(H)umorna priča

 

Moje i Petrovo putovanje na Frušku goru

 

Pošto kafa, ministre?

 

A što se ministara tiče, moj omiljeni ministar Tomica, naravno posle Dinkića, reče kako je sve pare koje nisu opravdane u knjigovodstvu spiskao na kafu i kiselu vodu, na nekom službenom sastanku. I sada on treba da plati kaznu zato što je kafe naručio o mom trošku.

 

Piše Nebojša (čita onaj ko o mom trošku ne pije kafu)

 

Svaki put kada počnem da pišem novi tekst, moram dobro da se zamislim šta je to što se događalo proteklih petnaestak dana. Šta je ono čime treba početi ovu kolumnu?

Možda neki neće razumeti, pogotovo oni mlađi, zašto počinjem ovako.

Ušao Lala u voz i krenuo da traži mesto u nekom kupeu. Voz poluprazan. Mesta koliko hoćeš. Lala otvara vrata kupea i pita: "Ima l' ko od vas unuke?". Tišina, svi se zgledaju. Ne razumeju. Lala otvori vrata sledećeg kupea i... isto pitanje. Javi se jedan čičica u ćošku: "Imam ja!" Lala uđe u kupe i reče: "E, ja ću pored tebe - da imamo o čemu da divanimo".

Tako sam i ja shvatio da je najvažniji događaj ovih dana bio to što sam kroz zaostale nanose snega sa svojim petogodišnjim unukom Petrom uspeo da se posle gotovo tri meseca probijem do vikendice na Fruškoj gori. Ej, planina je to!

Počela je nova sezona boravka u prirodi. Trčeći po kosinama, bacajući sneg i spuštajući se na toboganu, proveo je lepo popodne. Umorio se. Vreme je bilo za povratak. Naravno, istim putem. Klizajući se, Petar je ponovo hrabro zagazio u smet i sneg koji mu je nalivao vodu u čizme. Išli smo kao partizani preko Igmana u koloni po jedan: Petar, baba i ja.

Iza sebe smo ostavili badem koji samo što ne istera svoje crvene cvetove. Trava se zeleni, gotovo da je spremna za košenje. Krtičnjaci na sve strane. I gomile snega kao brda, kako ih je snažna košava koja ovde neprekidno duva napravila.

Dok vi ovo budete čitali, sneg će i u useku kroz koji smo se probijali ka vikendici biti sećanje. Novi ćemo čekati u oktobru ili novembru.

Imam, osim Petra, još četiri manja razloga - Saru, Dijanu, Andriju i Natašu - da izađemo bar svakog vikenda u prirodu. Dosta je grada, zamandaljenih stanova i zatvorenih prozora. Idemo na svež vazduh, na Frušku goru. A i planina je to - odande se sve bolje vidi.

Pričam sa mojim drugarom Duletom koja je najbolja poza za seks u ovim matorim godinama. On kaže dole, ne moraš ništa da radiš. Ja kažem odgore, jer sada može da ti pomogne samo zemljina gravitacija ili sila teže.

Neki su nam se stvarno već popeli odgore. Popeli su nam se na glavu, pa pritiskaju li pritiskaju, kao da je seks u pitanju. Ili nas cede kao suvu drenovinu, da vide koliko možemo izdržati. Hvala vam na ovoj (ako je to ona) demokratiji. Nikada više osionosti, bezobrazluka, lopovluka, neznanja, laganja, pretnji (ako izuzmemo Zorana Živkovića i Čedu Jovanovića)... nije bilo u ljudima koji su do sada vladali, koliko se skupilo u ovoj sadašnjoj družini.

Rešili su da nas disciplinuju i rasture ovo malo nadgrobnih spomenika što je od nas ostalo.

Pitao sam se zašto gotovo svi stanovi na prvom spratu imaju rešetke na balkonima i prozorima. "Zbog lopova i kriminalaca", reče Dule, i dodade: "U ovoj zemlji pošten svet sedi iza rešetaka, a kriminalci se slobodno šetaju ulicom". Naravno i merkaju prozor ili balkon bez rešetaka.

U nedelju veče nisam imao nekog ozbiljnijeg posla, pa sam se prihvatio daljinskog upravljača. A zna se: kada ja tu stvar uzmem u svoje ruke, onda svi beže iz sobe, jer kad smo daljinski i ja u društvu onda nema demokratije. Postajem apsolutista. To sam naučio u poslednjih nekoliko godina od ove vlasti.

