REHABILITACIJA

Književnik Ivan Ivanvić opisuje rehabilitacije osudjenih, streljanih i mučenih intelektualaca (4)

Temelj demokratskog društva su ljudska prava

O rehabilitaciji političkih osuđenika u komunizmu u nas se mnogo pisalo posle pada ovog sistema, najviše su pisali pravnici, kojima je ta tema najbliža. Veliki doprinos rasvetljavanju ovog fenomena dao je profesor Pravnog fakulteta u Beogradu Jovica Trkulja, sa više članaka i nekoliko knjiga. Kako se jedna od njegovih knjiga („Uspon i pad Ivana Ivanovića", sa podnaslovom Anatomija progona jednog pisca), objavljena 2014. godine, direktno odnosi na moj slučaj, podrazumeva se da sam veoma zainteresovan za njegov rad.

Ivan Ivanović

Profesor Jovica Trkulja je ovaj tekst napisao 2010. godine. U to vreme trojica od njegovih šest izabranih osuđenika nisu bili u životu (Slobodan Jovanović, Dragoljub Jovanović, Borislav Pekić), pa rehabilitacija nije mogla ništa da im znači. Mihailo Đurić umro je godinu dana kasnije, 25. novembra 2011, pa rehabilitacija nije ni njega naročito dodirnula. Ostali smo na poprištu Dragoslav Mihailović i ja i evo trajemo sve do 2019. godine kad ja pišem ovaj tekst. Dragoslav Mihailović se u više tekstova osvrnuo na svoj slučaj, a evo i ja to radim sa svojim slučajem, devet godina posle Jovice Trkulje. Istina, Trkulja mi je u mnogome olakšao posao, jer je 2014. godine objavio knjigu „Uspon i pad Ivana Ivanovića", u kojoj je zasad jedini pokrenuo pitanje moje rehabilitacije. Meni ostaje da se na nju nadovežem, da iznesem činjenice koje su se posle Trkuljine knjige desile.

Ali, pre nego što izađem sa ličnim svedočenjem, da se umešam u pravnu stranu događanja, nastalu posle 2010. godine. Iako u tome nisam dovoljno vešt, odnosno ne posedujem pravna znanja Jovice Trkulje, nadam se da će mi profesor to dozvoliti i neće uzeti za zlo što se amater meša u posao profesionalca. Ali, taj „amater" ima pokriće za svoje mešanje u činjenici da je „šesti" junak profesorovog teksta. (Luiđi Pirandelo, „Šest lica traže pisca".)

Evo moje teorijske rasprave na temu rehabilitacije.

U eseju "Disidentsko pismo" napisao sam da temelj modernog društva čine ljudska prava. Demokratske su one države u kojima se poštuju ljudska prava, sve ostale su nedemokratske. U totalitarnim sistemima (fašizam, komunizam...) ne postoje ljudska individualna prava, već samo kolektivna. Čovek je šraf u državnom stroju, deo kolektiva, mora da se prilagodi masi kojom rukovodi upravljački sloj.

Borba za ljudska prava počinje od Francuske buržoaske revolucije, 1789. godine. Naime, na samom početku ovog prevratničkog događaja, francuska Skupština je donela Deklaraciju o pravima čoveka i građanina, s kojom počinje moderno doba evropske civilizacije. Sastavljači ovog najvažnijeg dokumenta nove istorije ističu "nezastariva prava" čoveka, na prvom mestu slobodu u svim njenim oblicima: ličnu slobodu, slobodu misli, govora, veroispovesti, okupljanja. Sloboda uopšte shvaćena je kao pravo da se "čini sve ono što ne može nauditi drugom". Deklaracija sadrži 17 članova i predstavlja ustav novog evropskog društva.

