RTV Svetac

I „Cipelu“ su zataškali

Piše: Rajko Roki Dvizac

   Pre neki dan sretne me prijatelj na ulici i upita me o čemu ću da pišem u sledećem broju Tabloida. Kažem: O "Beoviziji". O, pa to je već prošlo, nekako je bajato - sugeriše mi on. Ja se samo nasmejem. U tome i jeste štos. Jer kod nas svaka medijska afera traje tri dana i posle ništa. Mrak, tišina, "tabula rasa" (ne ispisana tablica - što bi rekli stari Latini). Kao da se ništa nije ni dogodilo. Izmišljaju se i lansiraju nove frke, otkrivaju nove prevare aktuelne vlasti, a da se na prethodne nije stavila tačka, a kamoli da su krivci kažnjeni. Setite se samo nekoliko proteklih medijskih frka koje su danas, kako reče moj prijatelj - bajate.
Prva - enormno velike plate direktora i članova Upravnih odbora javnih preduzeća. Narod se uzbunio, direktori se uzvrpoljili i počeli da se spremaju za bežaniju, političari sa malih ekrana bljuvali gomile laži. Na kraju, onako uzgred, niko drugi do ministra policije je rekao da koliko je on čuo, "neki" direktori su poslušali "preporuku" (zamislite samo taj izraz) vlade i sami sebi smanjili platu! Nigde nijednog jedinog dokaza na uvid javnosti. Ko hoće da veruje ministru - neka mu veruje ako je lud i još uvek naivan.
Slično se dogodilo i sa članovima RIK-a i svim ostalima s aduplim, troduplim platama. Par partijskih opomena, nekoliko kobojagi iznuđenih ostavki i opet jedno veliko Ništa!. Samo laž. Niti je ko kažnjen, niti je ko odgovarao. Ni od onih koji su dobijali duple porcije para, ni od onih koji su im to omogućili, a još manje od onih koji su i ovu bruku i sramotu jednostavno zataškavali.
Da ne pominjem Miladina Kovačevića. Da li se otkrio krivac, da li se otkrio "taster državne tajne", da li je saslušan i jedan ministar i tako dalje i tako bliže. Znate i sami - nije. Opet su nevidljivi vladari iz senke (joj što mi je poznat ovaj izraz) sve brže-bolje zataškati, a prljavi veš zameniti novim. Puj pike, ova igra više ne važi. Baš kao ni Dinkićeve obveznice od 1.000 evra.
Na tapet je stigao  i toliko "neophodan" zakon o diskriminaciji. Predlagač Svetozar Čoplić uzbudio što su se tradicionalne crkve usprotivile. Ali zato se nije ni malo "uznemirio" a još manje začudio, kako to da razne sekte koje su prepravile Srbiju, nemaju ništa protiv. Razgalamili su se drugovi o diskriminaciji a onda, odjednom, pokazali novu dozu griže savesti i predložili da se, verovali ili ne, onima koji zarađuju 50.000 dinara zakine čitavih 300 dinara, a onima koji primaju 100.000 dinara isprosi neverovatnih 600 dinara. A sav maznut novac od globe trebalo bi da bude utrpan u nekakav fond za siromašne. Naravno, tim fondom neće upravljati siromašni (šta oni znaju o parama), već bogatuni i raspikuće iz vlade.
Drugovi su malo zaboravni pa se nisu setili onih koji "zarađuju" po pet, deset, sto i više hiljada evra mesečno. Razumem ga, ko je još lud da dira u osinje gnezdo i moljaka "biznismene" za siću. Istog dana dok je čovek čavrljao o svojoj novoj spasonosnoj ideji o brizi vlade za siromašne (gledao sam na FOX-u vesti) išao je i TV prilog o prodaji luksuznih jahti na beogradskom sajmu. Od cifre - zabolela me glava. Oni, svakako, neće dotirati fond za siromašne. Ali, tu je bila i "ohrabrujuća" vest da će se u Beogradu a zatim i ostalim gradovima, otvoriti "prodavnice za siromašne". Neverovatno! Užas! Sramota! Ljigavo! Prvo pravo svakog čoveka je pravo na život, na rad - a to je vlada u kojoj ste i vi odavno ukinula. Ljude je ponizila otimajući im radna mesta, imovinu i sitnu ušteđevinu a sada ih gura u redove i torove. Javno ih žigoše kao bednu sirotinju, koja sme da kupuje samo u "svojim" prodavnicama i to samo tačno onu robu koju vi odredite. O nekoj kvalitetnoj (stranoj) robi (šamponu, prašku, pa i čokoladi - što da ne, nisu njihova deca šugava) ne smeju ni da pomisle. Samo ta diskriminacija zaista ne priznaje ni pol, ni veru, ni pravo na život po sopstvenom izboru. Ali, vlada i to zataškava...
