Natrag
Feljton
Svrgavanje poslednjeg Obrenovića 1903. godine: "Crna ruka", zaverenici, uzroci i posledice prevrata (2)
Kralj osudio, komunisti rehabilitovali
Srbija ume da trpi, dok trpi. Ali, zna i da ustane kad joj prekipi, i to onda kad se niko ne nada. Pomisao na duh srpskih oficira-zaverenika, sa početka prošlog veka, i danas uteruje strah u kosti malim, savremenim diktatorima i njihovim nečistim savestima. Stalna poniženja Srba u novom veku, svakako su razlog za podsećanje na majski prevrat 1903. godine. Taj događaj odredio je tok istorije na ovom delu Balkana za ceo jedan vek, a Srbiju doveo u sukob sa tadašnjim najvećim imperijama sveta. Oni koji su svoje vladare svrgavali i ubijali, bili su najglasniji u osudi likvidacije poslednjeg Obrenovića. Iz knjige istoričara Vase Kazimirovića (1921-1997), "Crna ruka, Ličnosti i događaji u Srbiji od prevrata 1903. do Solunskog procesa 1917. godine", Tabloid objavljuje najinteresantnija poglavlja. Da se ne zaboravi šta vladavina nasiljem može da izazove.
Vasa Kazimirović
U svemu ovome, kralju Milanu je u značajnoj meri pomogao ondašnji ministar prosvete, Andra Đorđević. On je doneo novi zakon o srednjim školama i njim prepolovio broj gimnazija u zemlji, tvrdeći "da je kasarna više učinila za pismenost u narodu nego škola". Za mnoge mlade ljude, usled svega ovoga, dalje školovanje u gimnazijama postalo je nemoguće, i oni su, pogotovu mladići iz siromašnijih porodica, masovno pohrlili u Vojnu akademiju. "Na taj način je Vojna akademija za neko vreme gutala sav inteligentni podmladak Srbije...".
Pred pitomcima Vojne akademije, kralj Milan se vrlo često pojavljivao, i magnetski delovao na njih - svojom uistinu lepom i privlačnom vojničkom figurom, svojom rečitošću, svojom oštroumnošću.
Tako, glavnom zaslugom kralja Milana, Vojna akademija je od 1898. godine prestala da bude škola samo za decu "viših slojeva". Ona je postala stecište mladića iz svih slojeva, odličnih moralnih i intelektualnih kvaliteta. Njih je kralj Milan čak i forsirao, videći u njima najbolji materijal za stvaranje posebne, oficirske, kaste u Srbiji, već kakva je postojala u Pruskoj.
U Narodnoj skupštini čulo se bezbroj puta posle prevrata, da je posledica politike kralja Milana prema oficirima bila ta da su se oni osilili preko svake mere i da su, nekažnjeno, često činili svakojake ispade. Njihov omiljeni "štos" je bio, da isteruju građane iz kafane... Mnogo puta se dešavalo i to, da oni "iz pakosti", ako im se ne potpiše menica, potegnu sablje iz korica...
Posebno, profesor Perić je smatrao, da Srbija ne može "voditi politiku velike države", ponašati se u spoljnoj politici kao velika sila, jer "ko hoće mnogo da obuhvati, taj ne može da stegne".
Jedan drugi profesor Univerziteta u Beogradu, Jovan Cvijić, nije se slagao sa Perićem. On je imao sasvim drukčiji stav prema vojsci, i u svemu je podržavao radikalsku "vojnu politiku". On je isticao da "Srbija mora da prekine svaku partijsku politiku i raspru, koja je ubistvena i užasna; ona mora stvoriti jaku vojsku. Srbija mora da postane vojnički logor".
