Postdemokratija
Neshvaćeni aspekti Đinđićeve politike
Zoran Đinđić je bio
vanserijski političar, jedini je imao svoju političku filozofiju, a opet
bio pragmatičniji od svih političkih praktikanata. Imao je strategiju ali se
više služio taktikom, smatrajući da je i to dovoljno za date uslove. Toliko se
osećao superiorno u politici da je sebi dozvolio da se poigrava sa njenim
pisanim i nepisanim pravilima, pri čemu je potpuno relativizovao sistem i svaku
odgovornost, konstatuje Tabloidov kolumnista Mile Isakov dugogodišnji novinar,
bivši potpredsednik Đinđićeve vlade, a potom ambasador Srbije u Izraelu
Piše Mile Isakov
Nema sumnje da Zoran Đinđić ima velike
zasluge za demokratske promene u Srbiji, ali se pri odavanju počasti zbog
njegove tragične smrti preteruje do te mere da to ometa bolje razumevanje
političkih procesa kroz koje ova zemlja prolazi, pa i njegove uloge u svemu
tome.
Deset godina od tragične smrti Đinđića
dovoljna je istorijska distance da se i kritički može progovoriti o njegovom
liku i delu. Najpre valja razjasniti osnovnu zabludu koju tvorci i raspršivači
mita o Đinđiću, uzimaju kao krunski dokaz njegove veličine, a to je zaista impozantna
povorka građana prilikom njegove sahrane, mada je bio prilično nepopularan za
života. Prema njihovom tumačenju, građani su, kako to obično biva, shvatili
koliko on vredi tek kad su ga izgubili.
Ta tvrdnja, međutim, ima jednu ozbiljnu falinku,
jer je prosto nemoguće da se tako nešto dogodi preko noći, a to je bilo
bukvalno odmah sutradan posle njegovog mučkog ubistva. Pre će biti da je u
pitanju bio protest i prkos građana, tako da svaka zloupotreba tog čina izaziva
zabune i kontraefekte.
Nije Đinđić osnovao DOS, nego Vuk
Drašković na sastanku kojem Đinđić nije ni prisustvovao. Nije on pobedio
Miloševića, nego Koštunica, koji je imao poseban izborni štab i svoju
samostalnu kampanju. Zoran Đinđić je bio šef izbornog štaba DOS-a, koji je
ubedljivo pobedio na opštim izborima, pošto je režimu već bila slomljena kičma
rušenjem Miloševića. Posle izbora bio je i premijer prve demokratske vlade,
koja je radila dosta toga sasvim suprotno onome što je DOS bio upisao u svoj
program i takozvani ugovor sa narodom. Bilo je tu svega, i dobro započetog i
sasvim nakaradno, od uspešnih do krajnje sumnjivih privatizacija, od
falsifikovanja glasanja u Skupštini u aferama Solun i Bodrum, do zakona koji se
nisu sprovodili, o lustraciji, o restituciji ili o ekstraprofitu.
Zoran Đinđić nesumnjivo ima značajne
zasluge za sve dobro, ali i loše što je rađeno u tranziciji i što nas je kao
posledica toga snašlo poslednje decenije, naročito za pogrešno tumačenja
njegove političke doktrine od strane njegovih nedoraslih naslednika.
Nije kriv za sve, ali je odgovoran, jer
sam je birao kadrove koji nisu bili u stanju da to na pravi način razumeju i
primene. On je svoju stranku tretirao kao firmu, a njene članove kao trgovačke
putnike koji imaju zadatak da lepo upakovan proizvod hvale i prodaju, ne
lupajući mnogo glavu time šta je unutra. Kada je iznenada otišao, pa nije
ostavio uputstvo za upotrebu, oni su nastavili da prodaju isti paket, ni ne
znajući šta je sve unutra.
Ako postoji opšta saglasje o Đinđićevoj
politici, onda je to njeno podjednako nerazumevanje od svih aktera na
političkoj sceni i svih njenih tumača.
I onih koji su navodno za i onih navodno
protiv. Osnovna karakteristika te politike, po mom uverenju, je njena neiskrenost
i nedoslednost, što je čini i neuhvatljivom za klasičnu političku analizu. Nesumnjiva
intelektualna superiornost, erudicija i politička veština dr Zorana Đinđića,
omogućile su mu da takva, da kažem, fleksibilnost, bude predstavljena i percipirana
kao višeznačna slojevitost, a dovitljivost kao vizionarstvo. Nisu Tadićevi telali
sasvim napamet i za tzv istorijsko pomirenje sa SPS-om, tvrdili da je učinjeno
u Đinđićevom maniru, aludirajući na njegove tajne pregovore sa
Miloševićem.
Zahvaljujući svojoj pameti i obrazovanju,
Đinđić je izgradio svoju političku filozofiju, što ga je izdvojilo u sferu nedostupnu
većini političara, pa i analitičara, kojima, iz rešpekta i strahopoštovanja
prema nepoznatom i nedokučivom, nije preostalo ništa drugo nego da ga glorifikuju
ili ruže. Đinđićeva politika je bila dvosmislena koliko i višedimenzionalana,
pa je opirući se jednoznačnim tumačenjima, svakome omogućavala da u njoj
prepoznaje ono što mu odgovara. Njen pragmatizam je često bio u nesaglasju sa
njenim principima.
Najbanalniji i stoga najočigledniji primer
je formalno proglašavanje DS za socijaldemokratsku partiju radi ulaska u
socijalističku internacionalu, čije su članice u tom trenutku vladala
većinom najrazvijenijih evropskih zemalja, i istovremeno uvođenje veronauke u
srpske škole. Pošto ni jedno ni drugo nije bilo iskreno, nego isključivo pragmatično
prilagođavanje onome što je bilo profitabilno u Evropi, odnosno Srbiji,
besmisleno je upuštati se u raspravu da li su te dve stvari uopšte spojive u
ideologiji jedne partije. On nije bio vernik ni religije, ni
socijaldemokratije, pa mu je to išlo zajedno, jer podjednako beznačajno.