Dakle, komplot ljudskih prava čini osnovicu moderne civilizacije. Kao pravni međunarodni akt, komplot je definisan Helsinškom poveljom, donetoj na završnoj konferenciji evropskih država 1975. godine u Helsinkiju, u tzv. trećoj korpi ovog dokumenta. Konferencija o evropskoj sigurnosti i saradnji otvorena je 3. jula 1973. godine, a zatvorena 1. septembra 1975. godine, kojom prilikom je doneta Helsinška povelja. Socijalistička Federarativna Republika Jugoslavija bila je jedina od socijalističkih zemalja koja je učestvovala na ovoj Konferenciji i stavila potpis na ovaj dokument. Pošto je Republika Srbija pravna naslednica SFRJ, odnosno Savezne Republike Jugoslavije, odnosno Republike Srbija i Crna Gora, podrazumeva se da je ona obavezna da poštuje Helsinšku povelju.

kojim zakonima iz treće Helsinške korpe je ovde reč? I kako stoji stvar sa njihovim usvajanjem i primenom u Republici Srbiji?

Zakon o lustraciji su donele sve države bivšeg komunističkog lagera, učinila je to i Srbija. O ovom zakonu je pisao Jovica Trkulja, ja ovde to ponavljam. Neke radikalne antikomunističke države su donele tvrdu verziju zakona, Srbija meku. Po tom zakonu ljudi koji su se na vlasti ogrešili o ljudska prava ne mogu biti na značajnim funkcijama u državi. Ako su na funkcijama, moraju da budu smenjeni. Koliko znam, u Srbiji ovaj zakon uopšte nije primenjivan, jer je Socijalistička partija odbila da delegira svoje predstavnike u Lustracionu komisiju. Da je Zakon o lustraciji bio u funkciji, najveći broj novih vlastodržaca bi morao da ode sa političke scene. A novi gospodari Srbije nisu ludi da sami sebe lustriraju! (Kad ovo pišem, godine 2013, ovaj Zakon je prestao da važi, a novi nije donet.)

Interesantaniji je slučaj Zakona o izjednačavanju prava pripadnika dva antifašistička pokreta, partizanskog i četničkog, u toku rata 1941-45. godine dvadesetog veka. Ovaj zakon je usvojila Skupština Republike Srbije 21. decembra 2004. godine tesnom većinom, s tim što su poslanici Socijalističke partije (crveni) napustili zasedanje kad se on usvajao. Po ovom zakonu pripadnici Jugoslovenske vojske u otadžbini dobijaju sva prava kao i pripadnici Narodno-oslobodilačke vojske, između ostalog pravo na uvećanu penziju. Stvar je u tome što ovaj zakon takođe nije primenjivan! Sve srpske Vlade odbile su da ga implementiraju, verovatno računajući na biološki faktor, odnosno na izumiranje ravnogoraca.

Koliko mi je poznato, nijedan ravnogorac nije ostvario svoje zakonsko pravo, dok za to vreme Titovi partizani, odnosno njihovi naslednici, uživaju visoke boračke dodatke, imaju svoje organizacije na državnom budžetu, pojavljuju se na jubilejima, filmovi o njima vrte se svakodnevno na svim televizijama, predstavljaju se kao jedini antifašisti i u ulozi pasa čuvara čuvaju tekovine svoje revolucije, koje se svode na njihove privilegije.

Važan zakon, Zakon o restituciji, donet je tek krajem 2011. godine, svakako na pritisak Evropske Unije, u koju bi da se učlani Srbija. To je zakon o povratku imovine opljačkane vlasnicima od strane komunističke vlasti. U međuvremenu su tu imovinu prigrabili novi kapitalisti i overili je državnim pečatom. Sudbina ovog zakona zasad je neizvesna, pitanje je kako će se primenjivati. Moguće je da će bivši vlasnici, odnosno njihovi naslednici, dobiti tek simboličnu naknadu za oduzetu imovinu. U svakom slučaju, formirana je nova agencija, od čak 250 ljudi, koja će presuđivati o zahtevima opljačkanih vlasnika. Koliko mi je poznato, ovaj rad nikako ne ide. Agencija opstruira primenu Zakona na taj način što od bivših vlasnika oduzete imovine traži takvu dokumentaciju koju oni ne mogu da pribave. Ljudi su prinuđeni da uzimaju advokate, ali čak ni njihove prijave ne prolaze. Stekao sam utisak da država ne želi da primeni ni ovaj zakon, kao i zakon o pravima četnika, računajući takođe na biološki faktor izumiranja.

