Nemačka

 

Berlin: Budžet za 2010. ima rekordni deficit od 86 milijardi evra

 

 

Koliko je država alava

 

 

   I u Nemačkoj srećemo nešto što smo mislili da je samo naš specijalitet: vlast se svađa oko podele para kojih nema. Posle rekordnog budžetskog deficita, Berlin se dvoumi između snižavanja poreza i povećanja sopstvenih izdataka, ponašajući se kao pijani milijarder koji oko sebe razbacuje pare

 

Milan Malenović

 

Nemačka kancelarka Angela Merkel skoro da je uspela. Godina napora i briga uskoro se završava. "Sada dolazi nekoliko dana odmora i oporavka", rekla je Merkelova u poslednjem ovogodišnjem obraćanju naciji. Biće, pri tome, srećna ako posle uzbudljive izborne godine i turbulentnih nesporazuma na samom početku nove vladajuće koalicije uspe da prikupi malo energije za sukobe koji je čekaju već na početku sledeće godine.

Vladajuća koalicija u Nemačkoj se sastoji od dva partnera: na jednoj strani je večita unija dve sestrinske stranke, CDU-a i bavarskog CSU-a, dok je na drugoj strani FDP (Slobodne demokrate). Prethodna rečenica nije nikakva lektorska greška: vladajući partneri u ovom trenutku zauzimaju suprotne pozicije u pitanju svih državnih pitanja - fiskalnoj reformi.

Pri tom oni nisu saglasni ni oko pitanja da li su naciji potrebne fiskalne reforme ili je to samo ideološka dogma FDP-a. Slobodne demokrate, ili kako ih često nazivaju - Liberali, oduvek predstavljaju male i srednje preduzetnike na kojima počiva nemačka privreda. Ta preduzeća, sa svoje strane, imaju drugačije političke interese nego sindikati, ali i veliki koncerni koji tradicionalno naginju Uniji (CDU/CSU). Mali i srednji više zavise od fiskalnih olakšica nego veliki koji imaju i mogućnost da proizvodnju izmeste u neku od zemalja sa manjim državnim nametima.

Ni sindikati, koji tradicionalno naginju SPD-u ili sada novoj Partiji levice, ne polažu mnogo na poreske promene, jer je njihov cilj oduvek bilo jačanje socijalne države, a ne smanjenje državnih nameta, čemu sada teži FDP.

  

Stabilne finansije

 

Kada je posle jesenjih izbora formirana nova vladajuća koalicija, i FDP i CDU/CSU su promovisali najbolju moguću konstelaciju za Nemačku, sa velikim planovima koji, sada je jasno, ne mogu da se ostvare. Progurali su u Bundestagu zakone koji treba da poboljšaju konjunkturu, ali i da povećaju državne dugove. U međuvremenu se svađaju oko toga da li i kada treba da se štedi, ili da radije povećaju doprinose za nezaposlene.

Nemački komentatori danas krivicu za ovu blokadu koalicije ne prebacuju samo na FDP, već sve više na samu Angelu Merkel koja je dozvolila da Liberali celu koaliciju uzmu kao taoca. A sadašnja smejurija oko poreskih reformi, smatraju mnogi, ima potencijala da konačno obori vladu pre nego što je ona zapravo i zaživela.

Na početku je crno-žuta koalicija obećavala zaokret ka građanskoj politici, koja podrazumeva stabilne državne finansije. Danas, iz često dnevnopolitičkih razloga, ona poput pijanog milijardera novac deli celom narodu, kao da ga ima u neograničenim količinama. Tako su povećanja deljena kako onim delovima koji to umeju da razumeju (npr. veći dečji dodatak), ali isto tako i onim segmentima društva od kojih malo šta zavisi ili je državna pomoć besmislena (kao npr. subvencije za hotelijere).

Budžet za 2010. tako ima rekordni deficit od 86 milijardi evra da bi mogla da se isfinansiraju sva rasterećenja koja su Liberali obećali u predizbornoj kampanji. I tu, negde, je kraj, jer dodatno zaduženje nije moguće kako zbog ustavne klauzule, tako isto i zbog evropskog dogovora o maksimalnom fiskalnom deficitu.

Sa druge strane, dve trećine Nemca su protiv snižavanja poreza, jer im je socijalno sigurna država draža od liberalnog kapitalizma koji jedini profitira od nižih državnih nameta. Vestervelea i njegove Liberale ovo ne uzbuđuje posebno - narod će biti nagrađen i protiv svoje volje, rezonuju. Važno je održati obećanje iz predizborne kampanje.

Porezi su FDP-u oduvek bili trn u oku, a država vazda previše alava. Ovaj pogled je nekad bio ispravan, nekada pogrešan, u zavisnosti od stvarnih fiskalnih opterećenja. Dalje smanjenje poreza posle najveće ekonomske krize u istoriji Savezne Republike Nemačke, pojedini kritičari već nazivaju izazivanjem opšte opasnosti.

Ni sam narod, koji bi navodno trebalo da ima najviše koristi od fiskalne liberalizacije, nije naročito poverljiv. Valjda intuitivno ili zato što ih je iskustvo naučilo, ljudi odbacuju smanjenje poreza jer znaju da dugovi koje država danas napravi, na naplatu dolaze u bliskoj budućnosti i to kroz uvećanje fiskalnih tereta ili smanjenje državnih davanja. Tako narod ispada mudriji od vicekancelara Vestervelea i njegovog ministra ekonomije Briderlea.

Držanje FDP-a pokazuje, smatraju skoro svi analitičari, podjednako kako političku nezrelost, tako isto i manjak koncepcije. Svojim poreskim idejama kao da pokazuju da nisu više na visini zadatka.