Njegova jedina vera bio je uspeh,
ideologije su za njega samo sredstvo da se do uspeha dođe i sve se mogu
koristiti, po potrebi. To se najbolje vidi iz njegove javne preporuke
političkoj konkurenciji: Kome je do morala, neka ide u crkvu! Naravno, nije on
bio tako naivan da veruje da je crkva neka visokomoralna institucija, niti da
se sme javno reći kako u politici nema morala. U ovom slučaju to je sasvim razložna
preporuka onima koji su za isprazno moralisanje da je tome mesto u crkvi, gde
se o tome mlati prazna slama vekovima, dok u politici tome nema mesta jer nema
vremena. On je bolje od drugih video da je Srbija u takvom stanju da joj jedino
hitna šok terapija može pomoći, te da je stoga svako ideološko i moralno čistunstvo
kontraproduktivno. Kao jedan od tih čistunaca koji su ga ometali i ja
danas to moram priznati, stim što i dalje mislim da ni u takvim prilikama ne
sme baš sve biti dozvoljeno.
Duboko svestan nekih životnih zakonitosti,
a neopterećen ideološkim i moralnim skrupulama, Đinđić je vladu poveo kao po Titovom
sloganu o ratu i miru, radeći kao da će večito vladati, a spremajući se za
opoziciju i ponovnu borbu za vlast, kao da će sutra biti smenjen. Činio je sve
da njegova vlada bude uspešna, pa stoga nije bio gadljiv ni na prečice i
krivine, ali je pri tom vodio računa i o tome da se on i njegova stranka
obezbede, kako bi spremno dočekali pad i novi početak. Dok su se drugi uljuljkivali
na lovorikama pobede, sigurni u masovnu, dotad neviđenu podršku građana od
preko 70%, on je znao da će se ta podrška neminovno istopiti, jer nova
vlast prosto nije u stanju da isporuči sve što je obećala i ispuni prenaduvana
očekivanja. Znao je da će izgubiti vlast, makar najbolje i najpoštenije radili,
pa kad je već tako onda treba da iskoriste priliku i da se finansijski obezbede
za period posle vlasti i novi juriš na izbore koji će sve više da koštaju.
Dakle, Đinđićeva doktrina, kao premijera i
stranačkog lidera, bila je da treba da se radi danonoćno, svi najbolje što
umeju, da se žrtvuju za budućnost Srbije, ali da misle i na sebe, da se
materijalno obezbede kako nikad više ne bi zavisili od pomoći spolja ili od tajkuna
i prljavog kapitala.
U tom trenutku, za to nije bilo potrebno kršiti
zakone, jer su bili prepuni rupa. Kao i vlada što je morala da se dovija i
njeni članovi su mogli da se "pametno" snađu u haosu koji su zatekli,
kako bi se kasnije u vlast mogli vratiti kao dobro situirani, nezavisni
pojedinci i partije, koji neće morati da primaju mito, otimaju i kradu. Prilike
su bile takve, institucije neizgrađene a ljudi u njima dezorijentisani i
nesigurni, još su na snazi bili neki stari i prevaziđeni zakoni, a novi u
suprotnosti sa starim Ustavom, pa su se svi mogli rastegljivo tumačiti. U
takvoj situaciji, kad realno postoji vakum u funkcionisanju pravne
države, to najbolje mogu iskoristiti oni koji su u poziciji da odlučuju i
utiču. Kako za državu, tako i za sebe.
Od svega toga, njegovi sledbenici,
politički nedorasle i moralno neizgrađene ličnosti, dobro su razumeli samo onaj
drugi deo strategije i počeli najpre da kraduckaju, malo za partiju, malo za
sebe, a onda kada su se uverili da ih niko ne pita ni odakle, ni kako, ni
koliko, otvoreno i da pljačkaju državu. Na svim nivoima, od vrha države,
do poslednje mesne zajednice, naročito preko javnih preduzeća i u saradnji sa
poslovnim ljudima kojima su nameštali poslove uzimajući za to sve veći
procenat. Tako smo došli do toga da gotovo nema političara koji nije bio upleten
u prljave rabote i konačno do pada te vlasti, najviše zbog toga što je sve
postalo toliko očigledno, da se smučilo čak i pristalicama.
Verovatno da Đinđić to nije tako
zamišljao, ali hteo on to ili ne, upravo on je bio rodonačelnik biznis
politike, on je stvorio uslove i kadrove koji su od politike napravili najunosniji
biznis, a od partija mafijaške familije.
Setimo se, on je bio prvi, a koliko znam i
jedini partijski lider koji je u stranku uveo mesto direktora i na njega
postavio jednog tajkuna sa jedinim zadatkom da nabavlja pare. Obrazloženje je
bilo da moderna partija mora da funkcioniše kao preduzeće. Međutim, kad je DS
došla na vlast, od toga je odustao, jer stranka je tada preuzela rukovođenje
najvećim i najbogatijim mogućim preduzećem, državom. On je bio šef vlade koja
je odbila da se u zakon o privatizaciji unese i obavezna provera porekla novca
kojim se kupuje državna imovina, čime je omogućena legalizacija nezakonito ili
u najmanju ruku neopravdano stečenog u vreme dok su država i građani propadali.
Njegova vlada je donela zakon o ekstraprofitu, pa odustala od njegove primene.
Ekstraprofiteri su na tome bez sumnje bili veoma zahvalni. Ili možda baš i
nisu, ako su za tu uslugu morali stalno da plaćaju u
kešu.