Sve države bivšeg komunističkog lagera otvorile su dosijee tajnih službi da bi na taj način pokazale da ne žele da se vrate u komunizam. Tajni arhivi su pokazali da su neki značajni ljudi, koji se sad deklarišu kao demokrate, u vreme komunizma bili policijski doušnici (u Mađarskoj, Poljskoj, Češkoj, Bugarskoj).

Česi su čak raspustili Akademiju nauka, jer se pokazalo da su neki akademici postali to voljom tajne policije! U Bugarskoj je otkriveno da su neki crkveni oci radili za tajnu policiju! Samo Srbija ne otvara tajne dosijee, jer bi se u njima videlo koji su današnji vlastodršci bili špijuni Udbe. (Dosijei, koji su ponuđeni na uvid njihovim imaocima, uz strogu kontrolu i zavet da ovi o tome neće pričati, bili su kastrirani i retuširani. Koliko znam, moj dosije je uništen, a o svojim dosijeima su razočaravajuće pisali pravnik Ivan Janković i književnik Dragoslav Mihailović.)

Najvažniji, bar za mene, Zakon o rehabilitaciji, donet je dva puta. Osporavan od samog početka, prvi put je izglasan u Narodnoj skupštini 17. aprila 2006. godine. Socijalistički poslanici su bili i protiv ovog zakona, napustili su Skupštinu prilikom njegovog izglasavanja. Ovaj zakon je bio donet, kao i drugi iz korpe o ljudskim pravima, da ne bi bio primenjivan! Istina, nadležni sudovi su na osnovu tog Zakona doneli niz rešenja o rehabilitovanim licima, ali kako nije bio donet akt o primeni tog zakona, rehabilitovana lica mogla su sa tim rešenjima samo da se slikaju.

Ipak, na isti pritisak kao i za Zakon o restituciji, donet je novi Zakon o rehabilitaciji 7. decembra 2011. godine. Za razliku od prethodnog, novi Zakon je predvideo rehabilitaciono obeštećenje, što znači da može da bude primenjivan. Zasad je pri Ministarstvu pravde formirana Komisija za rehabilitaciono obeštećenje, koja prima zahteve za obeštećenje.

Kao i za celu ovu korpu, ishod je neizvestan. (Kako izgleda u praksi rad ove Komisije pokazaću na sopstvenom primeru.) Rečju, država Srbija ne primenjuje treću korpu Helsinškog dokumenta o ljudskim odnosno čovekovim pravima, mada je formalno ne odbacuje. Nije demokratska ona država koja ima višepartijski sistem, nego ona koja se zasniva na pravu čoveka građanina. Srbija je danas partokratska a ne demokratska država. (U izvanrednoj drami Kloda Vermorela "Lenjin, Staljin, Trocki", prilikom izrade novog ustava najliberalniji je Staljin i traži da se u ustav unesu odredbe o ljudskim slobodama. Na primedbu druge dvojice da za to nije vreme, Staljin odgovara: "Unećemo u ustav, ali nećemo primenjivati!")

prvom akonu iz 2006. godine Jovica Trkulja je pisao negativno. Ja ću ovde da analiziram drugi Zakon, iz 2011. godine.

Pet godina posle prvog zakona o rehabilitaciji donet je drugi, novi zakon, pod istim naslovom, Zakon o rehabilitaciji. Ovaj Zakon je usvojen u Narodnoj skupštini Republike Srbije 7. decembra 2011. godine, posle mnogo pogađanja i natezanja. Novim zakonom stari je prestao da važi. Za razliku od starog, novi zakon je opširan (ima 33 člana) i prilično nejasan.

