice popunjavaju od „obučenih vojnika" koji su vojsku završili pre 25-30 godina i kako smo za neke od njih morali da odvojimo prave vojnike da ih čuvaju da nam nanesu štetu. To su osnovni razlozi zašto smo mi koji smo učestvovali u ratovima protiv obaveznog služenja vojnog roka jer tako određujemo sudbinu našoj deci i potomcima da ginu u nekim tuđim i besmislenim ratovima a kada se iz njih vrate izranjavanih tela i duše svi će zaboraviti na njih i njihove potrebe će biti smatrane isključivo kao teret za državu.

Oni koji zagovaraju ideju služenja obaveznog vojnog roka nisu izašli sa procenom koliko će dece prilikom tih aktivnosti poginuti a koliko će njih postati invalidi o kojima će država morati da vodi brigu do kraja njihovih života i da izdvaja značajna sredstva. Evo 06.03.2024. godine na vežbama NATO-a poginuše dva poljska vojnika pripremaju ći se za rat protiv Rusije. Da li je za njihove porodice taj rat okončan i da li će se iko sem porodica sećati tih momaka za par meseci i čemu ta uzaludna žrtva a zamislite tek da su oni bili pozvani da služe vojni rok i tako stradali.

Ovo su samo delovi rasprave za koju se spremamo da vodimo sa zagovornicima obaveznog služenja vojnog roka.

Nadamo se da će političari koji upravljaju zemljom imati hrabrosti da čuju naše argumente protiv ove ideje.