Vojskovođa

Srpski oficir: vojvoda Živojin Mišić (6)

Ratni planovi vode u rat

U predstojećim ratovima vojnički talenat Živojina Mišića došao je do punog izražaja. Posle stvaranja Balkanskog saveza hrišćanskih država Srbije, Bugarske, Grčke i Crne Gore za rat protiv Turske, Mišić je zajedno sa Putnikom pripremio Vojnu konvenciju sa bugarskim Generalštabom i planove sadejstva srpske i bugarske vojske

Piše: Petar Opačić

U jesen 1908. Austrougarska je objavila aneksiju Bosne i Hercegovine i time nagovestila početak otvorene agresije protiv Srbije. Kako Srbija u ovom trenutku nije bila spremna za rat, vlada je po savetu Rusije, dala izjavu da aneksijom nisu povređena prava Srbije. Ali, i pore takve javne izjave, niko nije sumnjao u Srbiji da se zemlja nalazi pred odlučujućim obračunom sa Habsburškom monarhijom. Zbog toga su odmah počele pripreme za oružanu borbu protiv obesnog neprijatelja. Posebna pažnja posvećena je pripremi vojske. Odobreni su značajni krediti za kompletiranje naoružanja i borbene opreme, pojačana borbena obuka u duhu najnovijih ratnih iskustava, naročito u izvođenju združenih vežbi i manevara. Takođe su preduzete mere za odstranjivanje trvenja u oficirskom koru i učvršćenje jedinstva rukovodećeg kadra u vojsci.
U takvim okolnostima Mišića su ponovo pozvali da se reaktivira. Buduće da se radilo o oficiru izuzetnih kvaliteta, novi ministar vojni general Mihailo Živković, inače Mišićev klasić, pozvao je Mišića u Ministarstvo 10. marta 1909. I odmah se saglasio da mu se vrati njegov raniji rang. Pošto je pukovnik Bojović premešten iz Generalštaba za komandanta Moravske divizijske oblasti, nađena je "rupa" u zakonu. Naime, u "Srpskim novinama" jednovremeno obavljena su tri kraljeva ukaza: jednim se Mišić prevodi u rezervu, drugim iz rezerve u aktivnu službu sa rangom, koji je imao onog dana kada je penzionisan, i trećim se određuje za pomoćnika načelnika Glavnog generalštabana isto mesto i kod istog načelnika generala Putnika, dakle tamo gde se nalazio kada je penzionisan 4. marta 1904. godine.

Vojskovođe opet zajedno

   Mišić je 5. marta 1904. dobio naređenje da se u 11 časova javi kralju. Kako je već bio rasprodao sve što je imao od uniforme, otišao je kod kralja u civilu. Kralj Petar ga je, po običaju, primio vrlo srdačno. Na kraljevom stolu nalazile su se topografske sekcije Srema i Banata i, pošto ga je obavestio da Austrijanci podižu utvrđenja na Bežanijskoj kosi, kralj ga je upitao da bi trebalo narediti mobilizaciju vojske. Mišić je odgovorio da zemlja nije u tom trenutku spreman za rat i da se mobilizacija može narediti "tek kada izvršimo mobilizaciju celokupnog Srpstva". Kralj se složio i rekao mu da se odmah javi na službu kod generala Putnika. Putnika je zatekao u kancelariji, u jednoj maloj sobici u kojoj je, kako je Mišić primetio, od nameštaja bio samo jedan kanabe, sto i stolica. Posle rukovanja, Putnik mu reče:" Eto, gospodine Mišiću, mi opet zajedno."
   Pošto su u međuvremenu mladoturci izvršili prevrat u Carigradu i zaveli suroviju strahovladu nad hrišćanskim podanicima nego što je bila pod Abdul Hamidom, Putnik je, pored razrade ratnog plana za rat sa Austrougarskom, upravo u to vreme radio i na ratnom planu za rat sa Turskom. Tada je izgledalo da je i taj rat bio neizbežan. U Makedoniji je u toku bio "pravi" rat između bugarskih komita, grčkih andarskih četa i srpskih komita, koji su se borili za primat u Makedoniji. Posle ugušenja Ilindenskog ustanka 1903. Turci su organizovali "leteće odrede" koji su vršili strahoviti teror nad hrišćanskim stanovništvom. Sve je to zahtevalo da se učini zaokret u spoljnoj politici Srbije i poradi na sporazumevanju slobodnih balkanskih država da se zajedničkim snagama protera osmanlijska vlast sa Balkana. U duhu te ideje, čiji je nosilac bio Nikola Pašić, pokrenuta je diplomatska akcija u balkanskim prestonicama, a vojska je u narednom periodu vršila pripreme za rat protiv Turske. Zbog toga je Putnik, po Mišićevom dolasku na službu u Glavni generalštab 1903, bez suvišnih objašnjenja, predao mu gotov elaborat koji se odnosio na izradu plana za mobilizaciju vojske za rat protiv Turske, s nalogom da ga pregleda i da mu ga posle tri dana donese da ga zajednički razmotre, a eventualne primedbe naznači sa strane. Tako je Mišić uključen u izradu završnih verzija ratnih planova za rat protiv Turske i Austrougarske. To je bilo od velikog značaja jer će, u svojstvu Putnikovog pomoćnika, učestvovati i u njihovoj primeni u oba rata.
Budući da je Putnik bio angažovan na izradi ratnih planova za vršioca dužnosti načelnika Glavnog generalštaba postavljen je pukovnik Petar Bojović, koji je važio za odličnog organizatora i brilijantnog oficira. Njemu je povereno da rukovodi celokupnim generalštabnim poslovima pune dve godine. U isto vreme, general Stepa Stepanović je rukovodio Obaveštajnim odeljenjem Ministarstva vojnog i, kako je bio vrlo agilan i tačan, iz temelja je prodrmao birokratizovano činovništvo u Ministarstvu. Tako su u vremenu od 1909. do 1912. četvorica budućih vojvoda ponovo bilo zajedno, na položajima sa kojih su mogli odlučujuće da utiču na pripremu vojske i zemlje za velike događaje. Srpska vojska je upravo pod njihovim rukovodstvom dobila odlike savremene, dobro naoružane i obučene armije kakvom se pokazala u balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu.