Posle penzionisanja glavnih zaverenika na zahtev Engleske, a pod uslovima koji su oštro kritikovani u Narodnoj skupštini od strane poslanika opozicionih stranaka ("kao zloupotreba zakona o činovnicima" i kao "oštećenje državne kase") mladi zaverenici prosto su razmahnuli krilima. Sad više nisu bili upućeni na vođstvo zavere od 29. maja 1903. godine, i mogli su potpuno samostalno da odlučuju i šta će i kako će raditi. Po broju gledano, mladi zaverenici nisu bili neka snaga. Ali su zato bili monolitni. Po međusobnoj privrženosti oni su ličili na musketare - gde jedan tu i svi ostali. "Njih je zajednicom činila pre svega ideja za čije su se ostvarenje borili", kaže Milan Ž. Živanović.
U početku usredsređena pre svega na to da ojača svoj položaj u vojsci, osigura svoj privilegovani status u njoj, grupa je vremenom stala pokazivati sve veću težnju da vrši ulogu kontrolora ne samo u vojsci, nego i na dvoru i u celom društvu.
Zbog ovih svojih očevidnih težnji, grupa je stalno bila s nekim u sukobu i stalno je pretila preduzimanjem "poslednjih mera", izvršenjem jedne "nove revolucije", ako treba.
Ustav Crne ruke, pronađen u Solunu, potpisali su, kao članovi Vrhovne centralne uprave, Ilija Radivojević, Bogdan Radenković, Čedomir A. Popović, Velimir Vemić, Ljubomir S. Jovanović, Dragutin Dimitrijević-Apis, Vojislav Tankosić, Ilija M. Jovanović-Pčinjski, Milan Vasić i Milan Gr. Milovanović-Pilac.
Cilj organizacije bio je "ostvarenje narodnih ideala - ujedinjenja Srpstva". Njen član mogao je biti svaki Srbin, bez obzira na pol, veru, mesto rođenja, kao i svaki onaj koji bude iskreno služio ovoj ideji. Prema članu 2. Ustava, organizacija je pretpostavljala revolucionarnu borbu kulturnoj, stoga joj je "institucija apsolutno tajna za širi krug..."
U članu 4. je rečeno, da za "ispunjenje svog zadatka, organizacija prema karakteru svog bića, utiče na sve službene faktore u Srbiji kao Pijemontu i na sve društvene slojeve i celokupni društveni život u njoj", i da "sprovodi revolucionarnu organizaciju po svim teritorijama na kojima Srbi žive...".
Bogdan Radenković je bio onaj član vođstva koji je smatrao da Crna ruka, ako se s njom želi postići nešto značajnije, mora da bude masovna organizacija. On je bio za to da ona bude centar oko koga će se okupljati svi Srbi koji su voljni da rade na nacionalnim poslovima. Apis treba da je, pak, mislio, da Crna ruka treba da bude pre svega vojnička organizacija, organizacija oficira i komandni centar svih nacionalnih akcija. Ali se na kraju priklonio Radenkovićevom shvatanju, koje se u mnogome podudaralo sa shvatanjem Ljube Jovanovića-Čupe - da Crna ruka treba da postane jedan pokret, jedna politička partija, čak.
Homogeni radikali sa Pašićem i Protićem
Početak četničke akcije obznanio je veliki zbor, održan 17/30. avgusta 1903. godine pred spomenikom kneza Mihaila u Beogradu pod parolom - "Sloboda svima neoslobođenim Srbima sa Srbijom zajedno ili smrt i samoj Srbiji".
Ocenjujući četničku akciju, Ljuba Davidović je svojevremeno rekao, da svaka srpska glava koja padne u Makedoniji predstavlja "novu krvavu tapiju kojom se dokazuje pravo Srbije na Jug".
Za socijal-demokrate u Srbiji, učesnici u četničkim akcijama nisu bili patriote, već pre - razbojnici. Povodom bančenja jedne grupe četnika u Beogradu, po povratku iz Makedonije, "Radničke novine" su pisale, da je "bedni Beograd" postao opasan grad, da su komite - "guba, koja se mora iskoreniti svim sredstvima". Govorilo se u ovo vreme i to, da su navodno u Beogradu sagrađene mnoge kuće i otvorene trgovačke radnje od novca koji je odvajan za četničku akciju ili pak od novca koji su četničke vođe opljačkale u Makedoniji.
