Druga strana
Poklon američkih prijatelja
Posledice banditske
privatizacije u Srbiji vidljive su na svakom koraku. Mnogi prijatelji sadašnjih
vlastelina, zahvaljujući "modelu demokratskog preporoda" opustošili
su Srbiju, ojadili radništvo i u crno zavili čitave gradove. Pustoš koju pravi
odlazak US Steell-a iz Smedereva doći će glave i samom režimu, a ne samo
njegovim "planiranim žrtvama"
Nikola Vlahović
Građani Smedereva su
28. januara 2012. godine na svojoj koži osetili posledice divljačke
privatizacije, prema konceptu koji je na Srbiji primenila isto tako divlja,
liberalno-kapitalistička diktatura lažnih demokrata. Tog dana je američka
kompanija US Steell napustila ovaj privredni gigant, koji je kupila za
male pare - kao što običan svet kupuje trećerazrednu robu na kineskim pijacama.
Građani ostatka Srbije tek će osetiti šta znači prestanak rada giganta koji je
proizvodio 14 odsto ukupnog izvoza ove države.
Amerikanci odlaze,
"čuli smo preko televizije", govorilo se u Smederevu tog dana.
Istina, ovu nekada moćnu železaru napustili su oni koji su je iskoristili kao
jeftinu kurvu i prodali je Vladi Srbije kao belo roblje za jedan jedini dolar!
Naravno, ovaj
sumanuti režim prihvatio je i dugovanja US Steell-a, prihvatio je i da
"rešava socijalni program", prihvatio je "da pronađe
rešenje"...
Laž veliku do
nebesa, ponovo su horski izgovarali svi, počev od Mirka Cvetkovića pa do
režimskih medija koji su skoro veselo stavljali naslove: "Srbija ponovo
vlasnik smederevske železare" i slično.
I režimski
gradonačelnik Smedereva, Predrag Umićević, hitno se našao u udarnoj
informativnoj emisiji režimske B 92 televizije tvrdeći da će "tek sad biti
posla" i da je situacija dobra, da će ona planirana rafinerija holandske
kompanije "Komiko oil", koja treba da unakazi Smederevo i
dunavsku obalu, biti izgrađena po svaku cenu. "Komiko oil" je,
u stvari, firma američke vojske (reč je montažnoj rafineriji sa najnižim
stepenom ekološke zaštite, koja je planirana za demontažu čim očerupa šta ima u
Smederevu).
Uprkos tome što i neki članovi njegove stranke
i celo gradsko veće Smedereva uporno glasaju protiv. Eto, razmišlja Umićević,
ako ne bude železare, biće rafinerije! Ako ne bude Amerikanaca biće Holanđana,
a to je skoro isto! Čudno kako lažnim prorocima i misionarima demokratske
provinijencije nije palo na pamet da likvidiraju Ministarstvo poljoprivrede!
Ono ionako ne služi ničemu!
Zašto bi Smederevo,
koje je zbog podneblja bogomdano za vinogradarstvo, postalo evropska regija
kvalitetnih vina?! Demokrate, ili kako se već zovu, nastavljaju onu čuvenu
Titovu nagluvost, kad su mu rekli da u Smederevu raste grožđe, a on reče
"gvožđe", i ostade tako do današnjih dana. Umesto vinograda, nikla je
železara. Trajala je i valjala je, uprkos svemu, sve dok je američkom US
Steell-u nije prodao glavni operativac najsurovije privatizacije u Istočnoj
Evropi, Aleksandar Vlahović. Kao da je već bila njihova pa im je samo
naplatio minimalne troškove!
Taj
"posao" nikada nije istražen kako valja niti je velika šteta koja je
državi naneta tom prilikom postala zanimanje srpskog pravosuđa. Ono se,
naravno, ne bavi "transakcijom" na kojoj je "američki
prijatelj" zaradio svoj neočekivano dobar profit. Naime, samo od stečajne
mase US Steell-u je ostalo 21,3 miliona dolara! Sva sredstva su ostala
okamaćena u bankama.