Pa, kako onda se ne bi zataškavala bruka oko "Beovizije"? "Beovizija" je već godinama žarište skandala, nameštaljki i bruke. Ipak, festival je, mora se priznati, počeo vrlo ambiciozno i koliko-toliko regularno. U početku, bilo je na njemu podosta poznatih imena a i onih koji stvarno znaju da pevaju. Čulo se i dosta dobrih pesama. Originalnih a ne samo kradenih iz okolnih zemalja. Festival su pratili i skandali. Neki manji, neki veći. Ništa strašno. Nema muzičkog festivala u okruženju koji je imun na skandale. Na one koji su (ne) opravdano nezadovoljni i one koji su prezadovoljni. To je stereotipni scenario koji se koristi odavno. I sve je to u redu dok se skandali kreću u okvirima samog festivala. Problem nastaje kada neko sa strane ukloni te okvire i grehe počne da prikazuje kao vrline. A to je baš učinio mirođija u svakoj čorbi, direktor RTS-a Aleksandar Tijanić. I umesto da nacionalna televizija bude garant kako kvaliteta, tako i regularnosti, ona je postala točak negativnosti, nepravilnosti pa čak i obmana i laži. A kad se sve otkrilo jer je "Dara preterala", osvanulo je čak i poslaničko pitanje Vladana Batića u Narodnoj skupštini. Poslanici su ga prekinuli grohotnim smehom. Njima je svaka prevara i bruka u ovoj zemlji smešna.
Mogla je nacionalna televizija da učestvuje u prenosu "Beovizije" i da se ne meša. Da bude samo servis festivala. Onda ni jedan skandal se ne bi mogao dovesti u vezu sa njima. Ali, ne. Oni su hteli da oni budu glavni a ne "Beovizija" i ne pevači i pesme. Jer, misle oni, ono što mi radimo - to je najbolje na svetu ili bar od Vardara pa do Triglava. Zato se "Beovizija" već godinama reklamira kao naš najbolji, referentni festiva. A istina nije ni blizu. Od "Beovizije" su bili mnogo, mnogo bolji rani radovi festivala "Beogradsko proleće" i "Omladinski festival" u Subotici. A najbolji muzički festival bio je i ostao MESAM!!! I to ne samo u Beogradu i Srbiji, već i ondašnjoj Jugoslaviji. Potpuno je zasenio svojim značajem i ugledom i "Opatiju" i "Split" i "Vaš šlager sezone". Šta je to MESAM imao što "Beovizija" nema ni blizu? Značaj! Dok je trajao MESAM nije bilo samo važno na njemu poediti, već i pojaviti se na njemu. A ako ne u programu, onda bar u foajeima Sava centra. Ko god je sa estrade iole držao do svog imena i karijere - prekidao je sve obaveze, pa čak i turneje i dolazio na MESAM "da bi bio viđen". Ja sa pouzdanošću znam da je bilo tako. A "Beovizija"? Pretvorila se u paradu amatera i početnika. Za ovaj festival važi pravilo da: ko god na estradi drži iole do sebe, ni za živu glavu ne želi da se pojavi na "čuvenom" RTS festivalu. Pa kad je već tako, a tako je, kako RTS nije sramota da lažno reklamira "Beoviziju"? A šta tek reći o bruci o nekakvim godišnjim nagradama. Koja li je tek to obmana. Da li vi dragi moji znate šta znači kad se neka pesma proglasi za "Pesmu godine", neka pevačica za "Pevačicu godine" itd. Nekada, na MESAM-u, za "Pesma godine" morala je biti apsolutni hit koji i vrapci znaju a "Pevačica godine" mogla je biti samo ona pevačica koja je najmanje prodala te godine 100.000 ploča, održala pravu jugoslovensku turneju i svuda punila dvorane i stadione. Po istim merilima dodeljivane su i ostale nagrade. A na "Beoviziji", dešavalo se da se, recimo, za pevačicu godine proglasi neko poluanoniman. Zato nije ni čudno što je jedna "Cipela" pobedila, a još manje što je bruka oko nje brže-bolje zataškana.