Pre nego što je srpska vojska prešla granicu kod Vranja i Prepolca, četnici su zaposeli ceo Kozjak, i podigli sva kozjačka sela u borbu protiv Turske. A kad je rat s Turskom započeo, četnici su uvek bili ispred vojske, jurišajući kao risovi na turske jedinice. Više vojvoda je pri tome ostavilo živote na bojnom polju: u Kozjaku, na primer, Jovan Grković-Gapon, kod Kumanova Doksim Mihailović iz Galičnika, pred Prilepom Spasa Garda.
Samo na osnovu ustava, ma kako on brižljivo bio analiziran, ne bi se bez daljeg moglo utvrditi čemu je Crna ruka uistinu stremila u unutrašnjoj politici. Ali kad se ima u vidu šta su crnorukci sve preduzimali (i pre nego što je Crna ruka bila formalno osnovana), nameće se kao zaključak, da je njen cilj bilo uspostavljanje jedne vrste vojne diktature. Ta diktatura imala je da bude prikrivena i trebalo je da bude sprovođena preko neke političke stranke, u kojoj bi crnorukci imali pretežan uticaj i mogli u stvari njom da upravljaju.
U ovom svetlu gledano, orijentacija Crne ruke na saradnju sa Samostalnom strankom, a i nekim drugim strankama, postaje lako razumljiva. Na drugoj strani, postaje lako razumljivo i njeno stupanje u pravi rat sa Radikalnom strankom, naročito od 30. avgusta 1912. godine, kada je obrazovana homogena radikalska vlada sa Nikolom Pašićem kao predsednikom i Stojanom Protićem kao ministrom unutrašnjih poslova.
Nije jednom kazano, da je Crna ruka "u pogledu shvatanja unutrašnjeg društvenog uređenja Srbije predstavljala krajnje reakcionarnu političku organizaciju", da je, reakcionarna na planu unutrašnje, imala reakcionarne poglede na spoljnu politiku...
"Nacional-šovinistički stavovi vidljivi su i iz njenog proglašavanja Hrvatske, Crne Gore, Makedonije i Dalmacije srpskim pokrajinama (član 7 Statuta Crne ruke). Ti stavovi bili su najočigledniji izraz velikosrpskog šovinizma".
U Narodnoj skupštini 1912. godine, na Crnu ruku je ukazano i kao na jednu od najvećih opasnosti po parlamentarizam u Srbiji. "Svima reakcionarima", rekao je socijal-demokrata Dragiša Lapčević, na primer, "...Bio je bauk konvenat Jakobinaca, ali svima prijateljima slobode mora biti bauk konvenat Crne ruke. Konvenat Jakobinaca i konvenat Crne ruke u jednom su slični: u jednoj surovoj doslednosti. Kao što su Jakobinci bili konsekventni republici, tako isto je Crna ruka konsekventno monarhistična; Jakobinci su bili konsekventni revolucionari, ljudi iz Crne ruke konsekventni reakcionari. Narodna skupština mora o tome voditi računa zbog toga, što je Crna ruka stavila u prvi red svojih prignuća uništavanje parlamentarizma, a zadržavanje kakve Narodne skupštine, onakve kakva je bila pod Vladanom i drugim vladama, koja bi bila ne senka narodnog parlamenta, već gorka ironija toga".
Godina u kojoj je osnovana Crna ruka, osma godina vladavine Petra Karađorđevića, bila je jedna od najtežih posle prevrata od 29. maja 1903. I to u mnogom pogledu, pa i u ekonomskom (mada je samo od 1908. pa do 1910. osnovano 266 novih preduzeća).
Prema onome što je izneseno u Narodnoj skupštini, veliki deo stanovništva grcao je u bedi i mučio je muku čak i sa odećom i obućom. U nekim krajevima i so je bila retkost, tako da su deca, kad su tražila od majke kakvu poslasticu, tražila - slanog hleba!
