Druga
strana
Déja
vu
Za Tabloid piše Vlado Dragićević,
nekadašnji pomoćnik načelnika Resora državne bezbednosti Srbije u mandatu
Jovice Stanišića, i 12 godina načelnik Uprave za odnose sa stranim službama u BIA.
Bio je i član Saveta za nacionalnu bezbednost u Vladi premijera Zorana Đinđića.
Za Tabloid u ovom broju piše o ''mirisu'' demokratije u Ukrajini, čiji dolazak
je moguć i u Srbiji
Vlado Dragićević
Čemu
revolucija ako u njoj ne možeš ništa da zaradiš?
Na
ulicama Kijeva još uvek se oseća miris "demokratske revolucije", a
ljudi ne napuštaju Majdan u očekivanju da će biti nagrađeni.
Neki rekoše,
"desio se narod", opšti ustanak protiv brutalnog i korumpiranog režima
Viktora Janukoviča, drugi pak, oružani puč potpomognut i ohrabren od
strane Evropske unije i SAD. A dovoljno je samo pogledati ko su novi lideri
"revolucije", pa videti kakve su im namere.
Novi
predsednik Ukrajine, izvesni Oleksandr Turčinov, već na prvi pogled ne
uliva poverenje. Čim ga je Rada (ukrajinski Parlament) izabrala za predsednika,
odmah je otrčao da se vidi sa ambasadorom SAD u Ukrajini, kako bi razmenio mišljenje
o novonastaloj situaciji.
Déjŕ
vu
Već
sve ovo je davno viđeno u takozvanom Arapskom proleću, raznobojnim revolucijama
i dešavanjma naroda. Zapad novim vladarima u Kijevu obećava velike sume novca,
koje, za divno čudo, ranije nije imao kada je pokušao da Ukrajinu uvuče u
okrilje EU. Na to momci iz Rade izjavljuju da im je, što je pre moguće,
potrebno 35 milijardi dolara, verovatno smatrajući da toliko i zaslužuju.
Nažalost, istina je potpuno drugačija. Zapad nije u stanju da sakupi toliko
novca i da ga, u ovom trenutku, pošalje ukrajinskim liderima. A ako bi nešto
novca i došlo, za to bi se tražile pozamašne koncesije. I eto nevolje. A 15
milijardi dolara koje je Ruska federacija već bila ponudila, iznenada su
postale propala prilika, uz najavu nove mogućnosti da cena ruskog gasa na
svetskoj berzi počne da raste.
Ni
poseta državnog sekretara SAD, Džona Kerija, Ukrajini i njegov razgovor
sa novim licima u Kijevu, od kojih su četvorica neo-nacisti, a ostali tajkuni,
nije donela značajnije olakšanje. Iako im je doneo obećanje za jednu milijardu
dolara pomoći, Ker time nije obradovao novu vlast koja je očekivala više,
verovatno smatrajući da je to i zaslužila svojim učešćem u pobedničkoj
revoluciji. Ali, kako Anton Gorjunov slikovito kaže u jednom od svojih izveštaja
iz Kijeva, za tu sumu novca, živa legenda Julija Timošenko, ne bi ujutro
ni skočila iz kreveta.
Vašington
je pripremio i rigorozan ekonomski plan štednje, kojim bi se, između ostalog,
penzije sa 160 dolara smanjile na 80, kako bi se zapadne banke isplatile za
pozajmljeni novac, a na štetu siromašnih Ukrajinaca. Grčki scenario je ponovo
na delu.
Déjŕ
vu.
Naivni
demonstranti koji su poverovali da će pridruživanjem Evropskoj uniji ostvariti
bolji život, moraju se, do aprila meseca, odreći polovine svojih penzija! Ali,
to je samo početak. Zlatom popločane ulice koje su im obećavale nevladine
organizacije, ostale su samo puki san. Jedanaest milijardi evra koje EU nudi
Kijevu nisu pomoć. To je zajam. Šta više, on se daje uz mnoga druga ograničenja,
uključujući i potpis Kijeva na rigorozan plan MMF-a.
Ovaj
plan će skresati socijalna davanja, fondove za školstvo, otpustiti radnike u
javnom sektoru, devalvirati nacionalnu monetu, povećavajući cene uvozne robe (uključujući
i ruski gas) i omogućiti da ukrajinska bogatstva preuzmu zapadne korporacije.