Odmah da kažem, novi zakon je u svemu gori od starog, sem što je predvideo rehabilitaciono obeštećenje. Bilo je normalno i logično da se stari zakon dopuni tim jednim članom za čije donošenje je bilo potrebno više od pet godina. Postavlja se pitanje zašto je donet novi zakon i poništen stari? Odgovor je samo jedan: da bi se poništili rezultati proistekli iz starog zakona, a koji nisu išli u prilog novim vlastodršcima Srbije.

Usvajanju ovog zakona prethodila je burna rasprava u javnosti, sa potpuno oprečnim stavovima, koja se prenela u Skupštinu.

Držim da je novi Zakon o rehabilitaciji veoma diskutabilan i restriktivan u odnosu na prethodni, jer predviđa niz ograničenja i onemogućenja rehabilitacije žrtava komunizma. Zakon nabraja koja lica imaju pravo na rehabilitaciju, što bi trebalo da bude novina. Međutim, samo se ponavlja iz prethodnog zakona floskula o političkim, verskim, nacionalnim ili ideološkim razlozima i kaže se da pravo na rehabilitaciju ima "lice ako je protiv njega doneta sudska ili administrativna odluka protivno načelima pravne države i opšteprihvaćenim standardima ljudskih prava i sloboda".

Ovo je nejasno. Komunistička država, pogotovo ona iz posleratnog perioda, nije uvažavala ljudska prava važeća za građansko društvo, pa nije mogla ni da sudi po načelima pravne države. Ako se pod opšteprihvaćenim standardima ljudskih prava podrazumevaju današnja merila, onda su svi politički procesi komunističkog režima bili nepravni i treba ih jednostavno poništiti. I po starom zakonu sudovi su donosili ispravna rešenja o rehabilitaciji.

Ali zato novi Zakon predviđa niz ograničenja. Kaže da pravo na rehabilitaciju imaju lica, "koja se u skladu sa zakonom i drugim propisima, smatraju borcima narodnooslobodilačkog rata". Potpuno nejasno, pošto zakonodavac nije naznačio o kojem zakonu i kojim propisima je reč. Ako se pod "borcima narodnooslobodilačkog rata" podrazumevaju partizanski borci (kako je kolokvijalno dosad bilo uobičajeno), njima nije potrebna nikakva rehabilitacija, jer su je već dobili i tokom vremena debelo naplatili (boračke penzije).

Ostaje da pod borcima narodnooslobodilačkog rata podrazumevamo pripadnike Jugoslovenske vojske u otadžbini, odnosno četničke borce, koji su posle rata kažnjavani. Da bismo tako mislili, zakonodavac je morao da se pozove na Zakon o izjednačavanju prava partizana i četnika od 21. decembra 2004. godine, što on ne čini. Ostaje nam da nagađamo da li Zakon priznaje četnicima da su bili borci narodnooslobodilačkog rata?

Već u članu 2. Zakon diskvalifikuje ogromnu većinu pripadnika Jugoslovenske vojske u otadžbini, kad nabraja koja lica se izuzimaju od rehabilitacije i ne može im biti vraćena konfiskovana imovina. To su "sva lica koja su odlukom vojnog suda ili drugog organa pod kontrolom Nacionalnog komiteta oslobođenja u Jugoslaviji od dana oslobođenja određenog mesta proglašena za ratne zločince, odnosno učesnike u ratnim zločinima".

Zakonodavac se dalje poziva na Državnu komisiju za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača tokom Drugog svetskog rata, koja je bila ovlašćena da proglašava ratne zločince. Problem je u tome što su se na spisku te tročlane komisije, kojom je predsedavao "filozof" Dušan Nedeljković, sa 250 potkomisija, našli svi Dražini komandanti, živi ili mrtvi. U stvari, Komisija je ratnim zločincima proglasila sva lica koja su joj lokalne komisije dostavile. Ako su Zakonom iz 2004. godine četnici proglašeni antifašističkim borcima, onda je jasno da se oni ne mogu naći na spisku ratnih zločinaca.