Sem o mirazu kraljevoj kćeri, i apanaži članovima kraljevskog doma, u poslednja dva meseca 1911. godine u Narodnoj skupštini vođene su vatrene rasprave i o surovom ponašanju policije prema građanima i, osobito, o zločinima koji su u mnogo slučajeva "nosili karakter političkih ubistava". Žrtve su bile uglavnom istaknute pristalice Nacionalne ili Napredne stranke, ali i pripadnici Samostalne stranke, kao što je bio slučaj sa predsednikom Gornjotopličke opštine Dragutinom Stojanovićem.
Da je do političkih ubistava dolazilo, to nije krila ni sama vlada. Ali po tvrđenjima njenih predstavnika, mnoga ubistva koja su okarakterisana kao takva, to uistinu nisu bila, već ubistva iz koristoljublja i iz drugih razloga. Prema podacima saopštenim u Narodnoj skupštini, za deset meseci u 1911. godini zabeležena su 233 ubistva...
"Štampana agitacija"
Zakrvavljenost među političkim partijama imala je, razumljivo, i te kakvog odraza na rad Narodne skupštine. Poslanički klubovi naličili su vrlo često na ratne logore... Oni su, kao i pojedini "nezavisni" poslanici, po svaku cenu hteli da njihovi zahtevi budu usvojeni - pa ma koliko oni bili nepravedni i neosnovani, sebični, ma koliko se njihovo ispunjenje kosilo sa opštim interesima, bilo protivno važećim zakonskim propisima. "Odbije li ministar takve želje i zahteve", rekao je 18. oktobra 1905. godine u Narodnoj skupštini Andra Đorđević, "onda on treba da očekuje kakvu god interpelaciju, kojom će ga oboriti sa položaja. Nakratko, i klub stranke vladine i pojedini poslanici gledaju često u ministru ne sekretara države, nego klubskog i stranačkog sekretara i izvršioca želja i prohteva njihovih. Sve su to neutešne pojave, sve su to mučni momenti koji štetno utiču na pravilnost i uspeh rada vladinog, na štetu opšteg interesa".
Kada je obema nogama zagazio u politiku, Skerlić se odmah predstavio kao potpuno samosvojna ličnost i to u toj meri da je jednostavno štrčao ne samo u Glavnom odboru Samostalne stranke nego i u celoj Narodnoj skupštini. Sa govornice Narodne skupštine on je mnoge ošinuo svojom kamdžijom, ukazujući u isti mah na gnojne čireve u državi. Zagrmeo je on i protiv birokratije, i protiv militarizma, i protiv žandara i poreznika ("pijavica narodnih"), ali i protiv bankara koji su u Kraljevini Srbiji imali ogroman uticaj na politiku, a neki od njih bili de fakto šefovi najuticajnijih političkih partija. Svoj glas, Skerlić je dizao i protiv Crne ruke - u okviru svoje osude militarizma.
Zemlja je vrvela od korteša. Sem usmene, jaka je bila i "štampana agitacija" - preko proglasa i plakata, i, razume se, preko novina. Plakati su bili često prave optužnice. Kandidati za narodne poslanike protivničkih stranaka ocrnjivani su da gore nije moglo biti. U mnogo slučajeva štampana su i falsifikovana i izmišljena pisma koja su se ticala pojedinih kandidata (tobož od njihove dece, njihovih supruga, roditelja i prijatelja), sve s ciljem da se njihov ugled sroza, da se oni prikažu biračima kao nečasni i nekarakterni ljudi, vrlo često i kao "nepouzdani Srbi", kao izdajice srpstva, kao plaćenici neprijatelja Srbije. Preko plakata javnost je obaveštavana da kandidati za narodne poslanike iz protivničke partije "ne idu pešice, već se voze karucama sa federima, ne srču čorbu drvenim kašikama kao većina naroda u Srbiji nego srebrnim i zlatnim!"
Zauzimanje "Pijemonta" za novu stranku stajalo je u vezi sa njegovom zainteresovanošću za staleško društvo, u kojem bi klasa zemljoradnika imala da bude njegov temelj, a vođstvo elita Srbije na čelu sa oficirskim korom.