U
jednom delu Ukrajine ovakav plan je uspeo. Međutim, to se, izgleda, neće
dogoditi sa Krimom. Ova oblast se definitivno izdvaja iz Ukrajine, a Zapadu ne
ostaje ništa drugo no da preti sankcijama. U upozorenjima i pretnjama da Rusiji
ne padne na pamet da u Ukrajinu šalje svoje trupe prednjače SAD i Britanija,
odnosno savetnik za nacionalnu bezbednost Bele Kuće, Suzan Rajs i
britanski ministar spoljnih poslova, Vilijam Hejg.
Tako
su dve zemlje koje su započele rat u Iraku, a za koji još uvek niko nije proglašen
odgovornim, u Avganistanu, izvršile invaziju na Libiju, pokušale da svrgnu režim
u Siriji i bombardovale SR Jugoslaviju pod izgovorom da žele spasiti kosovske Arnaute
od srpske agresije, našle za shodno da, zajedno sa junošama majdanske
revolucije, pričaju o opasnosti ruske vojne sile.
Uz
to, svetlo dana je ugledao i snimak telefonskog razgovora između neizbežne
Ketrin Ešton i ministra spoljnih poslova Estonije, Urmasa Paete, u kome
je ovaj obaveštava da postoje sve jači i neoborivi dokazi da snajperiste na Majdanu
nije angažovao Janukovič, već neko iz opozicione koalicije, a ona, u orgazmičnom
zaprepašćenju kaže "Oh, my God!"
Déjŕ
vu
Niko
ne spori činjenicu da je Janukovič korumpiran, niti da se protesti mogu nazvati
mirnim, jer su tako i počeli. Ali, kada neko krene da baca na hiljade molotovljevih
koktela i da se to radi organizovano, onda se logično nameće zaključak da je to
nečiji već viđen plan. Tačnije, deo sveobuhvatne mreže u kojoj glavne konce povlače
takozvane nevladine organizacije. One imaju snažne veze na najvišim
nivoima u humanitarnim organizacijama, a i u redovima neo-fašističkih
grupacija, koje za njih obavljaju prljave poslove. To je sistem rada CIA sprovođen
u Južnoj Americi, Africi, pa stoga ne bi bilo iznenađujuce da se isti recept
primenjuje i u Ukrajini.
Déjŕ
vu.
Nakon
prvobitnih poteza Zapada u Kijevu, Rusija je odgovorila na Krimu. Kao u partiji
šaha. Ruska federacija pokazuje da bez njenog medijatorstva ne može biti
garancija za jedinstvo Ukrajine. Putinovu strategiju prema Ukrajini i većini
republika bivšeg Sovjetskog saveza karakteriše ne toliko direktan uticaj, ne želja
za upravljanjem, već takozvana negativna kontrola. Sprečiti nekoga da učini
nešto što Rusija ne želi. Ukrajina može biti liberalna i demokratska onoliko
koliko ona to želi, ali sama zamisao da se integriše u Evropsku uniju, za
Rusiju je čista provokacija i samim tim štetna po ruske nacionalne interese.
Predložene
ekonomske sankcije od strane Zapada mogu pogoditi samo slabe ekonomije na
periferiji evrozone.
Između
Rusije i Nemačke postoji snažna veza kada je u pitanju izvoz gasa, a Rusiji je
potreban novac da bi stabilizovala svoj budžet. SAD su zainteresovane da
Ukrajina bude iritirajući faktor prema Ruskoj federaciji, ali će izbegavati
preduzimanje nekakvih značajnijih akcija. Geopolitička realnost govori da ne postoji zemlja
koja je zainteresovanija za Ukrajinu od Rusije, niti zemlja koja ima većih mogućnosti
da kreira ukrajinsku sudbinu. Stoga, bilo kakve sankcije nemaju budućnost, a
kao svojevrsnu ironiju predstavlja izvršna naredba predsednika SAD, Baraka
Huseina Obame, kojom se suspenduju prava ulaska u SAD svima onima koji "podrivaju"
ukrajinsku "demokratiju".
Šta
viŠe reci? Déjŕ vu.