Ukoliko su neki od njih izvršili ratni zločin, bilo lično ili komandno, a pod takvim zločinom se podrazumeva ubijanje zarobljenika i civila, onda se isti kriterijum mora primeniti i na partizansku stranu. U građanskom ratu ratnih zločinaca je bilo na obe a ne samo na jednoj strani. Tako su zločinci iz redova četnika proglašavani ratnim zločincima a iz redova partizana narodnim herojima. Novi Zakon o rehabilitaciji ne samo da nije razrešio sve ove dileme nego ih je ozakonio.

Još je nejasnija formulacija o pripadnicima kvislinških formacija koji se izuzimaju od rehabilitacije. Kao što je poznato, termin je nastao po norveškom predsedniku marionetske vlade pod okupacijom, Vidkunu Kvislingu, ali u Norveškoj se danas smatra da je Kvisling doprineo opstanku Norveške države. Zakonodavac je morao tačno da definiše koje ljude podrazumeva pod kvislinzima.

Da li su to svi pripadnici Nedićeve Državne straže odnosno državnog aparata? Isto tako je poznato da su mnogi ljudi posle rata proglašeni narodnim neprijateljima da bi im bila oduzeta imovina koju su stekli još pre rata. Samo mogu da konstatujem da Zakon o rehabilitaciji ni približno ne ispravlja nepravdu komunističke diktature.

U članu 5. se kaže da se po sili zakona rehabilituju lica koja su na osnovu sudske ili administrativne odluke lišena slobode pod "optužbom da su se izjasnila za Rezoluciju Informbiroa od 28. juna 1948. godine i držana u logorima na teritoriji Federativne Narodne Republike Jugoslavije u periodu od 1949. do 1955. godine". Postavlja se pitanje šta je sa pripadnicima Ravnogorskog (četničkog) pokreta koji su pod istim okolnostima bili osuđeni na dugogodišnju robiju?

Da li i njih obuhvata rehabilitacija po sili zakona? (Mnogo se govorilo i pisalo o golootočkim mučenicima, a četnički kažnjenici, čiji broj teško da je bio manji, nisu ni pominjani. Tek neke knjige (recimo sveštenika Save Bankovića) su pokazale kroz kakvo stradanje su prošli pripadnici pokreta Draže Mihailovića u Titovim kazamatima.)

Sve u svemu, Zakon o rehabilitaciji od 7. decembra 2011. godine, donet očito u žurbi da bi Srbiji bio priznat status kandidata za ulazak u Evropsku uniju, kao rezultat niza kompromisa, ne samo da nije pojasnio prethodni zakon, nego ga je još više zamutio.

4.

Da se vratim ličnoj stvari, zarad koje i pišem ovaj esej. U eseju Jovice Trkulje nosim broj 6.

IVAN IVANOVIĆ rođen je 19. decembra 1936. godine u Nišu. Roditelji: otac Božidar, kraljevski oficir, i majka Milja, učiteljica, poreklom su iz Žitnog Potoka, gde je Ivan odrastao. Osnovnu školu i nižu gimnacnju završio je u Žitnom Potoku, gimnaziju u Prokuplju, Filološki fakultet (opštu književnost) u Beogradu. Dvanaest godina je radio kao srednjoškolski profesor književnosti u Aleksandrovcu i Kuršumliji.