Po shvatanju crnorukaca, samo su "nacionalni revolucionari", a to će reći oni, mogli da Srbiju "odvedu nacionalnom idealu" i da joj povrate "direktivu nacionalne i spoljne politike", koju je ona izgubila od smrti kneza Mihaila. Državnici koji su se nalazili na vlasti, kao i oni koji su bili na vlasti (od smrti kneza Mihaila) nisu bili sposobni za tako šta. I to zato što su bili "ljudi slabe nacionalne svesti, slabe vere u moć i snagu srpskog naroda, ljudi slabih državničkih sposobnosti, sitne pameti, sitnih ambicija, tesnih grudi i veliki egoisti".
Komunisti rehabilituju Apisa
Sa pitanjem kleveta i uvreda stajala je u vezi jedna upravo nakazna pojava u srpskoj štampi - ucenjivanje pojedinih ličnosti. To je bila postala specijalnost ne samo nekih novinara-pojedinaca, već i nekih izdavača listova... Recept je uzet iz Beča, od opskurnih bečkih bulevarskih novina... Prvo bi neki list objavio kraći, uvredljiv napis o nekoj ličnosti, a onda bi se kod nje pojavio čovek "s jakim vezama", i tražio toliko i toliko para da bi se obustavilo dalje ruženje po novinama.
Hvaleći srpske vojnike, "Radničke novine" su u isti mah oštro i najoštrije kritikovale one oficire koji su se u ratu loše poneli prema vojnicima. I pisale - da je vojnicima od ljutih borbi i prsa u prsa teže padalo surovo ponašanje starešina prema njima - u ratnim marševima, pa i u samim okršajima i bojevima. Događalo se često i prečesto da vojnik bude ošamaren, rinut, ošinut oficirskim korbačem...Po zaključenju primirja 1912. godine, na zaprepašćenje mnogog obveznika, ponovo jednom posle toliko vremena, i protivno zakonu, uvedena je praksa ("varvarska, divljačka, protivna zdravom razumu") batinanja vojnika - 25 batina po golom mesu...
U Narodnoj skupštini je rečeno, da je po vojnim komandama i vojnim stanicama bilo "prizora nepravde, nečovečanstva, zloupotreba i prestupa. Bilo je ljudi koji su u trupu slali bolesne ljude, a zdrave i jake za novac zadržavali na službi u pozadini, ili ih od svake službe razrešavali... Po stanicama je bilo ljudi koji su se ponašali kao u zemlji koju su zavojevali, a ne kao u svojoj zemlji koja vojuje...".
U svojoj izjavi Pećanac je zatim rekao, da je "iz docnijih razgovora sa Apisom i Pilcem" doznao da su "zaverenici bili utvrdili da sačekaju da se kralj Petar i prestolonaslednik Aleksandar ukrcaju u San Đovani, pa da odmah pristupe izvođenju svojih planova. Trebalo je pobiti sve narodne poslanike koji nisu sa zaverenicima, prigrabiti državni novac, uzeti komandu nad vojskom i okrenuti leđa i kralju i vladi. Ja sam tada verovao da su to samo njihove priče i hvale koje se neće ostvariti. Ipak sam smatrao za dužnost da neke svoje prijatelje poslanike obavestim i upozorim da se za svaki slučaj čuvaju kako ne bi nastradali. Sreća je bila što Prestolonaslednik Aleksandar ne htede da se ukrca u Sanđovani i tako time pokvari zaverenicima sve planove. Bili su strahovito ozlojeđeni, psovali su i grdili, ali nisu smeli ništa preduzimati...".
U svojoj pismenoj izjavi, Pećanac je rekao i to, da je "pokojni Dragutin Dimitrijević verovao da će Nemci pobediti, verovao je ako sa Nemcima načini separatan mir da će spasti Srbiju. Verujem da je sve radio računajući da će biti onako kako je on pretpostavljao i da će svojom odlukom o predaji vojske i zaključenju separatnog mira učiniti usluge Srbiji i njenoj budućnosti...".
Apis je streljan u samo svitanje 13/26. juna 1917. godine, samo dva dana, dva sata i 50 minuta kasnije od navršetka četrnaeste godine od ubistva kralja Aleksandra i kraljice Drage Obrenović (11. juna 1903. godine). Kako je mnogo puta rečeno (osobito posle Prvog svetskog rata) njega treba da je u stvari "ubilo" pismeno koje je sastavio i podneo sudu 28. marta 1917. godine.