Sporazum

    I upravo u predstojećim ratovima vojnički talenat Živojina Mišića došao je do punog izražaja. Posle stvaranja Balkanskog saveza hrišćanskih država Srbije, Bugarske, Grčke i Crne Gore za rat protiv Turske, Mišić je zajedno sa Putnikom pripremio Vojnu konvenciju sa bugarskim Generalštabom i planova sadejstva srpske i bugarske vojske. Ti pregovori su bili veoma delikatni, naročito o prioritetu maričkog i vardarskog bojišta, na kojima je trebalo da operišu glavne bugarske odnosno srpske snage, i o načinu i obimu sadejstva savezničkih armija. Svaka strana je, naime, težila da dokaže važnost svog vojišta za opšti ishod rata, od čega je zavisilo određivanje snaga za svako od tih vojišta i uzajamno ispomaganje u toku operacije.
Pošto je Putnik u to vreme bio ministar vojni, a Mišić ga zamenjivao na položaju načelnika Glavnog generalštaba, to je on u pregovorima sa načelnikom bugarskog Generalštaba generalom Ivanom Fičevom utanačio, uglavnom, sve bitne elemente za izradu opšteg plana. U prvoj varijanti sporazuma utvrđeno je da glavne snage srpske vojske operišu na vardarskom vojištu, a bugarske na maričkom, s tim da Bugarska uputi 100.000 boraca na vardarsko ratište radi sadejstva sa srpskom vojskom. Ali, pošto su Bugari političkim sporazumom (tajnim dodatkom Ugovora o savezu) obezbedili za sebe deo Vardarske Makedonije do linije Kriva Palanka - Ohrid, oni su činili da se oslobode obaveze o angažovanju sto hiljada boraca na vardarskom vojištu kako bi sve snage upotrebili na maričkom vojištu u želji da zauzmu Carigrad. Na kraju, ponudili su samo jednu diviziju za sadejstvo sa srpskom vojskom i pod srpskom komandom, s tim da se ponovo mogu poslužiti svojom divizijom kada Srbi izbiju na Ovče polje. Da bi se održala saglasnost o zajedničkom ratu protiv Turske, srpski Generalštab je prihvatio to rešenje 15. septembra 1912. Godine, potpisan je sporazum koji je, u suštini, predstavljao reviziju Vojne konvencije u korist bugarske strane, koja su oba generalštaba ranije potpisala. Ovaj ustupak učinjen je, kako se to može zaključiti iz objašnjenja samog Mišića, na osnovu njegovog ličnog uverenja u prijateljska osećanja generala Fičeva, glavnog pregovarača i načelnika bugarskog Generalštaba. Obrazlažući takvo svoje uverenje, Mišić, šta više, u svojim "uspomenama", ističe da Bugarska ne bi napala Srbiju 1913, da je Fičev osta o na položaju načelnika Generalštaba. Mišićev zaključak je apsolutno tačan: Fičev je zaista bio slovenofil i iskreni pobornik srpsko-bugarske sloge. Ali, nažalost, on nije određivao kurs bugarske spoljnje politike, već bugarski germanofili sa Danevom, Radoslavovom i kraljem Ferdinandom na čelu. Zato je Fičev smenjen sa dužnosti načelnika Generalštaba i 1913. i 1915. godine, neposredno pred napad Bugarske na Srbiju.