U literaturu je Ivan Ivanovnć ušao 1972. godins romanom „Crveni kralj". Komunistička vlast je roman zabranila, pisca osudila na zatvor i otpustila ga s posla kao moralno-politički nepodobnog da vaspitava omladinu. Naime, prvo je Okružni sud u Pančevu 28. decembra 1972. godine doneo rešenje o zabrani rasturanja knjige Crveni kralj. Dve godine kasnpje Okružni sud u Prokuplju je 23. oktobra 1974. godine doneo presudu kojom je Ivanovića osudio na kaznu zatvora u trajanju od dve godine zato što je u knjizi „Crveni kralj" izložio poruzi Socijalističku Federativnu Republiku Jugoslaviju. Vrhovni sud Srbije preinačio je 14. februara 1975. godine presudu Okružnog suda u Prokuplju tako što se Ivan Ivanović oslobađa od optužbe zbog krivičnog dela povrede ugleda države, njenih oragana i predstavnika.

Još pre izricanja presude Ivan Ivanović je odlukom Gimnazije u Kuršumliji, gde je bio zaposlen kao profesor književnosti, otpušten s posla kao moralno-politički nepodoban da vaspitava omladinu, jer je u romanu navodno delovao sa „pozicija klasnog neprijatelja". Ova odluka je ostala trajna i Ivanović više nije mogao da se zaposli, jer je okvalifikovan kao „neprijatelj samoupravnog socijalizma". Zabranom izdanja „Crvenog kralja" 1972. g. ukinuti su svi ugovori o snimanju romana na filmu, televiziji i prikazivanju u pozorištu, a čijim uništenjem je, s druge strane, izdavaču naneta velika materijalna šteta.

Godine 1984. u BIGZ-u je došlo do novog štampanja romana, kada tužilaštvo nije reagovalo, ali se umešala politika i sprečila njegovo promovisanje u javnosti. Otpuštanjem s posla u gimnaziji, Ivanoviću je u stvari poništena diploma Filološkog fakulteta, jer više nigde nije mogao da se zaposli, iako je godinama tražio bilo kakav posao. Političkom odlukom poslat je u invalidsku penziju 1981. godine s minimalnim prinadležnostima. Posle izgona iz Kuršumlije Ivanović se preselio u Beograd, gde i danas živi i radi kao profesionalni pisac.

Književno delo Ivana Ivanovića može se podeliti u dva ciklusa. Prvi ciklus SEVER - JUG završen je i sadrži deset naslova, dve knjige novela i osam romana. Naslovi novelističkih knjiga su: „Šopska ambasada" i „Kozja krv". Naslovi romana su: „Crveni kralj", „Fudbalska generacija ili Vreme sporta i razonode", „Arizani", „Živi pesak - živo blato", „Jugovac ili Kako ući u istoriju", „Niški gambit", „Braća Juhovići ili Kako izaći iz istorije" i „Ukleti Srbijanac". Drugi ciklus: SRBIJA NA JUGU u nastajanju je i dosad sadrži: dva romana: „Vojvoda od Leskovca" i „Crni dani Rake Drainca". Pisac je završio knjigu drama iz političkog života Niša „Niš na krstu", objavio je dramu „Crveni pevac, Crni rak". Radi na romanu „Treći srpski ustanak". Najnovije knjige su mu: „Drainac između četnika i partizana" (egzegeza romana „Crni dani Rake Drainca") i „Antipolitičar: autobiografija jednog pisca".

Celokupno Ivanovićevo književno delo može se posmatrati u tri ravni: 1) istorijsko-književna ravan: stvorio je svoj svet Književni jug, 2) filozofsko-mitska ravan: Mit o Ikaru, i 3) ravan: Traganje za ocem -Telemahija.

