Raspad

 

Kako se srpski vojnik polako pretvara u Dobrog vojnika švejka

 

Jeremija na Pasuljanskim livadama

 

VES - vojnoevidenciona specijalnost! Abehajac, kuvar, artiljerac, vozač, raketaš, mornar... i tako do pedesetak vojnih zanimanja pod čijom je šifrom, i uz onu drugu nerazdvojnu "klasa", ponosno služilo sve zdravo i muško što se rađalo na prostoru velike Juge nekad. A danas? Jedna armija, jedan VES... O ovoj tragičnoj činjenici piše penzionisani pukovnik Milan Jovanović, visoki vojni stručnjak poslednje jugoslovenske armije.

 

Milan Jovanović

 

Koji si VES? - bila su pitanja od prve regrutacije, preko susreta u vozu na putu ka poznatim kasarnskim destinacijama, na prvom suočavanju sa drskim desetarima ili patonovski strogim četovođama. I kad su ih šišali i diditijem zaprašivali po genitalijama, i kad su prve napolitanke i pivo krišom kupovali u susednoj piljari ili prve razglednice slali svojima iz Logateca i Strumice.

čitava struktura i filozofija vojnog funkcionisanja stala je u ta tri slova i svakom je sve bilo jasno. I onome ko je planirao da vojsci treba 200 konjovodaca i 2.000 vozača po regrutnoj turi, i onome ko je draftovao te kandidate po opštinama i zadnjim poštama. Isto kao i glavnom vojnom planeru kome je trebalo 50.000 momaka pod punom ratnom spremom, ili komordžiji za sve one recepture preslatkog čaja izjutra, bućkuriša od kupusa za ručak ili gnjecave pite za večeru.

Armije, korpusi, divizije, i tako nadole. Sve spakovano po VES-ovima, sve u VES-u jasno. Naoružanje i municija podeljeni po VES-ovima, hrana takođe, nastavne aktivnosti, kulturno-zabavni rad i povečerje. Pa sutra Jovo nanovo - VES trubača, pa redom VES oružara, preponaša, traktičara... Kriterijumi i merila, ocene i zapažanja, kontrole i uzbune, kasarnski ambijent i poligoni. Sve po VES-ovom koncu.

Ali Srbija je zemlja koja voli parodije, pa smo tako, na talasu evropeizacije VES-a, u odbrambenom mandatu aktuelnog šefa države uvezli neke mutacije: vojnik bez puške, vojnik na službi u pozorištu, vojnik u vešeraju dečjeg vrtića, vojnik na prijavnici muzeja, vojnik prigovara vojsci, itd. Pa onda piarovski vojni žanrovi, inoperabilnost in vivo, menadžment umesto komandovanja, menadžerska oficirska skala. I dalje ne - pristojnosti radi.  

Tako nekad - a danas? Sve je to još u doktrinarnim papirima, jer drugačije ne može. I Polinežani i Masai imaju svoje VES-ove, i avganistanska kamenjarska gerila i francuski legionari. I švajcarski pozornici i soldateska Velikog brata. A da li smo baš ubeđeni da drugačije ne može? Ima li u ovom veku svakakvih dostignuća i bizarnosti kakve alternative, specifičnosti svog ili tuđeg puta, ili je sve dato po recepturi briselske kuhinje?

 

Kuda vodi ovo, pitanje je s neba pa u rebra, dvodecenijsko rastakanje država - počev od moćnog SSSR-a, preko jake SFRJ, pametne čehoslovačke, do zlosrećne Srbije? Hoće li broj novih državica dostići broj vojno-evidencionih specijalnosti standardne armije? Kakve se tu nove i neslućene mogućnosti nude, šta se daje u ruke briselskim krojačicama, kakav štof, kakvi konci i šta od asortimana globalnog ordenja?

A sad ozbiljno. Trebaju li najvećoj sili sveta svi ti logistički elementi, počev od programa obuke, osnivanja katedri i akademija, profesorskog kadra, višegodišnjeg školovanja, de luxe infrastrukture, dodatnog obučavanja i kaljenja po svetskim budžacima? Ili to sve može negde na tangenti njene zone uticaja da se posvršava. Davanjem koski zavisnim i kučeći odanim satelitskim vojskama.

Zašto akademija inženjerije u Vilmingtonu, kad to sve može da se preseli u češku? Preparirali su dovoljno domaćine da debelo plate i know-how i preskupe inženjerijske mašine, a sem toga poznati su kao nacija dobrih kopača i rudara.

Svi inženjerci sa globalne svetske scene će pohrliti u češke Buđovice na osnovnu ili dodatnu edukaciju, i eto sreće za zemlju! šta domicilna država treba prethodno da prihvati? Da dekretom svoju vojsku prevede u NATO inženjerijski VES. Sve ostalo se ukida i gasi, a cela armija jedne zemlje transformiše se u jedan VES.