Sredstva      

Posle konačnog usaglašavanja teksta sporazuma o vojnoj saradnji sa Bugarskom, trebalo je razjasniti neka spoljnopolitička pitanja, obezbediti finansijska sredstva i dodatnu opremu za vojsku pre nego što se krene u rat. Velike sile su bile protiv rata na Balkanu strahujući da se taj rat ne pretvori u opšti evropski sukob za koji nijedna od njih nije bila spremna. Ipak se računalo da će Rusija, čija je diplomatija podsticala i pomagala približavanje hrišćanskih država na Balkanu i obrazovanje balkanskog saveza, uticala da se velike sile, pre svega saveznici Francuske i Velike Britanije, uzdrže od uplitanja u rat balkanskih saveznika i Turske. Srbiji je najveću brigu zadavalo to kako će se držati germanski blok. Zbog toga je ministar unutrašnjih dela Stojan Protić, po nalogu vlade, upoznao rukovodstvo Socijaldemokratske stranke da se Srbija sa svojim saveznicima nalazi pred ratom sa Turskom i zamolio vođe stranke da se preko svojih veza sa nemačkim socijalistima, obaveste kakav bi stav zauzela Nemačka u slučaju rata na Balkanu. Mada su vođe srpskih socijalista, poštujući stav Socijalističke internacionale, koja je branila famozni status kvo na Balkanu, bila protiv rata, ipak su istog dana uputili pismo šefu nemačkih socijalista Karlu Kauckom, koje su potpisali Dimitrije Tucović, Dušan Popović i Triša Kaclerović, moleći ga da ih izvesti kakav će stav zauzeti Nemačka ako izbije rat sa Turskom. Kaucki je odmah odgovorio da će Nemačka ostati neutralna. Na osnovu toga je bilo izvesno da će i Austro-Ugarska ostati po strani. Posle prijema te informacije održana je sednica Ministarskog saveta na kojoj je odlučeno da se objavi kraljev Ukaz o mobilizaciji vojske.
Generalštab je dobio odrešene ruke za sprovođenje mobilizacije i koncentrisanje trupa prema utvrđenom planu. Pošto je general Putnik ostao na položaju ministra vojnog sve do objave rata, posle čega je postavljen za načelnika Štaba Vrhovne komande, to je svim poslovima na mobilizaciji i koncentraciji vojske rukovodio pukovnik Mišić u svojstvu zastupnika generala Putnika. Budući da je bilo neizvesno koliko će rat potrajati, ministar finansija dr Laza Paču pozvao je pukovnika Mišića da čuje njegovo mišljenje, koliko bi trebalo da obezbedi novca ako se rat produži do proleća sledeće godine. Paču je napomenuo da mu je general Putnik rekao da će biti potrebno 30 miliona dinara. Na to je Mišić odgovorio da tu sumu odmah uveća četiri puta, dodavši da je pitanje da li će i to biti dovoljno. Paču se složio s njegovim mišljenjem, ali je zavapio kako doći do tolike sume.
                             (Nastaviće se)                                                                                                        

Petar Opačić rođen je u Plavnu, Knin. U Beogradu je završio gimnaziju, Filozofski fakultet, postdiplomske studije i odbranio doktorat iz istorijskih nauka na Beogradskom univerzitetu. Učestvovao je u oslobodilačkom pokretu od 1941. do 1945. U JNA je obavljao razne dužnosti u trupi, bio je novinar i urednik u armijskoj štampi, dopisnik sa Sinajskog poluostrva, nastavnik u Višoj vojnoj akademiji, vodeći istoričar i naučni savetnik u Vojnoistorijskom institutu, pukovnik JNA u penziji. Učestvovao je na više međunarodnih naučnih skupova i na Svetskom kongresu istoričara (Vojna konferencija) u Štutgartu 1985. godine sa dva referata.

TABLOID objavljuje delove knjige "Vojvoda Živojin Mišić" autora Petra Opačića, pukovnika u penziji, doktora vojnih nauka i jednog od naših najvećih vojnoistorijskih stručnjaka.

Nema većeg rasipništva od štednje na odbrani zemlje. Sve uštede postignute na račun vojske postaju u stostrukom iznosu plen neprijatelja
                                      Džordž Vašington