To pismeno bio je njegov raport sudu, koji se ticao ubistva austrijskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda u Sarajevu. "Dokument-ubica", kako će reći Krsta Cicvarić za ovaj akt, jeste bio jedan važan dokument, ali on je - kad se svaka reč u njemu dobro proanalizira - ipak malo šta dokumentovao. Toga je, prema svemu sudeći, bio svestan i sam Apis.
On ga je sačinio sa jasnim ciljem - da zbuni sud i one po čijim je uputstvima sud delovao. To je on čak i rekao - u zatvoru, nadzornom oficiru kapetanu Stojkoviću, 30. marta 1917. godine po starom kalendaru. "Biće to udar za sud", rekao je Apis. "Sud neće sad znati šta da radi. Imaju oni sad da me gutaju sa sve klinci...".
Zatim, Apis je rekao da bi se ipak moglo sve lepo da svrši, da se "suđenje prekine u državnom interesu", i da se on i njegovi drugovi "stave pod disciplinski sud koji može ako hoće i uniformu da im skine, pa kvit". Dva dana ranije, 28. marta/10. aprila, međutim, on je kapetanu Stojkoviću rekao: "Evo šta može da učini perfidna politika, da sarajevske atentatore sudi srpski sud, to je strašno. Znaju li oni, da će se o tome pisati. Što ne kažu odmah 20 godina robije, nego prave cirkus".
Okarakterisan i kao "gruba povreda prava i pravde", kao suđenje koje je otvorilo krupan problem u unutrašnjo-političkim odnosima Srbije, Solunski proces je predstavljen i kao kraj sukoba dve militarističke grupe oko prevlasti, koji je počeo da se ispoljava naročito 1911. godine, kad je osnovana Crna ruka. To je bio "obračun koji je predstavio srpsku vladajuću buržoaziju a naročito kralja Aleksandra u svoj njihovoj nakaznosti", rečeno je pored ostalog. To je bila afera koja je Srbiju "pretstavila kao srednjevekovnu državu sa varvarskim političkim manirima...".
Pre nego što će mu marama biti vezana preko očiju, i pre nego što će se hici ispaljeni iz pušaka petnaestorice žandarma sručiti u njegovo telo, Apis je uzviknuo: "Živela Velika Srbija, živela Jugoslavija!" Njegov sadrug Vulović, uzviknuo je pak - "Živela Velika Srbija!"
U prilogu "Pravda je zadovoljena", beogradska "Republika" je u broju od 30. juna 1953. godine, po završenoj obnovi Solunskog procesa, pisala: "...Ovaj proces vođen u Beogradu razobličio je i razgolitio do srži jednu veliku laž, jednu tešku nepravdu. Prvo je on podigao teški zastor koji je toliko dugo vremena skrivao istinu, rasturio gusti dim i zavesu koja je pomućivala poglede. Sud je na taj način učinio kraj jednoj odurnoj laži, sprao ljagu sa pravosuđa, uzdigao pogaženi zakon i pružio zadovoljenje javnom moralu. On je zaklopio jednu bolesnu i mračnu stranicu u srpskoj istoriji. Hvala sudu! Zarad njegove časne presude vredno je bilo živeti!"
Prema "Republici", suđenje u Beogradu potvrdilo je da je Apis - "krupna istorijska figura", "veliki rodoljub i nacionalni revolucionar", a što je najvažnije - "sud u Beogradu pružio je potpunu rehabilitaciju nevinim žrtvama Solunskog procesa. Sa optuženičke klupe oni su prešli u istoriju i legendu...".
Kraj
GLOSA
Vladimir Dedijer i Branko Pavićević su pak, u časopisu "Nova misao", ukazali na negativan stav Crne ruke prema sistemu građanske demokratije, na rasistički duh Crne ruke i na Crnu ruku kao krajnje desno krilo velikosrpskog šovinizma.