 Ili zašto da ABHO akademija i svi oni tehnološki instituti u Silicijumskoj dolini troše basnoslovne novce i gomilaju nusprodukte bojnih otrova i ostali hemijski otpad tamo kod njih, kad bi to moglo mnogo jeftinije da se verifikuje, recimo, u Mađarskoj? Platiće to domaćini i biti srećni i zadovoljni, a više od njih oni preko Velike bare. Samo da država prevede svoje oružane snage u VES NATO abehajaca.

Ima tu velikih šansi, pa su na čekanju Rumunija i Bugarska, dok bi Hrvatska i Crna Gora što pre da štrpnu poneku mrvicu u predstojećoj raspodeli VES-kolača. Nikakav problem ne bi bio da se OS Hrvatske i Vojske Crne Gore pretitulišu u NATO krojački VES. Pa onda na zvaničnom sajtu, ruku podruku, da gledamo dukljanskog perjanika sa sinjskim alkarom, onako nacifrane i sa sve kremenjačama, kako prizivaju natovsku braću i mere ih oko struka.

Intenzivno se radi na projektu supstitucije nacionalnih vojski u NATO VES-ove, kažu ozbiljni izvori spolja, isto kao i na paralelnim kolosecima država koje bi trebalo da budu obuhvaćene ovom strateškom kreacijom novog NATO poglavice. Procedura implementacije ove novine već teče, prvenstveno u zemljama eksperimentalne provenijencije, problematičnih komšijskih odnosa i iskazanog poltronstva dotičnih parlamenata, a sve unapred i u cilju provere kapaciteta dobrih usluga.

šta bi falilo da Estonija preuzme liferaciju VES-a kratkometnih raketaša, Letonija dresera kratkodlakih goniča. I za Litvaniju bi se već nešto našlo, a Gruziji niko ne bi smeo da uzme VES provokatora. Albanija i Makedonija da preuzmu brigu o kuvarskoj specijalnosti čitave natovske konzumentske populacije.

 

Za šta bi Srbija mogla da se kandiduje, ako već nije - kakav bi nama VES najbolje pristajao? Nešto primereno našem ponosu i inatu, junaštvu i vazalstvu, plitkim i dubokim mislima, srpskim originalima stranih falsifikata. Velika je to tajna i delikatnost - nije valjda Bajden, Klintonov egzekutor, išao u Topčider da protokolarno pozdravi folklornog srpskog ministra odbrane, a tamo u Nemanjinoj pola Vlade bi dalo pola Srbije da se uslika s tom natovskom ikonom nasilja.    

Nego, verovatnije da zacrta srpski put akvizicije novog VES-a. U kom smeru bi Srbija mogla dalje i šta je to najprofitabilnije što nudi NATO? Imamo li šanse da prigrabimo natovski VES artiljerije? Da preoremo Pasuljanske livade, koje ionako više ničemu ne služe, pa da izgradimo svetski centar artiljerije: Priličilo bi nam to nekako više nego drugima, a i zvučalo bi fino, recimo: NATO centar artiljerije "Jeremija" - Pasuljanske livade.

Ceo svet bi navalio da uči od Srba, da vežba i pali iz topa. A tu negde u komšiluku se onomad zatresla cela Evropa - kad ono riknuše oni kilotoni artiljerijskih zrna ko zna kojih kalibara i dometa. Investicija u ovo ne bi bila bogzna kolika - recimo milijarda dolara - a šta je to danas za srpske mislioce odbrambenih prilika?! Hotel sa 15 zvezdica i platforma sa 45 instaliranih najboljih svetskih topova, otprilike - i eto Srbije na toliko poželjnoj mapi sveta!

Kakvi bi se efekti mogli očekivati? Sjajni - ukidanje Vojske Srbije koja zaslugom državno-vojnog vrha danas malo čemu služi, brisanje MO iz registra ortačkih društava bi znatno doprinelo stabilizaciji budžeta, a ostvario bi se ogroman profit prodajom viškova made in JNA oružja. Vojne nekretnine bi među sobom podelila i uknjižila vladajuća koalicija i svi bi bili srećni i veseli.

šta bi u toj varijanti srpskog VES-a dopalo aktuelnim prvacima srpske odbrane? Po logici velikih brojeva i megaprojekata - "Artillery Department" u Briselu za šefa, dok bi se pomoćnici podelili između te uprave i kancelarije u američkoj ambasadi. Sjajno i po zaslugama. Nekolicini generala bi dopala mesta u "Jeremija centru", a sva ostala vojna populacija svemogućem Rasimu na brigu i veselje.

Kako bi se ovaj projekat doživeo u srpskom okruženju? Uobičajeno: fino, tendenciozno i zlonamerno - kao i sve dosad. Kako Srbiji tako važan VES a nama pogrdan, zašto nama singerice i tiganji a njima nišani? Kakva je to velikosrpska ujdurma opet na delu?

Nije onda teško zamisliti državno-vojni vrh u sladostrasnom oproštaju od Vojske Srbije, videti ozarena lica kako polažu kamen-temeljac za "Jeremija centar", čuti kako Srbija pozdravlja svoj doprinos konsolidaciji posrnulog siledžije, ili osetiti sreću nacije novim činom srpske parodije na temu odbrane i bezbednosti. čuješ li išta, brate Jeremija?