Pri tome niko ne osporava potrebu da komplikovani nemački poreski sistem bude reformisan, ali ne sada i ne ovako. Ni postepena reforma, kojoj Liberali pribegavaju kao slamci spasa svog programa, ništa novo ne bi donela, jer je oporezivanje toliko netransparentno, sa toliko pravila i još više izuzetaka, da je gotovo nemoguće unapred odrediti zaradu ili prihod. Sve je podložno manipulaciji.

  

Gde je tu logika

 

Ni koaliciono obećanje narodu da će ga u narednoj godini rasteretiti za dodatnih 20 milijardi evra ne izgleda ozbiljno. Smanjenje poreza ne znači automatski i povećanje fiskalnih prihoda kroz povećanje poslovanja: tek jedna trećina tako ušteđenog novca se kroz poboljšanje konjunkture vraća u državnu kasu. Ostatak bi morao ministar finansija da napabirči kroz uštede, nova zaduženja ili povećanje nekih drugih nameta.

Na prvi pogled, ulazak u ovakvu reformu nema nikakve logike, a nije ni izvodljivo. Nova zaduženja bi bila protivna evropskom paktu o fiskalnoj stabilnosti, a povećanje drugih nameta su sami koalicioni partneri već isključili kao mogućnost.

Ni uštede ne izgledaju kao put kojim bi moglo da se ide, jer ministarstvo finansija ionako do 2016. mora nekako da sakupi 60 milijardi evra za regulisanje prethodnih obaveza. Nemačka privreda se još oporavlja od krize, tržište rada je pod teretom armije nezaposlenosti, a socijalna mreža zategnuta do pucanja. Nije sigurno da će se naći rezerva iz koje bi bilo izvučeno već planiranih 60 milijardi, o finansiranju novih fiskalnih akrobacija nema ni govora.

Uz sve to, koalicionim dogovorom je već utvrđena dugo vremena pripremana radikalna reforma finansiranja zdravstvenog osiguranja. U skladu sa svojim antimonopolskim stavovima Nemačka nema jedno, pa još državno zdravstveno osiguranje, već ceo niz agencija koje se bave ovim poslom.

To nikako ne znači da one mogu da rade kako hoće, jer ih strogi propisi obavezuju na određene usluge pod određenim cenama. Ostatak reguliše konkurencija na tržištu.

Sada bi vlada umesto dosadašnjeg procentualnog plaćanja (7,9 odsto od prihoda) uvela svojevrsnu glavarinu: poslodavac bi plaćao 150 evra po radniku bez obzira na visinu njegove plate.

I sada dolazi kvaka: ovakvim regulisanjem su povlašćeni oni što više zarađuju. Da bi rasteretila radnike sa manjim zaradama, nemačka vlada mora da subvencioniše njihove izdatke, jer je gornja granica izdvajanja za zdravstveno osiguranje i dalje 7,9 odsto od prihoda.

Ovakve subvencije će državnu kasu da koštaju između deset i dvadeset milijardi evra. Godišnje, podrazumeva se.

Kada je vlada u Berlinu shvatila u šta se upušta reformom zdravstva, odlučila je da uradi ono što sve vlade čine kada žele da dobiju malo na vremenu: poverila je izradu završnog predloga zakona ekspertskoj komisiji koju još nije imenovala.

Uz to su mišljenja o ovom pitanju u samoj vladajućoj koaliciji još više podeljena nego kada je po sredi poreska reforma. CSU koja obično, ali ne i obavezno, uvek ima isto gledište kao i CDU, ovog puta ide sama i smatra da bi najbolje bilo da se ni u zdravstvu, kao ni u fiskusu, ništa ne menja. FDP traži radikalnu i hitnu reformu, a CDU je, kao često do sada, bez određenog mišljenja.

Opozicija, naravno, jedva čeka da na ovom projektu napadne vladinu "nesocijalnu" politiku, kako smatra SPD. Tako je pod velikim znakom pitanja da li će ovaj mamut-projekat, koji je zacementiran koalicionim ugovorom, uopšte početi da se realizuje za vladavine sadašnje koalicije. Već danas mnogi insajderi u Berlinu upozoravaju da bi radikalna zdravstvena reforma za CDU lako mogla da postane ono što je radikalna socijalna reforma bila svojevremeno za SPD: početak njenog kraja kao narodne partije.

A to Merkelova i njeni saradnici, sigurno - ne žele.

 

 

 

Povlašćene mačke

 

Jedan od bisera nemačkog komplikovanog poreskog sistema jeste i to što je PDV na hranu za mačke sedam odsto, dok je hrana za bebe oporezovana sa 19 odsto. Ove nelogičnosti vlada želi da otkloni kroz jednu radnu grupu koja tek treba da bude formirana. Nasuprot tome, prenoćišta su brzo uspela da dobiju sniženje poreza sa 19 na sedam odsto, jer je slično učinjeno u 21 od 27 zemalja članica EU. Nemačka se sve više okreće turizmu koristeći svoj idealan položaj u srcu Evrope.

 

  

  

Manje ideologije

 

Kada je 1998. crveno-zelena koalicija preuzela vlast, našla se pred sličnim problemom kao i današnja vlast. Ni SPD ni Zeleni u početku nisu hteli da odustanu od svojih predizbornih obećanja i ideoloških postulata. Onda su Gerhard Šreder i Joška Fišer shvatili da moraju da budu pragmatičniji - narod ionako ne očekuje od političara da do kraja ispune svoja obećanja. Više fleksibilnosti, a manje ideologije - bio je recept uspeha svih prethodnih nemačkih vlada.