U međuvremenu su
prodavali i zavisne firme. Višemilionska potraživanja koja je smederevska
železara imala prema rudarskom kompleksu Trepča, na Kosovu i Metohiji, lako su
rešena zbog odlične saradnje američke kompanije u Srbiji i američke okupacione
vlasti na Kosovu.
U američko
zarobljavanje smederevske železare bio je, kao lobista nekih nemačkih i
austrijskih banaka, umešan čak i pokojni nemački ambasador u Srbiji Andreas
Cobel, koji je podigao svoj nejaki glas u nameri da zaštiti "interese
poverilaca" nekadašnjeg Sartida. Ali, u tom čerupanju, sve je
završeno u korist američke kompanije, a na štetu Srbije i svih drugih koji su
očekivali da se "očešu" od prodaje ovog giganta.
Amerikanci su napustili
Smederevo. Ne treba im više. Bio je to pravi "blitz krieg" u
kome je kroz "projekat
decenije" US Steell-a precizno, hirurški, obavljeno sve što se od
njega očekivalo. Između ostalog, obavljeno je i pretapanje kompletnog teškog i
lakog naoružanja nekadašnje Vojske Jugoslavije, danas Vojske Srbije. Dok je
"topljenje" srpskog naoružanja trajalo, dotle je i radila barem jedna
od visokih peći.
Trenutak u kome
odlazi ova američka kompanija (koja je simbol američkog imperijalizma i njene
ukupne moći), ne može biti gori za odlazeću vlast u Srbiji. Naravno, i to nije
slučajno. Lokalni kmetovi nisu uradili posao kako treba. Ruski projekat
"Južni tok", uprkos svemu, proći će kroz Srbiju. Na tom putu, ili
pored njega, Amerikanci su hteli da imaju makar jedan od svojih privrednih
giganata, kako bi im interesi bili zadovoljeni. Za tu rabotu, idealan je pojas
Podunavlja, kao stara linija razgraničenja između starih evropskih imperija i
Srbije. Ako ovaj pogled na savremeni srpski feudalizam izgleda isuviše maštovito,
realnost na terenu govori drugačije.
Ostalo je da
vlastodršci okupljeni oko Tadićevog kabineta smisle novu laž. To ne bi trebalo
da bude problem i ne bi im bio prvi put. Vlada Srbije i sve državne institucije
do te mere su ogrezli u bolest svakodnevnih obmana javnosti, da mnogi od njih
istinski veruju u ono što pričaju.
Eto, nije prošlo ni
48 sati otkako je narod u Smederevu "preko televizije" saznao da je
većina njih ostala bez posla jer ih je US Steell napustio, i odmah je iz
one nevešto zamaskirane stranke koja se odrekla svoga imena, stigla ponuda da
"pronađu rešenje". A "rešenje" je Mlađan Dinkić,
koji govori kroz trbuh Verice Kalanović, njemu odane gospođe koja ima
gadan porok: priča ono što on misli.
Taj isti megaloman i
ludaci koji su javno rekli da "varaju narod kako bi predsednik Tadić dobio
izbore", koji su bili spremni da kažu kako će iz Kragujevca izaći 300.000
vozila, koji svake godine bezočno lažu o milijardama direktnih stranih
investicija, koji su ojadili narod kad god im se pružila prilika, koji su
nesmenjiva "finansijska vlast", koji se sprdaju sa ministarskim
funkcijama, koji nekontrolisano vladaju fondovima (ili se šale da ih sami
kontrolišu), dakle, takvi fanatični ljubitelji vlasti i moći hoće danas da
"nađu rešenje" za smederevsku železaru. Smešno da nije tragično.
Nema kraja
banditskim inicijativama srpskih vlastodržaca. Ali, ima načina da se birači
zauvek oproste od njih, uprkos neizvesnoj alternativi. Srbija jednostavno mora
da se obračuna sa sadašnjom birokratsko-političko-medijskom falangom koja je
duboko zagazila u još neviđeni model totalitarizma. Zbog toga da jednom zauvek
nastane preokret "sa gvožđa na grožđe" kako bi naredne generacije
mogle da žive kao ljudi a ne kao robovi raznih globalnih interesa.