Davno nisam gledao gluplju emisiju na televiziji od one Utisak nedelje u kojoj su gostovali novinarka Gordana Suša, neki sociolog i već znana Verica Barać. Toliko sam se osećao imbecilno kao da sam se dva sata gledao u ogledalu. Naravno, samo imbecili i mogu da stoje dva sata pred ogledalom i da se gledaju.

Tema emisije: zašto se toliko medijske buke diglo oko podnetih prekršajnih prijava protiv ministara, koji su kao nešto arčili naše pare iz budžeta. Hvala Verici, koja takođe prima pare iz tog budžeta, što savetuje iste te ministre ili Vladu kako da se bore protiv korupcije i bog te pita čega. Znajući da je službenik Vlade, a ne predsednika, Verica je pokušavala da kaže nešto i o sukobu interesa dva predsednika - predsednika ove države i predsednika ovdašnje vladajuće DS partije. A onda je voditeljka, uporno je prekidajući, pokušala da joj objasni da tu nema sukoba interesa, jer samo je jedna carska glava u Republici Srbiji. Valja tu pamet i mudrost sede glave poslušati.

Mnogo je lepo kad voliš svoju partiju i njenog predsednika. Isto kao što smo mi onomad voleli našu Komunističku partiju i doživotnog nam predsednika.

Nećemo valjda opet biti iste sreće.

A što se ministara tiče, moj omiljeni ministar Tomica, naravno posle Dinkića, reče kako je sve pare koje nisu opravdane u knjigovodstvu spiskao na kafu i kiselu vodu, na nekom službenom sastanku. I sada on treba da plati kaznu zato što je kafe naručio o mom trošku. Neka pitaju narod, tj. mene. "Ne treba da platiš, Tomice" (a što njemu stalno tepaju Tomica, pa zna se kako se zove čak i onaj u Selo gori - Toma ili kako mama reče Tomas), kako kada ti ljudi dođu u kuću, a ti ni kafom da ih počastiš - ne može to tako, nije lepo.

Na isti štos se vade i ostali ministri.

Reče jedna gledateljka u istoj emisiji da nešto nije u redu sa tim prijavama kad su zaobiđeni Ilić i brat mu po fotelji Mrkonjić. Naravno, kako je umno zaključila jedna od novinarki u studiju, ne jure oni njih za ono što je bilo, već da se ne bi dogodilo.

I tako - dok pas laje, karavani prolaze.

Smešni su ovi za borbu protiv kriminala i korupcije. Istraživati trošenje para iz budžeta isto je kao od prosjaka tražiti pare na zajam. Šta možeš iz prazne kase uzeti? Ništa!

Neke stvari ostaju u sferi nagađanja. Teško ih je dokazati. Za sada su stradali samo doktori, a svi ostali zvani gospodin 10 odsto i oni koji primenjuju formulu IMT su van domašaja. Izvesno vreme se bave politikom i onda, ako nisu nezajažljivi, povlače se u ilegalu gde uživaju i troše svojih 10 odsto.

Naravno, najrasprostranjenija formula I(ma l')M(ene)T(u) i dalje je van pogleda javnosti. Tu revizori a ni finansijska inspekcija ne zalaze.

Fala bogu da su doneli novi zakon o gradnji. Donedavno se nešto i gradilo, a sada su uspeli da novim propisima i ono jedino što je u ovoj zemlji funkcionisalo - unište. Dobro je. Mislio sam da nam nema nade, da je sve uništeno. Ali nije, ima tu još štošta da se poradi i koja kinta otme od naroda. Onda su na redu čupanje brkova i kožni mantili. Ovi, u stvari, zapravo nisu još ni krenuli.

Zato: ne maltretirajte ministre kiselom vodom. Proverite vi, ako smete i znate, gde, kakvu i s kim ministri piju onu drugu kafu posle sastanaka. E, ta nam je kafa skupa!

Žali se jedan ministar prijatelju: "Imam platu 1.500 evra. Struja, grejanje, prevoz, telefon - odnesu mi pola. Hrana košta još hiljadu. Deca uče jezike - još 100. Stariji sin se školuje u Engleskoj i to košta četiri hiljade. Znaš li koliko košta održavanje tri stana, vikendice i dva automobila?! Sitni troškovi, letovanje, odnesu još 10.000"... "Stani, čoveče, kako to sve sa 1.500 evra?". "Jebem ga, otkud znam!"

 

 

 

Samo je jedna carska glava u Republici Srbiji. Valja tu pamet i mudrost sede glave poslušati.

 

 

Neki su nam se stvarno već popeli odgore. Popeli su nam se na glavu, pa pritiskaju li pritiskaju, kao da je seks u pitanju. Ili nas cede kao suvu drenovinu, da vide koliko možemo izdržati.