Pored književne, značajna je i Ivanovićeva prosvetiteljsko-izdavačka delatnost. Osnovao je 3apis - disidentsku izdavačku kuću, koja je od 1978-1982. objavila 10-tak knjiga, od „Sudije" Vuka Draškovića do materijala sa suđenja književniku Gojku Đogu. Zatim, Altera - izdavačku kuću „samizdatskog" karaktera u kojoj su sredinom 80-tih godina mahom umnožavani rukopisi na geštetneru. Tu su objavljivane knjige zabranjenih pisaca (Dragiša Vasić, Stanoje Stanojević), zabranjenih prevodilaca (Milovan Đilas), udvorički tekstovi, dva broja lista i dr. Pokrenuo je časopis Srpski Jyi, koji je sredinom 90-tih godina otvorio svoje stranice za najoštrija pera tadašnje srpske opozicije (Slobodan Inić, Kosta Čavoški i dr.). Osnivač je i pokretač zavičajnog lista Topličke sveske, što je redak primer vraćanja duga svom zavičaju.

Godine 1997. osnovao je izdavačku kuću Ivanović-Tadić, koja je nastojala da pruži otpor i podvrgne kritici tadašnji autoritarni režim. U tom cilju su objavljene knjige: „Čitanka srpske udvoričke i satiričke poezije" Marinka Arsića Ivkova i Ivana Ivanovića, „Dijalog u paklu" Morisa Žolija, „Ne pristajem" Zoran Ivoševića. Sa sličnim ciljem je osnovao i pozorište Ogledalo - angažovani politički teatar koji je odigrao izuzetnu ulogu u pružanju otpora Miloševićevom režimu. Najzad, Ivan Ivanović je jedan od osnivača Hereticusa, časopisa za kritičko preispitivanje prošlosti, koji izlazi u Beogradu od 2003. godine.

Počev od svojih studentskih dana do danas, Ivan Ivanović angažovao se na crti autonomnog kritičkog intelsktualca koji kritički govori, piše i dela protiv autoritarnih režima. Boreći se dosledno za slobodu, demokratiju i ljudska prava u Brozovom, Miloševićevom i Dosovskom režimu, doživljavao je marginalizaciju, ali je smogao snage da, po cenu represije, poniženja i ostrakizma - sačuva svoju autonomnu kritičku poziciju, te da se časno, odgovorno i profesionalno bavi svojim poslom.

Iako se Ivanovićevo traganje za alternativom u Srbiji pokazuje u svom krajnjem rezultatu kao zaludan posao, prustovska potraga za izgubljenim vremenom - njegovo delo će imati značaj arheološkog belega iskopanog iz zgarišta jedne civilizacije, koje će budućim generacijama služiti kao putokaz.

Postupajući po zahtevu za rehabilitaciju koji je podneo Ivan Ivanović, Okružni sud u Beogradu u Veću sastavljenom od sudija Natalije Bobot, predsednika Veća, Marine Govedarice i Jelene Bogdanović-Ružić, članova Veća, doneo je odluku 08. 06. 2009. godine o njegovoj rehabilitaciji. Naime, Sud je na osnovu uvida u dokumentaciju i utvrđenog činjeničnog stanja zaključio da su sva napred navedena rešenja i odluke donete iz ideoloških i političkih razloga. Stoga je „usvojio zahtev za rehabilitaciju Ivana Ivanovića... pa se utvrđuje da su rešenja Okružnog suda u Pančevu K. br.159/72 od 28. decembra 1972. g. i Vrhovnog suda Vojvodine Kž. 25/73 od 15. januara 1973. godine, te odluka

Radne zajednice Gimnazije Radoš Jovanović-Selja u Kuršumliji br. 596/2 od 27. decembra 1972. g. ništavi od trenutka njihovog donošenja i da su ništave sve njihove pravne posledice, a rehabilitovano lice Ivan Ivanović smatra se neosuđnvanim".

Jovica Trkulja je ovaj moj portret napravio 2010. godine, da bi ga pretočio u monografiju „Uspon i pad Ivana Ivanovića" 2014. godine. U monografiji je proširio svoj stav o rehabilitaciji političkih osuđenika i kažnjenika, kao i pogled na moje književno delo, navodeći dokumente i kritike relevantne za njegovo konačno procenjivanje.

Kad je Trkulja pisao svoj tekst za leskovački časopis Naše stvaranje, oslanjajući se na Zakon o rehabilitaciji iz 2006. godine, u Zakonu nije bilo klauzule o rehabilitacionom obeštećenju, pa ovaj odeljak nedostaje u njegovom tekstu, mada se donekle naslućuje. Ne znam da li se profesor kasnije vraćao na ovu temu, da li je u slučaju svih šest pisaca dopisao klauzulu o materijalnom obeštećenju svojih „junaka", bilo bi zanimljivo da se to pročita. Jedino što mogu da navedem to je da se u knjizi „Uspon i pad Ivana Ivanovića" time, zasad jedini, bavio. To će biti sadržaj sledećeg poglavlja mog eseja.

Samo da navedem ono što se više naslućuje nego saznaje iz Trkuljinog teksta.

Ako bacimo sumaran pogled na Trkuljinu rehabilitacionu listu, vidimo da su na njoj tri pravnika i tri pisca. Da vidimo zašto su nam sudili.

Slobodan Jovanović je osuđen iz političkih razloga, zato što je kao predsednik emigrantske Jugoslovenske vlade u Londonu podržavao pokret Draže Mihailovića. Komunisti su ovaj pokret proglasili „fašističkim" i „nenarodnim", što je pola veka kasnije poništeno. Slobodan Jovanović nije osuđen zbog svog dela nego što nije prihvatio komunizam i njegovu revoluciju. Jovica Trkulja u svom tekstu brani Jovanovićevo delo, ali ne i njegovu političku delatnost. S tim se nisam složio. Slobodan Jovanović je osuđen u vezi sa generalom Dražom Mihailovićem, njih dvojica se ne mogu razdvojiti. (Ukazujem na izvanredan tekst o tome Matije Bećkovića Dva dioskura.) Čak i kad je general Draža Mihailović rehabilitovan, 13. maja 2015. godine, Trkulja nije našao za shodno da svoj tekst ispravi.

I Sud, i Trkulja, se slažu da je Slobodan Jovanović već bio rehabilitovan u Srba i pre donošenja sudske presude. Trkulja pedantno nabraja delatnosti vezane za povratak u Srbiju njenog najvećeg pravnog pisca. Pada u oči da su komunisti (Gradski komitet Beograda, čiji je predsednik bio Slobodan Milošević) 1989. godine sprečili objavljivanjs Slobodanovih Sabranih dela, uz obrazloženje da se radi „o ratnom zločincu i koljašu"! Međutim, ti isti komunisti su neku godinu kasnije podržali „povratak Slobodana Jovanovića i njegovog dela svom zavičajnom okrilju". Trkulja kaže: „Svi oni u Slobodanu Jovanoviću, "nekadašnjem ratnom zlikovcu" sada vide "najvećeg među najvećima", "apostola liberalizma i demokratije", "nenadmašnog pravnog pisca, istoričara, književnika", "kopču sa Zapadom", sa "pravnom državom i vladavinom prava", sa "liberalno-demokratskim idejama"." Trkulja smatra da ti konvertiti nanose "oblake koji će još dugo bacati senku na povratak Slobodana Jovanovića". Još dodaje: „Slobodan Jovanović je politički rehabilitovan, ali to nije bilo delo Srpske države nego nego srpske javnosti".

Ipak, Srpska država (demokratska) je svakako doprinela da se posmrtni ostataci Slobodana Jovanovića prenesu iz Londona u Beograd. "Najzad, 8. decembra 2011. godine posmrtni ostaci Slobodana Jovanovića su preneti iz Londona u Beograd da bi u subotu 10. decembra uz najviše državne počasti bili sahranjeni u Aleji velikana na Novom groblju."

Sa svoje strane, mogu da posvedočim da je tadašnji predsednik Srbije Boris Tadić sa zapaljenom svećom u rukama sve vreme prestajao u kapeli Novog groblja, gde je izvršeno opelo.